Аутор: др Александра Колаковић
У литератури постоји већи број покушаја да се дефинише појам „интелектуалац“. Проблем одређења додатно отежава и чињеница да је у данашње време дошло и до испразности говора, што често и у стручним круговима ствара забуне и отежава успостављање сагласности око дефинисања. Термин „интелектуалац“ ушао је у јавну употребу када се током Драјфусове афере једна група високо образованих грађана огласила и стала иза текста Емила Золе „Оптужујем“. Поменути текст Емила Золе објављен је у часопису L’Aurore, 13. јанаура 1898. године и унео је велике промене, не само у француском друштву. Потписи који су се појавили испод поменутог текста, како је то приметио Жилијен Бенда, означили су да је реч о друштвеној групи која нема стварну моћ, али има моралну снагу, односно да је реч о културној и политичкој авангарди, која се у име универзалних и хуманих вредности супротставља наметнутим и етаблираним вредностима. Тај њихов иступ назван је „протестима интелектуалаца“, а сам термин је великом брзином ушао у јавну употребу. Истовремено, њихова делатност крајем 19. и почетком 20. века, пре свега, јавни ангажмани и сврставање уз различите идеологије, допринели су да се појам везује највећим делом само за ствараоце чија делатност има и политички одјек.
Политичности садржаја појма „интелектуалац“ посебно је допринела група настала међу руским студентима шездесетих година 19. века, који су били под снажним утицајем нихилиста и народњака и који су се залагали за слободу штампе и укидање цензуре („Интелигенција, термин први пут употребљен у Русији шездесетих година 19. века. Данас означава посебан друштвени слој који је у националним државама и културама евр. друштава 19. века преузео улогу свештенства из претходног периода. Као творац репрезентативних творевина културе, и. носи и назив „традиционална“ или „културна“). У домаћој социолошкој литератури, како сугерише М. Немањић у чланку „Интелектуалац“ („Енциклопедија српског народа“, Београд 2008, 419) – користи се и термин „стваралачка и.“, како би се разликовала од интелектуалаца, у смислу слоја образованих људи у целини“.
По Кристофу Шарлу (Les intellectuals en Europe au XIX esiècle. Essai d’histoire comparée, Paris 1996), појам се већ седамдесетих година 19. века још више сузио и већином се односио на оне који су заговарали револуцију и социјализам. Поменутој групи нису припадали сви високообразовани, већ само они који су заузимали радикалне политичке ставове. Тако је пре појма „интелектуалац“, ушао у употребу појам „интелигенција“. Током 20. века појам „интелектуалац“ пренео се и на друге средине ван Европе и народе, као и на друге историјске епохе. Жак ле Гоф бавио се изучавањем оних „којим је занат мислити и преносити своје мишљење на друге“ изучавао у периоду средњег века (Ž.Le Gof, Intelektualci u srednjem vijeku, Zagreb 1982; J. Le Goff, Les intellectuelsau Moyen Age, Paris 1957). Кристоф Шарл, у својој књизи Рађање интелектуалаца (1880–1900) (Naissance des“ intellectuals“ 1880–1900), све мислиоце који су деловали пре уласка у ширу употребу појма „интелектуалац“ назива „интелектуалци пре интелектуалаца“. У совјетској териминологији реч „интелектуалац“ означава све који стварају умом, што подразумева све са високим образовањем. Овим је политички критеријум занемарен на рачун истицања начина рада, а оваква терминологија пренета је и на већину земаља источног блока, па и на социјалистичку Југославију.
Порекло модерних „интелектуалаца“ најчешће се везује за средњовековне европске универзитете (The Problem of the Intelligentsia, K. Mannheim, у: Essays on the Sociology of Culture, London 1956). Пораст броја универзитета везан за ширење довео је до формирања интелектуалне класе. Интелектуална класа није била регрутована из свештеничких каста већ из различитих друштвених средина и који су у извесној мери били одвојени од владајућих класа и владајућих доктрина феудалног друштва (T. Botomor, Elite i društvo, Novi Sad 2008, 75). Ова интелектуална класа, по британском социологу Томасу Ботомору, дала је мислиоце просвећености. Посебно у Француској, интелектуалци су се учврстили као критичари друштва својом опозицијом према владајућој класи и према цркви ancienrégime.
Модерни „интелектуалци“ управо се и посматрају у овој улози критичара друштва, а њихова улога у револуционарним покретима, радничком покрету, као и у трансформацији земаља у развоју, наглашавана је веома често. У контексту критике Марксове теорије пролетерске револуције, пољски револуционар Вацлав Мачајски у књизи „Интелектуални радник“ из 1905. године, изложио је теорију по којој социјалистички покрет изражава идеологију незадовољних интелектуалаца. Резултат је не бескласно друштво, већ стварање нове владајуће класе интелектуалаца повезане са новом средњом класом у типу друштва које је назвао „државни капитализам“. Поред самог теримна и улога „интелектуалаца“ схватана је на веома различите начине. Моска је сматрао да су интелектуалци једна мање-више независна група, која се поставља измећу буржоазије и пролетаријата и која може да постане језгро једне нове и боље елите. Ботомор као пример свог мишљења наводи текст који је Моска исписао на завршним страницама своје књиге Teorica dei governiegover no parlamentare: „Ако постоји нека друштвена класа која је спремна да макар и за кратко време остави по страни приватни интерес, која је способна да схвати опште добро са потребном непристрасношћу, то је сигурно она која, захваљујући свом интелектуалном образовању, поседује оно што даје отменост карактера, широке хоризонте и повећане способности… Та класа, и једино та класа, жртвоваће вољно садашње добро да би избегла будуће зло“. Сличну концепцију изложио је неколико година касније Карл Манхајм, наводећи да је „друштвено лебдећа интелигенција“, односно слој друштва који се регрутује из све ширих области друштвеног живота и који је повезан образовањем при чему спаја све оне интересе којима је прожет друштвени живот. Управо због ових карактеристика „интелектуалци“, према Манхајму, способни су да остваре један релативно потпун и објективни поглед на друштво, а да при томе делују на линији општих друштвених интереса.
Међу савременим западним истраживачима постоје одређена слагања схватања појма „интелектуалац“, тако да се у савременој литератури издваја једна од најшире прихваћених дефиниција. По поменутом схватању, „интелектуалци“ су друштвена група или слој, који то није по статусу или функцији у друштву већ по томе како делује у јавности, односно да то нису само људи који мисле, него је реч о људима који комуницирају помоћу мишљења, било личним односом или јавним деловањем (P. Ory, .J. F. Sirinelli, Les Intellectuels en France de l’Affaire Dreyfus à nos jours, Paris 1986, 9). „Интелектуалци“ су, дакле, личности из области културе, који се својим деловањем у јавности, као изразом жеље за јавним ангажманом, стављају у улогу политичара или твораца или поборника идеологија. Шарл Кристоф њихову улогу дефинише као одбрану универзалних вредности својим јавним ангажовањем.
Међутим, најширу дефиницију појма „интелектуалац“ даје Жилијен Бенда (1867–1956) француски есејист, филозоф, критичар, романописац и памфлетист на позицијама непомирљивог рационализма, противник Бергсона и неоромантичних струја, залагао се за слободу уметности и науке и одбрану демократије, чија су најзначајнија дела: Le Bergsonisme (1912), Belphégor (1918) Le Trahison des Clercs у српском преводу: „Издаја интелектуалаца“ (1928) и Le France byzantine (1945). У делу „Издаја интелектуалаца“ под појмом „интелектуалац“ подразумева све оне чија активност суштински није тежња ка практичним циљевима, који своју радост траже у бављењу уметношћу, науком или метафизичким спекулацијама, укратко у поседовању нематеријалних преимућстава. Бенда је приметио да су током 19. века „интелектуалци“ преузели на себе улогу извршиоца апстрактне правде, чиме су се изложили не само хуманистичким већ и политичким критеријумима.
Томас Ботомор, пак, истиче да је од свих делова елите најтеже дефинисати „интелектуалце“, али и одредити њихов друштвени утицај. Пре свега, треба направити разлику између два појма: „интелектуалаца“ и „интелигенције“. Бројни аутори су проширили значење појма „интелигенција“ и на све оне који се баве немануелним пословима. Ботомор сматра да је у том смислу овај појам еквивалентан „новим средњим класама“, где се разликују два слоја: виши (обухвата оне који се баве професионалним занимањима) и нижи (обухвата оне који се баве рутинским чиновничким и административним пословима). Интелектуалце чини много мања група оних који директно доприносе стварању, трансмисији и критици идеја. Под овим појмом убрајају се: писци, уметници, научници, филозофи, религиозни мислиоци, теоретичари, друштвени и политички коментатори. По Ботомору, граница између ове две групе унутар интелигенције тешко се може прецизирати. Ако се има у виду да се доњи слојеви интелектуалаца мешају са занимањима средње класе, као што су просвета и новинарство, карактеристична црта интелектуалаца је њена директна везаност за друштвену културу. Ботомор сматра да се интектуалци могу пронаћи скоро у свакоме друштву од неписмених (као врачеви и свештеници, поете и гуслари, родословци) до писмених (као филозофи, поете, драматурзи, функционери или адвокати), при чему се њихова функција или њихов друштвени значај знатно разликују. У неким друштвима интелектуалци су скоро постали владајућа елита. Као пример могу се навести литерати у Кини, који су, по Веберу, израсли из образованог лаичког племства. (The Chinese Literati, M. Weber, у: H. H. Gerth, C. Wright Mills (ур.), From Max Webe: Essays in Sociology, London 1946; R. M. Marsh, The Mandarins: The Circulation of Elites in China, 1600–1900, Glencoe 1961).
Како што је напред изложено, за појам „интелектуалац“ не постоји једна општеприхваћена дефиниција, па је отуда неопходно приликом употребе појма поћи од критеријум употребљених приликом дефинисања појма „интелектуалац“ кроз историју не губећи из вида и актуелни контекст. Афера „Драјфус“ је унела у друштвени живот Француске, а потом и других земаља, појам који је постао и извор реалне моћи. Интелектуалци су утицали на догађаје и процесе, који су водили променама. Током 20. века, као што смо у есеју нагласили, мењао се и само значење појма, мада је питање улоге интелектуалаца у друштву, и поред историчности појма, остало вечито присутно.
Остави коментар