Аутор: др Љубиша Деспотовић
П. Н. Савицки: Руска геополитика
Петра Николајевича Савицког (1895–1968) можемо, без претеривања, истаћи као најзначајнијег представника руске геополитичке школе. Своје геополитичке радове формирао је под утицајем руских словенофила, Данилевског и Леонтјева, а са кнезом Н. С. Трубецким водио је, двадесетих година прошлог века, евроазијски покрет. Савицки Русију доживљава, не као националну, него као цивилизацијску посебност. На згражавање руских националиста наишла је његова теза да модерну руску цивилизацију, па и нацију, не чини само источнословенски супстрат, већ да је Русија као цивилизација сачињена од словенско-православне, али и од номадско-татарске компопненте. Руску цивилизацију такође у битном одређује и њена географска „средишњост”, као доминатни геополитички и просторни чинилац. Та „средишњост” упаво чини по Савицком да се Русија издвоји као посебна цивилизацијска и културолошка особност, јер Русија није ни Европа, али ни Азија. Она је самостални свет, самостална и посебна духовно-историјска геополитичка реалност коју Савицки назива „Евроазија”. Да би боље објаснио руску геополитичку посебност, Савицки уводи појам месторазвоја који би требао да буде појмовни еквивалент Рацеловог Raum или Шмитовог Grossraum, као јединствене целине која настаје дејством географских, етничких, економских, политичких, културних и историјских фактора. То је појам који у себи треба снажно да означи органицистички, саборни и културолошки карактер руске интелектуалне традиције, која је често инсистирала на руској самобитности. Појам месторазвоја је само његова геополитичка експликација.
Руску самобитност и посебност одређује такође и политичка и религијска везаност за доминацију једне идеје, или једног идејног, вредносног и религијско-политичког корпуса. Идеократија је појам који би по Савицком највише одговарао тој руској цивилизацијској и геополитичкој посебности, која недвосмислено стоји у опреци са западним демократијама, а највише наликује старим азијским деспотијама. „Идеократија је термин који обједињује све облике недемократске, нелибералне владавине зановане на нематеријалистичким и неутилитаристичким мотивацијама. Притом Савицки свесно избегава да прецизира тај појам који може бити оличен у теократској саборности, народној монархији, националној диктатури, па и у партијској држави совјетског типа”. Геополитичким речником казано, Море је демократија либералног типа, поредак трговине и прагматизма, а Копно је идеократија, хијерахијски поредак и владавина занована на доминацији верско-политичког идеала. Тако је Савицки, попут В. Зомбарта, све социјалне, економске и културолошке разлике свео на два типа, означивши их појмовима хероја и трговаца, чији су антагонистички интереси непомирљиво фиксирани и у домену њихових геополитичких реалности. А Савицки нам се показао као директна геополитичка антитеза „таласократских” геополитичара, попут Макиндера, Мехена, Спајкмена и других, док је његова геополитичка теорија у доброј мери кореспондирала са немачким социолошким, органицистичким геополитичарима попут Хаусхофера и Шмита.
Савремени цивилизацијски токови, довели су до крупних геополитичких промена: распадање биполарног међународног поретка, потпуна доминација САД, снажни процеси глобализације, наметање идеје новог светског поретка, процеси десуверенизације средњих и малих држава, груби војни интервенционизам, брутална, економска експлоатација и сл. Наведени процеси нису били стихијски, већ у великој мери планирани геополитички циљеви, који су имали своје снажно утемељење у претходно наведеним геополитичким теоријама и учењима. У том смислу ни савремени цивилизацијски токови, као и они процеси који тек следе, у великој мери ће бити последица садашњих геополитичких интереса и планова.
Савремени атлантизам
Савремени атлантизам представља нови геополитички израз, тзв. старих геополитичких схватања прилагођених савременим потребама и интересима великих геополитичких играча. Мејниг, Кирк, Коен, Греј, Кисинџер и др. само су неколицина од нових геополитичара који су осмишљавали и планирали нове геополитичке стратегије. Сам крај двадесетог века, доводи до глобалне доминације атлатистичке геополитичке стратегије, која је премрежила готово читаву планету, потчињавајући је својим геополитичким интересима. Притом настојећи да све ратне сукобе измести из свог главног територијалног простора, смештајући их у просторе евроазијске зоне. Упркос свеопштој доминацији атлантизма, у оквирима ове геополитичке школе почиње да се јавља један трезвенији и помало песимистичан приступ оличен у радовима и геополитичким ставовима Семјуела Хантингтона. Хантингтон потпуно супротно некритичком глобалистичком оптимизму једног Френсиса Фукујаме и његовог учења о крају историје, под предоминацијом либералне хегемоније, предвиђа могућу обнову геополитичких савеза евроазијских држава, које би у перспективи могле да угрозе не само позицију планетарне доминације атлантизма, већ и његове интересе у сопственом геополитичком дворишту. Хантингтон упозорава да је геополитичка доминација атлантизма привидна и кратког даха, Испод тог привида планетарне доминације, полако се конституишу геополитичке алтернативе евроазијства, које стратешка победа атлантизма није цивилизацијски уздрмала, већ само још више учврстила у ставу о непријатељству сопствених и атлантистичких геополитичких и цивилизацијских интереса.
Западна иделогија оличена у либерално-демократским идејама и моделима није прихватљива алтернатива старим цивилизацијским и идеократским схватањима евроазијских држава. Чак и код оних земаља који су тренутни савезници атлантизма, какав је Пакистан, Кувајт или Саудијска Арабија на пример, није дошло, нити ће икада доћи до системског идејно-идеолошког приближавања западних политичких вредности и евроазијских идеократских погледа на државу и народ. Кратко речено, демократија није нити ће икада становати у том цивилизацијском кругу и припадати корпусу политичко-религијских учења. То ће по Хантингтоновим предвиђањима довести до још дубљих геополитичких подела и сукобљавања атлантизма и евроазијства. Он предвиђа конституисање још неколико тзв. цивилизација чији ће интереси потенцијално бити супротстављани западним. То су поред атлантистичке цивилизације, словенско-православна, конфучијанска, јапанска, исламска, хиндуистичка, латиноамеричка и афричка. Свакако, те потенцијалне цивилизације ни издалека нису истоветне, али све оне су јединствене по томе што ће вектор њиховог развоја и обликовања бити усмерен супротно од трајекторије атлантизма и цивилизације Запада. Хантингтон сматра да је то практично неминовно и да већ сада, без обзира на еуфорију мондијалистичких кругова треба за основу узети реалистичку формулу – THE WEST AND THE REST (Запад и сви остали). Тако Хантингтон у духу најбољих учења геополитичке традиције, акценат ставља на тзв. културно-цивилизацијске разлике које стоје у дубини свих досадашњих, али и будућих сукоба цивилизација и држава, који временом не само да неће, како су многи лакомислено веровали, бити превазиђене под доминацијом либералне хегемоније, већ ће се продубљивати и бити основ и узрок будућих геополитичких сучељавања и сукоба. Логично је онда што Хантингтон као перспективно највеће противнике Запада, види Кину и исламске земље, а пре свега Иран, Ирак и Либију. Међутим, његов геополитички колега Пол Волфовиц, највећу претњу виду у поновном подизању Русије у ранг велике геополитичке силе, према којој треба направити велики санитарни кордон и тампон зоне што веће ширине, посебно од земаља које су некада чиниле зону совјетског политичког и војног утицаја. Тренутна и привидна победа атлантиста тако по Хантингтону, ни у ком случају не уклања претњу Западу која му долази од садашњих и будућих геополитичких творевина које ће својом снагом и интересима моћи да узврате и пољуљају садашње позиције доминације.
У геополитичке правце савременог атлантизма спада и она струја која је своје теоријско уобличење добила у појму мондијализма. Иако је та идеја имала своје значајне историјске претходнике, и сеже дубље у историју средњег века, па и даље, у она учења која су носила мисао уједињена света под доминацијом једне идеје, (а та идеја је често имала своје значајне историјске, религијске, политичке и идеолошке варијације) и хилијастичких идеала о трајном миру и јединственом светком поретку. Савремени изданци мондијализма фокусирали су се пре свега на онај сегмент светске владавине која ће у својој основи имати западни атлантистички корпус идеја и вредности. У том циљу осниване су и разне институције и организације које су имале како јавни, тако и полутајни или потпуно тајни карактер. Једна од таквих је и Савет за међународне односе „Counsil on Foreign relations”, основан 1921. године, чије је оснивач један од навећих америчких банкара Морган са циљем разраде америчке стратегије о планетарној реализацији идеје светске владе. Друга таква институција, која је имала шири оквир окупљања, (не само америчких лобиста) била је Билдербершки клуб (Билдербершка група) основан 1954. године, која је укључивала поред финансијских структура и аналитичаре, политичаре, интелектуалце и сл. Затим, постоји и трећа, најмоћнија мондијалистичка структура, која је настала 1973. године код нас позната под називом Трилатерала (Trilateral), са седиштем у Америци, Европи и Јапану. „Комисија је названа тространа из темељних геополитичких разлога. Она је требало да под окриљем атлантизма и САД обједини три велика простора водећа у техничком развоју и тржишној привреди. Амерички простор који укључује Северну и Јужну Америку, европски простор, тихоокеанаски простор под контролом Јапана”. Важнији геополитички мислиоци мондијалистичког круга су Збигњев Бжежински, Хенри Кисинџер и Џорџ Бол. Њихова главна идеја сводила се на пројекат преласка на јединствен светски систем под стратешком превлашћу Запада, који је тобожњи носилац „прогресивних”, „хуманистичких” и „демократских” идеја и вредности, које су по њиховом саморазумевању биле довољно привлачне и пожељне да оправдају ову тежњу за планетарним наметањем. Идејна база неомондијализма свакако је теоријски рад и дело Френсиса Фукујаме, који је покушао да оправда ову планетарну аспирацију на хегемонију атлантизма, учењем којим је досадашњи свет видео као последицу деловања слепих и стихијских сила историје, које треба да смени један рационалистички и разумски приступ који, по Фукујами, са собом носи либерална парадигма. Тако су тржишна привреда, демократија и техничка модернизација, схваћени као најбољи репрезенти западног либерализма, а као такви и најпожељнији и најлогичнији избор за читав свет који треба да се препусти том прогресивном и рационалном дискурсу. Европски пандан Фукујами је Жак Атали, дугогодишњи директор Европске банке за реконстуркцију и развој. Најављујући „еру новца”, Атали сматра да ће геоекономија превладати све геополитичке разлике. У помало јудео-кабалистичком духу месијански најављује доминацију вредности које имају свој материјално-бројчани израз, док ће висока информатичка и технолошка потка учинити свет једниственим и унифицираним. Један правац овог геоекономизма Жака Аталија развијао је и популаризовао у својим радовима и Фернан Бродел настојећи да јој да дубље историјско утемељење. „Геоекономија је посебна верзија мондијалистичке геополитике која не разматра приоритетно географске, културне, идеолошке, етничке, верске, и друге чиниоце који представљају суштину геополитичког прилаза у ужем смислу речи, него чисто економску реалност у њеном односу према простору. За геоекономију уопште није важно који народ живи на одређеној територији, каква му је историја, културна традиција и слично. Све се своди на то где се налазе центри светских берзи, рудна богатсва, информациони центри, крупни индустријски капацитети. Геоекономија приступа политичкој реалности као да Светска влада и јединствена планетарна држава већ постоје”.
Једна од концепција неомондијализма је и учење Карла Сантороа директора Института за међународна политичка истраживања из Милана. Санторо сматра да се међународна политика полако трансформише из биполарног у вишеполарни свет и да је пред нама период тешко контролисаних цивилизацијских катастрофа. Претпостављени сценарио по Сантороу би почео тако што би се наставио са даљим слабљењем међународних институција, јачањем националистичких и фундаменталистичких идеја, дезинтеграцијом традиционалистичких блокова, почетак ратова ниског и средњег интезнитета, настанак нових геополитичких творевина нестабилног карактера, увођење света у општи хаос и несигурност, која би натерала главне геополитичке играче на обнављање значаја међународних институција, што би за последицу требало да има стварање планетарне државе под окриљем Светске владе.
И на овом кратком прегледу савремених геополитичких учења, особито оних блиских атлантистичком виђењу ствари, могуће је запазити да се савремени свет посматра као полигон где се испробавају нови геополитички сценарији и планови. Почевши од оних песимистичких, Семјуела Хантингтона о сукобу цивилизација, до оних оптимистичких који попут Френсиса Фукујаме свет виде као глобално јединствени поредак уређен под доминацијом западне либералне политичке владе. Упркос свим неутемељеним оптимистичким предвиђањима, геополитика нас свакако може поучити о једном: свет је саздан од разлика, и те разлике није могуће, а ни пожељно нивелисати, ма како били „прогресивни и хумани” пројекти за тако нешто. Историја нас учи да се иза таквих планова и пројеката крију неки конкретни, али увек парцијални интереси моћи, који се не могу оправдати ни замаскирати никаквим причама о демократији, људским правима и слободном тржишту. Свет је рођен у разликама и такав треба и да остане. Различите идеје, ма како нам се оне чиниле страним или неприхватљивим, имају право на своју егзистенцију. Да није тако, не би опстајале вековима и миленијумима и чиниле егзистенцијалну основу читавих народа, нација, држава, конфесија, вера и цивилизација. Поштујући те разлике свет може да живи у миру, у супротном као и до сада, он неће бити ништа друго до поприште прљавих ратова и сукоба, а геополитика ће и даље остати пре свега неизбежно идеолошко средство моћних у покушају да оправдају своје империјалне тежње и поступке. Ратна кампања у Украјини то најбоље потврђује.
ГЛОБАЛИЗАЦИЈСКИ КОНТЕКСТ ГЕОПОЛИТИКЕ
Актуелни токови глобализације постали су много прозирнији од оног тренутка када је срушена биполарна слика света, и када се на светскоисторијској позорници појавила само једна глобална суперсила, која је уз велику помпу обзнанила право на властиту планетарну инвазију. Све социолошко-филозофске дефиниције глобализације од тада су се могле свести само на једну суштинску одредницу да су САД захваљујући позицији империјалне силе, глобализацијске процесе ставиле у функцију својих дугорочних и краткорочних геополитичких интереса, а сам појам глобализма у том контексту не представља ништа суштински друго до једну обухватну идеологију потчињавања света. У том контексту и либерална хегемонија показаће не само своје скривене планове, него и своје скривене мане, па ће се њена укупна идеолошка матрица и улога показати као антиномична, и као свака роба под грешком, пре или касније, постати нефункционална. Намера неких аутора са запада да тријумфално прогласе крај историје, показаће се пре свега као крај једне илузије и неискрене мисије негативно-утопијских размера која је имала претензију да преобликује свет по мери једне идеологије. И као што ћемо видети поуке из тог планетарног посрнућа либерализма не само да нису биле отрежњујуће за остатак света означеног као мета, већ ни за јастребове новог светског поретка који би поново да преуређују глобалну заједницу по мери сопствених интереса и визија. Kao једина суперсила, САД су сада мање спремне но икад раније да дозволе Уједињеним нацијама да се мешају у унилатерално одлучивање Вашингтона. Штавише, и само устројство Уједињених нација као организације суверених држава постало је без значаја у новом светском поретку у коме националне државе – постају предодређене за губитак свог суверенитета у кључним тачкама. Прво и најважније, не сме се дозволити да национални суверенитет било где у свету спречава приватизацију економског богатства и процеса одлучивања, што чини суштину глобализацијe. У покушају да оправда и политички замаскира дискриминаторску политику развијених према земљама полупериферије и периферије, Самјуел Хантингтон своју аргументацију вешто преусмерава са економских и друштвених проблема и пребацује на терен тзв. политичке институционализације. Он тврди да разлике између богатих и сиромашних нису садржане у нивоу богатства и квалитета образовних и здравствених стандарда у нивоу доступности културних и услужних потреба, развијености мрежа социјалне комуникативности и укупних цивилних капацитета заједнице. Хантингтон, без имало зазора, главну кривицу за сиромаштво и модернизацијску инсуфицијенцију трагичних заједница лоцирa у сферу дефицита политичке институционализације истих. У делу Political Order and Changing Societies, он тврди да је ниво политичке институционализације заостајао за нивоом укупног друштвеног и економског развоја тих земаља. Под појмом, за нас спорне, политичке институционализације Хантингтон подразумева недостатак успешне ауторитативне и легитимне владавине.
Уместо истинске модернизације, која подразумева укупан друштвени развој по свим сегментима друштвеног система (економска, образовна, здравствена, културна, политичка димензија) Хантингтон нам сугерише једну редуковану, и по својој суштини, проблематичну поруку да је за укупан успешан развој периферије превасходно важан једино аспект њене политичке институционализације. Овакав став сматрамо у моралном смислу лицемерним, а посебно је проблематично што нам овакав приступ сугерише да је за успешан модернизацијски развој готово небитан цивилни и демократски капацитет заједнице, већ пре свега једино ниво њене политичке институционализације. Оно што је, по нашем мишљењу, само један од аспеката решења проблема истинске модернизације и демократизације земаља сваковрсне оскудице, Хантингтон истиче као једини и најважнији. Такође, и Шери Берман констатује да је овакав тип анализе у већем делу супротстављен литератури о развоју.
Посебно проблематично постаје питање одређења нивоа пожељне политичке институционализације која се фокусира у поље ауторитативне и легитимне владавине. Готово сва друштва која су данас захваћена транзицијом, а у прошлости процесима недовршене модернизације, била су оптерећена, а и данас је то случај, вишком ауторитарности која је и била једна од највећих сметњи изградњи капацитета цивилног и демократског друштва. Такође, ни са проблемом легитимности власти ништа боље се није стајало. У већини случајева таква друштва ауторитарне матрице власти прибављала су некакав облик функционалне легитимности за ту заједницу, без обзира да ли је та легитимација била цезаристичког или трибалистичког типа. Нису земљама полупериферије за успешан развој недостајале само ауторитативне и легитимне владе које би наводно успешно решавале проблеме модернизације, (јер је по Хантингтону „капацитет стварања политичких институција, капацитет за стварање јавног интереса”), већ укупна промена друштвене структуре која би водила структури модерних друштава, а њу није било могуће постићи без развоја цивилних и демократских капацитета заједнице, као и укупне промене типа политичке културе, која је морала постати демократска насупрот ауторитарној. Баш ту и лежи прави парадокс модерности. Није могуће постати модеран (економски развијено и демократско друштво) ако недирнута остане затечена предмодерна структура, а поготово то није могуће ако се у процесима модернизације фокусира само поље политичких институција, како нам то сугерише С. Хантингтон. Готово невероватно звучи следећи његов став, модернизација , укратко, не значи нужно позападњачење. Незападна друштва могу да се модернизују, и модернизују се, а да не напуштају своје сопствене културе и не усвајају масовно западне вредности, институције и праксу. Није нам јасно како је заиста могуће променити се (модернизовати се), а у суштини остати исти. Шта је модернизација ако не промена структуре друштва, његове политичке културе, вредности, ставова и политичке праксе, укључујући и промену политичких институција о којима говори С. Хантингтон.
Литература:
1. Деспотовић, Љ. (2012). Српска политичка модерна, Каирос, Сремски Карловци.
2. Деспотовић, Љ., Глишин, В. (2021). Савремени међународни односи и геополитка, Каирос, Сремски Карловци.
3. Дугин, А. (1997). Основи геополитике 1 и 2 , Екопрес, Зрењанин.
Остави коментар