Покрет Јелина за грчку цркву у Новом Саду

Аутор: Мирослав М. Јовичин, историчар

Када је 8. фебруара 1791. године у Новом Саду умро поп Теодосије, један од десет православних свештеника Срба, новосадски Јелини су од епископа Јована Јовановића затражили да на упражњено место постави свештеника кога ће предложити греческим и греко-влашким језиком бесједујушћи Новосађани. Иза овог захтева Грка и Грко-Влаха стајала је очита и нескривена намера да се доведе свештеник Грк, који ће новосадским Грцима и Цинцарима вршити службу на грчком језику. Ово је био тек први корак у кампањи Грка и хеленизованих Цинцара да издејствују своју цркву у Новом Саду, самим тиме и повод за нови сукоб између Грка и Срба. Још увек је у свежем памћењу обеју стране било настојање новосадских Грка и Цинцара од пре девет година да формирају своје општество, независно од Срба, и да оснују засебну грчку школу, издвојену и независну од српских. Испоставиће се да је Грцима та идеја из које су пошли у оснивање свога општества била оплодна ћелија, која ће се током времена у природној прогресији делити, јачати и нарастати.

Као и приликом општинског осамостаљења и оснивања грчке школе, новосадски Јелини су свој захтев правдали жељом за очувањем свог националног бића. Испоставиће се да је и у овој прилици доминантни мотив ипак био новац. Грци су сматрали да их превише кошта заједништво са Србима. Додатни полет добили су успешним одвајањем од Срба у Трсту, Бечу, Пешти и другим градовима у монархији. Када је Јосиф II издао Едикт о верској толеранцији међу хришћанским верама (Едикт о толеранцији), којим су формално укинуте друштвене разлике између припадника хришћанских народа у монархији, српске Привилегије изгубиле су сваки значај. Пошто су Привилегије биле главно средство приближавања Јелина Србима ради њихових бенефита, средином осамдесетих година наступа крај љубави из интереса.

Након званичног захтева упућеног владици, Грци су идеју о грчкој литургији, неретко и о грчкој цркви, пропагирали на јавним местима, у цркви, на сахранама, венчањима, крштењима и у свим другим за то згодним приликама. У прво време званична кампања вођена је умереним тоном и елегантно: Грци су учтиво тражили оно што Срби нису желели да им дају, а Срби заступљени у Магистрату и црквеној општини такође су их учтиво одбијали или игнорисали. Временом су захтеви почели да иритирају српску страну, и пристојности је бивало све мање. Становништво се полако поларизовало спрам етничке припадности, свако је бранио ставове своје стране.

Грчки покрет ослобађао се тајанственог вела, добијао је на ширини и јавности, па се кампања претворила у беспоштедну битку. Било је ту међу познаницима, комшијама, чак и пријатељима, тешких речи, клетви, а богами и батина. Наредних пет година грчки црквени покрет је, поред велике опасности од куге с јесени 1795. године, изазивао највећу јавну позорност Новосађана, како међу представницима власти, свештенства, тако и грађанства. Победом у борби за своју школу, Грци и Цинцари стекли су велико искуство и неопходно самопоуздање, што су користили и даље у освајању права на своју литургију и цркву. У овој борби Грци ће однети победу, добиће своје свештенике и богослужење на грчком језику, али ће победа бити привидна, јер ће усуд нестанка ове малобројне заједнице само на неко време бити одложен.

Енергичној акцији црквеног осамостаљења Јелина у Новом Саду претходили су значајни догађаји и историјски процеси који су се дешавали и текли између православних народа на нивоу Монархије. Међу њима је била деценијска борба око цркве у Трсту, Пешти, Бечу, као и предлог Илирске дворске депутације царици из 1769. године да се Грцима у Кечкемету дозволи богослужење на грчком језику, што је царица дозволила. Исте године почиње грчко богослужење и у заједничкој, српско-грчкој цркви у Нађсомбату (данас Трнава, Словачка) о чему сведочи тридесетак типикона, литургијских књига на грчком језику, који се чувају у Државном архиву у истом граду.

Политичко финале овог историјског процеса одиграло се кроз крупна, што јавна, што закулисна дешавања, на Темишварском сабору.

Постоји неколико историјских потврда о присуству грчких свештеника у Новом Саду док је насеље још било Петроварадински Шанац, али и знатно касније, једну деценију пре организоване борбе новосадских Грка и Цинцара за потпуну црквену самосталност. Те потврде нису до краја јасне и не одговарају на сва наша питања у вези са овом темом, али су довољне да потврдно одговоре да је у вароши и пре покрета било грчких свештеника. У списку деце која су почела да похађају грчку школу 1783. године наилазимо на дете грчког свештеника из Меленика, Marco Poppovics presbiteri Melenikensis.^[1] Пошто је ово у то време једини помен грчког свештеника у Новом Саду, можемо само да нагађамо где је и у ком својству отац Марко богослужио.

Једва да је од Темишварског сабора прошло два месеца, када је букнула одсудна борба око цркве и у Новом Саду. Негде на размеђи утицаја два јака грчка културна центра, Беча и Букурешта, са којима су одржавали живе везе, новосадски Грци и Цинцари су фебруара 1791. године кренули у коначно отцепљење. Од тада, па неколико следећих деценија, Грци Новог Сада суверено ће владати својим општеством. Поред богатих и енергичних носилаца овог покрета, као лидер новосадских Грка наметнуо се мистериозни лик Георгија Бељанског. Бивши, прецизније неостварени трговац, скромног имовинског потенцијала, али завидног образовања и неизмерно снажне енергије, преузео је вођство над Грчком општином и школом и наредних пола века предводио новосадске Јелине.

Епископ Јовановић је, како се чини, одлагао да удовољи захтевима Јелина фебруара 1791. године, али како одговор није стизао, становници Новог Сада који говоре грчким језиком упутили су молбу Намесничком већу да им се одобри да доведу свог свештеника који говори грчки, ради обављања литургије на грчком језику. Научили су се новосадски Грци током победничке борбе за своју школу да је обраћање српским инстанцама у Новом Саду само јалово поштовање процедуре и губљење времена. Одлуке повољне за њих доносиле су се на  високим местима, у Будиму и Бечу. Зато су се, не чекајући одговор од епископа Јовановића, одмах молбом истог садржаја окренули високом дому Намесничког већа. Молили су Јелини Новог Сада не само да им се дозволи да доведу свог свештеника, већ и да подигну своју сопствену цркву, одвојену од Срба. Намесничко веће им одговара по брзом поступку да им се захтев не може одобрити, јер је на место покојног пароха већ постављен свештеник Симић, Србин по народности. По тону одговора чинило се да је молба за подизање грчке цркве била игнорисана и да ће овога пута успех изостати. Намесничко веће предаје случај у надлештво Илирске дворске канцеларије, која с пролећа 1791. године издаје налог владици Јовановићу и епархијској конзисторији да се удовољи захтеву православних Грка у Новом Саду и да се у варош доведе свештеник који говори грчки и служи на том језику.^[2]

Грци и Цинцари су преко својих обавештајних канала дознали за налог Канцеларије, па су одмах из Београда на своју руку, не чекајући писмене инструкције и дозволу владике, за учитеља грчке школе довели извесног Константина Вулка. Иако је Вулко у Нови Сад стигао као учитељ, Грци и Цинцари су га желели за свога свештеника. Затражили су од конзисторије Бачке епархије 19. фебруара 1792. године у форми молбе да се учитељу Вулку дозволи да у Николајевској цркви служи литургију, крсти, венчава, исповеда, причешћује грчке вернике и врши опела покојних. Молбу су потписала тројица Јелина, Константин Диван, Димитрије Вулпе и Георгије Бељански, поткрепивши је тврдњом да у Новом Саду има Грка и Цинцара који не знају српски језик, па су без свога свештеника лишени благодети исповедања и литургијских лепота. Конзисторија је одговорила да врло добро познаје своје Куцовлахе (Грци се не и спомињу), те да зна да српски језик не разумеју само двојица Дука, што за богослужење на грчком језику није довољно. На крају конзисторија констатује да правих Грка у граду заправо нема, сви Јелини су Цинцари или Куцовласи, који нити имају својих књига, нити азбуке, нити су их икада имали, него се служе грчким књигама и писменима. Пошто сви градски Цинцари ни грчки језик не знају, свеједно им је, а грчки, а српски језик.

***

Вулко

Као први представници породице Вулко у Новом Саду појављују се браћа Богдан и Стојан Хаџи Вулко. Они се негде наводе као потенцијални ктитори Николајевског храма, што је Грцима током борбе за своју цркву у Новом Саду и те како послужило да у власништво своје тек формиране црквене општине затраже ову цркву. После браће Богдана и Стојана следи учитељ и свештеник Константин Вулко, а његов долазак узнемирио је Нови Сад због деликатних односа између Срба и Грка. Вулко је у време доласка имао 34 године и по занимању је био свештеник, у списима Магистрата га наводе као куцовлашки духовник. Стајић произвољно тврди да је Вулко био родом из Влахоклисуре у Костурској (Касторијској) епархији, али у једном документу Илирске дворске канцеларије стоји да је рођен  у Меленику, у Македонији, као и његови рођаци браћа Богдан и Стојан Хаџи Вулко, који су га довели у Нови Сад. Тек по приспећу Константина, Грко-Цинцари моле Илирску дворску канцеларију да дозволи овом способном и образованом учитељу, који успут обавља и преводилачке послове за неке од 126 грчких породица у Новом Саду, да остане и буде им свештеник.

Испоставило се да су владика Јовановић и конзисторија прикривали пред јавношћу пристигли налог Илирске дворске канцеларије, јер се о њему у граду дуго није ништа знало. Тек када је 8. новембра 1791. године у градски Магистрат стигла инструкција Канцеларије сазнало се да је налог са инструкцијом дат епархији. Инструкција је саветовала Магистрат да утиче на владику како би се приликом прве следеће ваканције (избора свештеника), рукоположио свештеник који зна грчки језик.^[3] Конзисторија одговара својим извештајем у коме стоји да је овај учитељ говорио само грчки и цинцарски; ако је Вулко тврдио како је на колегијуму у Јањини слушао грчку логику и реторику, то конзисторија не може да потврди јер кандидат не поседује одговарајућу диплому, док језичка баријера не дозвољава да буде испитан и његова стручност проверена. У истом допису доводи се у сумњу тврдња Грка да Вулко ишта преводи, јер није владао ни једним другим језиком осим грчког и цинцарског.

Не обазирући се на чињеницу што је међу Србима било отпора према грчкој цркви, Илирска дворска канцеларија инсистирала је да се Вулко постави за свештеника новосадских Грка. Тиме је ова висока инстанца поступила мимо законске праксе и непринципијелно, јер је по процедури требало да укори Јелине због самовоље и избегавања обавезе, те да затражи протеривање Вулка као страног поданика. Штавише, Канцеларија је средином 1792. године, скоро годину дана по доласку Вулка у Нови Сад, обавестила владику бачког да нема сметњи да се он постави за грчког свештеника. Сада се коначно подигла читава новосадска јавност против Вулка и грчког покрета, па су државне власти морале благо да одступе. Због лоше реакције јавности, Константин Вулко ипак се није дуго задржао у Новом Саду, већ је исте, 1792. године, прешао за свештеника у Унгвар^[4], Епархија будимска, али је грчко општество постигло свој циљ. Државне власти допустиле су долазак другог грчког свештеника у Нови Сад, а српска новосадска јавност морала је да прихвати ову одлуку. Поводом одласка Константина Вулка у Унгвар, Илирска дворска канцеларија обавестила је митрополита Стратимировића да је грчки православни свештеник Георгије Јакоми премештен из Унгвара, Унг жупанија, у Токај, и да је на његово место у унгварску православну цркву за свештеника стигао Константин Вулко.^[5] Овим извештајем кратка новосадска сторија Константина Вулка била  је завршена.

Дуго после друштвено активног Хаџи Богдана Вулка и учитеља Константина Вулка, нећемо у градским списима Новог Сада наићи на некога са тим презименом. Шездесетих година XIX века у Новом Саду фотографску радњу, вероватно као први градски фотограф, држао је извесни Стеван или Стефан Вулко, који се рекламирао у Србском дневнику. Он је по свему судећи био Хаџи Богданов праунук. Користећи високи степен националног заноса Новосађана, Стеван је продавао фотографије портрета црногорског књаза Николе, групну фотографију посланика Благовештенског сабора и друге актуелне симболе Српства.

Крајем XIX века у Магистрату појављује се извесни Aлександар Вулко на месту градског мерника, кога можемо сматрати за потенцијалног Стевановог потомка. Александар је августа 1899. године гласао против градоначелника Стевана Поповића Пеција у случају тужбе опата Копера. Мађаронска оријентација овог човека није била препрека да двадесет година касније, поново у  функцији градског мерника, партиципира у градској администарцији Новог Сада, првих месеци после Присаједињења. На седници Савета града 30. маја 1919. године донета је одлука, између осталих, да се промени ценовник услуга градске кланице. Ову одлуку потписао је у функцији референта Александар Вулко, члан Градског савета града и главни градски мерник.

Према истраживањима која сам вршио, презиме Вулко у Новом Саду и околини (вероватно) последњи пут се јавно и у писаној форми јавља 1928. године у католичкој цркви Св. Госпе текијске (Марије Сњежне) у Петроварадину. На унутрашњој страни северног зида храма, лево и десно од главних врата, налазе се бројне мермерне плоче-захвалнице величине школске књиге, са исклесаним текстовима захвалности верника светици за исцељење. Најбројније плоче клесане су на хрватском, нешто мање их је на мађарском и немачком језику, док су три писане српским језиком, ћириличним писмом. На једној од те три ћириличне плоче је запис следеће садржине:

За здравље и живота дома свога, од милога Бога јединога! Испод текста су потписани Павле и Ружа Вулко, 23. IV 1928. године.

Брачни пар Вулко је, судећи по презимену и ћириличном писму, захвалнице највероватније био православне вере, али се католичкој светици захвалио за неко примљено доброчинство.

Под презименом Вулко нашао сам још и Виду, ћерку Аркадија Варађанина, новосадског културног радника и уредника часописа Српкиња. Вида Вулко је са ћерком Даницом Вулко, новосадском пијанисткињом, помагала своме оцу у многим пословима које је обављао у име женске организације Женски цвет. Касније је била једна од оснивачица Женског музичког удружења, као и чланица Управног одбора Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и председница Месног одбора Црвеног крста у Новом Саду. О супругу, Даничином оцу, чије презиме је носила и који је сигурно био потомак новосадске грчко-цинцарске породице Вулко, нисам дознао ниједан детаљ. Породична гробница једног дела фамилије Вулко налази се на Успенском гробљу.

***

Епархијска конзисторија није могла да игнорише сугестију Илирске дворске канцеларије, али се првенствено трудила да не занемари српске интересе. Било је јасно да се грчка литургија не може избећи, али је владика Јовановић желео да по сваку цену спречи присуство грчког свештеника у Новом Саду, и стога је на своју руку одлучио да за њу спреми Србина. У земунску грчку школу Николе Дарвара послат је млад и поуздан новосадски свештеник Петар Стефановић, са задатком да учи грчки језик и да се спреми за грчког духовника. Према искуству на примеру пештанских Грка и Куцовлаха, било је више него јасно да се ни новосадски Јелини неће задовољити Србином, али конзисторија је морала све да покуша како би спречила дефинитивно грчко одвајање.

Трговачка мрежа Цинцара и Грка у Угарској радила је и као добра обавештајна служба, па је поред будних грчких трговаца било тешко сачувати и сакрити неке тајне из јавног живота града. Тако је било и са ангажманом оца Петра: када се у грчко-цинцарским круговима сазнало да је Србин предвиђен за свештеника на грчком језику, покренута је акција да се отац Петар јавно дезавуише. Код Дарвара је тајним каналима сређено да Петар добије лоше препоруке учитеља, па је Дарвар као Петров ментор 1. фебруара 1793. године издао неповољно сведочанство о науци, а посебно о Петровом владању. И поред лоших препорука, отац Петар Стефановић већ те године постао је ђакон Николајевске цркве. Цинцари, а посебно Грци, јавно су протестовали против његовог рукоположења. Када протести нису дали резултате, почео је јелински бојкот службе оца Петра, тако што су се недељом пред службу и празницима пред литургију скупљали у порти Николајевске цркве, одбијајући да уђу у храм. Када су испред цркве почели јавно да читају молитве, неко од српског свештенства је позвао пандуре да растуре овај наводни скуп јеретика.

Нису новосадски Срби, ни епархијска конзисторија довољно пажљиво пратили актуелне токове у православним заједницама широм Угарске. И поред недавног искуства са одвајањем општества и оснивања грчке школе, акција за грчку цркву и литургију прилично их је изненадила. На Темишварском сабору било је одлучено да се сагради Семинарија^[6], школа за образовање младог свештеничког кадра. Марко пл. Сервијски био је исмејан и понижен када је тражио да и млади Грци похађају Семинарију и образују за свештенике способне за вршење службе на грчком језику, али долазеће године донеле су неку нову праксу. Читава грчка дијаспора у Угарској се подигла захтевајући одвојену цркву од Срба, пресудно је било активно деловање дела високог клира.

Први се 1792. године званично по овом питању Илирској дворској канцеларији обратио Генадије Димовић, владика горњокарловачки, са столом у Плашком. У допису на латинском језику владика предлаже да се пронађу могућности како би се млади тршћански Грци могли образовати за свештенике, чиме би се спречио долазак неподесних грчких свештеника и калуђера из Турске. Уколико се грчким младићима не омогући упис у Семинарију у Карловцима, владика Димовић предлаже да се за њих отвори посебан грчки семинар при Главној грчкој школи у Трсту. Ако се, међутим, покаже да су капацитети ове школе недовољни, могао би и у Пешти да се отвори један семинар, искључиво за ђаке грчке народности. Владика Димовић је као и Дионизије Папазоглу (Поповић) пореклом био Јелин, али за разлику од Дионизија, пре је био Цинцарин него Грк, рођен у угледној трговачкој породици Димовића у Загребу.^[7]

Одмах за владиком Димовићем, на исту тему огласио се и владика будимски Дионизије Папазоглу (Поповић). Послао је препоруку Илирској дворској канцеларији да се до отварања нове Семинарије у Карловцима млади Грци, будући свештеници, образују у Грчкој школи у Пешти, пошто су тамо испуњени сви материјални и образовни услови. За учитеља владика препоручује двојицу учених Грка, Димитрија Дарвара, који је написао неколико уџбеника и приручника за учитеље, те Немачко-грчку граматику, и Атанасија Псалида из Беча, који је издао књигу Vera Felicitas. Tрошкови би се до краја изградње Семинарије могли исплаћивати из Народних илирских фондова у Карловцима.

Илирска дворска канцеларија узвраћа Поповићу предлогом да у израду плана за школовање грчких свештеника у Пешти буде укључен и игуман ковиљског манастира, архимандрит Јован Рајић.^[8] Да је и митрополит Стратимировић пристао на увођење грчког свештенства и литургије у цркве по Угарској, дознаје се из његовог службеног мишљења које је он у писменој форми доставио ИДК: млади Грци који намеравају да постану свештеници, требало би прво да заврше грчке школе у својим општинама, а да потом, као и Срби, на двору неког од владика у пракси употпуне своје знање, пошто специјализованих верских школа у Угарској још увек није било. Конзисторија темишварске епархије сачекала је мишљење митрополита, па је предложила да се за едукацију грчког свештенства у школи у Пешти користе уџбеници за обредни церемонијал Велики катехизис и Типик; за учење верских тајни и обавеза верника предложено је Христијанское богословије архимандрита Платона.

После темишварског владике огласио се и вршачки владика Јосиф Јовановић Шакабента, који је изнео своје виђење ове ствари. У првом делу писма упућеног ИДК, владика се прилично енергично обрушио на грчке монахе из Турске, који према његовом мишљењу лоше утичу на овдашње вернике изразито снажним фанатизмом, сујеверјем и предрасудама. Даље у писму саветује канцеларији да све грчке монахе и свештенике, који у монархији бораве незаконито, треба у одређеном року протерати. За прву генерацију грчких свештеника било би добро селектовати младе Грке рођене у монархији, сматрао је владика. Истовремено, он сумња да ће се наћи довољно заинтересованих, јер се млади Јелини радије посвећују трговачком позиву због велике могућности богаћења.

Према мишљењу владике Јосифа, будући грчки свештеници требало би да до своје петнаесте године похађају грчке школе у својим местима, а затим би заједно са својим вршњацима Србима слушали наставу по епархијским школама. Након заједничког школовања ниједан од тих грчких свештеника не би смео да прави, нити да на било који начин подржава раздор између Грка и Срба током свог службовања. Овакав начин оспособљавања свештенства допринео би већем зближавању младих свештеника: Срби би научили грчки језик у довољној мери да би могли да врше службу грчким верницима, док би Грци, рођени у Угарској, могли да богослуже српским верницима.

Већ током исте године вршачки владика је у свом владичанском двору отворио верску школу према наведеном моделу, али младих Јелина за полазнике није имао. Грци су у своје средине радије доводили готове свештенике из Турске. Изгледа да вршачки владика није видео, или није желео да види, да је одсудна фаза грчког покрета за црквено осамостаљење увелико трајала и ту није било места за компромисе.

У исто време, с пролећа 1792. године, траје преписка конзисторије Бачке епархије са Илирском дворском канцеларијом око рада Грчке школе у Новом Саду. Кореспонденција се наставила изјашњавањем конзисторије и дела свештенства о начину школовања православних свештеника до отварања Семинарије. Конзисторија је представила свој став, на основу кога сматра да би полазници Семинарије претходно морали да савладају пасторално богословље. О младим Грцима, који би богослужење вршили на свом језику, свештенство Бачке епархије држи да би се они једино могли школовати у епархијама Будим и Арад. С обзиром на то да се велика већина Грка жени Српкињама и да се њихова деца првенствено служе мајчиним језиком, коначан став конзисторије био је да Грцима не треба школа за свештенике, као ни литургија на грчком језику. Такав случај је и овде у Новом Саду, закључује се у писму конзисторије упућеном ИДК. Илирска дворска канцеларија одговара бачком владици да уважава оцене његове конзисторије, али налаже да се при Грчкој школи у Новом Саду постави учитељ пасторалног богословља. Таквог учитеља канцеларија још увек није нашла, јер је Константин Вулко добио нови посао у Унгвару, а Николај Дарвар је због тражених баснословних 1.000 форинти годишње плате из овог пројекта дефинитивно искључен.^[9]

Односи у православној општини Новог Сада су због све гласнијих захтева за грчком црквом и свештеником били узаврели, немир и неповерење завладали су међу верницима оба језика. Без имало устезања Грци су се ангажовали да до краја израде оно што су наумили, а конкретне реакције од стране српских првака и грађанства више није било. Као да су се истрошили на оно мало протеста против чинодејствовања Константина Вулка. Једино је на понашање Грка још службено реаговала конзисторија Бачке епархије. Њени чланови неколико пута су заседали током марта 1793. године, 4. први пут, а последњи 29. марта, сваки пут због превратничког удруживања и тајних ноћних састанака новосадских Грка и Цинцара. У извештају конзисторије Бачке од 29. марта, који је Магистрату славног Новог Сада (Amplissime Magistratus Neoplantae celebratae), поднео Јован Станојевић, јавни бележник конзисторије, оптужују се dualnem Grаeco Kuzovalachiam linguam loguentia hic videlicet Neoplanta degentia individua^[10], да се скоро сваке ноћи, од 15. фебруара, па до дана писања извештаја, у потаји окупљају по кућама грчких трговаца и врше недозвољене јеретичке обреде. Њихове активности усмерене су ка црквеном отцепљењу, а мета њихових напада била је главна препрека њиховој самосталности, млади свештеник Петар Стефановић. Њега Грци клевећу и блате, иако је постављење овог свештеника потврдио сам владар. Конзисторија својим ауторитетом тражи од Магистрата да младог свештеника заштити од завереничке денунцијације, скупа забрани, а вођу побуњених Грка и Куцовлаха, извесног Георгија Бељанског јавно прокаже и строго казни. Тужба је послата Магистрату са седнице конзисторије на којој су присуствовали епископ Јовановић, пароси Петровић, Димитријевић, Јован Рајић, Вујић у својству игумана ковиљског манастира и бележник конзисторијски Станојевић.^[11]

Ноћни састанци које су Грци и Цинцари одржавали у тајности указивали су на добру организованост новосадских Грка, такође на праксу бечког езотеричног удружења Bon Cuisine, и врло вероватно на њихову повезаност. Организатори ових сесија нису се представљали јавности, нити су своје састанке пријављивали властима, ради чега су градске власти ове активности оквалификовале као тајне верске обреде, а њихове актере изопаченим јеретицима. Пошто су тајни верски ритуали и обреди, вршени ван освешталих верских објеката били законом забрањени, Магистрат је 6. априла известио конзисторију да је првацима Грка и Куцовлаха званично, уз претњу судом, забранио тајне састанке и договоре. Магистрат је Јелине упутио на Православно црквено општество Новог Сада ради решавања свих спорних питања око организационих ствари у цркви и школи.

Без обзира на притиске наставили су новосадски Цинцари и Грци кампању црквеног осамостаљења истом тактиком као и у време борбе за своју школу, упорно и дарежљиво. За ово друго се не налазе докази, јер нигде се у свету нису писала документа о исплаћеним митима и дискрецијима, те ова констатација може да буде оцењена као произвољна и злонамерна. Како је подмићивање био ефикасан начин Грка за превазилажење многих легалних и илегалних препрека у свим амбијентима у којима би се налазили, морало би се и овом приликом рачунати на овај веома ефикасан метод. Нема документа који би разјаснио како су новосадски Јелини коначно успели да добију свештеника који говори њихов језик и држи службу на грчком језику, стога су оправдане слободне претпоставке и спекулације. Како год, средином 1793. године, на позив Цинцара и Грка у Нови Сад долази свештеник Георгије Николић – Балта.

Балта је био хеленизовани Цинцар родом из Босне, из села Зовика, где је живела велика заједница Цинцара. О њему се зна да је у време последњег аустро-турског рата радио као царски конфидент, снабдевајући обавештајну службу монархије важним информацијама о стању у Босанском ејалету. Тиме је Балта особитују рефлексију од царства заслужил и ова рефлексија ће новосадским Јелинима добро доћи. О његовом образовању нема података. Неколико трговаца Балти били су становници Новог Сада и пре доласка Георгија. Као новосадски Цинцарин помиње се осамдесетих година XVIII века трговац Атанасије Балта (ГИД у Новом Саду, IX, 273). Четрдесетих година XIX века Георгије Бељански у свом тестаменту помиње извесну Екатерину Балта. У једном огласу Православне црквене општине Новог Сада у Србском дневнику бр. 22, од 3. септембра 1852. године, саопштава се јавности да је Павле Балта, бивши ђакон Алмашке цркве, произведен у свештеника.

Конзисторија Епархије бачке резолутно је одбацила Балтино рукоположење под изговором да нема празних свештеничких места у граду, али 1796. године налазимо Балту на списку новосадских пароха. Интересантно је да Балта није богослужио у Николајевској, него у Успенској цркви. Услед трогодишњег информативног вакуума и недостатка било каквих чињеница, немам сазнања како је Балта дошао до свештеничког намештења у Успенској цркви. Испоставиће се да новосадски Срби нису осетили важност Георгија Николића Балте, нити су се информисали о томе ко је Балта, чији ауторитет стоји иза њега и са каквим задатком долази у Нови Сад. Балтино намештење у Новом Саду израдио је неко веома утицајан и на високој позицији у Бечу, на основу његових већ поменутих заслуга и снажне подршке из фанариотских кругова.

Ко је био Георгије Николић Балта? У циљу расветљавања његовог недовољно познатог историјског лика, требало би појаснити улогу босанских Цинцара у Балтином доласку у Нови Сад и његовој улози у грчком покрету за своју цркву. Међу православним Србима по касабама Босанског ејалета током XVIII века живео је велики број хеленизованих и посрбљених трговаца и занатлија Цинцара. Самим тим је и знатан део православног свештенства у ејалету у етничком смислу припадао њиховој заједници. Пошто је православна црква у Босни после укидања Пећке патријаршије 1766. године била под управом Цариградске патријаршије, грчки и цинцарски свештеници и трговци одржавали су добре везе са Јелинима у Хабзбуршкој монархији, Грцима у Бечу, грчком дијаспором у Трсту, београдским митрополитима, са митрополитом Дионизијем пре свих.

У документацији су присутне назнаке које наводе на претпоставку да је Балта лично познавао митрополита Дионизија I Поповића (1785–1791), који га је почетком рата препоручио као поверљивог обавештајца за ангажман у добро организованој мрежи аустријских обавештајаца. Успешним ангажманом приликом аустријских операција у северној Босни, Балта и његови Цинцари калајџије из Зовика (село крај Костајнице, у близини границе са  Аустријом) тачно су и правовремно извештавали аустријску команду и допринели освајању Двора на Уни. Поред ових ухода, неколико младих зовичких Цинцара узело је активно учешће у овим ратним операцијама на аустријској страни. Са великим заслугама и вероватно уз подршку Дионизија, тада владике у Будиму, Балта стиже у Нови Сад као велика нада и аргумент за добијање грчке цркве.

Време борбе за црквено осамостаљење Грка и Цинцара од Срба, између 1791. и 1796. године, било је период најлошијих односа унутар већ завађене и подељене православне новосадске општине. Сукоб је кулминирао од јесени 1794. до краја пролећа наредне, 1795. године, када су Срби обновили захтев за својом националном Латинском гимназијом. Латинска српска школа у рангу основне школе била је утемељена још пре елибертације (1731), али је одлуком државних власти 1789. године прерастала у државну католичку гимназијску школу. Захтев Срба да им се врати школа коју су основали њихови преци косио се са потребом католика Новог Сада за сопственом гимназијом, тако да је кампања око гимназије попримила форму политичке борбе између две водеће вероисповедне групе. Новосадски католици  раније се нису јавно мешали у сукобе унутар православне заједнице, али у отимању око латинске школе, непланирано, готово нехотично упали су у вртлоге супротстављених националних интереса Срба и Грка и вешто искористили Грке на рачун Срба.

Покрет новосадских католика за краљевску гимназију предводио је виши директор државних школа у Печују, Кризостом Новак. Непозвани и неочекивани, у сукоб између Срба и католика умешали су се Грци, који су без својих непосредних интереса упутили делегацију директору у Печуј и осветнички подржали католике. Изненађен овом непланираном подршком, Новак се писмом обратио новосадском градском судији Јефтимију Атанацковићу, са инструкцијом да 14. маја 1795. године сазове представнике грчке нације у просторијама Грчке школе, ради  провере става њених првака по питању решавања статуса гимназије. Како је Атанацковић са Јованом Остојићем био на челу српског покрета за обнављање српске латинске школе, јетко је одговорио Новаку да су Грци у Новом Саду малобројни и не представљају посебан национ, тако да нема кога да сазове. Под царским привилегијама православног општества са Србима живе само бројни Куцовласи (Цинцари), за које би било увредљиво сазивати малобројне Грке и то је искључено, одговорио је Атанацковић.

Када су Грци и хеленизовани Цинцари дознали за Новаков позив, састали су се на сопствену иницијативу у згради школе, решени да се жестоко освете Србима што спречавају Балтино намештење. Занети страсним реваншизмом, Јелини су се великом већином изјаснили против српске националне, а у корист католичке краљевске гимназије. У осветничком одушевљењу сложили су се како би за католичку школу били вољни и да се опорезују. Само двојица од присутних Цинцара гласали су за српску латинску школу: Јанко Пустеника је за националну српску гимназију обећао 300 форинти, а Хариш Атанасијевић био је вољан да исту донира са 100 форинти, ако се школски пројекат оствари; ако ли се не оствари, доделиће Пустеника спремљену суму новца краљевској, католичкој школи.

Састанак је крунисан резолуцијом у којој су се својим потписима за католичку гимназију изјаснили сви остали присутни Грци и Цинцари. Најгласнији поборници освете према Србима биле су и вође грчког покрета у Новом Саду (према редоследу потписа):

Георгије Бељански, Константин Ђорђевић, Константин Теодоровић и Јанко Дера.

Затим следе нешто умеренији тонови следећих чланова Грчке општине:

Георгије Хаџи Димо Пуљо, Јован Стајо (Стајић), Манојло или Емануило Берберин, Никола Панајот, Никола Дузи, Maнојло Димитријевић, Георгије Димитрис, Панајот Георгије, Григорије и Георгије Николаји, Анастас Мишњар, Лазар Јоану, Јован Дузи, Петар Лазар, Марко Рајковић, Јован Стамбули, Анастас Алексиу, Коста Костић, Павле Јоану, Коста Георгиу, Антоније Панајот, Манојло Жмерна (Смирнас), Манојло Тоља, Марко Попаћиро, Христо Ставровић, Панајот Георгију, Леонида Хаџи Ласкарис, Никола Алексиу, Хаџи Богдан Вулко, Стефан Јоановић и Живко Павловић.^[12]

Тако су католици, иначе мањински становници Новог Сада, однели привремену победу по питању гимназије над бројнијим православнима, захваљујући гласовима Грка и Цинцара и начелу где се двоје свађају, трећи се користи. Одмах по преузимању гимназије од стране Католичког патроната, Намесничко веће интервенисало је и свело школу на ранг ниже католичке гимназије, на коме је остала до 1823. године.

***

Компромис

Срби су изгубили велику битку за своју школу захваљујући освети Грка и Цинцара, који су гласали да ова српска школа припадне католичком становништву Новог Сада. Осветољубиви Јелини нису жалили новца и знатне новчане прилоге преусмерили су католичкој краљевској гимназији. Јелини су били спремни на све, само да би се потпуно одвојили из српског православнког општества, чак и по цену друштвене изолације и изопштења из већинске и њима по вери истоветне заједнице града. Држали су да је тиме Србима задат пресудан ударац и пожурили да искористе победу. Затражили су од Намесничког већа да им се за богослужење на грчком језику уступи Николајевска црква, или да им се дозволи подизање новог храма. Тражење власништва над Николајевском црквом имало је форму молбе, коју је потписао велики број градских Јелина. Уследила је законска процедура у којој је Намесничко веће послало Бачкој конзисторији копију молбе, како би се изјаснила о предмету.

Епархијска конзисторија у очајању обратила се Магистрату са захтевом да испита и евентуално поништи легитимност молбе, тако што ће јавно да денунцира потписнике молбе, и на тај начин спречи остварење пројекта грчке цркве. Црквене власти настојале су да сазнају две ствари: прву, да ли су Грци и Куцовласи и поред забране Магистрата одржавали тајне ноћне договоре пре подношења молбе, јер поднесак молбе нису никоме у граду доставили; и другу, да ли су се сви потписани Цинцари, чланови грчког општества својеручно потписали, или их је туђа рука неког од Грка неовлашћено потписала испод текста молбе.

Магистрат је 15. фебруара 1796. године почео да саслушава све у молби потписане Грке и Цинцаре, и ислеђивање је трајало неколико дана. Остало је забележено да су се испитивани добро држали, категорично и једногласно одбијали оптужбе о тајним ноћним договорима. Пред магистратом између себе изабрали су ad hoc заступнике, шесторицу школских економа: Косту Диван alias Константина Ђорђевића, Богдана Хаџи Вулка, Георгија Вулпе, Георгија Бељанског, Николу Дузи и Косту Карајанка, са овлашћењем да у име заједнице могу подносити молбе вишим државним инстанцама. Четрдесет двојица Грка изјаснила се да су уредно били обавештени о садржини молбе, као и већина Цинцара, који су потврдили да су документ без ичије присиле својеручно потписали.

Само тројица Цинцара нису хтела о молби ништа да знају: Коста Гадеш, Јован Стерио и Михаило Георгијевић изјавили су да су их завереници неколико пута посетили и наговарали да се прикључе заједници и потпишу молбу, али они су то одбили јер нису желели да имају било шта са превратницима. Седморица Грка и Цинцара нису саслушани јер су били послом одсутни из града, а тројица нису због болести успела да дају исказ. Саслушања су вршили градски чиновници, са приличном строгошћу у полицијском маниру, али се Грци и Цинцари нису дали застрашити, већ су остали при своме. Поступак се отегао преко свих очекивања, Грци су затражили заштиту од Намесничког већа, па су Срби опет били приморани на попуштање.

Намесничко веће обавештено је да је атмосфера у Новом Саду преко сваке мере затегнута, па је ради решавања проблема потражило компромис. Непосредно пред Васкрс, 1796. године, ово врховно државно тело за Угарску донело је одлуку по којој је молба Грка и Цинцара за правом власништва над Николајевском црквом незаконита и формално одбијена. Одлука је образложена чињеницом да се храм не може одузети од Срба и предати Грцима, јер је од првих дана власништво српске заједнице. Срби су га подигли, и одржавали деценијама, док су Грци и Цинцари само делимично донирали средства за изградњу и повремено прилагали новац за одржавање храма, како је било образложено у одлуци Намесничког већа. Предлог за подизање новог грчког храма, или барем капеле, такође је био одбијен ставом да би такав изузетно скуп грађевински подухват осиромашио јелинску заједницу, што није било у интересу државе и Намесничког већа. Коначно, Намесничко веће донело је историјску одлуку која ће приволети оба завађена дела православне заједнице Новог Сада да заједнички користе Николајевску цркву.

Одлука Намесничког већа је Новосађанима послата у форми препоруке да Срби уступе Грцима и Цинцарима Николајевску цркву на коришћење сваке друге недеље, када ће парох Георгије Николић – Балта служити службу на грчком језику. Свака седмица која наступи после грчке недељне литургије имала се такође служити на грчком језику, као и празнична служба на празнике који падну у ту седмицу. Понуђеним решењем није се промовисао раздор, јер се препоручивало верницима да долазе на литургију и када није била држана на њиховом језику. Држава је изразила жељу да њени поданици живе сложно, што је образложено тиме да треба учинити све у Новом Саду да се једноверна браћа више не гложе и не свађају, већ да живе у слози.^[13]

Препоруку Намесничког већа обе стране примиле су са негодовањем. Многи Срби били су разочарани јер су своју цркву морали да деле са завађеном страном. Они тврдокорнији више за живота нису ушли у Николајевску цркву, већ су одлазили у друге храмове. Време је ипак учинило своје. Већина Срба се наредних година навикла на Балту и на грчку службу сваке друге недеље. Грчка очекивања су такође била изневерена, јер су уложили велика надања да добију своју цркву, потпуно одвојену од Срба, било да је саграде, или добију своју Николајевску цркву. Грци су од најранијих дана у Петроварадинском Шанцу били везани за Николајевску цркву, и то је био разлог што им је баш ова црква уступљена.

У време уступања црква је била стара око шест деценија, њени ктитори више нису били живи, што је додатно подстакло историјску дилему о томе ко је и када подигао овај новосадски храм и коме он припада. Новосадски Грци и Цинцари сматрали су да је црква њихова, јер су прихватили предање које им је одговарало и према коме су оснивачи Николајевске цркве били њихови преци. На другој страни, Срби су храм Св. Николаја доживљавали искључиво својим и сваки од народа је имао наводно чврсте аргументе. Што се питања власништва над црквом тиче, препоруком Намесничког већа на њега је стављена тачка. Намесничко веће је у своме образложењу јасно одредило власништво над црквом, што у будућим спекулацијама академског типа око истог питања неће бити пресудно. Јасних историјских доказа ни за један од ова два схватања нема, тако да је дилема остала до данас и она дозвољава разне хипотезе и нагађања.

***

Резиме

Из XVIII века Новосадска православна општина изишла је етнички подељена и завађена. Цинцари и Грци, иако већ окрњени као заједница, показали су свој друштвени  утицај, економску моћ и националну борбеност, довољно снажнe eлементе уз помоћ којих би могли да сачувају и негују своје име и језик. Иако Ускршња одлука Намесничког већа није задирала у постојећу црквену структуру Српске православне цркве, Грци и Цинцари су се, понети својом литургијом сваке друге недеље, више од пола века у свакодневном животу понашали као независна црквена заједница. Зарад својих узвишених циљева, одржавања националног бића, продужетка свога имена и језика, били су спремни да плате сваку потребну цену и да жртвују заједништво са Србима. Колико год били горди као победници, Јелини нису могли да се одупру усуду нестанка који их је увелико походио.

Своју највећу победу у Новом Саду Грци су извојевали већ знатно ослабљени: док су се за Васкрс 1796. године сви новосадски Грци тискали у своме храму и испред њега, и по први пут на својој грчкој литургији, свечани и поносни појали Кирие елејсон, било их је већ знатно мање него пре само дванаест година. Тада је у граду живело преко 120 породица, док их је сада осамостаљених било око стотину, што цинцарских, што грчких фамилија.^[14] Од стотињак њихових домаћина, шездесет петорица била су ожењена Српкињама, па ће многа деца из ових бракова баштинити свест о грчком пореклу, али ће одредити своје осећање етничке припадности према мајци, њеним прецима и заводљивој средини Новог Сада. Имендане својих очева замениће симболима српске крсне славе, породичним окупљањем испред иконе и свеће, са кољивом.

На другој страни, Срби су били присиљени да коначно схвате како са јужњачким Јелинима ипак нису једно биће, ни по питању заједничке имовине, али ни по питању цркве, јер ова последња спона која их је током заједничких деценија везивала, беше покидана. У првим фазама сукоба Срби нису озбиљно схватили Грке и Цинцаре као противнике, па су на грчко отцепљење реаговали емотивно, као изневерен и преварен рођак. Када су коначно постали свесни да се јединство њиховог православног општества налази у озбиљном проблему, осамостаљени Цинцари и Грци већ су имали оно што су желели. Коначног победника у овом нежељеном сукобу одредиће време: непун век доцније сви грчко-цинцарски потомци биће дични Срби.

[1]Архив Војводине, из збирке ИДК, Ф 12 (41) 8/162.

[2]Архив Војводине, Ф 12,  ИДК  (6)  4/71.

[3]  Овај документ од великог је значаја за проучавање грчко-цинцарске заједнице у Новом Саду,  јер у себи садржи број породица из овог круга. Наведени податак је можда преувеличан, јер се не слаже са неким другим бројевима овог новосадског становништва, на пример оним које доноси Мелхиор Ердујхељи, у књизи  Историја Новог Сада, Нови Сад 1894, на страни 189. Он говори о тек стотињак грчко-цинцарских породица у Новом Саду 1796. године.

[4] Унгвар, Ungvár, данас је Ужгород, главни град Закарпатске области у Украјини. Словенско име је добио по реци Уж, на чијим обалама лежи.

[5] Архив Војводине, Ф 12, ИДК (36) 4/114.

[6] Новосадски пилтор, дуборезац, Арсеније пл. Марковић из Новог Сада је ИДК у Бечу писао о предностима Новог Сада над Карловцима и Темишварем по питању верске школе, семинара. Он подсећа како је дозвола за семинар у Новом Саду, који би се подигао поред Николајевске цркве, тражена још 1774. године, али власти је нису издале.

[7] Архив Војводине, Ф 12, ИДК, (39) 8/16, 1792. О пореклу владике Димовића видети Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, 358.

[8] Исто, Ф 12, (39) 8/21.

[9] Архив Војводине, ИДК, Ф 12, (39) 8/50 1792 и (40) 8/51, 1792.

[10] …удружени изопачени Новосађани, они који грчким и цинцарским језиком говоре…

[11] Архив града Новог Сада, Fas 7, 611/1793.

[12] Архива града Новог Сада, Fasc. 8 No 823. 1795.

[13] Архив града Новог Сада, Фасцикла 12, 11013/796.

[14]  Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Нови Сад 1894, 189.