Полит о македонском питању

Аутор: др Милош Савин, историчар

Др Михаило Полит Десанчић, представља једну од најмаркантнијих политичких личности српског либерално-опозиционог покрета у Војводини у другој поливини XIX, те у прве две деценије XX века. Када би се нашли пред питањем како да одредимо његов политички рад,  одговорили би истицанјем на првом месту Политове политичке мисли, затим политичке публицистике, те артикулацијом истих на Угарском и Српском црквено-школском сабору, где је био посланик. Оперативни, извршни, теренски рад није био близак Политовој политичкој пракси. Политова идејно-политичка активност је трајала, са одређеним паузама, од 1860. па до 1918. године, када је дочекавши српску војску у околини Темишвара, у који је био принудно пресељен током рата, доживео мождани удар услед превеликог усхићења. Михаило је рођен у Новом Саду 1833. године, у угледној и богатој новосадској породици српско-цинцарског порекла. Богати родитељи му за тутора доводе најбољег ученика Српске правослевне гимназије у Новом Саду – Светозара Милетића. Овај сусрет ће се претворити у нераскидиво пријатељство и политичку сарадњу. Када је Светозар Милетић, након укидања Српске Војводине формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва, заједно са њиме и политичку борбу, крочио је и Полит. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине у својим чланцима разрадио је Полит који се залагао за примену швајцарског федералног модела, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. У Угарској би се швајцарски модел применио, тако што би се дозволило заокружење неколико жупанија по народностима (Срби, Словаци, Русини и Румуни), које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али се служиле својим народним језицима. По овом предлогу Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Полит није наишао на разумевање међу мађарским политичарима који су држали „да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске!“

Под утицајем немачке експанзионистичке политике дошло је до стварања енглеско-француског савеза 1904. године. Да би однос снага и геостратешки положај били неповољнији за немачко-аустроугарски савез, Енглезима и Французима је била неопходна Русија у савезу. Руско-Француска алијанса са својим успонима и падовима је постојала дуже време, међутим велики проблем је предствљало већ традиционално непријатељство Енглеске према Русији и њеним геополитичким интересима. Чак и у последњем руско-јапанском рату, Енгеска је отворено подржавала Јапан.

Везивање добробити Србије за руски војни успех у ставовима др Михаила Полит Десанчића, што најбоље осликава његова анализа: „Ако Русија постане немоћна, одзвонило је Словенству, одзвонило је Српству на Балкану. Али је Русија горостас и тај горостас знаће развити своју дивовску снагу. Па том горостасу даје још нешто вишу снагу. Данас се Русија не бори само за Словенство, него се бори и за европску цивилизацију против азијатског непријатеља, који је иако је изучио европско ратовање и присвојио себи страшне справе европскога ратовања на мору и на копну, ипак остаје азијат као и Турчин…“ Но, након руског пораза у рату и револуције 1905. године, Енглеска је проценила да Русија више не представља конкурентску велесилу већ пожељног савезника како би се заокружиле Немачка и Аустроугарска (са којима је у тројном савезу у том тренутку формално била и Италија). Развој геополитичких догађаја је на концу резултирао 1907. године формирањем Велике антанте (Енглеска, Француска, Русија) и поделом Европе на два антагонизована блока.

Србија је, до активног повратка Русије у балканску политику, имала озбиљан проблем са проналажењем савезника на западу. Наиме, због убиства брачног пара Обреновић, Енглеска и Холандија су испољавале велико непријатељство и стварале велике проблеме Србији. Због раста тензије у Азији и немогућности да делује на више страна Русија је потписала са Аустроугарском споразум у Мирцштегу 15. октобра 1903. године, који је прописивао status quo на Балкану.  Руски и Аустроугарски цар су усвојили и сет решења о Македонији, где се још осећао барут Илинденског устанка (избио на светог Илију, 2. августа 1903. године), које је прихватио и турски султан. Уз надзор свих великих сила у Македонији је требало извршити читав низ реформи и ликвидације башибозлука и паравојски. Када је Русија ушла у кризу 1904. године, аустроугарско-немачке иницијативе су појачале притосак на Србију.

Лидер Српске либералне странке у Угарској, Михајло Полит Десанчић, је покушавао да рационализује руски разлог за овакав чин: „Споразум између Русије и Аустроугарске у Мирцштегу није био ни од какве користи за српски народ у Старој Србији и Македонији. Тај споразум је негативне природе: да се ништа не предузима, да се мир одржи на Балкану. За време великог руско-јапанског рата Русија није могла чинити ништа на европском истоку и споразум са Аустроугарском у Мирцштегу добро је био дошао Русији. Али, споразум у  Мирцштегу није сметао нашој монархији да прави пропаганду за своје евентуално продирање ка Солуну.“ Полит је сматрао да реформска акција велесила осуђена на неуспех све док велике силе не обезбеде потпуно национално разграничење Македоније на срски, бугарски и грчки део, који би се након реформи сјединили са својим матичним државама. Ово је донекле ревизија става усмереног ка међународној јавности, али и власти у Србији из периода почетка српско-бугарског рата, када је Српска либерална странка била на становишту да се као надокнада за присаједињење Источне Румелије Бугарској, треба да дође до проширења Србије на Македонију и Стару Србију.

Посебан акценат Полит странка је стављао на неопходност спречавања терора српског живља од стране бугарских чета, али и званичне турске војске. Занимљиво је да се као суштинска разлика измећу српских и бугарских сељака наводи то да су Срби „патријаршисти“ а Бугари „егзархисти“, те да бугарске парамилиције терају српска села да пређу у егзархат.

Са говорнице угарског сабора, где је био једини представник српских либерала, Михајло Полит је говорио о покољима бугарских чета над српским становништвом у Македонији, као и о бугарској пропаганди. Угарским парламентарцима и јавности Полит је скренуо пажњу следећим речима: „Остварила се погодба у Мирцштегу међу нашом монархијом и Русијом. Најнепосреднији предмет те погодбе беше пацификација Македоније и Старе Србије, да тамо буде одбрањено становништво у своме имању, вери и народности и да тамо буде редовно руковање са финансијама. Признајем да у томе има неког успеха, али главна ствар, пацификација и Македоније и Старе Србије, није пошла за руком. Можемо замислити какве су прилике тамо. Велесиле, а нарочито наша монархија и Русија, упутиле су ноту Србији, Грчкој и Бугарској да не шаљу онамо добровољце, четнике. Србија и Грчка су попустиле, но Бугарска није попустила и четници или бугарски добровољци непрестано иду по Македонији и Старој Србији. Дабоме да српско становништво, кад је Србија позвала натраг српске добровољце а Грчка грчке, није више нашло заштите. Баш сам у једном српском листу читао, какви су средњовековни односи тамо. У Македонији и Старој Србији догађају се покољи и тек касније, долази низам, турска војска да под изликом помоћи, доврши покољ. То је врло жалосно стање.“; „Македонија је потпуно историјски појам, македонског народа, македонске народности и македонског језика нема, него онде постоје народи као: Бугари, Срби, Грци а и раштркани Румуни. Арнаута у Македонији нема, него их има у Старој Србији и Албанији. Оно тумачење што се налази у ноти, коју саставише наша монархија и Русија а коју су заједнички предале у Софији, Београду и Атини, каже да у погледу мирцштешке погодбе влада погрешно схватање, јер кад је та погодба казала да је потребна територијална, етничка подела, то је мислила само са управног гледишта, а не са политичког. А повод јој беше што балканске државе и народи у Македонији: Бугари, Срби и Грци рекоше да треба заузети дотична земљишта, но нота каже да је грешан поступак, кад оружијем хоће да заузме та земљишта. Ко познаје прилике на Балканском полуострву – а ове сам је проучавао – како према Солуну, тако и према Цариграду – тај је уверен, да решење македонског питања не може бити друго, него територијална етничка подела, јер је јасно, да се ни Бугари, ни Срби, ни Грци, једни са другима никад неће погодити у погледу поделе тог земљишта. Шта би дакле био задатак? То, да велике силе узму у своје руке реформу, да одреде границе, и онда ће се мало по мало, како она три народа, тако и све три балканске државе помирити са тиме. Само тако се може обуставити оно страшно крвопролиће у Македонији. Али за то је потребан ауторитет великих сила, које би имале да одреде границе. То се стање не може даље трпити, него је потребно да при територијалној и етничкој подели буду судије, оне народности које онде станују у маси. Прва би дужност била велесилама, да произведу здраве административне прилике, како би они народи живели у миру. Па онда, када дође час, кад у источном питању ваља коначно решавати, биће то лакше.“ Занимљиво је да је Полит, за ког често наводе да је Грк или Цинцар пореклом, овом приликом изнео цео елаборат о односима ових народа: „Они македонски Румуни, они Цинцари, сачували су кроз читава столећа свој чисти румунски карактер, али чим су обукли капут нису хтели више да буду Румуни него су се издавали за Грке. Нису имали ни своје књижевности и писма су своја писали грчким језиком, али сада када се Румуни почињу да буде, веле они: Нисмо Грци, него хоћемо да останемо Румуни!“

 Туркофилска Енглеска се активно укључила у решавање проблема у Македонији. Током тог процеса уочила је да Порта у Истамбулу, много већи утицај даје немачко-аустроугарском учешћу у овом процесу него Енглеском. Полит се на угарском сабору запитао: „У чему се сад састоји политика Енглеске? Енглеска потпомаже автономију Македоније… Ако се поред те потпоре оствари автономија Македоније, шта ће онда бити последица томе? Биће то што се догодило с Источном Румелијом, да ће Бугарска анектирати Македонију и онда ће Бугарска бити велесила на Балканском полуострву. По моме мишљењу македонско питање могло би се тако решити, да се етничке границе међу Бугарима и Србима у начелу установе.“

Енглеска дипломатија је схватила да би било најопортуније да се у вези са балканским питањем повеже са младим балканским државама, према томе и са Србијом. Србија је жељно очекивала ово приближавање и јачање савезништва које ће је штитити од аустроугарских аспирација. Енглеска је ипак Србији поставила низ антиуставних и противзаконитих унутрашњеполитичких захтева, пре свега везаних за кажњавање и елиминацију из политичког живота актера Мајског преврата. Притисци Енглеске су изазвали низ политичких сукоба у самој Србији, парламентарне кризе, затезање односа новог краља и скупштине и неколико оставки влада.

На крају је нова Пашићева радикалска влада постигла компромисно решење са петорицом официра на чијем уклањању је посебно инсистирала Енглеска. „Пашић је са завереницима постигао споразум о материјалном обештећењу: да добију пензије у висини својих плата, а истовремено је тражио изјаву од Енглеске да ће обновити односе након пензионисања завереника.“[1]

Апстиненција Русије на Балкану ускоро је резултирала интензивирањем српско-бугарских односа. Наиме, Бугарска је након пропасти покушаја договора са Турском схватила да јој је мудрије да македонско питање решава са малом Србијом уместо да јој се на западној граници уместо несаломиве Турске појави моћна Аустроугарска помогнута Немачком или некаква хибридна велика Албанија, као експонент Аустроугарске, Италије или других сила. Договорена је подела интересних сфера у Македонији и издвајање Старе Србије (Косова) која прелази у српску интересну сферу, невезано за македонско питање. Начелно је договорена аутономија за Македонију, са равноправношћу народа који тамо живе и царинска унија Србије и Македоније.  Марта 1904. године обележила су два српско-бугарка уговора – тајни о савезу и јавни о пријатељству и економској сарадњи –  а 1905. године и о царинском Савезу. У својој есенцији овај споразум је био стратешка могућност да се реши питање Македоније, Бугарска заштити од турске зависности, Србија заштити од аустроугарске зависности, повећа заједничко тржиште пољопривредних производа и извозни капацитети, омогући Србији продор на Црно море, а Бугарској у Средњу Европу. Међутим, у пракси српско-бугарско приближавање је више представљало списак лепих жеља. Планирано је да у перспективи дође и до повезивања железницом Дунава, Јадрана, Солуна и Црног мора, како би се издејствовала потпуна економска самосталност ове две балканске државе.

С обзиром да је Србија дугогодишњим марионетским статусом према Аустроугарској била комплетно потчињена, био је довољан само један аустроугарски корак да онемогући српске планове, што ће показати наилазећи Царински рат. Анализирајући погубност аустроугарске политике према Србији, али и лицемерност Енглеске, посланик Српске либералне странке, др Полит, је на Угарском сабору рекао: „Велики план који се односи на ову ствар, јесте прекобалканска железница; ову хоће да проведу од Дунава све до Јадранског мора а један крак железнице све до Солуна. Мада је однос међу Бугарском и Србијом тако запет, ипак се у неким стварима слажу. Знамо да су Бугарска и Србија склопиле не само царински савез већ и царинску унију, и ову је само наша монархија спречила. Држим да ће се у овом питању, то јест у погледу те грандиозне железнице, Бугарска и Србија сложити. Сад ћете питати: одакле ће узети капитале за ту огромну железницу, када су Србија и Бугарска тако сиромашне државе? То је најситнија ствар. Ено енглескога капитала, ено многих Европљана, који ће врло радо изградити ту железницу, и последица тој железници биће, да ће Енглеска преко Солуна или преко других лука на Јадранскоме мору моћи уважати своје артикле на Балкан и онда ће се читаво Балканско полуострво отргнути од Аустроугарске. Онда ћемо узалуд затварати границу против Србије, јер ће они преко Солуна и других лука моћи уважати и изважати фабричке предмете.“