Аутор: др Милош Савин, историчар
Упркос широко распрострањеном уверењу да је Светозар Милетић од почетка своје политичке борбе био у конфликту са мађарским политичким круговима, о почецима његовог размимоилажења са мађарским либералима Калмана Тисе, можемо говорити тек у периоду који је претходио Аустроугарској нагодби. Познато је да се Милетић залагао за пуну независност Угарске од Беча, те за решавање народносног питања, унутар саме независне Угарске, сходно демократским начелима. Можемо закључити да Милетићева борба против аустријског тоталитаризма престаје већ на Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1865. године, док његово подржавање мађарског либерализма престаје након говора на Хрватском сабору 1866. године. Одустајање мађарских либерала од угарске независности и спремност на компромис са бечким меродавним круговима, те одустајање од решења мањинског питања, доводе до политичког разочарења Милетића у мађарски либерализам. Незамислив успех који су мађарски политички кругови остварили приликом договора о Нагодби, довео је до тога да се они одрекну својих досадашњих савезника међу немађарским народима угарске, који су им до тада били неопходни ради заједничке борбе. Тако су мађарски либерали од свог, до тада, најближег сарадника Светозара Милетића почели да стварају државног непријатеља и екстремисту.
Аустрија је 1866. године, била у рату са Пруском. Овај рат, познат под називима Аустро-пруски рат, Седмонедељни рат, Рат за унификацију и Немачки грађански рат, вођен је због хегемоније над немачким државама. Насупрот Аустрији која се залагала за интересну конфедерацију, Пруска је инсистирала на уједињењу Немачке. Након аустријског пораза код Садове (Кенинграца) у Чешкој 3. јула 1866. године, где су Пруси под командом Хелмута фон Молткеа поразили Аустријанце и Саксонце, Бечки двор је схватио да ће ослабљена Аустрија имати озбиљан проблем да очува унутрашње јединство и да опстане као држава. По војној пропасти, аустријски меродавни кругови су одустали од федерализма, који је као концепција непосредно пре рата био доминантнији у односу на идеју централизма као будућег уређења Аустријског царства. Бечка аристократија је проценила да је опортуније удовољити захтевима мађарског дуализма, уместо задовољења интереса других народа, чија је лојалност била потенцијално неизвесна. Цар је проценио да је највећи гарант склапање савеза између аустријског финансијског и индустријског капитала и крупних велепоседника Мађарске. Уместо дотадашњег Аустријског царства је Аустроугарском нагодбом 1867. године створена дуална Аустроугарска.
Залажући се за равноправност и слободу коришћења језика свих народа Угарске, попут Срба, Румуна и Словака, Милетић је у српски посланички клуб угарског сабора, на челу са Стеваном Брановачким, успео да учлани дванаест српских посланика. Заједно са румунским посланицима је створио предлог закона о народностима који је гарантовао право на коришћење матерњег језика у званичној, институционалној комуникацији, као и широк обим националних и грађанских слобода. У свом српском посланичком клубу Милетићев закон није на ишао на консензус, па га је Светозар у знатној мери прилагодио умеренијим ставовима. За овај закон је на крају гласало укупно двадесет и четири посланика, махом Румуна, а свега седам Срба.
Милетић је својим захтевима да Угарска буде федерализована или бар национално заокружена по жупанијама, дошао у политички сукоб са Ференцом Деаком, идеологом мађарске државности, који се томе оштро успротивио. Милетић је у дебати са Деаком изјавио да ће се Угарска, уколико на демократски начин не реши мањинско питање, распасти, што се заиста и десило 1918. године. Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон, иако на око либералан, за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем закона о народностима, наступио је крај Милетићевој политичкој борби за споразум између Срба и Мађара, те залагање за помоћ Мађарима у борби за максималне слободе у односу на Беч. Бечки централизам је сменио пештански национализам. Схвативши значај страначког организовања Милетић је 1866. покренуо лист „Застава“ као језгро за формирање будуће српске либерално-опозиционе странке. Упркос извештају аустријске полиције да Милетићево стратешко окретање Мађарима у односу на Беч има за циљ да, уз сарадњу са мађарским политичким фктором, допринесе идеји обнове великог српског царства на Балкану, оснивање „Заставе“ је одобрено. Милетићево окружење је сакупило довољно средстава за депозит, који је био услов за покретање политичког листа, а њему као регуларно изабраном члану Угарског сабора није било могуће забранити издавање штампе. „Застава“ је фебруара 1866. године почела да излази у Пешти два пута недељно. Након 46. броја 1867. године седиште листа је пребачено у Нови Сад, а тек 1869. након трогодишњег чекања, „Застави“ је дозвољено да уз додатну кауцију почне да излази и три пута недељно. Застава као орган Милетићеве Српске народне слободоумне странке постаје најутицајнији лист међу Србима у Угарској па и шире. Најзнаменитији новосадски и војвођански Срби друге половине XIX века исписују странице „Заставе“. Утемељујући Милетићеву бескомпромисну политику, „Застава“ почиње да смета политичким приликама Беча, Будимпеште, Загреба, али и Београда, чију коруптивност и недораслост идеји свесрпског ослобођења оштро критикује.
Овај политички лист, орган српског либерално-опозиционог покрета нарочито укршта копља са српким конзервативцима и клерикалцима у Угарској, које критикује због приближавања угарским владајућим структурама. Усвајањем Основе програма за српску либерално-опозициону странку, коју је у часопису „Застава“ предложио Светозар Милетић, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, је представљао платформу деловања српских либерала на угарском сабору. Честа је заблуда код наших историчара да је овај програм дефинисао деловање странке по свим питањима. Бечкеречки програм је инсистирао да се спрски либерали на Угарском сабору залажу за равноправност свих народа Угарске са мађарским народом, за већа грађанске и демократске слободе и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом.
По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на Угарском сабору о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао залагање на Угарском сабору за панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом, те праведно решење Источног питања. Српски клерикалци и конзервативци који су раније оптуживали Милетића за издају Аустрије, убрзо су нашли савезника управо у мађарској влади.
На самом почетку деловања Слободоумне странке, српски клерик, архимандрит Герман Анђелић је уз подршку Угарских власти, покушао да формира Српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету. Недуго потом, Ђорђе Стратимировић је покушао да пред Србе изађе са својим програмом који је био далеко умеренији од бечкеречког. Услед општег одушевљења Милетићевом политиком и Бечкеречким програмом, некадашњи вожд је остао без резултата. Међу новосадским Србима никада није престајала идеја да се Милетић поново врати на место градоначелника, на које је већ био биран, али је у период провизоријума, од стране државног врха био суспендован. Упркос масовној колонизацији мађарског живља у Нови Сад, због изборног закона који је подразумевао имовински и образовни ценсус, Срба бирача је било скоро две трећине у односу на све уписане бираче. Милетић је поново изабран за градоначелника, а новосадски магистрат, је још пре усвајања закона о народностима, почео да шаље захтеве свим меродавним органима, да део новог захтева буду и закључци Благовештанског сабора, по којим би Војводина, била призната као српска национална аутономија. Такође Милетић је као службени језик у граду увео српски, а све дописе државним органима је слао на српском језику и ћириличном писму.
Управо због наведеног Милетић је поново доживео суспензију. Он и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне власти у Србији.
Србијански режим је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију „Заставе“. У Београду људи наоружани буџама ишли су по јавним локалима и тукли Милетићеве присталице. Милетић је оптуживан за републиканство. Србијанска влада је финансирала штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се, разним измишљотинама, оцрни његов лик. Након убиства србијанског Кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкаша и Банаћана, граничара. Србијански намесник Миливоје Петровић Блазнавац је желео да се домогне Милетића како би га обесио. Своје виђење стања у кнежевини Србији, Светозар Милетић је 12. априла 1870. године исказао следећим речима: „Но као што мандарини, и други подобни фарисеји имају своје кумире, идоле, које у народу пред собом носе, да заклоне своје интересе и тежње, тако и политични власници, који на самоодржање иду, такође и ставе преда се као штит, као идол и кумир: династију, владатеља, те у сав глас трубе: ‘Династија је основ државе, темељ снаге народне’, скиптар је симбол величине и славе народне, зато династију треба укрепити, бладатељати треба јаким, силним направити, а то наравно опет бива конфисковањем или бар секвестрирањем права народа, слободе грађана, и саме судске самосталности, која је осовина личне сигурности и слободе. Нећемо да испитујемо да ли се династија иоле може сложити са правом слободом, са слободним развитком и напретком народа… Има и у другим државама жалбе и тужбе на бирокрацију – али ретко где бирокрација има тај, не само политични, него и друштвени, народни значај као у Србији. У другим државама поред званичника има има и других слојева интелигенције, културе, занимања и благостања, који бирокрацији вагу држе, и који је, ако она и надвлада, кад-тад сузбију… У Србији пак, где због неразвијеног народно-економног и друштвеног стања интелигенција у маси нема другог другог сместиштва, и друге заслуге, него, у државним службама, државна служба има други значај и бирокрација као скоро искључива интелигенција на то иде, да интересе народа и државе идентификује са својим интересима, што се напослетку опет природно на то изврзе, да интересе народа и државе својим интересима потчини. Србија стоји, као домена, својина бирокрације, намењена на то да њој угодан живот осигура. Да би се у томе лакше и сигурније одржала, она је од династије направила бедем противу сваког кретања, развитка и напретка, који се са њеним интересом не слаже. Скиптар је за њу магнетска игла на палати бирокрације, која је чува од громова слободног духа народног.“
Ипак, због раскринкавања тајних, ненародних политика Угарске владе на страницама „Заставе“, Милетић је осуђен на годину дана затвора у Вацу.
Овај, први боравак Милетићев у затвору, је био прилично лак у односу на она који ће га задесити неколико година касније. Милетићу је било омогућено да виђа породицу, која се преселила у кућу одмах поред затворске ограде у Вацу. Током дана је имао неограничено право да прима посете, па су му свакодневно стизале политичке депутације у аудијенцију.
На народно-црквеном сабору 1869 – 1871, Српска народна слободоумна странка је имала огроман утицај. Већ на Преображенском сабору Милетићеви либерали су већинска група. Мађарска влада, која није могла да заустави намеру либерала, да наместо преминулог паријарха Маширевића, изабере себи блиског кандидата, прекинула је сабор у сред сесије. Још 1871. године, у последњој години мандата председника угарске владе грофа Ђуле Андрашија, влада је покушала да формира опозицију Милетићу и његовој странци од групе конзервативно-клерикалних српских политичара окупљених око часописа „Србски народ“, који је уређивао Јован Грујић Јота, окорели десничар. Андраши је ступио и у контакт са намесничком владом у Кнежевини Србији од које је затражо да му помогне да се из Српске народне слободоумне странке издиференцирају умерени елементи, који би деловали опозиционо према Милетићу.
Андрашијеви захтеви су наишли на плодно тло у Београду. Неуспела акција Милетићеваца из Уједињене омладине српске да изазову устанак на Балкану, помало је угасила жар међу његовим следбеницима, а дошло је и до помирљивијих тонова. Михаило Полит Десанчић, Милетићев ученик и политички саборац, је у часопису „Народ“ написао текстове о непогрешивости папе, који су схватани као критика на рачун Светозара.
Часопис „Народ“ Јована Суботића је и основан са циљем да подржава Српску народну слободоумну странку, али на умеренији начин од „Заставе“. Упркос свим искушењима, тада је било немогуће опонирати, међу Србима, одушевљеном, масовном покрету, као што је била Српска народна слободоумна странка. Лани опозиционари и опортунисти су упорно превиђали однос Светозара Милетића према Хрватско-угарској нагодби. Наиме, Српска народна слободоумна странка из Угарске и Хрватска народна странка из Славоније и Хрватске су до 1873. чиниле несаломиви опозициони блок. Међутим 1873. године, дошло је до погодбе између хрватске Народне странке и мађарске владе, усвајањем ревидиране Хрватско-угарске нагодбе. Хрватски народњаци су на овај начин срушили заједнички српско-хрватски опозициони блок, што је значајно нашкодило политици Српске народне либералне странке. Значајан део српских посланика из Српске народне слободоумне странке остао је уз хрватске народњаке и учествовао у власти. На овај начин је дошло до првог отвореног иступања нотабилитета.
Исте 1873. године укинута је и војна граница, за коју се слободно може рећи да је била касарна Милетићеве странке, у страху од чије реакције Мађарска влада није смела да претера са репресијама према њему. Након укидања и потпуног разоружања Границе 1873. године, а у светлу избијања источне кризе, председник угарске владе, Калман Тиса, постигао је договор са бечким двором да угуши српски либерало-опозициони покрет у Војводини, хапшењем његовог вође.
Због наводне велеиздаје, Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. године. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању.
Остави коментар