Аутор: др Љубиша Деспотовић
ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА
Политичка култура је појам који је дошао из простора политичке социологије и постао један од важнијих у пољу политикологије. Он припада politi димензији политике како тачно примећује Радивој Степанов. Означава или пак дефинише оријентацију грађана према политици њихову перцепцију политичке легитимности, традиције, политичких идеја и опција. Једном речју, политичка култура као појам исказује већинске ставове грађана о корпусу политичких вредности и норми које дефинишу политику и конфигуришу политичке односе у једној политичкој заједници. „Политичка култура се може укратко одредити као ‘укупна сума деловања и мишљења’ или као начин живота једног народа… Политичка култура одређује, пре свега матрицу или тип оријентације друштва за политичке акције, односно садржи скуп значења и циљева у којима се оличава дати политички систем… Политичка култура укључује, поред правила политичког владања и норми прописаног понашања, и типове друштвених/политичких акција, као и процесе у којима се индивидуе припремају за друштвену партиципацију, као што су: социјализација, а посебно политичка социјализација, формирање друштвеног карактера, симболизација и ритуали који изражавају прихваћене типове веровања и идеологије, као и доминантни менталитет“ (Р. Степанов: 92). „Под најопштијим одређењима, политичка култура би била онај део опште културе једног друштва који обухвата вредности, уверења, ставове, симболе, склоности и обрасце понашања у односу на политику и политичка питања, као она питања које се односе на опште услове заједничког живота у једном друштву и на избор праваца и циљева укупног друштвеног развитка (управљање развојем)“ (М. Матић; М. Подунавац, 1984: 348).
Политиколози Габријел Олмонд и Сиднеј Верба истакли су три типа политичке културе као врсте политичке оријентације ка политичком систему:
– парохијални тип политичке културе, који може бити још територијално омеђен регионалним или локалним типом истог политичко-вредносног усмерења. За њега је карактеристичан статичан и локализован приступ политици, традиционално усмерен на њему ближе институционално окружење које је прилично удаљено од централних структура власти.
– поданички тип политичке културе, где је присутна јака оријентација према централним органима власти, њихово безусловно поштовање и нека врста потчињености њеном ауторитету. Реч је о недостатку грађанске свести код присталица ове оријентације и о традиционалном доживљају политике у коме је централна власт све а поданик је дужан да јој се покорава. Обично је присутна у друштвима полупериферног или периферног карактера, где су демократске традиције скромне и доминира аутократски начин владања
– партиципативни тип политичке културе је својствен грађанству које је усмерено да задовољење својих потреба и интереса у политици. Оно је својствено развијеном контексту цивилног друштва, у коме су грађани свесни својих права и слобода, активно утичу на централне, регионалне или локалне органе власти и брину о доследној реализацији јавног интереса.
Типологија политичке културе коју је понудио Аренд Лајпхарт фокусира се на традиционалне социолошке теорије елите и масе. Па стога он распознаје политичку културу елита, као облик вредности и оријентација друштвених елита према политици и политичку културу маса као већинског дела социјалне структуре модерних друштава и њихових оријентација према политици.
Када пак говоримо о формативним чиниоцима политичке културе, позивамо се на рад колеге Милана Подунавца који сматра да су то политичка традиција и политичка социјализација.
– политичка традиција као формативни чинилац политичке културе заступљена је углавном код предмодерних политичких заједница са врло строгом правном традицијом, активног деловања политичког ауторитета, њиховим доминантним обрасцима понашања и врло строгим правилима као друштвеног кодекса. Често је то израз дуготрајне угрожености заједнице и потреба очувања идентитета, културе и заједничког живота које долазе као спољашња претња. „За тип политичке традиције који у једном друштву настаје од великог су значаја облици и садржина конфликата који су у том друштву у прошлости настајали, који су то друштво делили (или уједињавали) око различитих питања“ (исто: 355).
– политичка социјализација као чинилац политичке културе својствена је процесима прилагођавања и присвајања одређених политичких вредности. Могу се разликовати спонтани и несвесни процеси политичке социјализације и идентификације. „Ту се захвата читава скала фактора, почев од процеса несвесне и спонтане социјализације и идентификације, до политичких митова, ритуала и симбола и њиховог утицаја на формирање ставова будућих грађана. Наравно, ту су укључени и директни облици социјализације у виду грађанског тренинга, учешћа у политичком животу, као и анализа свих социјалних и групних варијабли од значаја за политички идентитет појединца и група (религијска припадност, социјални статус, регионално припадање, велики политички догађаји и доживљаји и сл.)“ (исто: 357).
ПОЛИТИЧКИ КАПИТАЛ
Политички капитал је у ствари специфичан облик социјалног капитала који се манифестује у сфери политичких односа и релативно је нови појам у политикологији. Дакле, он нам је дошао из дисциплинарне разуђености политичке социологије и базично се лучи из појма социјалног капитала. Стога је насушна потреба да јасно одредимо суштину појма друштвени капитал. Френсис Фукујама друштвени капитал одређује и дефинише као конкретни низ неформалних вредности и норми које важе међу припадницима једне групе или друштва које им омогућавају да међусобно сарађују и делају. Део вредности које незаобилазно конституишу мрежу позитивно схваћеног социјалног капитала су поверење, искреност, узајамност, солидарност, спремност на сарадњу. Но поседовање истих вредности и норми не мора нужно да имплицира позитиван друштвени капитал. Могуће су и његове негативне импликације, као део традицијских регионалних или религијских форми које стварају сасвим супротан ефекат и смањују количину друштвеног капитала у заједници. Јер по Фукујами норме и вредности могу да буду и погрешне, а када се то деси имамо ситуацију несташице друштвеног капитала, која опет по себи ствара лоше и непожељне односе у друштву, односно организације које га користе као своје моторно гориво: мафија, расисти, сексисти и сл.. „Јужна Италија, на пример, спада у регион света где, како се сматра, влада несташица друштвеног капитала и широког поверења, иако у њему постоје строге друштвене норме“ (Фукујама, 2004: 172). Повећању позитивног друштвеног капитала доприносе само оне норме које у себи садрже врлине. На сличан начин као што је то формулисао Макс Вебер у случају утицаја вредности протестантске религије на обликовање духа модерног капитализма. Није ни чудно стога што се у породици најчешће може наћи снажно извориште друштвеног капитала, особито оној патријархалног типа, која је у корпусу вредности и врлина које је преносила на своје најмлађе чланове снажно утицала на њиховој интериоризацији и усвајању. Разарањем старог и формирањем модерног типа породице у великој мери се губи ово примарно извориште позитивног друштвеног капитала. „Породица је очигледно свуда важан извор друштвеног капитала“ (исто: 173). То потврђује узајамну везу између породице и грађанског друштва посредовану друштвеним капиталом. За неотоквиловце особито Роберта Пантама ово је више него очигледна чињеница. Разуђена мрежа друштвене интеракције води јачању поверења и увећању друштвеног капитала. Из тога следи јачање цивилног друштва, а без снажног цивилног друштва пак нема ни успешне демократске владавине, као крајњег циља. „Снажно друштво води снажној држави“ (Витингтон 2004: 33).
Ова за неотоквиловце очигледна корелација није остала без критичких опсервација особито у оном делу америчке стручне јавности која указује да ова наизглед логична и очигледна веза не мора увек да буде и потврђена. Често се дешавало да снажно цивилно друштво може да угрози демократске политичке институције и њихово функционисање, у случајевима када превише снажно делује у смеру њихове дестабилизације. Јер „демократија која добро функционише не зависи само од друштвених односа него и од политичких институција и од уставног поретка који структурише односе међу њима“ (исто: 34). Дестабилизација политичких институција и уставног поретка која може доћи из сфере цивилног друштва, усмерена је на умањење степена лојалности и функционалности политичких институција јер удружења која сачињавају разгранату мрежу цивилног друштва у великој мери могу супституисати рад политичких институција и њихов значај. „Како је у демократији критеријум политичке легитимности садржан у веродостојном представљању народне воље, то су владини званичници посебно рањиви због оспоравања од стране добровољних удружења која могу да иступе са сопственим захтевима у погледу вршења функције народног представљања (…). Као што су модерни аналитичари запазили у америчком контексту, интересне групе стичу моћ над изабраним званичницима управо захваљујући свом репрезентативном ауторитету. Цивилно друштво није било само основа за успоставу демократске владе, оно је потенцијално било разорна снага, субверзивна по легитиман поредак. Отуда долази претња да се демократски поредак преобрати у пуку анархију“ (исто: 37).
„Друштвени капитал се може употребити на много начина, а то значи често и на начин који је у колизији са друштвеним поретком и демократским аспирацијама. За обустављање друштвених сукоба и држање под контролом природних тенденција грађанског друштва неопходне су успешне државне институције“ (исто: 46). Друштвени капитал и његова улога у цивилном друштву и интеракцији овога са политичким поретком неодвојива је од начина његовог формирања и политичке употребе. Без добро избалансиране улоге друштвеног капитала у формирању вредносног амбијента и политичких циљева и интереса цивилног сектора, његова мисија се лако може преокренути из позитивног у негативно поље политичког деловања, када он може бити употребљен против осталих чланова друштва, или јавног интереса државне заједнице, у таквим ситуацијама, незамењива је улога институција политичког и правног поретка у успостављању ваљаног функционисања демократије (Љ: Деспотовић, 2014: 43-45).
Роберт Патнам друштвени капитал преломљен кроз призму политичких односа доживљава у три своја облика или форме:
– као моралну облигацију грађана и политичких норми, које утичу на укупну политичку облигацију на којој је заснована нека политичка заједница
– као корпус друштвених вредности из којих се лучи поверење у политичке институције и политички поредак
– као друштвене мреже цивилних и политичких организација
„Друштвене мреже при чему су посебно важне хоризонталне везе међу актерима еквивалентног статуса и моћи. Мреже су битан облик социјалног капитала, и што су те мреже у једној заједници гушће, већа је вероватноћа да ће грађани међусобно сарађивати ради узајамне користи. Мреже позитивно утичу (јачају) на норме узајамности“ (З. Стојиљковић, 2014: 273). Друштвени капитал, дакле, увек иде као део тријаде појмова: друштвени капитал – финансијски капитал – симболички капитал.
КРИПТОПОЛИТИКА
Једна од недовољно истраживаних и популарисаних дисциплина политикологије је и криптополитика, чији је основни дисциплинарни задатак да се бави арканским структурама политичког процеса, који за јавност нису довољно транспарентни и који у многим сегментима функционисања политике остају тајни. Управо због тежине самог поступка истраживања, неухватљивости скривених процеса и мањка релевантних докумената ова дисциплинарна раван науке о политици остала је недовољно развијена иако је потреба за њеним научним опсервацијама више него потребна објективној друштвеној науци.
Политика нам се и на онтичком и на практичном плану открива као тајни топос завереништва, који се само под снажним притиском демократске јавности понекад отвара за неке од облика цивилне контроле или транспарентности. Без тог притиска јавности који временом слаби, концетрисано поље политичке моћи нужно се враћа свом основном бићу и суштини политике која је у основи саздана као тајна делатност. Ма колико се од њених водећих протагониста желело и понекад успевало у јавности то приказати као активност која је превасходно усмерена ка испуњењу јавног интереса грађана и остваривања њиховог свеукупног добра и благостања. Што је, знамо то још од античке Грчке, базични смисао сваког добро уређеног политичког и правног поретка.
Дакле, само сериозним приступима истраживању суштине и феноменологије политике могуће је направити смислено и истини блиско разликовање између тзв. теорија завере као у јавности кодираног поспрдног дискурса о завери и неумољивих чињеница њене озбиљне праксе. Јер су по сазнању неких колега трагови о завери и завереницима често разасути по разним научним дисциплинама као узгредни и можда нежељени производи, са којима у тако фрагментираном виду ни сами истраживачи не знају шта да чине. А оно што најчешће погодује завери као таквој је и реално присутан страх код истих да ће од завереничких структура моћи бити проказани у академској заједници као шарлатани а у јавности као обични шпекуланти без знања и покрића.
Зато, сва истраживања о завери која имају теоријске претензије требала би примарно да пођу од политике и истраживања њеног арканског бића. Колега Милош Кнежевић то сасвим исправно дисциплинарно ситуира у контекст криптополитке, јер је она „пре свега састојак света практичне политике а не само рефлектовани теоријски захват у њене емпиријске токове“. Јавна политика често може да буде или јесте последица деловања крипто-интереса, а „крипто-интересима саобразни су крипто-процеси и крипто-структуре… Штавише, може се рећи да бројне компоненте политичког феномена: идеје, идеологије, доктрине, програми, визије, норме, вредности, процедуре, друштвени слојеви, групе и покрети, институције, организације, инструменти, персонал и бескрајно разнолике акције, могу бити изражене и опажене у два крајња вида: јавном и тајном“ (М. Кнежевић: 83). С важном напоменом да и оно што је у политици јавно или видљиво често је производ крипто-процеса и од очију јавности скривеног деловања-одлучивања. Тако најчешће бива чак и када се ради о потпуно легалним одлукама институционалног апарата државе и друштва јер њени носиоци не желе присуство јавности док се тај процес одвија. Њихов идеал је да себи обезбеде деловање у „чистом“ простору осенчене интиме и неометаног политичког конфора. Развој криптополитке као научне дисциплине политикологије тек предстоји. Тежина задатка не сме да обесхрабри, јер она поред неспорно деликатног политиколошког приступа својим предметом, методама и истраживачким увидима нужно кореспондира са конспирологијом као посебном граном истраживања која се тичу праксе и доктрине завереништва (Љ. Деспотовић; В. Глишин: 86).
ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМИ
Збирни појам или синтагма политички систем има потребу да теоријски одреди његово распростирање у комплексној дисциплинарној равни политикологије. Енглески појмовни еквивалент political system новијег је датума у модерној политикологији, преузет је из социологије као друштвене науке а теоријски прецизиран након Другог светског рата појавом и развојем кибернетике. У основном смислу значења политички систем истражује државне и уставне системе, политичке институције, облике владавине, партијске и изборне системе, политичку културу, политичке вредности и сл. Пре успостављања његове теоријске и појмовне релеванције, традиционална наука о политици за сличну политичку феноменологију користила је појмове који конвергирају теорији државе, уставног поретка, политичких институција и нормативног поретка власти. Политички систем је по неким савременим политиколозима у ствари подсистем глобалног друштва који рефлектира његове релативно самосталне целине као организације задужене за решавање неких важних друштвених проблема, дакле, реч је о системском приступу који онда остале делове или целине види као функционалне подсистеме глобалне друштвене заједнице.
„Политички систем је институционализовани облик и начин на који је одређен и регулисан однос јавне власти и друштва. Прецизније и подробније речено, под политичким системом подразумевамо, с једне стране, систем институционализованих носилаца политичке власти у једној друштвеној заједници, начин њиховог конституисања, организације и деловања и, с друге стране, скуп оних институција и односа путем којих се успоставља организована веза између носилаца власти и друштвених снага у чије име они владају“ (Степанов: 144). Дакле, политички систем истражује скуп свих институција које чине неку власт, односе између власти и друштва схваћеног као политичка заједница, процесе вршења власти и повратни утицај грађана на политичке институција као заступнике њиховог јавног интереса.
- Теорије о политичком систему
Као и у другим дисциплинарним пољима науке о политици и у простору политичког система постоји неколико теорија које објашњавају њену суштину и значај.
а. Парсонсова теорија о друштвеном систему, настала је у оквирима социологије а развио ју је амерички социолог Талкот Парсонс у знаменитом делу Друштвени систем. Парсонсова теорија заснована је на тзв. АГИЛ шеми. Понуђена шема као модел настала је као скраћеница (акроним) неколико битних термина преко којих је објашњавао суштину друштвеног система. Адаптација као први темин, односила се на механизме адаптације на постојеће друштвено окружење а пре свега на економски подсистем. Постизање сврхе/циља, које се односило на политички подсистем, интеграција, која се односила на нормативне аспекте политике а пре свега на законске норме и друштвену контролу. Учвршћење латентног узрока, које се пре свега односи на утврђивање културних и мотивационих веза која структуришу друштвене односе. Дакле, Парсонсова теорија друштвеног система схваћена пре свега као „функција задовољавања циља“, који се реализује кроз политички систем, његове институције, функције и односе.
б. Кибернетичка теорија, у чијим се оквирима развила политичка кибернетика као теорија која разматра активности везане за управљање системима на основу принципа саморегулације и самоконтроле као вида аутономног управљања. „Кибернетичка теорија система пажњу усмерава према комуникационим и контролно-управљачким процесима као двема неуралгичним тачкама функционисања власти“ (исто: 146). Кибрнетичка теорија система почива на три важна процеса самоконтроле неког система:
– први почива на процесу самоконтроле и чини способност односно могућност проналажења циљева унутар политичког поља. Њихово прецизно селектовање и означавање.
– други подразумева сазнања које промене унутар система чине неопходним за његово несметано функционисање и саморегулацију.
– трећи процес чине способности да се подаци важни за систем провере, селектирају и креирају као секундарна обавештења која имају својства „свести“ система као саморегулишућег механизма.
Сва три наведена процеса – понашања унутар политичког система успостављају важан принцип тзв. фидбека, као повратне информације, без које је немогуће правилно функционисање система, као и самоодржање и очување континуитета системске функције.
Литература:
Љ. Деспотовић; В. Глишин (2021). Савремени међународни односи и геополитика. Сремски Карловци: Каирос.
Љ. Деспотовић (2014). Конструкција и деконструкција идентитета. Нови Сад: ФЕППС.
З. Стојиљковић (2014). Политичка социологија савременог друштва. Београд: Завод за уџбенике.
Ф. Фукујама (2004). Друштвени капитал, у зборнику Култура је важна. Београд: Плато.
К. Витинтон (2004). Преиспитивање Токвилове Америке.
М. Матић, М. Подунавац (1994). Политички систем. Београд: ИПС.
М. Кнежевић (2013). Призма геополитике. Београд: ИПС.
Р. Степанов (2008). Увод у политику и политички систем. Нови Сад: Филозофски факултет.
Остави коментар