Политичка превирања и недоумице око присаједињења

ПОЛИТИЧКА ПРЕВИРАЊА И НЕДОУМИЦЕ ОКО ПРИСAЈЕДИЊЕЊА

Аутор: Стеван Бабић

Штуре школске лекције објасниће вам најбазичније информације на хронолошкој линији слома Аустроугарске: до коначног пораза „централних сила“ дошло је 15. септембра 1918. године, а у наредним месецима испуњене су и вишевековне тежње Срба северно од Саве и Дунава да буду део заједничке државе и матице у сваком смислу.

Међутим, ствари нису текле ни тако једноставно, ни тако глатко, а сам процес присаједињења пратила су и политичка превирања различитих српских првака, низ преговора за столом и испод њега, сујете, различите визије и прављење уступака и компромиса око државно битне ствари.

За почетак, мађарска влада понудила је војвођанским радикалима, као најјачој политичкој сили у Војводини, да добију најширу могућу аутономију, са елементима независности, у оквиру Мађарске. Нешто пре тога, Срби и Буњевци су започели преговоре, а Српски народни одбор је 3. новембра, у атмосфери безвлашћа и ишчекивања оснива Народну стражу.

За почетак је чинило педесет добровољаца, са релативно модерном и демократичном заклетвом, а убрзо се том телу придружило још 1.500 српских војника, како би се спречила анархија или нежељене последице у комплексном трентуку. Управо су те снаге дочекале српске ослободиоце 8. новембра.

Истовремено, српски прваци су морали бранити право на историјске територије, јер мађарски репресивни систем није препознавао Војводину као целину: конференција у Паризу, показала је да није спорна само јужна Бачка и веома мали део Баната, од Титела до Ковина, док су Срем, Барања и остатак Бачке и Баната били под великим упитником.

По повлачењу мађарске војске, договорено је да њена цивилна управа остане дуже, а територија коју су тада Срби у суштини контролисали била је знатно већа од оне која је ушла у будућу државу.

Народни одбор из Новог Сада оснивао је, заједно са мањинама (Буњевци, Шокци, Русини, Словаци, Хрвати) огранке широм територије Војводине, да би се одржала чувена Велика народна скупштина. И тај догађај је, захваљујући борби тадашњих радикала, имао изузетно демократичан карактер, далеко отворенији од многих европских: жене су могле бити слободно биране и бирати, а имовински цензус није постојао.

Проблеми су, међутим, биле друге природе: радикали су инсистирали на уједињење са Србијом, као најбројнији и најјачи, а социјалдемократе, подржане вођама Срба из Хрватске (Прибићевићем, конкретно), су инситирали на уласку у државу СХС, као претечу будуће Југославије. Прибићевић је у неколико наврата слао оштре ноте, објашњавао Србима у Војводини да ће изгубити везе са Загребом, а контратег му је био Васа Стајић.

Ипак, идеје Прибићевића су прегласане (48 према 2),  а Србима се журило да се што пре дистанцирају и склоне од угарског јарма. Српска влада је тада уживала огромни углед и симпатије у иностранству, па су преговори тих лидера са војвођанским политичким првацима резултирали да Велика народна скупштина донесе одлуку о присаједињењу Србији, што је био степеник ка стварању унитарне државе Јужних Словена.

Управо су ти преговори министара Србије и радикала, донели закључке те скупштине 25. новембра, по којима се:

• Моли отцепљење од Угарске и формирање привремених војвођанских органа власти, и
• Моли Србија да заступа интересе Војводине, као и присаједињење Србији и наставак јужнословенског уједињавања.

Тада на ширу сцену ступа радикалски првак Јован Лалошевић, иначе раније поборник демократских идеја (политички ривал), који се бира за председника привремене војвођанске владе. Јован Лалошевић био је угледни сомборски адвокат, културни радник и велики борац не само за српска, већ и за права националних мањина у Угарској краљевини Аустро-Угарске монархије, познат је и као неко ко се залагао за стварање југословенске државе.

Он се, упркос притисцима и оптужбама, прагматично залаже за уједињење са Србијом и објашњава да то није нека ускогрудна одлука (цитирано), већ део вишевековног националног сна и логички след догађаја. Хроничари бележе да је и у народу важило слично, односно готово идентично, ако не и још оштрије мишљење по овом питању, па је Лалошевић поред подршке српске владе, имао и битније, подршку већинског српског живља и тај процес се више није могао спречити.

Веома значајна је Лалошевићева умешност у преговорима, који је од опортуниста и противника на политичкој сцени, жељних веће власти и аутономије у одлучивању, направио (неприродне) савезнике – на опште чуђење, његов поглед су брзо усвојили представници Српске либералне странке, али и вечито „против“ оријентисане Демократе.

Београд је, са друге стране, онај званични, недељама био скептичан према српској управи у Војводини, као самосталном органу одлучивања, избегавајући да их у потпуности призна, иако су контакти били стални, непосредни и конкретни.

Ипак, Лалошевић је брзо схватио да је неопходно уклонити мађарску цивилну власт која је наставила да функционише и створити предуслове за потпуну интеграцију српске Војводине у нову државу.

Он је именовао нове жупане и тражио од Србије помоћ преко војске, иако је влада пре тога одбила његов неформални захтев да мобилише двадесетак хиљада људи ради очувања стабилности и мира у прелазном периоду.

Све време је трајао страх од пуча и непријатеља заједничке државе, односно чињенице да би ти органи могли изгубити своју оријентацију услед притисака. Ипак, свесни да се заувек кидају угарски ланци, српски војници и власти, благонаклоно су гледали на ову управу и прећутно је подржавали – део ових разлога треба тражити и у постојању такозване Банатске републике, која се иначе ретко спомиње.

Наиме, Румуни су и даље имали претензију на читав Банат и створили су квазидржаву, са милицијом, али су српски прваци успели да их смене и разоре у фебруару 1919. године.

Као што је приказано у раду, сама интеграција није ишла ни брзо ни лако: од партнера, народна управа је после формирања владе Краљевине СХС, у децембру 1918. године, постала препрека да се формирају ваљани и утемељени државни органи.

Притисци су материјализовани кроз деловање Јаше Томића, који је на бурним састанцима и седницама излобирао довољан број делагата, па је одлука о укидању покрајинске владе донета са свега четири гласа вишка. Она је ипак наставила да ради до половине марта 1919. године, у такозваном транзиционом периоду.

Све те перипетије завршене су тек у септембру 1920. године, када је извршена последња фаза интеграције српских територија, по споразуму са Румунијом о разграничењу у Банату, што је велика српска дипломатска победа, али и победа вишевековних тежњи.