Политичка размимоилажења Ђорђа Стратимировића са покретом Светозара Милетића

Политичка размимоилажења Ђорђа Стратимировића са покретом Светозара Милетића

Аутор: др Милош Савин

Ђорђе Стратимировић и Светозар Милетић су несумњиво две најистакнутије секуларне политичке фигуре код Срба у Војводини у бурном раздобљу од 1848. па до 1880. године. Национални политички домети тог периода представљају камен темељац каснијим национално интегралним процесима у двадесетом веку.

До првог историји познатог озбиљнијег садејства ове две личности долази током револуционарних дана 1848. године. Као наставак Француске буржоаске револуције из 1789., Западну и Средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се Северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. На састанку новосадске српске револуционарне делегације, у којој је значајну улогу имао Стратимировић и једног од главних мађарских револуционара, министра финансија у новој мађарској револуционарној влади Лајоша Кошута, дошло је до размимоилажења и између Срба и Мађара. Српски фактор се није слагао да у Мађарској може да постоји само један, дипломатски, односно политички народ – Мађари, тражећи иста права за себе. Постало је јасно да ће српско мађарски спор бити разрешен војном силом. Српска омладина која се школовала у Пешти, предвођена Светозаром Милетићем и Ђорђем Радаком се под тензијом повукла на подручје Војводине, и отпочела политичку агитацију. Двадесетдвогодишњи Светозар се вратио у Шајкашку, где је затекао општу мобилизацију шајкаша ради слања на италијанско ратиште у служби аустријског цара. Милетић је користио пијачне дане да са црквених торњева одржи запаљиве говоре, којима је захтевао од шајкаша да остану код куће и спреме се за евентуални сукоб са мађарском војском. Између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић, који је преузео команду над војском током крвавог мађарско-српског сукоба  све до  6. октобра, када је војвода Шупљикац стигао у Војводину. Помоћ Војводини у рату пружили су Србијански добровољци под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића, који ће се неколико година касније окумити са Ђорђем Стратимировићем, из Новог Сада и Војводине.

Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних српских одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство.

У борби против апсолутизма дошло је до поновног зближавања српских и мађарских демократских кругова. Због сумњи да је основао тајно, демократско, српско, завереничко удружење, Стратимировић је током 1851. године сматран најопаснијим Србином у Аустријском царству. Недуго након тога, лично је аустријски цар Франц Јозеф изгладио односе са Стратимировићем, који је добио да води читав низ поверљивих политичких и војних мисија у име аустријског цара – у Босни, Црној Гори, Напуљу, Сицилији, Далмацији и Србији. Стратимировић је отворено пропагирао српске националне идеје, подносећи извештај у коме је оштро критиковао дотадашњу аустријску политику према Србима.  Светозар Милетић је сматрао да су Срби оваквом Војводином добили за награду исто оно што су Мађари добили за казну. Ступио је у контакт са мађарским демократским круговима и почео да окупља младо српско, либерално грађанство око себе. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског српског грађанства. Након огромних пораза аустријске војске код Мађенте и Солферина, од стране снага Пијемонта и француске војске Наполеона Трећег током Другог рата за уједињење Италије, дошло је до знатног слабљења Аустрије.

Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев румског и илочког среза који су припојени Хрватској.

У време укидања Војводине 1860. године, Стратимировић је дао свој максимум, користећи везе и утицаје, да сачува Војводину, али и да буде проглашен за Српског Војводу. Након укидања Српске Војводине Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. Одлучено је да овај сабор буде расправно политичког, а не црквено школског карактера. Још пре самог Сабора прогресивни српски грађани, уз благонаклоност мађарских демократских кругова изабрали су Милетића за градоначелника Новог Сада. Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све политичке струје на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци, су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара и бечку камарилу, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била изиграна и погажена. Патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић су били носећи стубови овакве политике.

Либерална група око Светозара Милетића је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Либерали су сматрали да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна.

У свом виђењу решења у Сабору се формирала и једна трећа струја, такође конзервативна, на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем, која је предлагала српско-хрватску концепцију. Они су се залагали да се под покровитељством Беча, поново успостави Војводина, која би одмах ступила у једнакоправни савез са Хрватском чиме би био формиран нови државно-правни чинилац, који би потом отпочео преговоре са Угарском о склапању новог државног уговора. Ни предлози Милетићеве, ни Стратимировићеве групе нису добили довољан број гласова.

Услед до сада неразјашњених околности, Стратимировић је 1863. године напустио и војну и дипломатску каријеру у Аустрији и покушао да пређе у службу Русије. Пошто се традиционално руско тактизирање и одуговлачење временски растегло дуже него што је Стратимировић био спреман да чека, он је 1864. године отпутовао у Италију,  где је ступио у контакт са Гарибалдијем, Наполеоном трећим и мађарским политичким емигрантима против којих се борио, са којима се разишао марта 1848. године. Циљ ове акције је била Стратимировићева замисао да подигне велики устанак на Балкану против Турака и оружану акцију против Аустрије. Поред тога Стратимировић је у договору са Гарашанином, отпочео да спроводи пропаганду у интересу Срба и других јужнословенских народа по утицајним часописима и интелектуалним круговима широм Европе. Укидањем путних исправа и престанком исплаћивања великих апанажа, Аустрија је присилила Стратимировића да се врати у монархију, где је он поново заиграо значајну улогу у српском покрету, те 1865. године био изабран у Великом Бечкереку за посланика у Угарском сабору. Стратимировић је одустао од кандидатуре у Бечејском срезу у корист Светозара Милетића, а захваљујући подршци „милетићеваца“ је изабран за посланика у Бечкереку.

Пошто се у овом периоду водила дебата о тада неопходном преуређењу Хабзбуршке монархије, постојале су три концепције – централистичка, федералистичка и дуалистичка. Федералистички приступ је сматрао да је монархију најбоље федерализовати, при чему би све историјске земље имале статус федералне јединице. Историјске земље су биле Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска… Народи попут Срба, Словака, Русина и Румуна би овим приступом остали без својих јединица, односно у Угарској. Српски клерикално-конзервативни политичари, на чије чело је дошао Ђорђе Стратимировић, залагали су се за федералистички приступ, покушавајући да српске привилегије представе као основу српског историјског права на сопствену аутономну територију. Они су инсистирали да двор мора да уважи Српску Војводину као историјску земљу. Федералисти предвођени Ђорђем Стратимировићем, имали су велике симпатије чешких федералиста, који су омогућили Стратимировићу да своје ставове износи у прашкој Политици, која је штампана на немачком језику. Како је аустријски канцелар Шмерлинг промовисао идеју федерације, српска десница је тесно сарађивала са њим, лобирајући за српско-војвођанско питање. Након аустроугарске нагодбе, Стратимировић, који је до тада био противник дуализма, брзо се договорио са идеологом мађарског покрета Ференцом Деаком и председником мађарске владе Ђулом Андрашијем, те их је повезао са намесницима у Београду и покушао да посредује у успостављању дијалога између мађарске владе и хрватских народњака.

Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869., формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. је постао основа српског опозиционог деловања у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. Поред наведеног, програм је инсистирао на панславизму и решењу источног питања.

Десница, коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзервативци, помогнути од стране угарске владе, окупили су се око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године. Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Закон о Аустроугарској нагодби и Закон о народностима, овај документ није у потпуности ни оспоравао, али ни прихватао. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се, исправе, допуне и слично. У замисли да формира странку базирану на свом програму, некадашњи вожд Српске Војводине, доживео је фијаско. Упркос свим искушењима тада је било немогуће опонирати, међу Србима, одушевљеном, масовном покрету, као што је била Српска народна слободоумна странка. Такође, тада као политички имигрант долази у Нови Сад Светозар Марковић. Највероватније по архивским списима и преписци савременика, Марковић долази у Нови Сад не као избеглица већ по договору са властима Кнежевине Србије како би ширењем социјализма међу војвођанским Србима, одузео значајан број присталица, Светозару Милетићу. Другим речима, београдска влада је страховала да подржи развој политичког покрета Ђорђа Стратимировића због његових амбиција и способности. На сличан метод су се определили и мађарски владајући кругови, покушавајући да окупе конзервативне српске политичке кругове око клерика Германа Анђелића, кога ће касније мађарска влада, кршењем процедуре, наметнути за карловачког патријарха – митрополита. Наредних пет година, Стратимировић је остао активан у Војводини, где је покретао различите политичке часописе конзервативне провинијенције.

Почетком источне кризе Милетићева Застава почиње да излази 4 пута недељно, али ускоро, након хапшења Светозара Милетића долази до дезоријентације и детанта у њеној уређивачкој политици. Број њених сарадника драстично опада, долази до забране, њеног раструрања у аустријском делу монархије, једно речју Застава постаје бледа сенка некадашњег утицајног листа. Кормило над њом имају умерени елементи Српске народне слободоумне странке, будући нотабилитети, који увелико спроводе политику опортунизма. Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876., а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању. Ни по Милетићевом повратку Застава суштински не мења своју уређивачку политику, а лист запада у све веће дугове.

Због учешћа у Српско-турском рату, где је са командних позиција истиснут на инсистирање руског војног заповедника у Србији, Стратимировића су по повратку у Нови Сад 1876. године, у исто време када и Милетића, ухапсиле мађарске влати. И Милетића и Стратимировића је због издаје ухапсила влада Калмана Тисе, мађарског либерала у кога су њих двојица неколико година раније полагали велике наде, по питању демократизације и децентрализације Мађарске, те остварења српских политичких права административно-територијалних захтева. За разлику од Милетића, aустријски меродавни кругови су успели убрзо да ослободе Ђорђа Стратимировића, а он се 1877. године из Новог Сада преселио у Беч, који ће му бити основно пребивалиште до смрти 1908. године. Летње месеце је често проводио у Светом Ленхарду код Салцбурга. Вероватно је да се и након дефинитивног напуштања Војводине, па све до 1899. када се разболео, Стратимировић на, за сада нерасветљен начин, бавио политиком и мисијама разне врсте.