Аутор: Предраг Рајић, геополитички аналитичар
У суботу 30. септембра одржавају се ванредни парламентарни избори у Словачкој Републици. Очекује се неизвесна трка више различитих опција, без јасног победника. Колоритна и динамична, словачка политичка сцена једна је од најкомплекснијих у Европској унији.
Словачка политичка сцена се последњих година диверсификовала. СМЕР који је доминирао у периоду 2012–2016, морао је да се задовољи након избора 2016. године коалиционом владом. СМЕР – СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА је владајућа и најснажнија политичка партија у Словачкој данас, са 49/150 места у Парламенту Словачке. СМЕР је чланица међународне политичке асоцијације – Партија европских социјалиста, друге најснажније групације у Европском парламенту.
Партија је настала 1999. године, када се део чланова Партије демократске левице предвођен Робертом Фицом, одвојио и одлучио да формира засебну политичку организацију. Партија демократске левице је наследник Комунистичке партије Словачке, која је од 1948. до 1990. године, функционисала као територијална организација Комунистичке партије Чехословачке, а за простор Словачке. Комунистичка партија Чехословачке била је владајућа политичка партија у заједничкој држави од 1948. до 1990. године. СМЕР – СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА првобитно је носила назив СМЕР – ТРЕЋИ ПУТ, да би 2005. године, партији колективно приступиле још три политичке странке леве оријентације и то: Партија демократске левице, Социјалдемократска алтернатива и Социјалдемократска партија Словачке (на чијем челу се кратко налазио и некадашњи чехословачки лидер Александар Дубчек). Након приступања поменутих партија, СМЕР – ТРЕЋИ ПУТ мења свој назив у СМЕР – СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА.
СМЕР – СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА је на власт дошла 2006. године, када је њен лидер Роберт Фицо, постао и премијер државе. Након следећих избора 2010. године партија одлази у опозицију, упркос томе што је освојила највећи број гласова. Ипак, након ванредних избора 2012. године, партија се враћа на власт, након што је успела да освоји апсолутну већину посланичких места (83 од 150) и самостално формира владу.
Након избора 2016. године, партија је поново освојила највећи број гласова, али је изгубила апсолутну већину у парламенту, освојивши 49 места. Након дугих преговора, СМЕР – СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА је формирала владу са Словачком националном партијом (изразито националистичком странком), Мостом (највећом партијом мађарске мањине у Словачкој) и Мрежом (либералном и латентно еврофедералистичком партијом). На чело владе, поново је стао партијски лидер Роберт Фицо.
СМЕР – СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА је партија умерено леве политичке оријентације, са снажно израженим националним ставовима. Партија се залаже за чвршћу сарадњу са другим државама Вишеградске четворке и доживљава Европску унију као најбољи оквир за развој Словачке. За време власти СМЕР-а, Словачка је прихватила евро као своју званичну валуту.
Ипак, партија се отворено противи увођењу квота за пријем имиграната са Блиског истока, од стране Европске уније и еврофедералистичком концепту. Партија је по том питању идеолошки сродна мађарском ФИДЕС-у и пољској партији Право и Правда које се залажу за „Европу нација”, односно концепт по коме би Европска унија опстала и била уједињена око четири кључна слободна протока – људи, роба, капитала и услуга.
Партија се противи једнострано проглашеној независности Косова и Метохије и став Роберта Фица по овом питању је годинама непромењен и резолутан. Треба напоменути и да већина других словачких политичких партија слично гледа на косметско питање.
Кандидат ове партије на председничким изборима 2014. године, био је њен лидер Роберт Фицо, који је на датим изборима поражен од стране приватног предузетника и независног кандидата Андреја Киске. Ово је био велики ударац за СМЕР и очит знак слабљења утицаја ове партије. Наиме, СМЕР је изразито лидерска странка. Фицо одаје утисак, како би његове присталице рекле – самоуверене, односно – надобудне и арогантне особе, што би био став политичких противника.
На датим председничким изборима, Фицо је био фаворит међу свим конкурентима – политичарима. Самоуверено је наступио и веровао да ће без већих проблема успети да заокружи власт на свим нивоима и за дужи низ година постане најдоминантнија политичка фигура Републике Словачке.
Ипак, није рачунао на могућност појављивања харизматичног лидера, богаташа који је имовину стекао у САД и који се поставио као право освежење на сукобима разореној политичкој сцени Словачке.
Фицо, неприпремљен на кандидата који не само да не размишља као политичар, већ чињеницу да се политиком никада озбиљно није бавио, представља као своју највећу предност, губи ове изборе прилично убедљиво у другом изборном кругу.
Фицо је Словачком владао у периоду 2006 – 2010. године. У овом мандату спровео је болне реформе, успео да оснажи домаћу привреду, превасходно привлачењем страних инвестиција, нарочито из Немачке, да стабилизује јавне финансије и уведе Словачку у еврозону. Ипак, мањак сензибилитета за потребе других политичких фактора, довео је Фица у парадоксалну ситуацију да 2010. године буде на челу листе која осваја највећи број гласова, али одлази у опозицију, пошто су се готово све друге политичке партије ујединиле како би социјалдемократе лишиле останка на власти.
Но, испоставило се да је одлазак у опозицију био политички исплатив потез за СМЕР. Само две године касније, на новим ванредним изборима, Фицова партија осваја апсолутну већину, али недуго затим следе и проблеми. СМЕР је партија која се базира на две врсте популизма. Прва се односи на експлоатацију тежњи средње класе ка бољим условима рада, а друга на класични национализам.
С тим, што Фицо овај национализам на почетку свог другог мандата форсира као неку врсту отпора лево либералним структурама у ЕУ, а временом прихвата форму коју најбоље сублимирају Орбан и Качињски – одбрана хришћанске Европе и европских вредности у време појачане имиграције из Азије и Африке.
Мањкавост оваквог приступа огледа се у томе што Фицо никада није могао до краја заступати сушто демохришћански став, јер својом дотадашњом политичком каријером, али и фрагментима приватног живота који су доспевали у јавност, није успевао, нити се првих година и трудио, да створи имиџ породичног човека, верника, који је одан традицији и конзервативној идеологији.
У годинама имигрантске кризе, у Словачкој се почео одвијати сличан процес као у остатку Вишеградске групе – друштво се почело померати удесно. Ово је отворило врата развоју и до тада постојеће идеологије словачког национализма коју су експлоатисале и неке ипак етаблиране политичке организације, али и јачање отворено фашистичких покрета.
„КОТЛЕБА – НАРОДНА ПАРТИЈА НАША СЛОВАЧКА” је опозициона партија у Словачкој. На последњим изборима освојила је 14/150 места у Парламенту Словачке. Партија је фашистичке политичке оријентације, са извесним идеолошким примесама национал-социјализма, ултранационалистичких, антиглобалистичких, социјално-конзервативних и економско-протекционистичких погледа.
Партија гаји и расистичку политику, нарочито према ромским заједницама и припадницима исламске вероисповести, КОТЛЕБА се залаже и за напуштање Европске уније и НАТО пакта од стране Републике Словачке.
Партија је основана 2010. године. Свој највећи успех је остварила победом на регионалним изборима у Бањско-бистричком крају, када је њен лидер Маријан Котлеба изабран за председника регионалне администрације. Након избора 2017. године, Маријан Котлеба је поражен на изборима од стране Јана Лунтера независног кандидата и то након што су готово све парламентарне партије стале иза Лунтера како би спречиле Котлебу да поново избори победу.
Ниједна парламентарна политичка партија, изузев организације „МИ СМО ПОРОДИЦА”, не одржава контакте са КОТЛЕБА политичком партијом, спроводећи активан бојкот.
Рад КОТЛЕБА политичке партије у Парламенту Словачке игнорише и председник Словачке Андреј Киска.
Појава оваквих политичких структура феномен је који је Фицо покушао да искористи представљајући се и у очима Брисела, са којим је у континуираном вербалном сукобу, као брана даљем јачању екстремистичких снага. Невоља по социјалдемократе је у томе што КОТЛЕБА након последњих парламентарних избора 2016. године постаје партија са 8,04% освојених гласова, углавном оних бирача који су преплављени бесом и страхом због надолазећих имигрантских таласа, али и незадовољни либералним поретком који доминира Европском унијом.
Иако тако не мора деловати на први поглед, Фицо је управо на гласове датих грађана и рачунао усмеравајући оштрице свог напада ка Бриселу и правећи политички отклон од политике конфронтације са Москвом. Оно на шта сасвим извесно није рачунао јесте да се могу појавити политичке снаге са још убедљивијим наступом и осећајем за коришћењем оних сентимената које је желео да разради сам Фицо.
Једна од таквих политичких странака је и најзначајнији коалициони партнер СМЕР-а, Словачка национална партија. СНС је на последњим изборима освојила је 15/150 места у Парламенту Словачке. Партија је изразито десне оријентације у политичком смислу и леве оријентације када су у питању економски погледи. СНС заступа идеологију словачког национализма. Партија је скептична према пројекту Европске уније и неретко критикује званични Брисел.
Све ово су заправо идеје које је баштинио и сам Фицо нарочито након 2012. године, очито не схватајући да оно што му је донело превагу није национализам, колико социјални карактер његове политике, те да јачањем националистичких стремљења Словака последњих година, којима је и сам допринео, он отвара пут јачању сушто десних снага које много уверљивије могу пренети бирачком телу ставове о угрожености словачког идентитета у глобализованом свету, него ли што то може партија настала на темељима комунистичке интернационале и која је најзаслужнија за „губљење монетарног суверенитета”, како крајње десне опције виде прихватање евра за званичну валуту.
Двоструко убиство и протести који су уследили потом, само су додатно одвели Фица и његов политички пројекат на странпутицу. Серија оптужби о везама самог врха власти са организованим криминалом, нарочито оним из Италије, затим брзо повлачење Фица, што се истина показало као тактички добар, али стратешки мањкав потез, довели су СМЕР у позицију која не изгледа ни најмање обећавајуће пред председничке изборе 2019. године, али и парламентарне 2020.
Иако је СМЕР успео да очува већину и задржи пре свих МОСТ, као највећу партију мађарске мањине у Влади, као и да политичким инжењерингом доведе до краха либералног коалиционог партнера МРЕЖУ, усмеравајући њихове посланике ка МОСТУ или уживајући подршку појединих посланика као независних појединаца, само очување већине у парламенту не говори и о опоравку популарности ове политичке партије.
Петер Пелегрини, словачки политичар италијанског порекла и близак сарадник Роберта Фица, није успео да поврати пољуљано поверење грађанства, нити да заузда нападе независних медија који СМЕР готово изједначавају са јавном корупцијом и доводе у везу најеминентнија лица ове партије у позицију константне дефанзиве, повезујући их са домаћим и страним криминалним структурама.
Бивши министар унутрашњих послова Словачке, Роберт Калињак, близак сарадник и човек од поверења Роберта Фица, био је принуђен да напусти своју позицију, након оштрог притиска партије МОСТ, која је запретила и изласком из владајуће коалиције, уколико не дође до коренитих промена у безбедносним структурама земље. Калињак је служио као министар унутрашњих послова од 2006. до 2010. године, односно од 2012. до 2018. године, све време Фицове владавине, што га чини политички најдуговечнијим министром у историји Републике Словачке.
Дана 26. 2. 2018. године, у јутарњим часовима, полицијски службеници Републике Словачке су реаговали на позив породица Куциак и Кусниров. Забринути сродници пријавили су полицијским органима да се Јан Куциак, млади истраживачки новинар и његова вереница Мартина Куснирова не јављају путем телефона већ три дана, иако су са својим родитељима и пријатељима комуницирали на дневном нивоу.
Позорници су ушли у кућу у насељу Вељка Мача четрдесетак километара од Братиславе и затекли беживотна тела двадесетседмогодишњег Јана и његове, такође двадесет и седам година старе веренице. Полиција је констатовала да је млади пар устрељен из близине, да није било трагова борбе, као и да ствари у кући нису испреметане нити има трагова крађе.
Јан Куциак био је истраживачки новинар. Последњих месеци интензивно се бавио радом познатог словачког тајкуна Мариана Кочнера. Кочнер је 2005. године у јавности означен као лице повезано са италијанском мафијом, након што је у јавност доспео тајни списак који је саставила полиција Републике Словачке, а на ком су се налазила имена лица која су наводно повезана са италијанским мафијашким клановима, превасходно калабријском Ндрангетом.
Кочнер је навођен као лице које служи као логистичка подршка мафији и обезбеђује превозна средства и станове, неопходне за превоз и скривање криминалаца током вршења злочина. Кочнер је септембра месеца 2017. године позвао телефон Куциака и директно припретио њему лично, као и члановима његове породице. Куциак је пријавио овај случај полицији која није реаговала пуна 44 дана на ову пријаву.
Тужилац који је истраживао случај Куциаковог убиства наредио је да се овај случај поново отвори, али је полиција након краћег времена заузела истоветан став, по ком нема елемената за кривичну пријаву против Кочнера.
Кочнер је негативну популарност стекао у Словачкој још 1998. године. Наиме, нешто раније он је покушао да преузме контролу над једном од првих приватних телевизија у земљи – „Маркиза”, која је у то време словила за бастион либералне политике и оштре опозиције премијеру Владимиру Мечијару. Пошто се Кочнер претходно јавио у судском процесу као поверилац дотадашњег власника Павола Рускоа, након што је откупио потраживања усмерена ка Рускоу. Само десетак дана пред парламентарне изборе Кочнер се појављује у управној згради ТВ „Маркиза” са приватним обезбеђењем и преузима контролу над овом станицом, убрзо уручујући отказе кључним уредницима.
Овај потез је изазвао масовне протесте у Братислави, након којих су Кочнер и његови сарадници напустили управну зграду „Маркизе”. Две године касније, Кочнер је одустао од преузимања ове ТВ станице.
Куциак се нарочито бавио могућим пореским утајама које је наводно вршио Кочнер, а управо сумњичење за пореске утаје један је од разлога због којих је Кочнер јуна месеца 2018. године поново приведен и због чега је у притвору провео два месеца.
Само дан након што је вест о убиству објављена, Словачком су се проширили протести. Масовни протести су досегли свој врхунац, након што се 9. марта 2018. године у словачкој престоници окупило преко 60.000 људи.
Ови протести су окарактерисани као најмасовнији у Словачкој од „Плишане револуције” 1989. године. Протести су заиста и довели до пада Владе, након што је председник владајуће партије СМЕР Роберт Фицо и најутицајнија личност словачке политике од 2012. године, поднео оставку. Ипак, у први мах ова оставка није задовољила демонстранте јер је СМЕР ипак остао на власти и Фицо је окарактерисан од стране опозиционо настројених грађана као и даље најутицајнија фигура, која ће са позиције партијског шефа и даље имати последњу реч у словачкој владајућој коалицији.
Постојећи клинч може увести Словачку у дубљу политичку кризу и вртлог поновљених избора и бесконачних преговора о формирању коалиционих влада или чак до стварања – широке коалиције највећих партија, по угледу на СР Немачку, ма колико то у овом моменту деловало неизводиво.
Ипак, оно што треба увек имати на уму је чињеница да Фицо, упркос нарушеном личном здрављу и политичким контраверзама које га прате уме да процени политички тренутак и начини политичку жртву мањег обима, како би остварио виши циљ. Упркос врло неповољној политичкој позицији у којој се нашао, последње што његови противници смеју себи да допусте јесте да га потцене и дозволе стихијским околностима да искусног политичара начине фигуром способном да надвлада чак и наизглед безизлазну ситуацију.
Остварење било ког од два сценарија јасан је увод у једно – турбулентну будућност словачке политике.
Остави коментар