Аутор: др Милош Савин, историчар
Срби у Угарској су одувек себе сматрали за посебан народ у политичком и етничком смислу, коме припада посебан политички положај у држави. Свест о томе они су најбоље манифестовали у сталној борби за своја права и у томе су водећу улогу играли Срби из Војводине. Првобитна политичка и, превасходно, војничка важност коју су Срби уживали у Хабзбуршкој монархији, у другој половини 19. века је замењена надмоћношћу Мађара.
Унутар самог српског народа владало је оштро трвење између високе црквене хијерархије и световних представника народа. У српском политичком животу после Милетића, либерална и радикална странка побијале су високом клеру право на јачи утицај у аутономији изван чисто верских ствари и оспоравале епископату исправност оног становишта по коме је напредак српског народа у Аустроугарској држави био могућ једино уз ослонац на владину странку. Оваква политичка ситуација међу Србима у Угарској, неповољно се одразила на све остале аспекте живота. Власти су константно смањивале, ограничавале и на сваки начин ометале Србе у уживању аутономије. С друге стране, Срби сами су били више заслепљени међусобним политичким борбама, место да су више прионули на рад око свог културноекономског подизања. Било је очигледно да је српски народ у Војводини почео губити оријентацију у све тежим националним, културним и економским приликама. Сукоби радикала и либерала, две најутицајније странке, су се интензивирали и попримили обележје бесомучних клеветничких напада на ступцима страначких гласила. Радикали и њихов лист Застава су оптуживани да су социјалисти и комунисти, да су за власт „светине“ и „талога“, док су Либерали и њихов лист Браник трпели оптужбе да се залажу за слободу „господе“ и „интелигенције“. Временом су радикали постајали све моћнији и многобројнији. Убрзо ће доћи до диференцијације дела радикала и до формирања независних радикале и младорадикала. Међу радикалским дисидентима истиче се др Миладин Свињарев.
Миладин Свињарев спада у групу млађих политичара с почетка 20. века. Родом је из сиромашне бечејске породице. Школовао се у Новом Саду, а потом на Медицинском факултету у Будимпешти, да би специјалистичко усавршавање завршио код водећих лекара у Аустрији. Био је стручњак за акушерство и гинекологију. Своју политичку каријеру наставио је и у међуратном периоду. Свињарев је био изабран за посланика на Великој народној скупштини која је оцепила Војводину од Мађарске, те члан Народног већа, првог привременог органа извршне власти у Војводини. По окончању Великог рата, Свињарев је постао управник гинеколошко-акушерског одељења новосадске Државне болнице. Написао је велики број научних радова, али и драма и новинских чланака. Свињарев 1923. године додаје презиме Величковић, које су по предању носили његови преци. Био је оснивач и старешина Соколског друштва у Новом Саду. Свињарев 1926. године ступа у масонске редове – у ложу Митрополит Стратимировић. Умро је вршећи свој позив, приликом нестанка струје у операционој сали новосадске Бетаније, 1929. године. Лекарски позив није изабрао искључиво ради каријере, већ је лечење народа доживљавао као узвишену мисију.
Око др Миладина Свињарева крајем прве деценије двадесетог века окупила се група млађих школованијих радикала који су били дубоко разочарани Јашом Томићем и тадашњим радикалским руководством. Ова група је позната под називом младорадикали или српстваши по политичком листу Српство који су покренули. Новосадски политички листови Стража и Српство ће настати управо из радикалског миљеа, а њихов настанак је директно проузрокован неслагањима са уређивачком политиком Заставе и политичким деловањем радикалне странке. Иначе, у културном животу српског народа у готово целом 19. веку једна ствар је врло карактеристична: не само политички, но и књижевни рад концентрише се око политичких листова, и публицити дају правац јавном мњењу у политичким и националним питањима, али и књижевности.
Лист Српство, орган радикалских дисидената, излазио је у Новом Саду, од 1910. до 1914. године. Био је ово последњи лист на српском језику који је помаган новцем мађарске владе. Власник овог листа био је др Миладин Свињарев, а уредник Ђорђе Поповић, до 1910. када га је заменио Свињарев, потом Љубомир Апић 1911. године. Први број појавио се 16. марта 1910. године. Лист Српство био је орган Српске народне странке у Угарској. Ова странка је формално основана после покретања листа, на збору у Жабљу 9. априла 1910. године, од некадашњих припадника Радикалне странке. Припадници новоосноване странке названи су Српствашима и залагали су се за радикалну изборну реформу, корените економске, социјалне, политичке и административне промене угарског друштва, на капиталистичким основама. Били су блиски мађаркој влади и зато су подругљиво називани подрепаши и Тисини мали каплари.
Између Српства и Заставе вадао је прави рат. У листу Радикална реч следбеници Јаше Томића борили су се против радикалних дисидената, објашњавајући због чега су они напустили Радикалну странку и сузбијајући њихове нападе. Она је Српство називала “чедом блуда”, тврдећи да се не зна ко му је отац, чиме се алудира на повезаност листа са мађарском владом. Српство је излазило два пута, потом пет пута недељно и током 1911. године лист је излазио у 1.000 примерака. На смер овог листа није утицала новчана помоћ мађарске владе, колико прелазак уредништва у руке Милана Л. Поповића, 1912. године. Овај мађарофил, опортунист и конзервативац је против себе изазвао читаво српско јавно мнење и присталице Српства добиле су подругљив назив “Подрепаша”. Новосадско Српство је током свог целокупног постојања играло дволичну улогу, имало је и фазе “отежавања” кад није примал државне субвенције, правило је компромисе, додворавало се властима, али је настојало да се представи и као заступник српских интереса. После Првог светског рата Српство је објављивало само вести од Угарске телеграфске агенције и последњи број се појавио 12. августа 1914. године.
По речима Јована Скерлића овај лист је пре почетка Првог балканског рата о Србији писао ружније од појединих бечких и пештанских новина. Када је почео рат Српство је осудило империјалистичку политику великих сила, пружило безрезервну подршку ратним напорима Србије, а власник листа др Миладин Свињарев је као лекар-добровољац ступио у српску војску. За свој лист је, када је био у могућности, слао извештаје са фронта. За своје заслуге одликован је Орденом Светог Саве. Ослободилачки рат на Балкану је услов опстанка и прогреса балканских народа, писало је Српство након свог преображаја, а за Србију је тај рат и животна потреба и морална обавеза према поробљеној браћи. Српство је истицало да војвођански Срби симпатишу и подржавају Србију у борби за слободу. Српство се путем својих текстова обрачунало и са делом мађарске јавности који је ружио четири хришћанске земље, а навијао за Турску у балканским ратовима. У време сталне антисемитске пропаганде у аустроугарској, Српство је писало о патриотизму Јевреја у Србији, који су својим материјалним прилозима, те као добровољци учествовали у борби. Српство је посебно апеловало на Новосађане да шаљу помоћ београдском црвеном крсту.
Иначе, српска народна радикална странка у Војводини је прошла занимљив развојни пут. Из групе вршачких социјалиста, представника нове омладине мотивисане иступањем Светозара Марковића на скупштини Уједињене омладине српске, временом је настала радикална странка. Замена социјалистичких ставова, идејама грађанског радикализма, односно коренитих реформи, општег бирачког права и антиклерикализма, кристалише формирање радикалне странке међу Србима Угарске и Хрватске. Од критичара Бечкеречког програма и политике Светозара Милетића, радикали као већ организована група, 1884. године стају у одбрану истих, уз жељу да дође до допуне програма социјалним питањима. До Заставе као најутицајнијег спског политичког листа у Угарској радикали на челу са Јашом Томићем долазе 1885. године, а нешто касније ћерка Светозара Милетића Милица, власница Заставе, се удаје за Томића. До формирања радикала као посебне политичке партије долази 1887. године кроз сукоб са Либералима. У наредних неколико година, Радикална странка убрзано расте и јача. Након што је почетком 1890. године Јаша Томић, унапред планирано, са предумишљајем, на препуној новосадској железничкој станици заклао свог дугогодишњег ривала, предводника либерале странке Мишу Димитријевића, те његовог хапшења, дошло је до губитка курса Заставе и стагнације радикалне странке. У овом периоду почињу и прва дисонантна мишљења и видљиви политички сукоби унутар странке. Јаша Томић никада није био формални председник странке, били су то Ђура Цвејић и Ђура Красојевић, али је као уредник Заставе био суштиниски лидер ове организације.
Када говоримо о радикалским дисидентима морамо, на првом месту истаћи политичко деловање Стевана Јовића, др Љубе Павловића и др Миладина Свињарева. Такође је неопходно истаћи и дисонантне гласове Емила Гавриле и Милана Божеског. Од посебних политичких странака насталих диференцијацом дела радикала, битно је навести независне радикале и младорадикале.
Пред изборе за Угарски сабор 1901. године, настала је специфична ситуација. Наиме, још од 1887. године када је истекао последњи мандат Мише Димитријевића, и када је дошло до званичне поделе на радикале и либерале, ниједан српски опозициони посланик није изабран на изборима за Угарски сабор. До договора између српске опозиције није могло да дође што је умањивало шансу за улазак у парламент. Либерална странка је и поред дисонантног мишљења Тихомира Остојића, решила да ипак треба изаћи на изборе, за разлику од њих радикали су се определи за бојкот. Како радикалски бојкот не би помогао либералима да се дигну из политичког и организационог пепела, радикална странка је најстрожије забранила својим члановима да на било који начин учествују у изборним радњама. Сви кандидати либералне странке су изгубили изборе, међутим на изборима у новобечејском срезу је убедљиво победио др Љуба Павловић, радикал који је одлучио да се оглуши о страначку дисциплину. Павловић је постао први српски опозициони посланик после 14 година, и први у двадесетом веку. Павловић је био добар лекар, хуманиста и добротвор и био је убеђен у своју победу, а питање је да ли би га његова радикална странка уопште кандидовала за посланика, да није бојкотовала изборе. Павловић није пристајао ни на какву сарадњу са мађарским владајућим круговима, а ускоро ће се показати да странка која га је искључила из својих редова није била толико доследна по истом питању. Павловић је добио подршку српских либерала, али је поред зближавања са њима, инсистирао да је он српски опозиционар без страначких обележја. Павловић се заједно са словачким послаником Веселовским и румунским послаником Валдом, жестоко противио мађаризацији и залагао за потпуну равноправност свих народности Угарске.
Изборе јануара 1905. године српски либерали су дочекали потпуно неспремни, те су се определили за пасивност. За разлику од њих, радикали, који су већ три године владали српским аутономним органима, у изборну кампању су ушли жестоко и организовано, истичући чак седам кандидата за посланике. Међутим, од свих српских опозиционих кандидата, победу је поново однео само независни српски опозициони кандидат у Новом Бечеју лекар Љуба Павловић. Поред кандидата мађарске владе, Павловић је у свом срезу потукао и најистакнутијег кандидата радикалне странке Миту Мушицког. Павловић је победио као ванпартијски кандидат, за њега су гласали сви либералски гласачи и значајан део локалних радикалских гласача. Јаша Томић није могао да прихвати Павловићев успех, упркос томе што се Павловић на Угарском сабору јуначки борио за српска права. Томић је оркестрирао до тада невиђено блаћење и вређање Павловића, путем Заставе и радикалне странке. Павловић је то тешко подносио, и потонуо је у стање дубоке резигнираности и разочарења. На следећим, ванредним изборима годину дана касније није се ни кандидовао. По још увек недокументованој причи, доктор Љуба Павловић је запао у одређене дугове према српским финансијским заводима, којима су у то време почели да руководе радикали, који су покушавали и да му на тај начин загорчају живот. Такоће, по овој тези, нашавши се у безизлазној ситуацији, јавно осрамоћен од стране радикала, Павловић је извршио самоубиство.
Остваривши апсолутну победу на изборима за Српски црквено-народни сабор радикали су од 1902. до 1910. године, имали потпуну контролу над српским аутономним институцијама, а мађарске власти су им толерисале разне злоупотребе. Младорадикали су такође били заинтересовани за сарадњу са мађарским странкама, али из разлога спречавања злоупотреба. Управо у периоду младорадикалског зенита основана је Национална странка рада на челу са Иштваном Тисом, на коју се ослањао Драгутин Куен Хедервари, председник мађарске владе и некадашњи хрватски бан. Младорадикали су желели да делују управо кроз оквире Националне странке рада, пошто се њен програм залагао за радикалне реформе и увођење општег и једнаког права гласа за све пунолетне грађане. Кључна личност за оснивање Националне странке рада у Новом Саду био је велики жупан Бела Матковић. Он је младорадикалима обезбедио средства за покретање политичког листа Српство. Недуго затим, Угарска влада је одлучила да субвенционише излажење младорадикалског листа. Српствашима као младим и образованим људима, је на првом месту била изворна идеја радикализма, а не клијентелистички однос према влади, па су након подробније анализе догађаја одустали од фузије са Странком рада, те самоиницијативно одбили да примају даље субвенције од владе. Без директног везивања подржавали су искључиво реформске потезе Националне странке рада. Међу Српствашима најпознатији су били др Ђорђе Тапавица, свештеник Тоша Милић, инжењер Миливој Матић, професор Марко Вилић (послератни уредник Заставе). Томићеви радикали су их пежоративно окарактерисали као „подрепаше“ и „Тисине мале капларе“.
На збору у Жабљу априла 1910. године младорадикали су формирали Српску народну странку у Угарској чији је званични орган постао лист Српство. Насупрот бившој странци, удаљеној од идеолошких основа, младорадикали су идеолошки били леви радикали блиски социјалистима. Њихов циљ је био остварење права на опште, тајно гласање. Истицали су неопходност коренитог побољшања материјалног стања најширих слојева друштва, насупрот олигархичној мађарској џентији и џиновском латифундијском поседу, који је покушавао да конзервира реликте феудализма. Залагали су се за опште право на бесплатно лечење, васпитање и суђење. Здравствено просвећивање народа, путем чланака др Свињарева је била неизоставна ставка Српства. Младорадикали су захтевали да Мађарска без изузетка поштује начела правне државе и владавине права. Социјалне теме су биле доминантне у односу на дневну политику у садржају листа Српство. Политички, Српство је раскринкавало радикале и указивало на њихове бројне злоупотребе, док је на Српском народно-црквеном сабору подржавало рад српских самосталаца из Хрватске. Српство је пропагирало српско-хрватску коалицију у којој су учествовали самосталци, а критиковало радикале који су се томе противили. Лист је излазио два пута седмично, а штампан је у хиљаду примерака, чиме је озбиљно конкурисао Застави и Бранику. У жељи да лист излази четири пута недељно и да постане финансијски стабилнији, Српстваши 1911. године путем жупана Матковића су издејствовали да поново добију субвенцију мађарских власти, што су радикалска Застава и Српски глас кикиндских демократа, дочекали на нож. Од Ђорђа Поповића, уредништво над Српством је лично преузео др Миладин Свињарев. Лист ништа у свом писању није променио, а остао је бескомпромисан и када на уредничкој позицији Свињарева наследио Љубомир Апић. Тек када је уредништво 1912. године преузео контроверзни, неоконзервативац Милан Л. Поповић променило се политичко усмерење листа. Поповић се трудио да лист предњачи незамерању званичној мађарској политици. Поповић је деловао са позиција српског национализма и мађарског патриотизма, па је сходно сматрао да до ослобађања и уједињења целог српског националног простора на Балкану може и треба да дође само политиком српског ослањања на мађарске политичке чиниоце. Критиковао је начин на који се води политика у Краљевини Србији оцењујући га као „страшан и сраман“, а народ у Србији као „непросвећен и неповерљив“. Када је дошло до Првог балканског рата, Српство мења свој курс и у потпуности и без резерве стаје на страну Краљевине Србије. Др Миладин Свињарев одлази као добровољац у Србију, где ће касније бити одликован орденом Светог Саве. Поповић је због залагања за интересе Србије у рату, више пута новчано кажњаван и затваран.
Остави коментар