Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић

ВЛАСТ

Политичка власт се у политиколошкој литератури најчешће дефинише преко категорије моћи, па у таквој дефиницији садржај овог појма гласи да је власт уствари легитимна моћ, схваћена као право да се утиче на понашање других људи, односно грађана једне земље на чијој се државној територији распростире тако дефинисана политичка власт. Она се, такође, на истом фону одређења дефинише и као институционализована моћ, односно способност да се ефикасно и у оквирима дефинисаног уставно-правног поретка изазове потчињавање грађана и то путем убеђивања или законском принудом. Док је моћ способност да се утиче на понашање других људи, власт је право да се то чини у оквирима дефинисаног правног поретка и у границама које закон дозвољава.

Политичку власт можемо дефинисати и преко појма политичке облигације, кад сматрамо да је власт у ствари производ политичке облигације схваћене као прихваћене обавезе грађана да се покоравају легално и легитимно изабраној власти. У том смислу политичка власт треба да представља легитимитет који се темељи на праву. Стога једнино власт (држава) има право на легитимну (законом одређену) примену силе. Наравно, легитимитет политичке власти се у пракси намерно меша са појмом легалитета. Док легалитет у најпростијем смислу значи власт изабрану на основу слободно исказане воље већине бирачког тела уз поштовање изборних закона једне земље, легалитет је мало сложенији политиколошки појам, и требао би да се односи само на ону власт коју подржава већина грађана, која поштује изборни програм који је добио већинску подршку на изборима. Он такође подразумева власт која недвосмислено поштује владавину права, медијске слободе и понаша се демократски приликом упражњавања (конзумације) власти у оквиру политичког мандата који је добила од грађана. Само такву политичку власт можемо сматрати легитимном, и само таквој власти грађани дугују потчињавање које је засновано на већ поменутој политичкој облигацији, као облику друштвеног консензуса у каквој политичкој заједници грађани желе да живе, којим вредностима је она прожета и којима законима исказују грађанску лојалност тако што поштују њихове норме.

ПОЛИТИЧКА ОБЛИГАЦИЈА

Појам политичке облигације се углавном концентрише око четири важна политичка принципа који у суштинском смислу одређују карактер самог политичког система и политичке заједнице у којој грађани живе. Поменута четири темељна принципа декодирају се преко четири важна питања на које грађани дају одговор приликом склапања политичке облигације:

према коме смо у обавези на послушност, односно још прецизније где је место суверенитета
када смо у обавези на послушност а када то нисмо (када користимо своја легитимна права на тзв. грађанску непослушност)
зашто смо у обавези да се потчињавамо легитимној власти
шта чини основ такве обавезе (шта у ствари чини темељ наше политичке облигације)?

Одговор на постављена темељна питања сваке политичке облигације даје се најчешће мирним путем на слободним и демократским изборима, и у периоду вршења власти сваке изабране политичке групације која је задобила већинско поверење грађана на одређени мандатни период. Она се може оспорити или повући у периодима нестабилних и недемократских власти, у револуционарним околностима или политичким превратима кад се из основа мења карактер државног уређења или политичког поретка (на пример из монархије у републику и сл.). Онда када грађани у великој већини поново враћају своју изворну сувереност себи и одлучују у каквом политичком и уставном поретку желе да живе.

У политичкој теорији политичка облигација се између осталог дефинише и на следећи начин: „С правом се истиче (C. Pateman, The Prolem of Political Obligation) да од XVIII века проблем облигације постаје централна категорија политичког мишљења. Она се прихвата као саморазумљив и неупитни појам („природна чињеница“) која прати праксу либерале државе и либералне демократије. Родно тле теорије о политичкој облигацији је у доктрини рационалног природног права, која се концентрише око појмова пристанка и уговора. Опште је полазиште ових теорија да политичка облигација почива на добровољном акту индивидуа, њиховом пристанку, приступу, обећању, избору, споразуму. Оно чиме се ове теорије у основи разликују, јесте одговор на питање који је начин најпогоднији да се овај добровољни пристанак на политичку послушност изрази (уговор, корист, протекција, бенефиције, партиципација)“ (М. Матић; М. Подунавац 1994: 187).

Појам политичке облигације не треба схватати буквално, односно, она је темељан израз грађанске суверености али се као и теорија природног права и друштвеног уговора посматра као де се већ десила као историјски чин, иако она можда никада није имала такав догађајни карактер. Она пре свега служи као теоријска основа или фундамент сваког демократског поретка власти који се опет не може замислити без грађанске суверености, друштвеног уговора и поштовања корпуса људских права и слобода које су правно кодификоване уставно-правним нормама сваке на принципу владавине права устројене државе. Отуда став да држава и политичка власт нису њени извори, већ само гаранти и непоколебљиви чувари. Основ сваке политичке облигације дакле, мора бити суверена и слободно исказана воља грађана у каквом политичком поретку желе да живе и на каквом систему друштвених вредности желе да им се формира политичка заједница, у том ставу садржана је сва њена суштина и незамењивост.

ДРЖАВНИ УДАР

Појам државног удара везује се за сваку изненадну, брзу, насилну и незакониту промену (преузимање) државне власти, и то од стране људи који и сами припадају апарату власти и до извођења самог државног удара су били део управљачке структуре моћи. Државни удар је резултат непостојане, нестабилне и неефикасне власти која није била у стању да на законит и релевантан начин реализује јавни интерес својих грађана или дела отуђених интереса моћи, који предузимају кораке уклањања такве власти и постављања такве политичке гарнитуре која наводно тежи успостављању правног реда и нарушеног поретка. Државни удари могу бити отворени или скривени и најчешће не доводе до промене основе државног уређења већ до прекомпозиције непосредних носилаца власти.

ПУЧ

Пуч представља такође насилну промену власти али ту промену углавном врше људи који се налазе у бочним структурама власти (војска, полиција, безбедносне службе, скривени центри моћи и сл.) који такође врше прекомпозицију носилаца политичке власти уклањајући са ње једне или доводећи друге политичке или војне личности. Такође и код овог облика насилне и незаконите промене власти постојећи уставни поредак у правилу остаје исти или се врше само минималне и више козметичке промене.

И код државног удара и код пуча, најчешће не долази до промене политичке облигације, јер се грађани ни не питају за такве акте насилних промена са једне стране, а са друге намере актера таквих насилних догађаја није темељна измена постојећег политичког и правног поретка него промена персоналних носилаца власти, и то најчешће извршене гране власти, односно шефа државе или шефа владе у зависности о ком типу политичког система власти је реч (председнички или парламентарни).

МОЋ

Појам моћи спада у један од најважнијих појмова у политикологији уопште, па тако и у савременим међународним односима. Бројни су појмовни и теоријски покушаји да се моћ дефинише, ухвати њена суштина, одреде форме појављивања, и разуме контекст њеног деловања. Према Џозефу Нају управо је контекст оно битно својство које одређује карактер, форму, суштину и облик дејствовања моћи, особито када је светска арена у питању. Оно што такође додатно усложњава разумевање природе моћи и њене употребе од стране државних и недржавних актера јесте контекстуална интелигенција (способност разумевања околности које чине и одређују окружујући стварност) и тзв. ресурси моћи (информациони системи, медији, сајберпростор, мреже, нове технологије, и сл.) који попут медијума увећавају, убрзавају или маскирају њена дејства и чине цео процес истраживања додатно компликованијим.

Изван контекста саме државе дакле, чисто социолошки, моћ означава способност појединаца или група да ради остварења циљева и реализације интереса утичу на понашање и размишљање других социјалних група или појединаца. „Зато је свака моћ, по мом мишљењу, битно друштвена, како по месту и начину свог постанка и испољавања, тако и по својој природи и учинцима“. ( В. Павловић2012:339.)

Политичка моћ: представља поседовање капацитета (ресурса) да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља, упркос противљењу односно отпору. Моћ је дакле, склона да корумпира, а апсолутна моћ корумпира апсолутно, стога, она не мора увек да се намеће силом или присилом. Зато можемо да говоримо о различитим врстама моћи: тзв. легитимној моћи (када људи допуштају да се на њих утиче) о моћи која се постиже награђивањем или путем идентификовања (референтна моћ – штокхолмски синдром[1]) , затим о тзв. експертској моћи (која се стиче на основу знања), информационој моћи, финансијској моћи и сл.

У контексту реалне политике дефинисано је неколико функција моћи:

моћ деловања: која обухвата све видове активности у циљу промене фактичког стања
моћ одлучивања: која подразумева способност доношења обавезујућих одлука
моћ мобилизовања: као реална способност мобилизације људи помоћу других средстава као што су тржиште, бирачи, медији и сл.
моћ располагања: односи се на коришћење ствари и ресурса који стоје на располагању било приватног или друштвеног карактера
моћ дефинисања: односи се на способност одређивања јавног дискурса, наметања дневног реда, односно његовог тематског карактера, или тумачења политичке, социјалне и културне стварности, која се често кодира и као политичка коректност.

Чувени британски филозоф Бертранд Расел упоредио је моћ са енергијом. Оно што за физику значи појам енергије, за друштвене науке је појам моћи. Као што се енергија може трансформисати из облика у облик тако и моћ има ту способност транформације сматра Расел. Али аналогија између енергије и моћи није потпуна. Енергија је неуништива, не може се ни створити и нестати, дакле она је константна, а моћ се ствара, концентрише, трансформише, расипа или губи све у зависности од друштвених околности. У томе је њихова суштинска разлика. Расел говори да је човеково антрополошко својство тзв. импулс моћи којега прати и тзв. љубав за моћ. Али да је од праисторије у друштвима присутна тзв. неједнакост у дистрибуцији моћи, што значи да приступ ресурсима из којих је могуће моћ генерисати није једнако доступна свим појединцима, групама, организацијама и сл. Она је у великој мери друштвено условљена социјалном стратификацијом. Али то не значи да није било појединаца или група који су своју моћ стицали упркос неповољним друштвеним околностима. „Бертранд Расел нуди одређење моћи на интенционалан начин. По њему, моћ се може дефинисати као произвођење намераваних учинака“. (В. Павловић:163.) При томе разликујући моћ над људима и моћ над стварима, као и диференцирање индивидуалне моћи од моћи организација. Расел нам такође указује на разлику традиционалних облика моћи од тзв. новостечених облика, при чему у традиционалне убраја свештеничку и краљевску моћ, док би у новостечене облике моћи сврстао огољену моћ и револуционарну моћ, при чему се обе стичу применом силе или насиља. За револуционарну моћ примена насиља је готово незаобилазан начин друштвене и политичке промене, као што је за огољену моћ примена средстава силе. Поред поменутих облика моћи Расел је посебно наглашавао економски облик моћи који се стиче или губи у контексту економије и финансија а као један од најважнијих свакако и моћ над мишљењем која спада у облике тзв. меке моћи и посебно је добила на снази и актуелности развојем медијских система, интернета и других на технолошким иновацијама заснованих система комуникација и контроле саобраћања великог броја људи у контексту тзв. мрежног друштва.[2]

У политикологији најзначајнији је пак онај приступ који моћ одређује као способност да се оствари жељени исход по носиоце моћи. Или, одговори на питања: ко добија, шта добија, где добија, када и како добија. Први аспект, или лице моћи дефинисао је политиколог са Јејл универзитета Роберт Дал… Ово лице моћи усредсређује се на способност да се други приволе да делају на начин који је у супротности с њиховим почетним преференцијама и стратегијама. (Преференције и стратегије су тесно повезане. Преференције рангирају исходе у датом окружењу, а стратегија је напор неког актера да се у тим околностима што је могуће више приближи жељеном исходу.) (Џ. Нај 2012:29.) Критикујући Дала, Нај му приговара да није узео у обзир и друга два аспекта или лица моћи. При томе би друго лице моћи била способност (поседовање ресурса) да се уоквирује и поставља дневни ред. „Другим речима, могуће је обликовати преференције других тако што ћете утицати на њихова очекивања у погледу онога што је легитимно или изводљиво“. Док је тзв. треће лице моћи садржано у способности да дефинишу структуре нечијих преференција. „Уколико можете навести друге да желе исти исход као и ви, неће бити потребно да се превладају њихове изворне жеље“. (Џ. Нај: 31.)

Поједностављено ради лакшег разумевања ова три лица (аспекта) моћи које нам сугерише Џ. Нај, могуће је приказати на следећи начин:

прво лице моћи (тврда моћ) заснована је приморавању,
друго лице моћи (мека моћ) заснована је на привлачењу,
треће лице моћи (паметна моћ) заснована је на поистовећивању. (Љ. Деспотовић; В. Глишин: 110).

Дакле, комбинацијом сва три лица моћи лакше је са мање употребљених ресурса и енергије постићи жељене исходе. У читавом процесу упражањавања моћи кључна је фаза употребе тзв. паметне моћи у међународним односима. Као „креативне“ комбинације којом се формама тврде и меке моћи паметним планирањем и коришћењем постиже успешна стратегија остваривања постављених циљева и интереса. Стога Џозеф Нај кондензовано закључује: „Дефинисао сам паметну моћ као способност да се ресурси тврде и меке моћи укрштају у делотворне стратегије“. (Џ. Нај:42.)

У прегледу природе и схватања моћи, неизбежно је поменути и Веберово одређење које је често у употреби у политичкој социологији и постало је неизбежно место у поимању њених атрибута. „Моћ представља изгледе да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи“. Професор В. Павловић истиче да је у том одређењу најзначајнији садржај моћи „да се наметне и спроведе своја воља… упркос отпору“, с тим што одмах прави дистинкцију у односу на Веберово одређење власти где сматра да „влашћу треба називати изгледе да ће се одређене особе покорити наредби одређеног садржаја… Разлика између моћи и власти повезана је, дакле, с различитим ситуацијама: кад је реч о моћи, онај који је подноси присиљен је следити вољу другога; када је пак реч о власти тада је на делу ситуација у којој се неко покорава наредби јер верује да она има легитимни облик“. (исто:146.)

На овоме би месту било сврсисходно указати и на такозване репресивне облике толеранције схваћене као однос моћи. „Тако посматрана толеранција представља позицију моћи која има иманентну могућност да бира између могућности трпљења и могућности насилног сузбијања. Онај који толерише јесте моћан зато што бира између могућности трпљења и сузбијања. А само моћ има својство да дела по властитом избору. Јер ‘немоћне се не толерира, њих се или игнорише или малтретира’.“ ( Љ. Деспотовић; Р. Степанов, 2006. 223.) Па нам се и наизглед парадоксалан пример толеранције, у овом контексту намеће као очигледан облик моћи, јер онај ко је у ситуацији да је примењује најчешће претпоставља позицију моћи и могућности да бира хоће ли је применити или ће се определити за примену насиља као очигледног средства за стицање моћи или њено „очување“. Таква ситуација често је, нажалост, везана и за контекст тзв. мултикултурних друштва и заједница.

Настављајући даље преглед схватања моћи у политичкој теорији, морамо поменути и схватање моћи Талколта Паронса. Ако за Веберово схватање моћи можемо да кажемо да спада у тзв. теорије делања, где се моћ везује за „располагање средствима утицаја на вољу других“ односно наметања сопствене воље онима који се томе противе, користећи за то одређене друштвене околности. Дакле, односи моћи су асиметрични, јер поседовање ресурса моћи омогућава делање из којег се лучи моћ да се на крају тог процеса (односа) произведе планирани циљ као исход реализације одређених интереса.

Схватање моћи Т. Парсонса можемо сврстати у тзв. теорије система, јер се процес стицања и наметање односа моћи реализује у оквирима друштвеног система. „Парсонс одређује моћ као способност система да обезбеди да његови саставни делови спроводе важеће одлуке“. (В. Павловић:200.) То значи да сам друштвени (политички) систем поседује способности да на сврховито-рационалној основи мобилише ресурсе и институције које ће у крајњем исходовати реализацију декларисаних колективних одлука. Његово схватање моћи тиче се дакле реализације и јавних интереса грађана а не само појединих политичких или економско-финансијских актера који желе да кроз системски институционални оквир провуку реализацију својих парцијалних циљева. Оба поменута схватања, и Веберово и Парсонсово, Јирген Хабермас сврстава у тзв. телеолошка схватања моћи, јер у својој суштини имају постизање неког крајњег сврховитог циља, односно, сврхе као такве. Телеолошко схватање везано је за свако друштвено делање које је усмерено постизању одређене сврхе или циља, а не пуког нагомилавања моћи као такве, што је често случај код појединих друштвених актера, особито у сфери политике, економије, финансија, медија и сл.

Мрежно друштво и моћ

Појам мрежно друштво у научни оптицај увео је шпански социолог Мануел Кастелс почетком деведесетих година двадесетог века. Нови социолошки појам требао је да објасни суштину насталих промена у структуралном делу „новог“ друштва које се помаљало ту пред нашим очима а које је у знатној мери задобијало другачији карактер од друштва каквог смо познавали деценијама пре тога. Његово појављивање омогућиле су настале техничко-технолошке промене особито у делу нових пробоја на информационом плану и све заступљенијим облицима комуницирања преко интернета, његових платформи и других форми које су се тицале друштвених мрежа и његове све разуђеније и дисперзованије мрежне структуре. Основна карактеристика таквог типа друштва јесте да врши структурисање људи на основу генерисања разних типова мрежа, које касније бивају умрежене, односно узајамно повезане. То могу бити разне мреже: трговачке, обавештајне, религиозне, информационе, медијске, политичке, цивилне, војне и сл. и све оне служе истом циљу, умрежавању, структурисању и синхронизовању и циљу контроле корисника, њихових садржаја и функција, без обзира да ли се они сматрају само учесницима или крајњим конзументима. Моћ се генерише у оквиру таквог типа друштва али остаје скривена за његове учеснике и кориснике.

Литература:

Љ. Деспотовић; В. Глишин (2021). Савремени међународни односи и геополитика. Сремски Карловци: Каирос.

Љ. Деспотовић; Р. Степанов (2006). Политика и право. Нови Сад: Стилос.

Џ. Нај (2012). Будућност моћи. Београд: Архипелаг.

В. Павловић (2012). Политичка моћ. Београд: Завод за уџбенике.

М. Матић, М. Подунавац (1994). Политички систем. Београд: ИПС.

[1] „На пример, у штокхолском синдрому, жртве отмице које су доживеле трауматски стрес почеле су да се поистовећују са својим отмичарима“. Џ. Нај: стр. 31.

[2] види у Љ. Деспотовић; В. Глишин (2021). Савремени међународни односи и геополитика, Сремски Карловци: Каирос, стр.123.

ПОЛИТИЧКА ВЛАСТ, МОЋ И ПОЛИТИЧКА ОБЛИГАЦИЈА

Остави коментар