Аутор: др Љубиша Деспотовић
Ставови западних геополитичара су веома јасни и очигледни и стали су у крилатицу „Запад и осталиˮ, дакле, све оно што припада тзв. Западу њему треба и да остане. У питању је спасавање геополитичких интереса земаља језгра како од тзв. опасних класа у њима, тако још и више од претећих тежњи неразвијених земаља у њиховим аспирацијама да истински наликују земљама језгра од којих наивно очекују помоћ и подршку за властити развој. Дакле, по Хантигтону оне нису инфериорне због своје економске и демократске неразвијености, већ стога што нису развиле политичко-институционални оквир који би својим неоспорним ауторитетом наводно ефикасно решавао њихове модернизацијске потешкоће, као да је питање модернизације и развоја једино и искључиво питање оквира политичких институција, њиховог карактера и ефикасности, а не укупних капацитета заједнице способне да изврши неопходну структурну трансформацију.
У том контексту улога цивилног друштва могућа је само у визури негативних функција – на дестабилизацију и рушење старог поретка (старог режима) да би у следећој фази оно производило само негативне учинке ка пољу либерално-демократске конституције новог поретка, јер би наводно у тој фази требало акценат ставити искључиво на ниво институционалне изградње политичког поретка. У таквим околностима цивилно друштво сигурно неће бити средство промоције либералне демократије, као што би то закључили неотоквиловци, него ће пре водити угрожавању основе актуелног политичког поретка и обезбедити организациона средства за његово рушење.
Тако се и на примерима транзиционог периода у Руској Федерацији, показало да без суштинске промене карактера друштва (пре свега политичке културе, вредности и ставова грађана) није могуће извршити демократску конституцију поретка, само на бази јачања политичких институција или пуке промене персоналног састава у њима. Класично шумпетеровско решење које подразумева избацивање лопова из институција, опште изборе, као и давање шансе опозицији да запоседне владалачку структуру, показало је немогућност демократске трансформације јер се за већину грађана, па и сам друштвени и политички поредак, ствар свела само на промену тзв. лоповских структура. Али, шта да се ради ако резултати избора доведу до „циркулације лоповаˮ, ако се покаже да следећа влада није ништа боља од претходне коју замењује. Питање демонтаже тзв. старог режима намеће се тако као примарно. То није само руски приоритет, у том погледу ни ствари у постмилошевићевској Србији нису ништа мање алармантне, јер све то није могуће постићи без широке пенетрације цивилности у све сегменте друштва и потпуног довршетка свих модернизацијских задатака.
Имануел Валерштајн спада у ону не тако бројну групу западних мислилаца који на таласу антисистемских покрета, покушавају да осмисле и теоријски утемеље аргументацију која би имала довољну политичку плаузибилност у покушају да се објасни минули процес либералне предоминације, али и да антиципира могућа кретања у тзв. постлибералном периоду који нам предстоји. За разлику од прилично хармонизоване и у великој мери идеологизоване представе модерног света као тријумфалне победе либералне парадигме, Валерштајн покушава да унесе дозу отрежњујућег садржаја чији је најважнији смисао да укаже на све самоопсенарске митологеме либерализма и либералних протагониста, који у идеолошкој заслепљености не примећују да је потрошена матрица којом је свет бивао препознаван као делатни простор посвемашне либералне индоктринације, већ и да је тај свет у великој мери доведен у питање заједно са целокупном структуром моћи васпостављене либералне хегемоније.
Пад комунизма, за Валерштајна јесте заправо пад либерализма као идеологије. Доба 1789–1989. могло би се звати добом тријумфа и доминације либералне идеологије, у том случају, 1989. година такозваног краја комунизма, обележавала би заправо пад либерализма као идеологије. Нечувено и невероватно, данас, када оживљава вера у слободно тржиште и значај људских права, кажете ви? Не баш толико невероватно. У циљу схватања аргумената, морамо кренути од почетка. Епохални значај Француске револуције лежи, према Валерштајну, у чињеници васпостављања модерности и друштвене промене као угаоног камена модерног политичког поретка. Промена постаје легитимна и стална, насупрот инертној и променама неспремној предмодерној структури. У односу на ту чињеницу формирају се и три најважније модерне политичке идеологије – либерализам, конзервативизам и социјализам. Настао као реакција на постојеће друштвене промене конзервативизам се формира као идеологија која покушава, да упркос свести да су промене незаустављиве, максимално успори њихову брзину, радикализам и опсег. Одговор на конзервативизам био је либерализам за који је раскид са Ancien Regime био најважнији и дефинитиван. Последња идеологија која се у том следу појавила био је социјализам који је настао као потреба да се процес друштвених промена убрза и радикализује и превазиђу тзв. индивидуалистичка претеривања либерализма. Иако су за реализацију ових идеологија касније формиране и политичке партије и покрети, суштинска идеолошка граница између њих није баш увек јасно постојала. Међутим, и у ученим и у популарним расправама, уопштено је прихваћено да те идеологије постоје, те да представљају три различита тоналитета, три различита стила политике у односу на нормалност промене, политика опрезности и обазривости, политика сталних и рационалних реформи и политика убрзања трансформације. Понекад те политике називамо политика деснице, политика центра и политика левице.
После 1848. године, ствари многима постају јасније. Увидело се да политичке промене неће бити тако брзе као што су то неки прижељкивали (читајте: социјалисти), нити да ће пак ићи знатно спорије као што су то желели конзервативци. Показало се да су друштвене промене постале сталан процес политичких реформи, баш онакав какав је потребовао либерални центар у земљама све развијеног језгра светског капитализма. У почетку овог процеса све три идеологије у формирању, имале су снажан антидржавни став када је у питању однос државе и друштва, као и када се постављало питање субјекта који ће управљати друштвеном променом. Конзервативци су на примеру Француске револуције осуђивали подривачку улогу државе у деструирању за њих важнијих корпоративних установа као што су породица, црква, монархија, феудални поредак, заједница и слично. Либерали су пак доктринарно означавали државу као највећег противника индивидуалне перспективе слободе и интереса минимализујући јој функције и сводећи је на тзв. ноћног чувара, а социјалисти пак нападали државу као класну творевину која одражава вољу привилегованих, а не општу вољу друштва како су је они тумачили. Но, као што то по правилу често бива, овај доктринарно антиетатолошки став, на практично политичком плану показивао је снажну праксеолошку потребу и смисао за инструментализацију државе за своје идеолошке циљеве. Конзервативци су на државу почели да гледају као на алтернативни механизам за ограничавање онога што су сматрали дезинтеграцијом морала (…). Либерали су државу видели као једини ефикасан, рационалан механизам помоћу којег је темпо реформи могао остати стабилан и правилно усмерен. Социјалисти су после 1848. почели да осећају да никада неће бити у стању да савладају препреке на путу свог фундаменталног трансформисања друштва без освајања државне власти. Тако је држава ушла у фокус све три идеологије као незамењиви инструмент у вођењу и остварењу реалних интереса практичне политике.
На плану идеолошке борбе све три идеологије покушавале су да број противника редукују на два. За конзервативце и либерали и социјалисти били су баштиници неутемељене вере у прогрес користећи државу у циљу манипулисања органским структурама друштва. За либерале и конзервативци и социјалисти били су ауторитарни противници либерализма, особито најважнијег либералног идеала индивидуалне слободе и његовог неспутаног развоја. За социјалисте пак, и либерали и конзервативци били су реакционарни одбранаши постојећег поретка заснованог на привилегијама повлашћених социјалних слојева. Читав век и по, па и данас та тенденција свођења три идеологије на две, уносила је много конфузија и радикализовала је политичку и идеолошку борбу. Али највећа аномалија била је да смо 120 година после 1848, то јест 1968, под видом три идеологије у међусобном сукобу, стварно имали једну, огромно доминантну идеологију либерализма.
Показало се тако да је глави проблем победничког либерализма стабилизација политичког поретка, и пацификација или превођење тзв. опасних класа унутар земаља језгра светског капиталистичког система у поље контролисане политичке доминације засноване на богатству и моћи с једне стране, али и пожељне сагласности и унутрашње хармонизације интереса са друге стране. Тај нимало лаган реформски и политички задатак либерална хегемонија решавала је на два начина. Први је постизање споразума о праву гласа, који је требало да осигура упркос своје општости разумно мали ниво промена којим су они који су то право добијали могућност да утичу на суштину политичких реформи и привилеговану позицију либералних елита. Други задатак био је корумпирање социјалне свести опасних класа, прерасподељивањем дела тзв. глобалног вишка вредности на радничку класу, али на такав начин да највећи део остане у рукама доминантних слојева и да систем акумулације остане недирнут – вели Валерштајн. Географска зона у којој је таква друштвена интеграција била најургентнија биле су државе језгра светске капиталистичке економије – пре свих Велика Британија и Француска, али и Сједињене Државе, државе у Западној Европи, као и државе белих досељеника. До краја Првог светског рата, а поготово на крају Другог у свим побројаним земљама успостављени су наведени механизми контроле засновани на универзалном праву гласа и јакој социјалној функцији државе благостања.
Процес пацификације и контроле опасних класа довео је до још једне антиномије или аномалије политичко-идеолошког карактера коју није било лако уочити на први поглед. Тријумф либерализма као идеологије и политичке праксе засноване на програму сталних, рационалних и контролисаних реформи учинио је да остала два само на папиру снажна политичка противника буду у ствари усисана у либерални политички ковитлац, тако да када се процес снажне политичке турбуленције мало примири, и конзервативци и социјалисти заврше као једна од два крила либералне политичке сцене. По Валерштајну, до почетка Првог светског рата на политичкој позорници светског капиталистичког система земаља језгра постојали су само либерали у своја два политичка валера, као либерални конзервативци и као либерални социјалисти. У смислу партијског организовања, либерална политичка партија готово престаје да постоји, а на сцени се појављују конзервативни либерали и либерални социјалисти – тачније социјалдемократе. Током процеса, чисто либералне партије су почеле да ишчезавају, али то је било само због тога што су све значајне партије биле de faсto либералне партије. Иза маске идеолошког сукоба стајала је стварност идеолошког консензуса. Први светски рат и каснији догађаји још више ће учврстити постојећи консензус. Када је процес тако добро функционисао у центру – језгру, либералне елите су пожелеле да се он испроба и на земљама полупериферије и периферије. На самом крају Првог светског рата, либерална хегемонија иступа у лику вилсонизма, нове идеологије која ће покушати да либерално политички програм учини универзалним, а самим тим и либералну хегемонију потпуном. Казано данашњим језиком, сад се јавило питање припитомљавања Југа на исте начине као и припитомљавање радничке класе унутар централних зона (…). Он је позвао Сједињене Државе да уђу у Први светски рат да свет учине сигурним за демократију. После рата, он је позвао на самоодређење нација (…). Вилсон је говорио о нацијама или народима три велике империје у распадању: руске, аустроугарске и отоманске – све три су укључивале периферне и полупериферне зоне светске економије (…). После Другог светског рата, принцип самоодређења нација је проширен на све преостале зоне – Африку, Азију, Океанију и Карибе.
Идеја вилсонизма имала је две компоненте које је у исто време требало да буду и временске фазе у развоју замишљеног програма светских реформи под контролом либералних елита језгра. У првој фази идеја самодређења нација имала је свој либерални еквивалент у идеји политичке једнакости јединки, а принцип индивидуалног права један човек – један глас, у новој верзији је значио једна држава нација – један глас у Уједињеним нацијама. Овај први корак требало је да означи процес националног самоодређења и државног заокружења нација у зонама полупериферије и периферије. Следећа фаза требало је да отвори процесе истинског економског и демократског развоја ових земаља, што речено језиком теорија модернизације, требало би да означи снажне процесе индустријализације и модернизације целокупних друштвених система и структура означених земаља укључујући и процесе изградње цивилних и демократских капацитета у њима. Но, проблеми су настали када се прешло у другу много значајнију фазу. Тек формиране националне и државне структуре у тим земљама очекивале су снажнију економску и политичку подршку у за њих много важнијој и значајнијој фази развоја. Економски, културни и демократски развој није смео имати алтернативу. Али врло брзо почиње бивати јасно да је либерални концепт запао у кризу и да није у стању или није ни имао искрену намеру да другу фазу доведе до успешног краја. Бројни су разлози томе, али по Валерштајну најважнији су они који се крију у домену истинске контроле позиција моћи са једне стране и са друге стране озбиљне кризе либералног концепта и у самим земљама језгра. По њему 1968. година и студентске демонстрације означиле су скидање маски са лица либералне доминације и указивање на озбиљне знаке кризе либерализма и либералног програма. Истинско значење слома комунизма јесте коначни слом либерализма као хегемонистичке идеологије (…). Сагласност је нестала, а нестала је зато што је подмићивање нестало. Али гола сила, то знамо још бар од Макијавелија, не може омогућити политичким структурама да врло дуго опстану. Тако смо стигли до значења кризе у Персијском заливу. У том добу, једино ефикасно оружје доминантних сила је да остану сила. Рат у Персијском заливу, за разлику од свих других конфронтација Севера и Југа у двадесетом веку, била је вежба у чистој реалполитици.
Изневерена очекивања земаља периферије да ће остварити пуну модернизацију, те да ће од развијених и богатих за то добити истинску потпору како економску тако и политичку, показала су се на само као нереална већ и као наивна. Западајући у кризе недовршене модернизације, у тим земљама и даље су на снази стари концепти како институционалне тако и структуралне матрице организовања са преовлађујућом формом тзв. претполитичких облика доминације, који у испражњеној љуштури националне државе затомљују сваки покушај истинске цивилне и демократске трансформације. Процеси заустављене и недовршене модернизације показују се из визуре Валерштајнове аргументације не само као последица недовољних капацитета локалних националних елита периферије за истинску модернизацију, већ још више као пропао концепт никада до краја осмишљеног и доследно реализованог либералног пројекта проширења демократије исказаног у форми Вилсоновог програма. Из ове перспективе сада је, чини нам се, још мало јаснија лицемерна позиција Хантинтоновог објашњења како је за неуспехе модернизацијског програма крива непостојећа структура релевантних политичких институција које би својом ауторитативношћу надоместиле све модернизацијске дефиците друштава сваковрсне оскудице.
СРБИЈА У КОНТЕКСТУ ПРОЦЕСА БАЛКАНИЗАЦИЈЕ
– први део –
У покушају да се ближе дефинише геополитички положај неке земље морамо уважити неколико битних фактора који га одређују и детерминишу. Први је свакако географска локација земље, те геофизичке и геоморфолошке карактеристике тла и ширег регионалног окружења. Затим, унутрашњеполитички разлози (облик државног уређења, тип политичког система, степен друштвено-економског и демократског развоја и др). Tрећи фактор су спољнополитички чиниоци (спољна политика земље, територијалне претензије суседних земаља, великих сила или војних савеза). Четврти битан фактор који утиче на укупан геополитички положај једне земље поред наведених чинилаца, јесте и њен војностратегијски положај, који одређују њена величина, економска, демографска и војна моћ, чланство у неком од војних савеза, војна неутралност, војна доктрина и сл. Битна компонента тог положаја односи се и на дефинисање ширег регионалног контекста, који као у случају Србије и српских земаља, када говоримо о њеном балканском окружењу, има врло важан, ако не и пресудан утицај.
Потреба да се геополитички положај Србије доведе у везу са њеним ширим балканским окружењем, изражена је особито у последње две деценије, када су након пада Берлинског зида, краја Хладног рата и блоковске поделе, настале нове геополитичке околности обележене униполарном позицијом једне светске суперсиле и њеном потребом да оствари глобалну доминацију, вешто користећи настали простор геополитичког вакуума у многим геополитички осетљивим зонама света, какав је и простор Балкана. У процесима нове геополитичке прекомпозиције међународних односа, ни Балканско полуострво с обзиром на свој осетљиви геополитички значај контактне зоне (сучељавања великих религија и цивилизација), није могло бити поштеђено крупних политичких, војних и територијалних промена, радикализујући за њега карактеристичне процесе балканизације. Ови утицаји на геополитички положај Балкана, Србије и српских земаља, могу се пратити на три нивоа: на глобалном (глобална сила и безбедносни ризици), регионалном (Балканско полуострво и Медитеран) и на локалном нивоу (српске земље и њени суседи).
Назначени процеси балканизације имали су, а и данас имају, изразито негативну конотацију и обележја: територијално-политичких размирица и сукоба, етничке расцепканости и измешаности простора, верске и националне искључивости, културно-језичких сличности, идентитетских оспоравања и слично. Уз све то, историја бележи наглашено мешање великих сила као ванбалканског фактора и, наравно, регионалних сила као вечито заинтересованих чинилаца за своја територијално-државна и верско-конфесионална проширења на рачун мањих балканских земаља.
Чињеница да лежи на размеђи три континента (Европе, Азије и Африке), да представља контактну зону судара и мешања три велике религије и њихових цивилизацијско-културолошких разлика и интереса (православне, римокатоличке и исламске), Балканско полуострво чине једним, у геополитичком смислу, од најнестабилнијих региона не само европског континента него и шире. Геополитичким појмовима речено, оно се налази у ивичном приморском појасу Медитерана, тзв. Rimlanda, док је својом широм основом наслоњен на континентални масив Евроазије, познатог као Heаrtland, или геополитичко срце света. Географски, Балкан је део југоисточне Европе, који захвата површину нешто мало већу од пола милиона квадратних километара и подручје које је богато рудним налазиштима, водом, шумама и слично.
Пресудан значај Балканског полуострва као геополитичког чворишта, лежи и у његовој позицији главног саобраћајног коридора који повезује што копненим што воденим путем земље северне, централне и средње Европе са Медитераном, те азијским и афричким континентом, а преко Средоземног мора и са тзв. светским морима и океанима. Данас је актуелизован значај Балкана и као кључног енергетског чворишта, па се његов геополитички значај мора све више процењивати и са овог више него важног аспекта. Сви значајнији саобраћајни коридори који прелазе преко Балкана постају истовремено и важни енергетски коридори како за Руску Федерацију и постсовјетски простор, исто тако и за Европску унију, али и за САД и њене стратешке интересе. Битна димензија геополитичке експанзије САД према српској покрајини Косову и Метохији, има поред осталих аспеката и овај коридорни (енергетско-саобраћајни) аспект.
Важно историјско, политичко и територијално обележје Балкана садржано је у чињеници да је то подручје чије границе већ вековима одређују ванбалкански фактори (велике силе) сходно својим интересима и снази, често, ако не и обавезно, мимо поштовања етничко-националног принципа и потребе заокружења националних територија као битног фактора за мир и стабилност у региону. Метафора Балкана као бурета барута производ је управо овакве политике, у којој је пројектована стална нестабилност и нетрпељивост балканских држава и народа, као битно обележје политике „завади па владајˮ. Важна последица оваквог односа међународног фактора према Балкану су вековна сукобљавања балканских државица у чијој основи леже нерешени територијални спорови, као и статуса националних мањина који су остали ван природних (етничких) и административних граница матичних држава. И, да на овом месту парафразирам Мишу Гленија, који је тачно уочио да Балкан сам по себи никада није био буре барута за шта су га снагом западних стереотипија стално оптуживали, буре барута, сматра он, била је сама Европа.
Литература:
- Деспотовић, Љ.; Дробац, М. (2020). Глобални поредак и безбедносни ризици, Каирос, Сремски Карловци.
- Деспотовић, Љ. (2012). Српска геополитичка парадигма, Каирос, Сремски Карловци.
- Степић, М. (2002). У вртлогу балканизације, Службени гласник, Београд.
Остави коментар