Политичке странке код Срба до 1918. године

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ КОД СРБА ДО 1918. ГОДИНЕ

Аутор: др. Милош Савин

Како је у овом циклусу већ било речи о политичким партијама Срба у Воводини, овим текстом ћемо направити фактографско-историјски преглед настанка и развоја политичких странака у Србији.

Званична регистрација политичких странака у Србији, дозвољена је законом тек 1881. године. Политичке странке пре тога делују као неформалне групе окупљене око одређених програма, попут, на пример либерала, радикала, напредњака.

Међу првима настаје либерална странка.  Придев либералан потиче од латинског liber – слободан. Овај придев је први пут искоришћен за ознаку једног шпанског политичког покрета 1812. године. До прве политичке акције либерала долази 1848. године на Петровској скупштини у Крагујевцу када представници млађе интелигенције захтевају закон о Народној скупштини, слободу штампе и скупштинску контролу државних финансија. У наредном периоду долази до пораста броја либерала. Већ на Светоандрејској скупштини 1858. године бројни либерали инсистирају на потпуном ослобађању Србије од Турака и на уједињењу Српства. Током друге владавине Милоша и Михаила Обреновића, у периоду од 1858. до 1868. године, у потпуности је онемогућено деловање либералима. Након убиства кнеза Михаила 1868. године, намесник постаје Јован Ристић. Ристић је био конзервативац, део естаблишмента близак владајућим структурама. Он се укључио у либералске редове и преузео либералну странку, која је његовим именовањем постала владајућа странка у Србији. Ристићев кредо је био „реформе да, промене не.“   Либерали Јована Ристића временом напуштају своје принципе, а у почетку спроводе умерене реформе , а затим почињу да владају апсолутистички. Либерална странка је имала своје политичке листове, који су били окосница партијског рада, а најзначајнији су били Јединство, Исток, Српска независност и Српска застава. Током владавине либералне странке долази до огромних спољнополитичких и народноослободилачких успеха. Либерали самостално владају од 1868. до 1873. године, од 1875. до 1880. године, те током 1892-1893. године, након чега ће само повремено партиципирати у власти. Либерална странка се 1903. године цепа на Народну странку („Националну“) и Либерално-демократску странку.

Национална странка се залаже за ослобођење и уједињење Српства, те сарадњу са другим балканским народима, али искључиво у складу са српским националним интересима.  Ова странка захтева смањење бирократије у Србији, као и престанак задуживања државе. До поновног спајања Националне и Либерално-демократске странка долази 1905. године. Нова странка се такође зове Народна странка, а залаже се за парламентаризам, уставност и уједињење српства. Након Великог рата део Народне странке се прикључује новоформираној Демократској странци, а остатак Народне странке и даље функционише самостално до 1922. године.

Напредна странка настаје када се 1858. године на Светоандрејској скупштини окупља група конзервативаца, противника либерализма. Напредњаци подржавају апсолутистичку власт Кнеза Милоша у периоду од 1858. до 1860. године. Најутицајнији напредњаци су  били Илија Гарашанин, Никола Христић и Јован Мариновић, а њихов политички лист се звао Видовдан. По престанку владавине Гарашанина и Мариновића, 1868. године, значајан део конзервативаца прелази у Либералну странку. Такође, долази и до појаве младоконзервативаца окупљених око Аћима Чумића и Милана Пироћанца, који у почетку делују опозиционо, заједно са социјалистима Светозара Марковића и радикалима Адама Богосављевића, делећи са њима и одређене политичке вредности попут залагања за самоуправу. На предлог кнеза Михаила, напредњаци долазе на власт у периоду од 1873. до 1875. године, те доносе читав низ модернизаторских закона. Следећи пут напредњаци долазе на власт у периоду од 1880. до 1883. године. У почетку владају реформаторски, а затим прелазе и изразито конзервативну фазу. На њиховом челу се налази Милутин Гарашанин. Напредњаци су се у почетку опирали, али су убрзо прихавтили Тајну конвенцију Србије са Аустроугарском. Ставивши се потпуно у службу краља Милана, напредњаци поново владају Србијом од 1884 до 1887. године, када уводе најокорелији апсолутизам. Са њиховим падом са власти долази до „Великог народног одисаја“, када масе људи широм Србије, подстакнути од стране радикала, туку и линчују локалне напредњаке. Ипак, Напредна странка је још једном успела да дође на власти и то током 1895. и 1896. године, након чега је странка распуштена. Стојан Новаковић ће покушати да поново окупи Напредну странку 1906. године у чему ће имати делимично успеха. Обновљена Напредна странка 1910. године врши преговоре са Националном и Либерално-демократском странком око формирања Народне странке. Ипак, напредњаци одбијају да се фузионишу пошто се противе залагању за опште бирачко право, на чему друге две фракције инсистирају. На концу, Напредна странка која је представљала остатке некадашње странке се утапа 1918. године у Демократску странку.

Назив радикалне странке потиче од латинске именице Radix, што значи корен. Радикализам је у Европи означавао оне покрете и странке који су се залагали за корените реформе у смислу опште демократизације, општег права гласа, те залагање за интересе најширих народних маса које нису биле адекватно валоризоване интензивном капиталистичком производњом, попут пролетаријата и средње класе. Радикали не одбацују капитализам, већ се залажу за његову максималну корекцију и редистрибуцију профита. До формирања радикалне странке у Србији долази са готово вековним закашњењем у односу на западноевропска друштва. Значајну разлику између европског и српског либерализма представља чињеница да је српски радикализам поникао из руских социјалистичко-народњачких антикапиталистичких идеја које је баштинио Светозар Марковић. Током седамдесетих година деветнаестог века, Марковић у Србији проповеда социјализам, сматрајући да је неопходно стварање посебне радикалне странке која ће се залагати за трансформацију државне управе у народну самоуправу, за потпуну самоуправу општина и срезова при чему би срез био центар народног живота и државног устројства, за укидање стајаће војске и жандармерије, за национализацију велепоседа, за слободу штампе и збора…

Око народних посланика Адама Богосављевића и Јеврема Марковића, 1876. године формира се радикална политичка група, која баштини идеје Светозара Марковића.  Следећи Адама Богосављевића, радикалну странку формирају посланици Никола Пашић, Петар Велимировић, Петар Максимовић и Лазар Пачу. Они себе сматрају следбеницима Светозара Марковића, али прихватају постојање грађанског друштва, које желе да коригују радикалним реформама. Због ове врсте детанта у односу на Марковићево учење, изворни социјалисти напуштају радикале.

У Србији долази до „радикалске заразе“, процењује се да пет шестина народа, стаје уз радикале.  На изборима 1880. године радикали добијају педесет посланика, а три године касније 72, те тада долази до жестоког прогона радикала. Управо та 1883. година односно избијање Тимочке буне је идеолошка вододелница Радикалне странке. Након овог догађаја радикали дефинитивно напуштају социјалистичку фазу. На изборима 1884. године радикали због прогона остварују слабији резултат, али већ 1887. године, заједно са либералима освајају власт. По доношењу устава из 1888. године, односно након абдикације краља Милана, Радикална странка почиње самостално да влада. Радикали ипак само делимично спроводе свој програм, одричу се задругарства, јачају домаћу индустрију и јачају протекционизам. Радикали су били једина политичка партија у Србији која је у своје чланство примала жене.

Пошто 1901. додине вођа радикалне странке, Никола Пашић, зарад опстанка на власти пристаје на компромис везан за усвајање новог устава и формирање заједничке владе са бившим напредњачким елементима. Долази до цепања Радикалне странке из које се издваја Самостална радикална странка. Самостални радикали добијају 14 посланика, а повратком династије Карађорђевић и два министра у влади. Они заједно са старим радикалима праве коалициону владу, затим се поново фузионишу у једну странку, али само привремено, пошто ће доћи до поновног цепања. Обе радикалске групе ће углавном имати сличан резултат на изборима. Суштина њихове идеолошке поделе се састојала у томе што су се самостални радикали залагали за јаку скупштину, а радикали за јаку владу, чиме су самосталци остали ближи и доследнији изворном радикалном учењу.

До формирања политичке партије под називом Српска народна сељачка слога долази 1903. године. Ова станка је била пројекат неколицине бивших компромитованих обреновићевских политичара, а за своје време и миље је имала изузетно добро написан и до детаља разрађен политички програм. Ипак бирачи нису били убеђени да стари кадрови заиста желе да примене нови програм, што је довело до пропасти ове иницијативе, која је на изборима 1905. године освојила свега један посланички мандат.

Почетком двадесетог века у Србији је постојала радничка класа, додуше у скромнијем обиму. Раст радништва довео је до формирања Српске социјалдемократске партије. Ова странка је прихватила марксизам као своје учење, те ископирала програм немачких социјалдемократа, који је био драстично ближи социјализму него социјалној демократији. Српска социјалдемократска партија је оспоравала право на приватно власништво над средствима за рад. Залагала се за прогресивно опорезивање, равноправност жена и потпуно одвајање државе од цркве. Унутар саме странке долази до великих подела и сукоба између марксиста и тзв „опортуниста“, а на крају победу односи марксистичка фракција предвођена са Димитријем Туцовићем и Радованом Драговићем на челу.