Аутор: др Милош Савин, историчар
Иако је наш чувени историчар историчар Васа Богданов у својим драгоценим истраживањима посветио доста пажње лику и делу Игњата Мартиновића, ипак се личност таквог научног и друштвено-политичког значаја мало спомиње када је у питању историја позног ХVIII века.
Један од могућих разлога слабе заступљености лежи у његовој нејасној етничкој идентификацији. Могао се сматрати и српско-хрватским(илирским) и мађарским и хабзбуршким научником и политичким мислиоцем. Игњат Мартиновић је изданак српске војничке породице која своје корене вуче из Старе Србије, одакле се 1690. у сеоби предвођеној патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, доселила на подручје данашње Војводине. Ту су његови преци ступили у војну службу, док је сам Игњатов отац, Матија Мартиновић, био аустријски официр који се због жеље за напретком у служби покатоличио, па су самим тим и његова деца постала католици. Прелазак Матије Мартиновића у католичанство није резултовао вишим чином, па се он убрзо пензионисао и прешао са породицом у Пешту, где се Игњат и родио 20. јула 1755. године. Заиста се ретко може срести тако бројчана породица, а да су опет сви чланови били баш тако успешни у својим занимањима. Најстарији Игњатов брат, Иван, био је котарски чиновник у Вировитичкој жупанији. Други брат, Вице, истакао се као аустријски официр у Седмогодишњем рату, али ни он, попут оца није успео да достигне виши чин од капетана. Трећи брат, Тома, био је свештеник у Српском Милетићу, док је најмлађи, Марко, био главни лекар у Бачкој жупанији и познат по „добром гласу због своје образованости и способности“. Због тога не треба да чуди чињеница да је оваква породица изнедрила једног од најумнијих људи тог доба, чије ће резултате потврдити најзначајнији универзитети и интелектуални кругови.
Игњат је у детињству рано остао без оца, а мајка га је након веома успешног похађања гимназије у Пешти, предала фрањевцима ради даљег образовања. Фрањевци су одмах приметили о каквом се интелектуалном потенцијалу ради, па је Игњат примљен и заређен како би се његова интелигенција искористила у интересу теологије и фрањевачког реда. У тренутку полагања редовничке заклетве у априлу 1773. године, Игњату је било свега седамнаест година. Своје прве редовничке године провео је у фрањевачком самостану у Бачу, да би убрзо прешао у Бају, где је завршио филозофију. Међутим, убрзо ће заобилажење његове воље приликом заређивања избити на површину и доћи ће у сукоб са црквом и редовништвом. Када је лета 1774. у Бају дошао изасланик римског поглавара фрањевачког реда како би прегледао тамошњи самостан, деветнаестогодишњи Игњат је писмено затражио да га отпусте из реда, објашњавајући да је његова заклетва положена под присилом, те као таква нема никакву вредност. У овом писму је наводно изјавио да науку признаје пре религије, мада за тако нешто нема потврде. У једном свом писму из 1792. године, Мартиновић јасно и прецизно алудира на неморалност и лењост фрањевачких редовника, величајући истовремено просвећеног цара Јосифа II.
Међутим, његово писмено обраћање је било узалудно јер фрањевачке старешине никако нису хтеле да испусте овакав интелектуални потенцијал. Мартиновић ипак напушта Бају, али одлази у Будим где је на тамошњем свеучилишту завршио богословију. Након тога је почео да предаје филозофију и математику ученицима фрањевачког реда. Међутим, убрзо ће доћи у нови сукоб са вишим клером и добиће премештај у Славонски Брод, да би 1781. године прешао у Осијек. Тамо ће штампати своје прво дело, практикум из филозофије. Јула те године, граничарска јединица у којој су као официри служили Игњатови ујак и брат, одлазила је на задатак у Буковину, у данашњој Украјини. Са великом радошћу прихвата позив и без одобрења надређених одлази са њима како би постао војни свештеник и наставник математике припадницима војне инжењерије.
Боравак у Буковини је изузетно важан за формирање Игњата Мартиновића као политичког мислиоца. У Черновицу је упознао грофа Адама Потоцког, који ће у надолазећим годинама постати један од вођа пољске револуције, њен идеолог и министар спољних послова. Са њим Мартиновић ступа у интелектуалне полемике и долази до њиховог зближавања. Потоцки је тада планирао пут широм Европе, па је Мартиновића позвао да пође са њим, највероватније из разлога што је Мартиновић тада говорио матерњи „илирски“, латински, мађарски, немачки, енглески, француски и италијански језик. То говори о каквој се интелектуалној громади радило. Упутили су се на путовање по Швајцарској, Француској, Холандији, Белгији, Немачкој и Русији, где је у свакој од ових земаља упознао високе интелектуалне и политичке кругове. У Паризу је упознао поједине личности које ће имати запажене улоге у будућој револуцији, а са Потоцким је приступио друштву илумината, чији је циљ било просвећивање и борба против наслеђа средњег века. На основу овога се Игњат Мартиновић може упоредити са Доситејом Обрадовићем: обојица су били замонашени и потом разочарани у цркву, да би потом постали просветитељи и ступали у контакт са илуминатима. Након Француске, Мартиновић и Потоцки прелазе у Енглеску, где су се повезали са Џозефом Прислијем, хемичарем и носиоцем револуционарне мисли који ће касније, од стране француских револуционара бити проглашен почасним грађанином Француске.
Након путовања, Игњат Мартиновић 1782. одлази у Лавов, који до данашњих дана негује традицију универзитетског центра. У овом граду објављује можда и најзначајнију научну публикацију, односно расправу о природи дуге и светлосних зрака. На основу тога је постао члан Харлемске академије, да би следеће године постао професор природних наука на Лавовској академији, указом цара Јосифа II, о ком је Мартиновић говорио у суперлативу због његове просветитељске природе. Већ следеће 1784. године се Лавовска академија претвара у универзитет, а Мартиновић постаје декан Филозофског факултета са свега двадесет и девет година. При његовом избору је занемарен принцип да се за декана сваког факултета постави најстарији професор, због изузетне способности да више наука повеже и усмери их ка општем циљу. Убрзо је патентирао микрометар, справу која је линију дужине једног палца делила на три милиона тачака, чиме постаје признат у научним круговима на европском нивоу. Уследиће многи научни радови и патенти као што су справа за мерење висине атмосфере, вршалица, машина за резање дувана и нека врста аероплана. На основу својих научних достигнућа, изабран је за члана хесенске, минхенске, стокхолмске и петроградске академије.
Међутим, Игњата Мартиновића крајем осамдесетих година XVIII века све више окупирају друштвено-политичке теме. Мартиновић, као етаблирани научник, у својим делима које назива катекизмима, нарочито удара на цркву, самостане и језуите. Сматрао је да црква злоупотребљава религију како би утицала на народ у складу са својим интересима, због чега га неки сматрају не само атеистом, него и антитеистом. Поред просвећивања, истицао је веома радикалне појмове за оно време: антифеудализам и републиканство. Овакво деловање је изазвало гнев конзервативних и клерикалних кругова на универзитету у Лавову, а који је био све опаснији по Мартиновића након смрти цара Јосифа II. Из Лавова одлази 1791. године у Пешту, како би се на тамошњем универзитету кандидовао за место професора физике. Такође, Пешта је више одговарала његовом политичком деловању, за разлику од Лавова који је могао бити несигурна средина због упитне будућности пољског револуционарног покрета, као и судара хабзбуршких и руских интереса на том подручју. Међутим, у комисији надлежној за то питање доминантни су били припадници клера, па Мартиновић не бива изабран као „недовољно добар хришћанин“ и уместо тога одлази у Беч. На хабзбуршки престо је ступио просвећени апсолутиста Леополд II, ком је Мартиновић постао један од саветника и помоћника у борби против реакционарног покрета световних и црквених феудалаца у Угарској. Исте године га цар поставља за дворског хемичара, али ће већ следеће 1792. доћи до промене на престолу. Игњат Мартиновић је покушао да у антиклерикалном и антифеудалном правцу утиче на новог цара, Франца. Међутим, сам цар је био једна ригидна и крута личност, која је зазирала од револуционарних догађања у Француској, те је у савезу са феудалцима и католичким клером повео једну крајње конзервативну спољну и унутрашњу политику. Незадовољан Мартиновићевим понашањем, цар Франц га удаљава са двора и покушава да га потпуно елеминише из јавног живота.
Прогнан са двора, Мартиновић ступа у организовање револуционарног деловања. У том циљу он организује два револуционарна тајна друштва: Друштво реформатора и Друштво слободе и једнакости. Прво друштво је укључило мали број племића и сиромашнијих магната, да би почело са радом лета 1793. године под вођством Ђура Ђурковића, професора финансијских наука. Имало је за циљ да Угарску претвори у републику, којом би се управљало преко две коморе. Друго друштво је почело са радом следеће године и њиме је руководио Мартиновић лично. Након смрти Ђурковића, Мартиновић ће преузети вођство и над Друштвом реформатора. Његов план је био да преко ових друштава привуче око 200.000 људи, међу њима и способне појединце за вођење плитичких и војничких послова. Поврх тога, могло се рачунати и на патриоте из грађанског и војничког сталежа које је револуционарни жар привлачио. Мартиновић је сматрао да је оваквом бројношћу могуће срушити феудални систем у Угарској. Такође, сматрао је да се угарска властела махом састоји од људи лажног патриотизма и лојалности цару ради очувања свог положаја, а да се према нижим слојевима друштва понашају тлачитељски, те је због тога Угарска била најзгоднија за спровођење грађанске револуције. По његовој замисли, Угарска би била федерална република састављена од Мађарске у ужем смислу, Илирије(Далмација, Славонија и Хрватска), Словачке(жупаније Арва, Тренчин, Нитра, Шариш и Турчин) и Влашке(Банат и део Ердеља). Свака федерална јединица би имала свој засебни сабор, где би на свом језику расправљала о својим пробелемима. Занимљиво, он не спомиње Бачку, а Банат даје Румунима, иако у њему великим делом живе Срби, које је требало формирати као грађанску класу с обзиром да нису подлегали угарском феудалном систему и искористити их као пробни балон у револуционарној борби. Према томе, Банат је предвиђан као зачетник развоја идеја слободе, братства и једнакости на нивоу Угарске.
За своју намеру, Мартиновић је успео да окупи добар број интелектуалаца високог ранга, који су својим схватањима и способностима могли да антиципирају шта је могуће постићи реформом друштва, односно револуцијом. Игњат Мартиновић је превео најзначајнија дела француских револуционара и написао велики број политичких списа, од којих је део сачуван у архивима, док је један део спаљен након пропасти његовог плана. Тренутак у ком француска војска с јесени 1793. избија на Рајну, сматрао је идеалним моментом да се крене у реализацију револуционарних планова, односно издвајања Угарске из оквира, како је сматрао, немачке хегемоније. Међутим његов покрет није успео да окупи жељену цифру од 200.000 присталица, па је амбиција о револуционарном покрету остала сведена на ниво јакобинске завере. Убрзо је са групом сарадника откривен и ухапшен током 1794. године. Осуђени су потом као јакобинци и погубљени 20. маја 1795. на Крвавој пољани у Пешти. Његову смрт је пратило спаљивање његових заплењених списа, блаћење кроз верску историографију и оптужбе да је заправо био царска марионета која је требала да привуче и открије значајне људе револуционарних погледа. Међутим, историјске чињенице скриване у бројним архивима, такве наводе демантују и дају веродостојну слику о лику и делу Игњата Мартиновића.
Иако његови револуционарни планови нису имали конкретних резултата, извршен је велики идеолошки утицај на будуће генерације либерално-демократских политичара на овим просторима. Захваљујући писменим појединцима из редова његових присталица, пунктације и катекизми су преписивани и сачувани од уништења. Многе будуће политичке опциије, међу њима и странка Светозара Милетића, преузеле су и баштиниле одређене сегменте и формулације Игњата Мартиновића. Поред тога, својим научним значајем стоји у истом реду са другим значајним научним именима, попут Михаила Пупина и Милутина Миланковића.
Остави коментар