ПОЛИТИЧКИ ПОРТРЕТ НИКОЛЕ ПАШИЋА, ОЦА СРПСКОГ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА

ПОЛИТИЧКИ ПОРТРЕТ НИКОЛЕ ПАШИЋА, ОЦА СРПСКОГ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА

Аутор: мср Срђан Граовац

Сагледавајући прошлост модерне српске државе кроз биографије њених еминентних политичких делатника, ми истовремено проучавамо нашу историју и сведочимо о животима људи који су ту историју стварали. Између свих тих великана српске политике данас се по препознатљивости, како у стручно-научној тако и оној широј јавности, посебно издваја једно име. Реч је о Николи Пашићу, политичару, дипломати и државнику који је током свог вишедеценијског неуморног деловања оставио неизбрисив траг у колективном сећању свог народа. Модерна српска историја је иначе прожета интезивним и динамичним друштвеним процесима и догађајима, а посебно је било турбулентно то време на које је он својим политичким радом оставио својеврстан печат. Обављао је најважније државне функције. Формално, неке су биле више, а неке мање важне, али су име и ауторитет Николе Пашића у многоме одређивале њихов значај. Био је народни посланик, председник Народне скупштине, градоначелник Београда, председник Владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Самим тим директно је учествовао у доношењу одлука које су имале толико далекосежне последице по судбину српског народа да их и данас осећамо. Истовремено, он је био и дугогодишњи председник Народне радикалне странке, најмоћније политичке организације, не само у Краљевини Србији, већ вероватно и на целокупном Балкану и то у вишедеценијском распону времена. Радикали су тада били препознатљиви по свом политичком активизму, односно деловању на терену међу самим гласачима. Данас, у свету то представља темељ успеха свих савремених и демократских политичких партија. Самим тим, радикали су у Србији формирали прву модерну политичку странку доследну у свом опортунизму монархистичкој аутократији последњих Обреновића, Милана и Александра, док је њихов неприкосновени вођа, Никола Пашић, био истински лучоноша демократских вредности у српској краљевини тог времена.

                Никола Пашић је рођен 18. децембра 1845. године у Зајечару од мајке Пене и оца Петра, угледног трговца. Поред Николе имали су још једног сина, Најдана и ћерку Ристосију. Пашићи су живели скромно, а Никола је доста касно, тек са једанаест година кренуо у школу. Пошто је био веома добар ђак породица се постарала да му омогући наставак образовања. Гимназију је учио у Неготину и Крагујевцу, а 1866. године обрео се у српској престоници где је започео студије на Техничком факултету Велике школе у Београду. Српска влада му је као одличном студенту већ 1868. године доделила стипендију и тиме му је омогућила да настави студије техничких наука на Политехничкој школи у Цириху. Боравак у држави веома високог степена грађанских слобода и изражених демократских начела каква је била Швајцарска тог времена на њега је оставио велики утисак. Слободно време је проводио дружећи се са другим српским студентима, између осталих са Светозаром Марковићем, Пером Тодоровићем, Митом Ракићем, Пером Велимировићем, и другима. Посебан утисак на Пашића је оставио управо Светозар Марковић зачетник социјалистичког покрета у српском друштву. Иако врстан интелектуалац и друштвено-политички теоретичар, Марковић је изнад свега био социјалистички идеалиста који је сопственим карактером пленио и окупљао око себе друге српске студенте у Цириху. Међу онима који су га поштовали, па на неки начин и обожавали нашао се и Никола Пашић. Управо, у великој мери под Марковићевим утицајем, Пашић је тада постао заговорник социјалистичких идеја. Заједно су радили на плановима о формирању једне српске социјалистичке партије која би те, тада у Европи модерне идеје социјал-економских реформи, једнакости и радничких права, заступала у њиховој Србији. Међутим, Пашић је више био реалиста него идеалиста. Сврсисходност борбе за права радничке класе у једној доминантно сељачкој земљи, каква је била ондашња Србија, морала је код њега изазивати сумњу и потребу за преиспитивањем сопствених политичких начела. Пашић је био свестан потребе коренитих промена у његовој земљи како би дошло до пуне еманципације појединачних, али исто тако и афирмавције општедруштвених интереса. Међутим, увидео је да у тако структуираном српском друштву социјалистичке идеје не могу наћи плодно тло за развој и примену те се све више почео окретати идеологији радикализма. Под утицајем тако искристалисаних политичких начела, по његовом повратку у Србију, неминовно је дошло до разлаза са Светозарем Марковићем са којим га је у том тренутку много више повезивало велико поштовање и љубав, него заједнички политички ставови.

                Окончавши студије у Цириху 1872. године и потом одрадивши једногодишњу праксу на прузи Беч-Будимпешта, Пашић се 1873. године вратио у Србију. Постао је упосленик у Министарству грађевине као подинжењер, међутим, политика је постала његова највећа преокупација. Српски парламент је тада био место где су се профилисале различите политичко-интересне групације из којих су временом изникле прве политичке партије. Првобитно су најдоминантнију улогу у скупштини имали напредњаци окупљени око Илије Гарашанина и либерали Јована Ристића. Међутим, све популарнији у народу су постајали следбеници социјалистичких и радикалних идеја Светозара Марковића. Лидерску позицију међу њима је заузео Адам Богосављевић. Заједно са још само једним послаником те 1874. године, он је у српском парламенту био једини носилац радикално-социјалистичких идеја. Управо су они у скупштини представљали језгро из кога се постепено развијала најмасовнија политичка организација у Србији, Народна радикална странка. Око Богосављевића тада су се окупљали бројни баштиници идеја Светозара Марковића, па и сам Никола Пашић. После расписивања избора 1875. године он је поднео оставку на положај у министарству са намером да се кандидује за место посланика у изборној јединици у родном Зајечару. Према тадашњем уставу државни службеници нису имали право да се кандидују за државне функције, тако да је његова одлука у неку руку била изнуђена. Влада му је одбила понуђену оставку и тим чином аутоматски онемогућила његово учешће на изборима, а истовремено недвосмислено показала страх од Пашићеве победе над њеним кандидатом у Зајечару. Резултати избора су били такви да је радикалско-социјалистичка групација, иако није победила, значајно увећала број својих посланика у парламенту. Тиме су остварили велики успех и оснажили своју позицију у друштву, али истовремено су стекли моћног непријатеља у личности српског кнеза Милана Обреновића. Кнез је ову политичку групацију сматрао скупом демагога и популиста који потпирују нереалне амбиције српског сељаштва са само једним циљем, да подилажењем том најбројнијем слоју српског друштва покушају да се докопају власти. Плашиле су га и левичарске идеје које су заступали поједини чланови ове групе, а које су могле веома лако да се окрену против монархије и династије. Да су његови страхови били оправдани највише су га уверили догађаји из Крагујевца 1876. године познати под називом Црвено барјаче. Тада су после победе на локалним изборима радикали-социјалисти организовали демонстрације на улицама носећи црвене барјаке и по неким сведочењима одушевљено скандирајући републиканском уређењу. Одговор кнеза Милана на ове догађаје био је веома оштар. Војска је упућена у Крагујевац и демонстрације су разбијене. Поред бројних ухапшених било је повређених и мртвих. Тиме је политичка криза у Србији интезивирана и ко зна којим путем би све то кренуло да 1876. године није дошло до српско-турског рата. Пашић, који је од стране власти после дешавања у Крагујевцу био жигосан као један од учесника тог инцидента, веома брзо је мобилисан. Иако му је по образовању следовао у најмању руку чин потпоручника упућен је на ратиште у статусу обичног војника. У току рата држао се углавном у позадини, што даље од фронта, јер никада није ни био човек војничког карактера. По окончању тог сукоба наставио је политичку каријеру, а његов утицај у српском друштву константно је растао.

                Победом Србије и њених савезника над Турском окончана је ратна етапа Велике источне кризе. Берлински конгрес је сазван 1878. године како би се постигао консезус великих сила о последицама тек завршеног рата. Најважнија донета одлука за Србију, поред територијалног проширења, била је коначно међународно признање њене независности и суверености. Вековни сан је коначно био остварен, а нови велики национални задаци су били пред младим генерацијама српских политичара. Исте те године Пашић се овај пут успешно кандидовао за народног посланика у свом родном Зајечару. Победио је и коначно као народни посланик ушетао у српски парламент. Радикална странка у том тренутку још формално није постојала, али контуре поменуте партије могле су се уочити у политичким профилима истомишљеника Николе Пашића, који ће на крају и створити ту организацију. После тог немилог инцидента познатог као Крагујевачко барјаче, Пашићу је било јасно да мора ублажити социјал-револуционарну оштрицу странке и политичко деловање прилагодити тренутним околностима у Србији. Сигурно је да је један од кључних догађаја за његову каријеру био и формално оснивање Народне радикалне странке које се догодило 1881. године. Пашић је постао први председник њеног Главног одбора и човек чије ће име у годинама и деценијама које су долазиле постати синоним за исту. Како је и замишљао још током својих студентских дана и разговора о политици са Светозаром Марковићем, Пашић је са својим партијским друговима „кренуо у народ“. Обилазили су села, разговарали са гласачима, давали разна обећања понекад и нереална, али суштински представљали су типичну модерну странку којој ни демагогија ни популизам нису били страни када је у питању борба за сваки глас. Оштро су критиковали аутократску владавину Милана Обреновића. Залагали су се за опште право гласа и скупштину која ће бити центар политичке моћи у земљи. Тиме су се наметнули као највећи борци за демократију и парламентаризам, а самим тим и заклети непријатељи српског монарха. Милан Обреновић је сматрао да у тадашњој Србији, са више од деведесет одсто неписмених људи, не може бити говора о владавини народа, јер такав народ није довољно образован ни зрео да би на себе преузео ту одговорност. Непријатељство радикала и кнеза додатно је подстицало и то што се Милан у спољној политици ослањао на Аустроугарску, док су радикали били заговорници окретања Србије према Русији. Узевши све околности у обзир, било је јасно да је сукоб кнеза и радикала неминован. Последњи велики политички успех Милан је прославио 1882. године када је свечано проглашен за краља, чиме је и Србија, истовремено, уздигнута у ранг краљевине. Већ наредне 1883. године, краљ је претрпео тежак ударац када су радикали на парламентарним изборима однели убедљиву победу. Добили су 54% гласова наспрам 30% колико су добили од Милана фаворизовани напредњаци.  Пошто се у том тренутку он враћао из званичне посете Бечу, одбио је приликом формалног поздрављања са истакнутим јавно-политичким личностима који су га дочекале, да пружи руку Николи Пашићу. Из тог, пре свега непристојног геста могли су се предвидети његови даљи потези. Лична сујета и мржња коју је осећа према радикалима и њиховом вођи, нису му дозволила да мандат за састав владе додели победнику на изборима. Нови кабинет формирао је Никола Христић као нестраначка личност. Радикали су били дубоко увређени, како исказаним личним гестом непоштовања према њиховом вођи, приликом дочека краља, тако још више овом нелегитимном политичком одлуком. Пашићу је већ тада постало јасно да са Миланом компромис није могућ. Својим потезима краљ је безочно погазио народну вољу. На тај начин, за радикале је почела беспоштедна дугогодишња борба против краљевог апсолутизма која је у појединим моментима попримала карактер сукоба на живот и смрт. Своју кулминацију та  политичка криза имала је после одлуке Христићеве владе да се народу одузме оружје. Подухват је извршен у циљу велике војне реформе, укидање народне и формирање редовне војске. Радикали су схватали колико је међу Србима непопуларна одлука о одузимању оружја и одлучили су да је искористе у својој борби против краљевог апсолутизма. Отворено су агитовали против предаје оружја и подстицали народ на отпор. Последица тога је била побуна у источној Србији 1883. године позната као Тимочка буна. Краљ је ову побуну угушио у крви, а као главне кривце означио је радикале против којих је предузео репресивне мере. Отпочело је масовно притварање нарочито виђенијих радикала. За разлику од већине својих партијских другова, Пашић је за длаку избегао хапшење, бекством у Бугарску. Осуђен је у одсуству, на смрт, а поред њега на ту најстрожу казну осуђена је још 21 особа, а чак 734 људи је било притворено. Наредних шест година Пашић је углавном провео у Бугарској где је уживао заштиту тамошњих власти. Једно време је радио као грађевински предузимач, а такође и за бугарско министарство унутрашњих послова. Чак је покушавао да утиче и на политичка дешавања у Софији. Неки бугарски историчари заговарају идеју да су Пашићи уствари пореклом Бугари и да је баш због тога у то време кад је био у немилости уточиште тражио и пронашао у Софији. Међутим, то представља само једну од теорија када је у питању порекло његове породице. Док је чињеница да је један од разлога за напад Србије на Бугарску 1885. године, између осталог, био и бес Милана усмерен према бугарским властима због њиховог одбијања да му изруче Пашића. Србија је у том сукобу тешко поражена, а Миланов већ и онако пољуљан углед у Србији је у потпуности уништен. После тог пораза требала му је подршка радикала како би поправио свој положај у земљи. Добро је знао колико су они популарни у народу и одлучио је да их амнестира. Сви радикали који су били осуђени због учествовања у Тимочкој буни су помиловани, осим Пашића. Краљ за њега једноставно није имао милости. Тек после Миланове абдикације у корист малолетног сина Александра 1889. године, влада радикала Саве Грујића донела је одлуку о амнестији за Пашића и тиме му омогућила да се коначно врати у Србију.

                Повратак у земљу за Пашића је значио и победоносни повратак у политички живот Србије. Изабран је за председника Народне скупштине 13. октобра 1889. године. У току дуге политичке каријере још у два наврата је обављао ову важну функцију, као што треба напоменути и то да је два пута биран за градоначелника Београда. Најважнија тековина његовог управљања српском престоницом била је одлука да се поплочају главне градске улице. Тиме је Београд у значајној мери модернизован и попримио је изглед европског града. Пашићеви критичари су алудирали на то да је он по повратку са студија основао прву такси-компанију у Београду и да је ово поплочавање представљало последицу негативног искуства које је његова фирма имала са блатњавим и прашњавим улицама српске престонице. Положај председника Скупштине Пашић је 23. фебруара 1891. године заменио преузимањем дужности председника Владе. Први пут је тада преузео ту најважнију изборну, извршну функцију у земљи и исту је обављао око годину и по дана. У том периоду умро је један од намесника који су вршили власт у име малолетног краља Александра и самим тим се отворила политичка борба за поменути положај. Пашић је ту позицију желео за себе, али са друге стране Јован Ристић, кључна личност намесништва, није желео да у Пашићу добије опасног такмаца који би могао да поткопа његову позицију. Успешно је опструисао сазивање скупштине која је требала да изабере новог члана Намесништва, због чега је Пашић поднео оставку на место председника Владе. Нови избори нису разрешили политичку кризу. Резултати су били такви да су и радикали и либерали имали подједнак број мандата. Настали политички „Гордијев чвор“ пресекао је малолетни краљ Александар. Извршивши државни удар прогласио се пунолетним и преузео је власт у земљи. Мандат за састав владе је понудио свом учитељу радикалу Лазару Докићу. Пашић се томе из почетка противио, али пошто му је краљ предочио да му је он потребнији као посланик у Санкт Петербургу него у Београду, прихватио је његове планове. Међутим, у Русији се није дуго задржао. Александар је искористио његово одсуство да врати оца у земљу и постави га на чело војске. Само пар година раније Пашићева влада је исплатила велику суму новца краљу Милану како би се одрекао српског држављанства и трајно напустио земљу, што је он тада и прихватио. Повратак старог краља у земљу најављивао је поновне сукобе са његовим „традиционалним“ политичким опонентима и то се убрзо и десило. Због наводног вређања династије у једном интервјуу у Самоуправи, радикалском јавном гласилу, Пашић је осуђен на вишемесечну робију. Недуго пошто је изашао из затвора поново је ухапшен, али овај пут под тешком оптужбом да је учествовао у Ивандањском атентату на Милана Обреновића 1899. године. Поново је био притворен, само овај пут под таквом оптужницом да се суочавао са реалном претњом да буде осуђен на смрт. Иако су оптужбе биле исконструисане, тај догађај је добро дошао Двору да се обрачуна са вођом радикала. Пашићу је понуђена слобода ако призна умешаност у овај антентат. Обреновићи су добро знали да би признање за Пашића представљало политичко самоубиство. Пред народом би испао кукавица. Човек који је спреман да изда своје другове и направи споразум са краљем како би сачувао свој живот. Свестан на шта је све Милан спреман и колика је његова нетрпељивост према њему, Пашић је то и урадио. Признао је нешто у чему није учествовао и бацио кривицу на поједине своје партијске другове, како би спасао сопствени живот. Потом се привремено повукао из политичког живота Србије. Лажно признање које је тада дао у великој мери је нарушило његов углед у народу, у партији, али и углед саме Радикалне странке међу грађанством. Милан је на тај начин коначно тријумфовао, али и та његова победа је била „Пирова победа“. Неколико година касније, 1903. године десиће се Мајски преврат у којем су убијени последњи Обреновићи, краљ Александар и његова жена Драга. Милан је умро раније, 1901. године у Бечу, протеран од стране сопственог сина због његовог одлучног противљења кобном Александровом браку са Драгом Машин.

                 Пашић је све то време био по страни држећи се донете одлуке о повлачењу из јавног живота, али после Миланове смрти сама странка је тражила његов повратак на српску политичку сцену. Није заборављено његово држање на суђењу поводом Ивандањског атентата, али страсти су се временом стишале, а његови политички саборци су разумели тежину околности под којима је Пашић донео ту несрећну и изнуђену одлуку. Иако није био у добрим односима са краљем Александром, у самој завери за његову ликвидацију он и Радикална странка нису учествовали. Било је покушаја официра завереника да укључе Пашића у своје планове. Драгутин Димитријевић Апис, један од вођа завереника, разговарао је са Пашићем и вршио притисак на вођу радикала да им се приклони. Међутим, он је децидно одбио такву могућност. Апис и другови су и без подршке радикала спровели свој наум у дело и зверским чином убиства краљевског пара угасили династију Обреновић. После преврата, на престо Краљевине Србије дошао је Петар Карађорђевић. Радикали су у почетку изразили одређене резерве према његовом избору, али убрзо су схватили да у њему нема аутократских тежњи као што је било код последњих Обреновића. Петар је био демократских убеђења и присталица модерне парламентарне монархије. Такав краљ је у потпуности одговарао радикалима тако да се нису противили његовом крунисању. Чак шта више, наредних петнаестак година највећи сукоб који су имали са краљем је био око његових финансијских средстава, што најбоље говори о томе колико је однос радикала са новим монархом суштински био хармоничан. Поготово када те односе посматрамо у светлу тога да су радикали у датом периоду углавном обављали најзначајније дужности у оквиру извршних органа власти. Краљ Петар се није много мешао у политички живот, што је Пашићу, као шефу доминантне партије на политичкој сцени Србије одговарало. Иако је био неприкосновени вођа те странке, није увек инсистирао на томе да буде премијер. Понекад би ту улогу препустио неком блиском сараднику, а сам би се држао по страни и из сенке пресудно утицао на политичке токове у земљи. Највећа опасност по владавину радикалне странке није у том периоду долазила ни од краља ни од опозиције, већ из неформалног центра моћи окупљеног око официра-завереника који су учествовали у Мајском преврату. Наравно ради се о организацији Уједињење или смрт или Црној руци која је формално настала тек 1911. године. Међутим, чланови те организације, завереници из 1903. године, после Мајског преврата нису прекинули са својим мешањем у политички живот Србије. Напротив, наставили да делују из сенке утичући на двор, странке и појединце, а Пашићеви радикали као најмоћнија политичка организација у земљи су уједно били највећа препрека њиховим тежњама за неформалним управљањем Србијом. Нарочито је сукоб између овог центра моћи у војсци и Владе предвођене радикалима био изражен после Балканских ратова. Разлог је био у карактеру власти на ослобођеним територијама. Официри су желели војничку управу указујући Влади да на поменутим просторима, а унутар њеног чиновничког апарата, велика корумпираност је „узела“ импозантан замах. По њима, то је могло да отежа инкорпорирање те територије и становништва у српски национални и државни организам. Наравно Пашић се са тим није слагао и инсистирао је да се што пре спроведу избори на наведеним ослобођеним територијама. Из тог, готово једногодишњег сукоба вођа радикала је изашао као победник. Сменио је војну управу и заказао изборе у тим областима. Међутим, одржавање избора спречило је избијање Првог светског рата.

                Захваљујући демократском духу краља Петра Карађорђевића, стављен је печат на сукобе најмоћније странке у земљи и монарха. Остварени су идеали за које су се радикали и њихов вођа  деценијама борили. Центар моћи и одлучивање је премештен из Двора у Народну скупштину, где си изабрани представници народа посредно вршили власт у његово име. Велике жртве су поднели радикали и Пашић лично у својој борби за демократизацију Србије, али у XX веку резултати су били више него видљиви. Србија је функционисала као демократска, уставна, парламентарна монархија са готово општим правом гласа. Сви пунолетни мушкарци у земљи који су поседовали минималну имовину имали су гласачко право. Нико српском сељаку на име дуга, ни банка ни појединци, нису могли одузети кућу и окућницу или стоку која му је била неопходна за живот. Све то представља тековину упорне политичке борбе за демократизацију друштва и персонална права појединаца. По том питању, Србија тог времена је спадала у најдемократскије и слободније државе света. Напредак је самим тим био све видљивији и на економском плану. Зато тај период слободно можемо назвати златним периодом српске демократије, а упорна борба радикала и њиховог неприкосновеног вође је све то омогућила. Ни Пашић, као ни његови другови нису штедели свој лични ангажман у том бескомпромисном обрачуну са аутократијом, а највећи ослонац су имали у самом народу. Тачно је да је тај исти народ био огромном већином неписмен и сигурно није читао Волтера, Русоа, Маркса или неке друге велике друштвене теоретичаре о којима су му радикалски прваци говорили. Ипак, ти српски сељаци су добро разумели шта су њихови лични интереси и желели су да сами о њима одлучују. Зато су победе које је српска војска извојевала у два Балканска и Првом светском рату, дошле као логична последица између осталог и тих демократских тековина. Српски сељаци су чинили окосницу те победничке војске, војске која је знала шта брани и имала шта да одбрани. Није то била војска поданика, то је била војска слободних људи који су били спремни по сваку цену да одбране своју земљу, јер су знали да на тај начин чувају права која су у тој земљи стекли.