Политички профил Ђорђа Стратимировића

Политички профил Ђорђа Стратимировића

Аутор: Милош Савин

Политички лик Ђорђа Стратимировића није у потпуности историографски реконструисан, нити разјашњаван у континитету. Бројни фрагменти, који ће се у овом излагању склопити, створиће скицу једне историјски занимљиве, али и контроверзне личности. Шира јавност је углавном упозната са његовим учешћем у српском покрету у Војводини (1848-1849), када је проглашена Српска Војводина, о чему је савремена историјска наука дала свој суд. Мање је познато да је Стратимировић поживео још шездесет година након проглашења Војводине, те  био присутан у јавном животу и политички активан бар тридесет година након овог значајног националног историјског догађаја. Постоје индиције да је његова активност била и дужег века.  За ову тезу би било битно ући у посед грађе и документације из, пре свега, аустријских, а потом и из чешких, италијанских и француских архива. Чак и Стратимировићева мемоарска грађа има две верзије: једну намењену српској и југословенској јавности; те другу аустријској и немачкој, у којој се он осврће на своје мисије које су трајале дуже након пасивизације њега као националног радника, а везане су за одређене процесе у Аустрији у ужем смислу.

По предању, породица Стратимировић наводно потиче из Херцеговине. Поједини историчари помињу да су Стратимировићи  још у Херцеговини два пута пута добили племићку титулу: први пут у оквиру српске средњевековне државе, а дуги пут од стране Млетачке републике. Стару постојбину су напустили како би избегли турску освету и одмазду. Након пресељења на подручје данашње Војводине, због ратних заслуга, аустријска царица Марија Терезија им је доделила племићку титулу те место или пустару (како се наводи у појединим изворима) Кулпин са десет хиљада јутара првокласне обрадиве земље, што је историјски неоспорна чињеница.  Деда-стриц Ђорђу Стратимировићу је био Стефан (световно име Стеван) Стратимировић, карловачки митрополит, изразити конзервативац и крупни велепоседник. Његовом заслугом основане су најзначајније српске установе у Хабзбуршкој монархији. Подржавао је Први српски устанак, али се жестоко борио против антифеудалних покрета Срба у Срему.

Ђорђе Стратимировић, рођен је 19. фебруара 1822. године у Новом Саду. Ђорђев отац био је школовани правник, адвокат и велепоседник, у име организације своје латифундије, био је и опуномоћени заступник фрушкогорских манастира. Ђорђева мајка се звала Јулијана и била је ћерка новосадског сенатора Јована Петровића, чији је рођени брат био владика бачки Гедеон Петровић. Од малих ногу Ђорђе је усмераван ка војној каријери, која је представљала одскочну даску за српске племиће у Аустријском царству. Прво образовање је стекао у свом дому у Кулпину од словачког лутеранског свештеника Рохоњија, и водећег српског књижевника тог времена Милована Видаковића. Основну словачку протестантску школу похађа у Кулпину, а немачку лутеранску нижу гимназију од 1832. до 1836. године у Врбасу. Школовање наставља у Тителу где похађа кадетску школу која је свршене ниже гимназијалце припремала за војну академију у Бечу. Од 1837. године Стратимировић студира на Војној инжењерској академији у Бечу, након чијег окончања је произведен у чин потпоручника, те као официр аустријске војске одлази у Ломбардију. Већ 1843. године, Ђорђе напушта војску и враћа се у Нови Сад, потом и у Кулпин. Жени се српском аристократкињом Маријом, ћерком Ђорђа племенитог Зако од Бајше. Наредних година Ђорђе се посветио управљању велепоседом и изучавању правних наука и политичких вештина. Супруга му је умрла 1848. године, па се поново оженио 1954. године, са аустријском аристократкињом Албином Бек, ћерком царског официра чешког порекла, Јосипа Бека. Кум на венчању у српској цркви у Бечу му је био кнез Михаило Обреновић, а венчао их је владика Платон Атанацковић.

Европу је крајем фебруара 1848. године обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Мађарски револуционари су, међутим, након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској постоји само један политички народ – Мађари. За српске револуционаре, на чије се чело слободно може се рећи наметнуо двадесетшестогодишњи Ђорђе Стратимировић, је била неприхватљива идеја о постојању само једне, мађарске нације у Угарској, пошто су себе такође сматрали равноправним народом. По предању Јована Полита, Ђорђе Стратимировић је, као један од чланова Српске делегације, упозорио првог човека мађарске ревулуције Лајоша Кошута, да ће Срби, ако Мађари не попусте, тражити признање аутономије на другој адреси. Кошут је одговорио да мађарско-српски проблем може да се реши само сабљом.  Поједини истроричари сматрају да је Стратимировић и пре саме револуције, био на челу некакве тајне завереничке групе чији је циљ било национално ослобођење Срба, што наравно није документовано и научно доказано још увек.

Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, пристао је да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. Рајачић је од почетка гледао како да дезаовуише Стратимировића и минимизује његову улогу, сматрајући га за авантуристу, који може у жару борбе да дугорочно нашкоди интересима Срба. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. По исповести појединих учесника главног одбора, чланови су се по старешинству изјашњавали о томе ко ће преузети одговорност за руковођење поменутим органом. Сходно старомодном дискурсу и превазиђеној учтивости српске грађанштине, сви старији чланови су редом одбијали да преузму вођство, очекујући да се након што сви одбију, у другој рунди доћи до договора. Када су се, међутим, сви старији негативно изјаснили, последњи на реду, најмлађи Стратимировић је поентирао речима, да када нико од старијих и угледнијих чланова неће, он је спреман да се прихвати вођства Главног одбора Српске Војводине. Ово је код појединих чланова изазвало шок, али нико на самој седници није имао храбрости да му се супротстави.  Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавни“ кругови и Угарска влада, били су изразито непријатељски настројени према Српској Војводини, која је у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију. Крвави мађарско-српски рат отпочео је нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године и брзо се раширио по целој Војводини. Након победе у северној Италији и Чешкој, Аустријанци су објавили рат Мађарима, а хрватском бану Јелачићу је поверено гушење мађарског покрета. Током лета појачали су се сукоби између народног „вожда“ Ђорђа Стратимировића и патријарха Рајачића, за чија схватања су догађаји у Војводини били превише револуционарни. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и војвођанску аутономију, територију и органе управљања. Након изненадне смрти Стевана Шупљикца, Ђорђе Стратимировић и Главни одбор, затражили су од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који  је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, србијанске владе и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Окротисаним аустријским уставом из марта 1849. године, Војводина није призната као посебна област. Током лета 1849. године, на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

            Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине, Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. Рајачић се постарао да се Стратимировићу не призна учешће у борби против Мађара, те да му се доделе одликовања и огромна новчана награда од стране аустријског цара. Беч је Стратимировића сматрао за најопаснијег Србина у царству, нарочито након информација да је у периоду најжешћег Баховог апсолитизма, Ђорђе основао тајно српско демократско друштво, које је било спремно да се приближи мађарским демократама и да створи републику. Међутим већ годину дана касније дошло је до потпуног обрта. Стратимировићу је бечко министарство полиције по налогу цара лично без икакве процедуре исплатило новац, који је он сматрао да заслужује због ратовања против Мађара, те мимо тога покрило и неке његове трошкове, а он је послат испред аустријске владе да обави читав низ мисија у Босни, Црној Гори, Епиру, Далмацији и на Крфу. Стратимировић као лични опуномоћеник аустријског цара, одлази у Србију на Светоандрејску скупшину, где он наступа пре свега као српски родољуб. У свом извештају цару, критикује дотадашњу аустријску политику према Кнежевини Србији. Може се рећи да је Стратимировић био претеча лобирања, пошто је од политике и посредовања у доношењу одлука направио уносан бизнис. Најлошије оцене о Стратимировићу износио је Бељамин Калај у својим извештајима аустријским властима, денунцирајући га као непоузданог политичара. У последњој години живота, Стратимировићев кум, кнез Михаило Обреновић се такође дистанцирао од њега. У време укидања Војводине 1860. године, Стратимировић  је дао свој максимум, користећи везе и утицаје, да сачува Војводину, али и да буде проглашен за Српског Војводу. Након укидања Српске Војводине Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године. Одлучено је да овај сабор буде расправно политичког а не црквено школског карактера. Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све политичке струје на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци, су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара и бечку камарилу, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била изиграна и погажена. Патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић су били носећи стубови овакве политике.

Либерална група око Светозара Милетића, је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Либерали су сматрали да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна.

 У свом виђењу решења у Сабору се формирала и једна трећа струја, такође конзервативна, на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем , која је предлагала српско-хрватску концепцију. Они су се залагали да се под покровитељством Беча, поново успостави Војводина, која би одмах ступила у једнакоправни савез са Хрватском чиме би био формиран нови државно-правни чинилац, који би потом отпочео преговоре са Угарском о склапању новог државног уговора. Ни предлози Милетићеве, ни Стратимировићеве групе нису добили довољан број гласова.

Услед до сада неразјашњених околности, Стратимировић је 1863. године напустио и војну и дипломатску каријеру у Аустрији и покушао да пређе у службу Русије. Пошто се традиционално руско тактизирање и одуговлачење временски растегло дуже него што је Стратимировић био спреман да чека, он је 1864. године, где је ступио у контакт са Гарибалдијем, Наполеоном трећим и мађарским политичким емигрантима против којих се борио са којима се разишао марта 1848. године. Циљ ове акције је била Стратимировићева замисао да подигне велики устанак на Балкану против Турака и оружану акцију против Аустрије. Поред тога Стратимировић је у договору са Гарашанином, отпочео да спроводи пропаганду у интересу Срба и других јужнословенских народа по утицајним часописима и интелектуалним круговима широм Европе. Укидањем путних исправа и престанком исплаћивања великих апанажа, Аустрија је присилила Стратимировића да се врати у монархију, где је он поново заиграо значајну улогу у српском покрету, те 1865. године био изабран у Великом Бечкереку за посланика у Угарском сабору.

Пошто се у овом периоду водила дебата о тада неопходном преуређењу Хабзбуршке монархије, постојале су три концепције – централистичка, федералистичка и дуалистичка. Федералистички приступ је сматрао да је монархију најбоље федерализовати, при чему би све историјске земље имале статус федералне јединице. Историјске земље су биле Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска… Народи попут Срба, Словака, Русина и Румуна би овим приступом остали без својих јединица, односно у Угарској. Српски клерикално-конзервативни политичари на чије чело је дошао Ђорђе Стратимировић, залагали су се за федералистички приступ, покушавајући да српске привилегије представе као основу српског историјског права на сопствену аутономну територију. Они су инсистирали двор Мора да уважи Српску Војводину као историјску земљу. Федералисти предвођени Ђорђем Стратимировићем, имали су велике симпатије чешких федералиста, који су омогућили Стратимировићу да своје ставове износи у прашкој Политици, која је штампана на немачком језику. Како је аустријски канцелар Шмерлинг промовисао идеју федерације, српска десница је тесно сарађивала са њим, лобирајући за српско-војвођанско питање. Након аустроугарске нагодбе, Стратимировић, који је до тада био противник дуализма, брзо се договорио са идеологом мађарског покрета Ференцом Деаком и председником мађарске владе Ђулом Андрашијем, те их је повезао са намесницима у Београду и покушао да посредује у успостављању дијалога између мађарске владе и хрватских народњака.

Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. године, је постао основа српског опозиционог деловања у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. Поред наведеног програм је инсистирао на панславизму и решењу источног питања.

Десница, коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзерваривци, помогнути од стране угарске владе, окупили су се око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године. Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Закон о Аустроугарској нагодби и Закон о народностима, овај документ није у потпуности ни оспоравао, али ни прихватао. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се, исправе, допуне и слично… У замисли да формира странку базирану на свом програму, некадашњи вожд Српске Војводине, доживео је фијаско. Упркос свим искушењима тада је било немогуће опонирати, међу Србима, одушевљеном, масовном покрету, као што је била Српска народна слободоумна странка. Наредних пет година, Стратимировић је остао активан у Војводини, где је покрета различите политичке часописе конзервативне провинијенције.

Ђорђе Стратимировић се 1877. године из Новог Сада преселио у Беч, који ће му бити основно пребивалиште до смрти 1908. године. Летње месеце је често проводио у Светом Ленхарду код Салцбурга. Стратимировић се вероватно и након дефинитивног напуштања Војводине (па све до 1899. године када се разболео)  на за сада нерасветљен начин бавио политиком и мисијама разне врсте…