Аутор: др Милош Савин, историчар
Национализам представља најважнију политичку идеју која се у 19. веку појавила у Европи. Еманципација за коју су били задужени просветитељи и романтичари била је карактеристична за све европске народе, почев од оних многобројних који нису имали своју националну државу (Немци и Италијани), па до малобројнијих етничких групација које су, по правилу, живеле у мултиетничким државама под влашћу Османлија или Хабзбурга. Потоњи су за своје поданике имали Немце, Мађаре, Чехе, Словаке, Италијане, Пољаке, Русине, Румуне, Србе, Хрвате и Словенци, чији су покрети за националну еманципацију имали потребну масовност и енергију, као и истакнуте појединце који ће постати њихови носиоци. За Буњевце, који су у односу на суседне народе били малобројнији, таква личност се појавила у лику бискупа Ивана Антуновића.
Антуновићи су важили за један од најугледнијих и најстаријих буњевачких родова, а веровало се да су у Бачку дошли из Далмације крајем 17. века, у време сурових ратова и великих сеоба. Извори спомињу граничара Шимуна Антуновића, који је због ратних заслуга на дар добио Кунбају (данас у Мађарској, на граници са Србијом), пустару у близини Бачког Аљмаша (Бачаљмаш). У Кунбаји је 19. јуна 1815. године рођен његов праунук, Иван Антуновић, од оца Јозе и мајке Манде, родом из Чавоља. Међутим, власт је Антуновићима одузела Кунбају због чега су се преселили у Алмаш, где се Јозо због начињене неправде разболео и врло брзо преминуо. Његов брат Алберт, који ће касније постати бачки поджупан, приметио је бистрину ума код свог синовца Ивана који је тада радио у пољу и чувао стоку, те му омогућио да се школује у Суботици, Печују и Сегедину, након чега је уписао богословију у Калочи (Мађарска). Међутим, тамо се тешко разболео због чега ће већи део школовања провести код куће, у болничкој постељи, али је на крају оздравио и завршио богословију, након чега је 4. новембра 1838. заређен и убрзо постављен за капелана у Чантавиру.
На позив надбискупа Петра Клобушицког, Антуновић се 1840. враћа у Калочу где постаје писар и архивар надбискупског двора. Међутим, ни ту се није дуго задржао јер је 1842. умро Бачаљмашки жупник Мартин Михаловић, па је локално племство послало молбу надбискупу да им за новог жупника пошаљу управо Антуновића. Пошто им је жеља услишена, Антуновића су житељи Бачког Аљмаша дочекали уз велике почасти. Поред пастирског рада, Антуновић се посветио и брзи о сиротињи и развоју школа у свом завичају, сматрајући просвету главним предусловом за напредак властитог народа. Стога се у цркви обраћао на три језика – немачки, мађарски и „рацки“ – да би вернике након службе позивао у школу, где их је, заједно са капеланима, подучавао разним дисциплинама. Његовим залагањем подигнуте су зграда школе и општинска болница.
Током револуционарне 1848/49. године Антуновић се држао по страни. Био је непоколебљиви пацифиста и противник било каквог устанка, сматрајући да то не води ничему добром, „већ вазда у неописиво зло“. Након тога, 1851. је из непознатог разлога посетио Београд, а по повратку у Пешту, на пароброду се сусрео са кнезом Милошем Обреновићем, који се тада налазио у изгнанству. Остарели кнез је на Антуновића оставио негативан утисак, јер је све католике северно од Саве и Дунава сматрао „Швабама“. Антуновићев рад био је познат не само у Бачкој, него и изван њених граница. Зато је 1859. године, на препоруку барона Јосипа Рудића и залагањем калочког надбискупа Кунста, именован за каноника у Калочи. Његов углед био је велик не само међу свештенством, него и међу жушанијским чиновништвом, па је стога 1861. изабран за привременог поджупана Бачке жупаније, а обављао је и дужност председника жупанијске скупштине. Поред тога, ангажовао се око покретања Калочке штедионице и Добротворног женског друштва, а сам је покренуо читаоницу и Водну задругу. Антуновићев углед био је све већи, па је 1863. постављен за опата Свете Марије од Керека, а неколико година касније бива уписан у књигу племића другог реда.
Босонски бискуп постаје 8. маја 1876. године, али се радило о титули која је била симболичке природе. Наиме, Босона је била провинција у Арабији, а пошто је тамошња бискупија фактички престала да постоји још након муслиманских освајања, Антуновић је стога био бискуп без бискупије. Међутим, он је већ неколико година највећи део своје енергије посвећивао писању. Иако у добрим годинама и начетог здравља, Антуновић се латио пера не би ли постао чувар свести буњевачког народа, борац за његова права и сакупљач културне баштине. Нагодба из 1868. значила је реорганизацију Хабзбуршке монархије, а поредак који је завладао у Угарској није погодовао немађарским народима који су чинили већински део становништва. Иако им је закон гарантовао сва права на суду, у државној управи и просвети, он је остао само мртво слово на папиру и немађарским народима је претила асимилација. Угледајући се на Светозара Милетића и Заставу, Антуновић је желео да покрене лист који ће окупити најугледније Буњевце и тиме пружити свом народу „прву душевну храну“. Иако се нико од угледних Буњеваца из Суботице није одазвао његовом позиву, Антуновић је сам покренуо Буњевачке и Шокачке Новине, чији је први број угледао светлост дана 17. марта 1870. године. Био је то недељни политички лист, „неодвисан од свих странака“, а једном месечно је садржао белетристички додатак под називом Буњевачка и Шокачка Вила. Антуновић је обрађивао важна питања везаних за живот Буњеваца и Шокаца, одвраћао их је од лошег понашања и упућивао на прегалаштво, давао им упутства и савете, док је за највећих грех држао однарођавање. Не би ли ојачао просветитељску делатност, Антуновић је штампао и корисне књиге, пре свега речнике, у виду прилога који су излазили уз Новине.
Паралелно са новинарским радом, Антуновић је стицајем околности постао и писац књига. Иако је био свестан да за такав рад није био баш најспособнији, просвећивање народа је за њега било изнад свега, па је у недостатку бољих аутора писао онако како је умео. Прва књига коју је 1872. објавио био је путопис Поучне искрице: користној пучкој забави путем по Италији године 1869-те. У њој је описао сва она места која је обишао приликом ходочашћа у Рим, а у њиховој историји тражио је поуке за своје читаоце. Књигу Славјан на своме дому о недиљах и светковинах објавио је 1875. и у њој је кроз аутобиографску форму описивао буњевачке народне и верске обичаје, глорификујући идентитет властитог народа. Исте године у Загребу објављује књигу Одметник. За разлику од претходне две књиге у којима први план истиче врлине свог народа, Антуновић овога пута обрађује грех појединца који је од народа отпао. Иако је у стварности био син Србина који се због напредовања у служби покатоличио, Игњат Мартиновић као главни лик представља Буњевца који је постао жртва „филозофско-религиозних, социјалних и политичких заблуда францеских енциклопедиста и савремене покварености“. Захваљујући овом делу, као и приповеткама Бариша Китковић, бивши жупан бачки у првој половини XIX века и Последњи Гиздарев, Ивана Антуновића многи сматрају првим буњевачким приповедачем. Такође, он је међу Буњевцима први покушао да буде оно што је за Србе био Вук Караџић или за Хрвате Људевит Гај. Правопис је ослободио од немачких и мађарских утицаја, али није успео да наметне ијекавицу уместо буњевачке икавице. Далеко успешнији Антуновић је био као писац теолошких дела као што су Бог с човиеком, Напутак и Човик с Богом.
Свом књижевном опусу, Иван Антуновић је додао и једно историографско дело. Он је 1879. обилазио архиве у Бечу, Пешти, Суботици, Сегедину, Сомбору, Баји, Бачу и Ђенђешу, након чега је почео да пише своје најпознатије дело под називом Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном, грађанском и господарском, која је објављена у Бечу 1882. године. Дело је подељено на три дела. У првом се расправља о мучеништву Словена у време османских освајања, о хришћанству, о пореклу подунавских Буњеваца и Шокаца, о оснивању југословенских држава и о положају Словена уопште. У другом делу, Антуновић пише о сродности Буњеваца и Шокаца са Хрватима и Србима, о њиховом имену и прапостојбини, о Словенима у доба доласка Мађара на простор Панонске низије, о оснивању угарске државе, о Мохачкој бици и њеним последицама, о новим насеобинама Словена, те о заслугама приликом истеривања Османлија из Угарске. У последњем делу се поново говори о сродности Буњеваца са Србима и Хрватима и о неопходности њихове сарадње у циљу равноправности Словена у Угарској. Међутим, иако се позива на архивске изворе, ово дело се налази негде на средини између критичке и романтичарске историографије. Расправљање о прошлости се врши са наглашеним родољубивим тоном, док су архивски подаци у служби образложења и доказивања. Антуновић је за ово дело сам говорио да је „мањкаво и траљаво“, али је у време жестоких притисака угарских власти на немађарске народе имала велики значај. Књига је била забрањена и одузимана од оних који су је имали.
Наведена расправа о Буњевцима и Шокцима више је од историографског умећа говорила о политичким убеђењима њеног аутора. У националном смислу, Антуновић је у првом реду Буњевац кога је „права Буњевка родила“, а потом и Југословен. Наиме, он је Србе и Хрвате гледао као истојезичну и истокрвну браћу, са којима Буњевци претстављају један народ. Путујући по Војводини, Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, Антуновић се могао уверити колика је мржња између Срба и Хрвата, па је стога желео да се браћа „једном измире, братски загрле и све своје силе напну на одклоњење свих оних заприках – које раздвајају једнорођену браћу“. Пошто их је сматрао истим народом, избегавао је да их дели на два имена и уместо тога је користио реч „Славјан“, сматрајући да морају бити уједињени као што су то Италијани или Немци, који су неколико година раније коначно створили своје националне државе. У једном од сачуваних писама Антуновић је шаљиво написао да ће његова Разправа подједнако наљутити и Буњевце и Србе и Хрвате, те ће коначно моћи да се сложе око нечега.
Као католички бискуп и југословенски оријентисан, логично је претпоставити да је Иван Антуновић био идеолошки следбеник бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Често га је посећивао, нарочито у време док се градила ђаковачка катедрала. Међутим, то свакако није довољан разлог да се у савременој хрватској историографији Антуновић представља искључиво као Хрват, пошто је без обзира на етничко порекло, Антуновић је заиста био искрени Југословен, иако у верском погледу није био инклузиван истом мером. Наиме, залагао се за уједињење православне и католичке цркве, али под условом да то буде „под једним кровом једине свете мајке цркве римокатоличке“, сматрајући да се у Риму налази „оно гнијездо, у ком се рађа, придржаје, крипи и твори јединство“. Антуновић је бачке Буњевце и Шокце сматрао посебном групом јужних Словена, у истој равни са Србима и Хрватима, допуштајући и да су нека веома специфичан подврста Хрвата, за разлику од нпр. Хрвата у Срему, које је сматрао правим Хрватима.
Још од детињства, Иван Антуновић је имао великих проблема са здрављем, који су се с годинама само погоршавали. У писму које је 1881. послао Илији Округићу пожалио се да има проблема са видом, слухом, зубима, рукама и ногама, али да га највише мучи желудац. У новембру 1886. године Антуновић се тешко разболео, па су и сами лекари изгубили наду да ће се можда опоравити. Упркос старости, Антуновић је успео да поново стане на ноге, па је у мају 1887. отпутовао на лечење у Опатију. Стање му се ипак није значајно поправило након повратка из Опатије, али га то није спречавало да се бави пастирским радом нити да пише. Међутим, није гајио илузију да смрт није близу. Последње дане провео је пишући тестамент. Од имовине коју је поседовао основао је фонд, а пошто је поседовао два портрета бискупа Штросмајера, за чију је судбину страховао, послао их је рођаки Рози не би ли их она проследила у Ђаково. Међутим, испоставиће се да ће их она задржати за себе након што је 13. јануара 1888. године обнародована смрт титуларног бискупа Босонског и великог препозита каптола у Калочи, Ивана Антуновића.
Остави коментар