Политички систем – теорије и класификације

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Политички систем – теорије и класификације:

1. Теорија ауторитативне алокације вредности, Дејвида Истона формулисана у његовој знаменитој књизи Системска анализа политичког живота. Политички систем Истон доживљава као систем и процес одлучивања о расподели укупних друштвених добара. „Ова расподела одвија се ауторитативно јер се мора респектовати а систем је спреман да примени санкције према онима који не желе да поштују одлуке донете на нивоима система. Наука о политици односи се на разумевање како се доносе и извршавају ауторитативне одлуке… Истон означава политички систем као комплексан збир поступака путем којих инпути из датих окружења система улазе/продиру у политички систем.“ (исто:147). Дакле, Истон политички систем види као место доношења важних односно ауторитативних одлука којима се врши важна функција политичких институција да расподељују или прерасподељују постојећи фонд друштвених добара вршећи при том мање или више поштену и праведну алокацију друштвено створених вредности/добара/ресурса.

г. Структурно-функционални модел политичког система, чији је творац амерички политиколог Габријел Алмод у студији Развитак политичког система, који наставља и надограђује Истонов теоријски модел креирајући неке битне допуне када се тиче инпут и аутпут функција политичког система. По Алмоду битне функције у инпут фази функционисања политичког система су:

– политичка социјализација и регрутација, која се односи на важне функције политичке социјализације и регрутације појединаца за потребе ношења појединих улога у политичком систему.

– интересна артикулација, која се односи на испољавање интереса у политичком систему и изражавање захтева за делотворном политичком акцијом.

– интересна агрегација, чија је функција повезивање и груписање интереса и њихово претварање у алтернативне јавне политике.

– политичка комуникација, која омогућава формирање јавног мења, и активног бирачког тела као важних сегмената ефикасног функционисања политичког система.

Габријел Алмод сматра да је капацитет инпута (улаза) увек много већи од капацитета аутпута (излаза) у оквирима политичког система, јер држава и политичке институције имају ограничење капацитете процесуирања мноштва улазних интереса и њихово претварање у резултанту ефикасног деловања политичког система. Уз сва системска односно институционална ограничења по Алмонду политички систем има неколико важних функционалних способности:

– екстрактивна способност, схваћена као способност политичког система да извуче материјалне и хумане ресурсе из датог окружења (природно окружење, економија и сл.).

– регулативна способност, подразумева у ствари контролну способност система у смислу регулације понашања појединаца или других друштвених актера, као и успостављања стандарда, интензитета па чак и граница политичке толеранције.

– дистрибутивна способност, се пре свега односи на поседовање капацитета и институција које ће се превасходно бавити расподелом добара и услуга.

– симболичка способност, која се односи превасходно на испољавање и изражавање политичког јединства, достојанства, верности и сличних симболичких вредности.

– способност одговарања, односно способности самог политичког система да одговори и успостави равнотежу између фактора инпута и аутпута.

2. Класификације политичких система:

У моденој политиколошкој литератури постоје бројне и разнородне класификације и типологизације политичких система од који ћемо поменути само неке:

а. Класификација Карла Фридриха, он је као немачки конституционалист класификовао дванаест врста/типова политичких система: анархија, племенска владавина, деспотска монархија, олигархија племства, теократија – свештеничка олигархија, непосредна демократија, бирократска владавина, парламентарно-кабинетска владавина, демократија, председничка владавина, војна диктатура и тоталитарна диктатура.

б. Класификација Тома Ботомора, британског социолога који у својој класификацији разликује: примитивна друштва, градове – државе, азијске државе, државе нација.

в. Класификација С. Н. Азејнштата, коме су се концептуално придружили Питрим Сорокин, С. М. Липсет, Освалд Шпенглер, Арнолд Тојби и др. Они разликују: примитивне системе, патримонијалне империје, градове-државе, феудалне системе, централизоване бирократске империје, модерне системе у оквиру којих разликују демократске, аутократске, тоталитарне, и системе у развоју (исто: 153).

Облици политичких режима:

У политичкој историји постоји једноставна дихотомна подела политичких режима на аутократске и демократске, при чему је за први облик карактеристична концентрација моћи у једној личности, углавном ничим ограничена власт, инсуфицијенција легитимности и сл, док је за други основна карактеристика систем поделе власти и њена међусобна контрола, политички легитимитет и сл.

1. Аутократија:

Аутократија је такав облик политичког режима у коме влада један човек, на ауторитативан начин, у коме доминира висока концентрација моћи и самовлашћа. У оваквом типу политичких режима ниска је или потпуно одсутна компонента легитимности власти. Некада је упитан чак и њен елементарни легалитет. Реч је у ствари о стварном и суштинском облику самовлашћа, предоминације и узурпације деловања институција политичког система, чак и онда када је власт формално подељена. Аутократије се најчешће у историји политичких режима дели на старе и модерне.

а. Стари облици аутократије се деле на деспотије и тираније, и као посебан облик може се појавити и као старе диктатуре, с тим што диктатура може имати и олигархијски карактер ( и тада више не спада у аутократију) и увек је везана за ограничени временски рок на који се диктатура спроводи (често је практикована у античкој Грчкој). Дакле, за деспотију и тиранију је карактеристично да се влада без ограничења, самовољно, брутално газећи сваки облик закона. То је безобзирна и неморална узурпација политичког поретка од стране једног владара. На врху пирамиде власти стоји само један који тиранише масу потлачених и понижених поданика. Овакви облици личног режима власти веома су стари и сежу до најстаријих времена и познатих цивилизација Азије, Севера Африке, Блиског Истока, и античког света Европе.

б. Модерни облици аутократије су: диктатура, цезаризам, и тоталитаризам.

– Диктатура је оличење самовласти и узурпације свих права онима над којима се влада. Реч је суштинској монополизацији целокупне власти државе, њеног политичког и правног поретка. У модерној политичкој историји, диктатура је често везивана за револуционарна стања у некој политичкој заједници (Бољшевичка револуција на пример) када се под маском диктатуре (у наведеном случају пролетаријата) прикривала суштина аутократске власти (прво, Лењина па онда Стаљина …). “ У савременој политичкој литератури појам диктатуре је политички проширен. Наиме, модерне диктатуре обухватају: изузетно велика, неограничена овлашћења која су концентрисана у рукама једне особе или једне групе која је на власт дошла нелегитимно (државним ударом); суспензију ранијих (затечених) уставних и политичких права; манипулацији колективних осећања поданика (ширењем страха, сејањем опште сумње и сумњичењем „свих“ и „сваког“, стварањем непријатеља режима/народних или државних непријатеља/, укидањем плурализма мишљења, сваког облика јавности и толерантног дијалога“ (Р. Степанов: 172).

– Цезаризам, се уобичајено испољава као облик личне власти чији је најчешћи циљ очување власти по сваку цену. Цезаризам може имати и форму плебисцитарног цезатизма, када један већи број поданика подржава цезаристички облик власти и у једном периоду подржава узурпатора или чак на изборима гласа за оваквог носиоца личне власти . Код нас се као пример оваквог типа владавине узима почетни период владавине Слободана Милошевића када је имао већинску подршку бирачког тела у првој половини деведесетих година прошлог века, коју ће постепено губити.

– Тоталитаризам је такав облик политичког режима који означава постепено ширење апсолутне власти на све сегменте државе и друштва укључујући и сферу приватности грађана и њихових погледа на свет. За њега је углавном карактеристично постојање једне масовне партије на чијем челу је председник као доминантна личност и од чланства а нарочито бирачког тела које га прати доживљен као вођа. Партију води по „фирер принципу“, концентришући комплетну партијску власт у своје руке, а саму партију користи као машинерију која неприкосновено извршава његове наредбе. Овакав вид владања прати и политичко насиље, неретко и терор који спроводи тајна полиција као део обавештајно-безбедносног сектора користећи своје полуге моћи али и репресивни апарат државе.

 Све је праћено апсолутном контролом медијског система земље, и његово стављање у функцију одржања власти, контроле опозиције и грађана. Економске полуге моћи такође су део укупне структуре чијим запоседањем се врши одржање тоталитарног поретка власти на неко време. У таквим околностима све се претвара у робу којом се може трговати у скученом простору осиромашених егзистенција грађана, јер је сиромаштво и неразвијеност као по правилу упоран пратилац тоталитаризма.

Демократија:

 Демократија представља политички појам и политичку праксу која се у различитим облицима практиковала од антике до данас. То је вероватно највише оспораван политички поредак од људи који не познају њену суштину и политичке вредности на којима се базира. Истовремено, то је био политички идеал за који се вековима проливала крв, давао живот и жртвовало оно најбоље што је човек могао да принесе на „олтар“ њеног успостављања. То није најбољи политички поредак који је могао теоријски да се осмисли, али је свакако најмање лош који је могао да се успостави и практикује током познате политичке историје човечанства. Његове најбоље вредности и карактеристике покушаћемо да у најкраћим цртама скицирамо у редовима који следе. Сам појам гради се од грчких речи демос (народ) и кратос (владати) – што у крајњем производи појам демократија, који у најелементарнијем значењу означава владавину народа.

„Занимљиво је истаћи, да је Слободан Јовановић велики значај у конституисању и развоју политичког система, придавао демократском и слободарском духу једног народа. Он је добро знао, да иако за науку тешко ухватљив и неодређен, појам духа народа у реалном политичком животу пресудно утиче на избор правца и средства којима се јадан народ служи на свом историјском путу ка демократији… Он је као и дански хуманиста Хал Кок знао да демократија није готова ствар, нити пуки систем, већ живи и активни однос према друштвеној стварности посредован интересима али изнад свега правима и слободама човека као појединца“ (Љ. Деспотовић, 2001: 54). „Демократија није једанпут постигнут резултат, већ задатак који стално треба наново решавати. А пре свега, није учење које се може предавати и које се намах може усвојити. Она је начин мишљења, начин живљења који се усваја тако да се демократски живи, како у најстрожем приватном животу у односу према породици и суседима, тако и у односу према другим народима (…). Демократија се никада не може обезбедити – управо зато што она није систем који треба спровести, него начин живљења који треба усвојити. Реч је о једном стању духа који треба пренети сваком новом нараштају. Зато је суштина демократије просвећивање и васпитавање народа.“ (Х. Кок 1994: 15).

Норберто Бобио демократију одређује као супротност свим облицима аутократских режима, као скупом примарних и фундаменталних правила којима се доносе колективне одлуке и примењују процедуре. Док Х. Линц и А. Стефан демократију виде као начин управљања државом, и модерним системом владавине која почива на слободном и активном грађанству. Реч је о политичком систему који почива на поштовању принципа владавине права и гаранцији политичких слобода у пуном капацитету њихових права. За Е. Хејвуда, либерална демократија је посредни и представнички облик демократије, јер се политички положаји стичу успехом на редовним изборима који поштују формалну политичку једнакост грађана. У овој форми демократије постоји јасна граница између државе и цивилног друштва, где се инсистира на стандардима политичког плурализма и политичке компетиције различитих политичких опција. Професор Вучина Васовић даје једну рационалну и суштинску одредницу демократије када каже: “ демократија се може одредити као облик политичког система и живота који омогућава народу или најширим слојевима друштва посредно или непосредно учешће у процесу ауторитативног управљања друштвеним пословима, односно утицај на вршење јавне власти и у коме се управљање и јавна власт врше у интересу народа, тј. друштвене већине, уз гарантовање основних права и слобода човека и грађанина, посебно мањинским групама. Демократски систем обухвата како државну структуру и њену активност тако и онај мање или више институционализовани и сложени склоп односа и канала преко којих друштво утиче на вршење државне власти…“ (В. Васовић, 2006: 49).

Када посматрамо традиционалну класификацију демократије онда уочавамо да је она подељена у три историјска облика, као непосредна, посредна и плебисцитарна. Непосредна или директна демократија својствена је оном типу политичког представљања и одлучивања које је лишено било каквог посредовања. Дакле, она је конкретна и директна у свом испољавању и практиковању од стране слободних грађана. Историјски највише је везивана за мале политичке заједнице попут античких полиса а данас том моделу је најближа локална самоуправа, као облик политичке партиципације грађана на локалном нивоу организовања. Развојем друштва, његовом централизацијом и масификацијом овај историјски модел демократије је постепено нестајао. Посредна демократија, је савремена и репрезентативна демократија, односно парламентарна демократија. Историјски се јавља у великим политичким заједницама где више није било могуће директно политичко представљање, већ је уведено посредовање, бирањем политичких представника грађана у законодавну власт неке политичке заједнице. У оваквом типу политичког представљања могуће је бирати политичке представнике грађана (политичка репрезентација) и политичке представнике територијалних јединица у сложеним облицима државе (територијална репрезентација). Код плебисцитарне форме демократије, је присутна нека врста средњег нивоа изјашњавања грађана, па се још у политиколошкој литератури назива и референдумска демократија, јер се грађани када за то постоји политичка потреба путем референдумског изјашњавања опредељују за нека од понуђених политичких решења.

 Да би се неки политички систем могао сматрати демократским он мора да има следећа минимална политичка обележја, односно стандарде и принципе на којима се конституише:

– да почива на принципу транспарентности односно провидности читавог политичког процеса а особито политичког одлучивања.

– да је политичка сфера ограничена у свом делокругу одлучивања и да поштује независност економске или културне сфере деловања друштвених субјеката.

– да почива на принципу поштовања и спровођења владавине права, да је држава ограничена правом и да у политичкој заједници доминира принцип владавине добрих закона а не лоших људи.

– на апсолутном и безусловном поштовању људских права и слобода.

– да спроводи принцип политичке једнакости и разумног оквира социјалне једнакости.

– да почива на принципу поштовања одговорности носилаца власти и одговорног рада политичких институција.

– да је у друштву суштински заступљен политички плурализам као облик политичког организовања грађана различитих политичких опција.

– да је у политичком систему државе и извршне власти кад год је то могуће испоштован принцип дисперзије и деконцентрације власти односно принцип супсидијарности.

– да политички систем функционише на принципу компетитивности политичких елита и контрабаласирања политичке моћи.

– да је апсолутно испоштован принцип изборности органа политичке власти.

– да постоји слобода медијског простора и деловање демократске јавности.

– да се у вршењу функција правне државе и њених органа принуде, спроводи принцип минималне, рационалне и законске количине репресије према прекршиоцима правног поретка.

Модели демократије:

Користећи теоријске али и емпиријско нормативне критеријуме при класификацији модела демократије могуће је искристалисати неколико модела или облика демократије: либерални модел демократије са своја три подоблика или историјске фазе (класични, модерни и неолиберални модел), полиархију као модел демократије, консоцијативни модел, дискурзивни модел, партиципативни модел, космополитску демократију, модел мултикултурног грађанства, комбиновани или еклектички модел, и модел надзируће демократије.

1. Либерални модел демократије:

Либерални модел демократије узевши збирно са све три своје историјске и модуларне специфичности карактерише „хетерогени скуп идеја о природи и форми интеграције либерализма и демократије“ сматрао је Вучина Васовић. Он се генерално базирао на тзв. посредничком индивидуализму као изразу власничких константи либерализма као политичке идеологије организованих око вредносног склопа политичке слободе. Читав Либерализам као политичка идеологија формирао се на вредностима слободе, док је остале вредности Француске буржоаске револуције оставио по страни. Око једнакости, нарочито социјалне конституисаће се касније друга идеологија (Комунизам), док је братство остало загубљено на маргинама политичке историје модерне.

а. Класични либерални модел: везује се Локово поимање демократије у контрапункту Русоовог „природног стања“ као полазне тачке друштвеног уговора. Он се конституише око потребе очувања својине (приватног власништва) као угаоног камена политичке слободе и упоришта грађанске аутономије у односу на сферу политичке власти и државних институција. Овде можемо чак говорити о извесној либералној политичкој тријади као корпусу базичних политичких вредности на којима почива читав политички поредак али и грађанско друштво – реч је дакле о животу, слободи и имовини, као кључним вредностима либерализма. Либерална тријада у комбинацији са представничком демократијом чини основу политичког поретка и овог класичног модела демократије.

За њега је својствено да инсистира искључиво на политичкој једнакости, без осврта на преко потребан концепт социјалне односно економске једнакости. “ Ни у пројекту ни у имплементацији овог модела нема у иоле пунијој мери обезбеђивања оног што би се могло назвати једнакошћу, односно социјалним и економским правима.“ (исто: 58). Државу у овој фази свога развоја види као минималистичку експликацију власти и често популарно назива само „ноћним чуваром“ грађанског поретка , права и слобода грађанина као индивидуе односно као “ homo ekonomikusa„.

Литература:

В. Васовић (2006). Савремене демократије 1. и 2. Београд: Службени гласник.

Х. Кок (1994). Шта је демократија. Београд: Београдски круг.

Љ. Деспотовић (2001). Социологија демократије. Нови Сад: Стилос.

Р. Степанов (2008). Увод у политику и политички систем. Нови Сад: Филозофски факултет.