ПОЛИТИЧКО НАСИЉЕ, ЕКСТРЕМИЗАМ И ПОЛИТИКА КАО СУБВЕРЗИЈА

Аутор: др Љубиша Деспотовић

1. Врсте политичког насиља:

Теоретичар мира Јохан Галтунг сматрао је да насиље можемо поделити на директно, структурално и културолошко. Он је тврдио да је конфликт базична основа сваког насиља, а да „ако је насиље ватра, онда је конфликт дим“. За њега је директно насиље лако уочљиво, док је структурално насиље повезано са, пре свега, разним друштвеним и политичким структурама које га упражњавају повремено као средство или инструмент у постизању неког циља. За њега су неједнаке шансе за образовање, неправедна расподела богатства и друге социјалне неправде такође облици структуралног насиља. Културолошко насиље је касније додао у своју класификацију, јер је сматрао да кроз злоупотребу културе и њену инструментализацију, за неке циљеве политике, такође је могуће вршити разне облике структуралног насиља.

Светска здравствена организација дала је своју категоризацију насиља у којој су побројани следећи облици: самоусмерено насиље, интерперсонално насиље и колективно насиље.

а. Социјално насиље: обухвата разне облике друштвеног насиља, међу којима су најчешћи: насиље у породици, међувршњачко насиље (булинг), насиље на послу и слични облици мобинга, насиље на спортским приредбама (хулиганизам) и сл.

б. Политичко насиље: у политичкој теорији класификује се као облик директне или индиректне примене силе у најшире схваћеној политичкој сфери. Према Џону Кину, политичко насиље, са становишта демократије, је увек лоше одабрано средство али има случајева када је сврсисходно „када омогућава изградњу стабилног цивилног друштва, онда је прихватљиво, а његова употреба оправдана“ (М. Ђорић: 120). Не бисмо се сложили са овом констатацијом Џ. Кина јер насиље, а поготово политичко, се ни у једном случају када су политички односи у питању, не може сматрати легитимним средством. Насиље је једино оправдано у протективној форми као облик одбране од агресије која долази према лицу, групи или држави која се од те агресије брани. Типологију насиља можемо презентовати и у овом облику:

а. када је главни критеријум за типологију садржај насиља и тада разликујемо физичко и психичко насиље.

б. када је критеријум типологизације начин вршења насиља, и тада разликујемо директно и индиректно насиље.

в. када се оно одређује према носиоцима насиља, и тада имамо индивидуално и колективно насиље.

г. критеријум распрострањености насиља нам указује на масовно и пунктуално насиље.

д. време трајања насиља нам указује на тренутно и дуготрајно насиље.

ђ. разложност као критеријум производи следећу поделу, рационално и ирационално насиље.

е. подела насиља по тежини односно каквоћи, које се дели на просте и сложене облике насиља (М. Ђорић: 121).

2. Политички екстремизам и његови облици:

Екстремизмом се у политикологији означавају оне појаве које одликује „вигилантни, формално заштитни, став према сопственој групи“ а који карактерише претераност у изналажењу непријатеља, видно истицање нетрпељивости, мржње и агресивности према правом или замишљеном непријатељу. Екстремизам се најчешће испољава кроз предузимање активности или акције мобилизације групе ради заштите исте од „претеће“ опасности или присуства опасности. Притом, јасним прелажењем граница понашања које је друштвено дозвољено или повредом правних прописа, а све то уз оправдање да се жели очувати сигурност, вредносни систем или симболи дотичне групе која се сматра угроженом.

Политички екстремизам се пак дефинише као специфично понашање које према А. Бретону има следеће карактеристике а које се испољавају у четири позната облика: прво, као асиметричност политичке моћи (асиметрија увек иде уз појам десиметрије, поготово када је фокусирано на односе моћи), друго, кроз доминантно политичко вођство, треће, кроз тензије супротстављених друштвених група и четврто, кроз процес обавезне сагласности са одлукама политичког вође. „Уколико се деси да екстремисти имају много мању моћ од њихових политичких противника, онда ће реални недостатак политичке моћи да се надомести употребом насиља“ (М. Ђорић 2016:20).

Према прецизним увидима, Роџер Скрутон сматра да политички екстремизам увек подразумева три битна обележја: 1. склоност ка крајњим идејама у политици, са тенденцијом елиминације у политици, 2. нетолеранција према другим политичким опцијама, 3. коришћење политичких средстава које не поштују живот, слободу и људска права осталих припадника друштвене заједнице.

Дакле, политички екстремизам је крајње непожељна политичка појава јер врши дестабилизацију неког политичког поретка, врши угрожавање прихваћених друштвених вредности, и користи насилна средства и акције у корист реализације својих циљева и интереса. У том духу можемо разврстати следеће врсте политичког екстремизма:

а. вигилантистички екстремизам, у које се убрајају оне организације које штите, по њиховом мишљењу, угрожен систем вредности нације, расе или неке групе. Неки у ову групу сврставају и неке еколошке организације и поједине организације за заштиту животиња.

б. бунтовнички или дисидентски екстремизам, који изражава јасан протест против државе и њеног ауторитета.

в. транснационални екстремизам, је онај који трансцендира границе неке националне државе и шири се на међународном нивоу.

г. државни екстремизам, се јавља у ситуацијама када држава користи насиље као метод елиминације својих политичких противника (исто: 23).

Колегиница Марија Ђорић, као врстан познавалац екстремизма, предлаже следећу класификацију политичког екстремизма:

а. идеолошки мотивисани екстремизам, у који спадају левичарски и десничарски екстремизам, због својих ектремно-идеолошких ставова.

б. етно-национални екстремизам, који се односи на екстремистичке форме понашања из којих стоји етно-национални идентитет односно групе или организације са пренаглашеном националном оптиком (на пример код нас ОВК).

в. религијски екстремизам, односи се на оне интерпретације великих религија које су доведене до теолошког фундаментализма комбинованог са вршењем насиља или пак тероризма као најекстремнијег облика спровођења политичког насиља. ( „Исламска држава“, „Боко Харам“, и сл.) (М. Ђорић 2021: 60).

Политичко насиље има биолошке, социјалне али и антрополошке корене. Давна истраживања су показала да су људи спремни пристати и на најгоре насиље ако прихватају ауторитет оног који га чини. Стенли Милграм је у серији експеримената, које је спровео од лета 1961. године на овом универзитету, тестирао послушност према ауторитетима. У овим експериментима је учествовало неколико стотина људи, мање више свих узраста и образовног профила (поред средњошколаца и студената), а резултати истраживања су објављени у листу Journal of Abnormal and Social Psychology 1963. године. У свом делу „Послушност према ауторитету“, објављеном 1974. године Милграм пише да се ова истраживања баве послушношћу на коју човек добровољно пристаје, послушношћу која је „обојена атмосфером сарадње“. „Био је то – и још је – вероватно најозлоглашенији експеримент у послератној психологији. Професор са Јејла Стенли Милграм „доказао“ је да ће обични људи, под директним захтевом ауторитета, послушати било које наређење, чак и кад је у питању екстремна тортура. Његова сазнања ушла су у науку, али су се користила и на суђењима за ратне злочине, допунивши теорију о „баналности зла“ Хане Арент. „Резултати серије експеримената показали су запањујуће високу спремност, иначе по свему нормалних људи, да послушају захтев ауторитета који од њих тражи да поступају на нехуман начин који се коси са моралним нормама. Показало се да ће појединац из пуке послушности, без икаквог очекивања личне користи и без агресивних побуда, поступати противно својој савести и угрожавати добробит друге особе“. [1]

Тако је спровођење насиља у политици добило стравичну психолошку потпору у понашању обичних људи који нису способни да му се супротставе. Зато је наш Иво Андрић потпуно у праву када је, између осталог, писао да је дух балканских народа „заувек отрован и да можда никада више неће моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини“. Допунили бисмо нашег нобеловца само у једном. Психолошка наука је потврдила експериментима, као што смо видели, да је то психолошка (антрополошка) особина људи као бића и није својствена само човеку са Балкана. Оно што ствара такав утисак код нас је чињеница која указује на учесталост примене насиља и његову несразмерну количину. Овде се радило о својеврсној телеологији насиља како је још давно устврдио наш филозоф Милан Ковачевић у својим књигама Онтолошки трипти и Преображаји праксе.

Политика као субверзија

Политичка делатност нам се често појављује као једна врста субверзивне делатности и то субверзије која има вишеструке димензије појављивања. Колега Д. Симеуновић је одређује као реализацију стратешких и тактичких циљева у сврху продора и максимизирања глобалних, идеолошких, економских, културних и других образаца којима се настоји извршити парцијална или целокупна промена начина живљења и битних политичких и друштвених усмерења неког друштва. (Д. Симеуновић1989: 134). Појављује нам се и као криптополитика која прикрива своју основну димензију одлучивања и центре моћи на којима почива свака власт. Затим, као конспирологија, данас још недовољно утемељена политиколошка дисциплина која би требала да истражује не само практичне последице завереништва већ и све друге облике политичке делатности дубоко скривене од очију демократске јавности, колега М. Ђурковић их је назвао „тамним коридорима моћи“. А све чешће и као посебан облик субверзије коју препознајемо као јавну дипломатију, односно као облик необавештајног роварења коју спроводи други ешалон обавештајног деловања против интереса означене земље и њених грађана. Јавну дипломатију „упражњавају“ као облик субверзивне делатности, углавном лица и институције која су дала свој пристанак да политичку борбу против владајуће политике неке земље спроводе путем контролисаних медија, конотираних садржаја јавних дискурса, (зло)употребе академске, односно интелектуалне јавности и сл. „Средства комуникације најбржи су и најлакши начин за промену менталног ткива нације, осећања, културе, традиције, историје…Не гајите илузију да је комуницирање слободно: на чвориштима информацијских раскршћа чуче скривени Public Affairs Officer, чији је посао контрола медијског модела информисања” (Љ. Деспотовић; З. Јевтовић 2019: 265).

Дакле, главни извођачи радова који делују кроз форму јавне дипломатије, спадају у групу тзв. агената од утицаја. То је други ешалон субверзивног деловања обавештајних агенција против неке земље, који следи одмах иза примарног облика класичног агентурно-обавештајног рада. Делују малигно на неко друштво јер чине његов саставни део. То су људи који су свесно ушли у подривачке активности против своје земље а за рачун страних налогодаваца и ментора. Потпуно је свеједно да ли то раде из „убеђења“ или су се продали за смешне новчане накнаде. Свакодневно их посматрамо у медијима који имају националну покривеност, а у већини случајева радећи свој професионални посао, врше ову малигну пропагандну делатност. М. Кастелс сматра да је то зато што се води борба за изградњу значења умова, јер је искуство показало да је лакше делотворно обликовати умове људи, кроз тиху инфилтрацију и медијску манипулацију, него ли спроводити голо политичко насиље и терор. Основи задаци другог ешалона су: промена вредносне оријентације грађана, цивилизацијска конверзија, измена геополитичког идентитета, оспоравање религијско-конфесионалне припадности, антинационална пропаганда, популарисање стране културе, промоција аутошовинизма, разарање породичних вредности, обесмишљавање патриотизма, величање настраности кроз легализацију сваковрсне патологије, урушавање националних институција и традиционалне културе, демонтажа државе, особито њеног безбедносног сектора (војска, полиција, обавештајне службе и сл.) и многе друге системске активности како би се извршило прекодирање базичних вредности и погледа на свест грађана једне земље. (Љ. Деспотовић; В. Глишин 2021: 117). „Покретачка снага рушења власти, по правилу, део је политичке, административне, војне, информативне и креативне елите, незадовољна постојећим системом власти и настојећи, услед различитих околности, да систем уништи. Представља је неколико група:

• лидери јавног мњења који негирају тренутни политички систем, историју и идентитет државе и становништва и свесно су спремни да га предају хибридном агресору;
• корумпирани каријеристи незадовољни својим положајем у структури моћи, настојећи да заузму вишу позицију;
• грабежљивци који су себи за циљ поставили прерасподелу имовине;
• агенти утицаја који раде за западне обавештајне службе;
• компрадори фокусирани на агресора, а не на развој сопствене државе.

Ове групе, бранећи своје себичне интересе, заједно са агресором, намерно формирају и финансирају „теренске“ структуре које спроводе план за разбијање државне управе. Они укључују:

• странке и јавне организације које дискредитују државност и намећу западне вредности;
• ангажовани медији и мрежне структуре које шире лажне информације које дискредитују државу и власти;
• мрежу страних непрофитних организација;
• групе провокатора и милитаната за организовање нереда.

Друштвена основа за подршку хибридном нападу који имитира карактер масовног народног протеста могу бити идеолошки противници постојећег система, грађани заведени пропагандом и жедни промена, слојеви друштва незадовољни својом економском и друштвеном ситуацијом, млади и етничке групе, плаћени провокатори и друштвени олош.[2]

Мрежно друштво као облик субверзивне организације:

Појам мрежно друштво у научни оптицај увео је шпански социолог Мануел Кастелс почетком деведесетих година двадесетог века. Нови социолошки појам требао је да објасни суштину насталих промена у структуралном делу „новог“ друштва које се помаљало ту пред нашим очима а које је у знатној мери задобијало другачији карактер од друштва каквог смо познавали деценијама пре тога. Његово појављивање омогућиле су достигнуте техничко-технолошке промене особито у делу нових пробоја на информационом плану и све заступљенијим облицима комуницирања преко интернета, његових платформи и других форми које су се тицале друштвених мрежа и његове све разуђеније и диспезованије мрежне структуре. „У нашем друштву, које сам конципирао као мрежно друштво, моћ је мултидимензионална и организована око мрежа које су у сваком домену људске активности програмиране према интересима и вредностима актера који имају моћ. Мреже моћи своју моћ остварују утичући на људски ум претежно (али не и једино) посредством мултидимензионалних мрежа масовне комуникације. Дакле, комуникационе мреже су пресудни извори производње моћи“ (М. Кастелс 2018: 25).

Основна карактеристика таквог типа друштва јесте да врши структурисање људи на основу генерисања разних типова мрежа, које касније бивају умрежене, односно узајамно повезане. То могу бити разни типови мрежа: трговачке, обавештајне, религиозне, информационе, медијске, политичке, цивилне, војне и сл. и све оне служе истом циљу, умрежавању, структурисању и синхронизовању у циљу контроле корисника, њихових садржаја и функција, без обзира да ли се они сматрају само учесницима или крајњим конзументима. „Све оне су хијерархијски повезане, контролисане и синхронизоване у зависности од потреба мрежних лидера, односно лица обучених за мрежно ратовање“[3].

Мрежа је свеприсутна али је невидљива. Не виде се чворишта као места укрштања, њен почетак или крај. Невидљив је такође њен врх, средина или дно, рекли би познати руски геополитичари Александар Дугин и Леонид Савин. Ми готово да не видимо ништа од мреже и најчешће нисмо свесни њеног постојања и деловања. А кроз њу се заправо увезује све што је потребно за остваривање контроле и креирање наших преференција, интереса, интересовања или било чега другог што је већ постављено као циљ контролорима мрежних интеракција. Кроз мрежу протиче све: информације, капитал, знање, идеје, идеологије, роба, услуге, новац, емоције, предрасуде, лажи… све. Мрежа је, рекао би Дугин, идеална мешавина ентропије и хијерархије, а ми бисмо скромно додали, индукованог привида хаотичности и прикривених центара хијерархије. Невидљивих лидера мрежа и још скривенијих мрежних кодова, без којих је немогуће декодирати „ентропично“ мноштво информација, њихових правих значења, симболичког и вредносног система, а нарочито интереса који мрежу граде, структурирају и контролишу.

Иако се сублимација организованости, мрежна контрола и организација не могу видети, остају за све учеснике потпуно невдиљиве, чак и када ретки од учесника процеса имају сазнања да хијерархија постоји и контролише процес. Попут ризомских структура и подземних кртола, мрежа је оваплоћење организације и њене невидљивости. „Та кртоласта или ризомска форма мрежног друштва постаје све распрострањенија… У стварности мрежни модели имају директан однос према ширењу деструктивних модела који руше државни поредак“.[4] И тако се читава стварност у којој живимо нарочито у последње две деценије структурише по правилима мрежног друштва одређујући наше егзистирање и градећи нове облике постмодерног тоталитаризма.

Литература:

Љ. Деспотовић; З. Јевтовић (2019). Геополитика медија, Култура полиса, Нови Сад.

Љ. Деспотовић; В. Глишин (2021). Савремени међународни односи и геополитика, Каирос, Сремски Карловци.

М. Ђорић (2021). Екстремизам и нова реалност, ИПС, Београд.

М. Ђорић (2016). Екстремна левица, ИПС, Београд.

М. Ђорић (2014). Екстремна десница, Наука и друштво, Београд.

М. Кастелс (2018). Мреже револта и наде, Службени гласник, Београд.

[1] Интернет издање листа „Правда“, 30. 9. 2021.

[2] Јуриј Акупфтин, интернет портал „Веб трибун“, 1.10. 2021.

[3] Љубиша Деспотовић, Вања Глишин, Савремени међународни односи и геополитика, Каирос, Сремски Карловци, 2021. 123.

[4] Александар Дугин, Леонид Савин, Мрежни ратови, Авалапрес, Београд, 2018, 65.