Аутор: Стеван Стојков
Битка на Марици представља један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји Србије, већ и Балкана и Европе. Поразом на Марици задат је смртоносни ударац Душановом царству, а такав исход битке наговестио је кобни обрт среће хришћанским балканским земљама. Српским поразом, врата Балкана широм су отворена за даље турско надирање. Маричка битка се одиграла 26. септембра 1371. године.
Изненадном смрћу цара Душана наступило је пропадање велике и моћне српске државе. Брзо развијена Душанова држава доживела је и брз крах. Како наводи историчар Владимир Ћоровић, петнаест година било је потребно њему да од младог зетског краља постане моћни цар, 1331–1346, а тачно петнаест година требало је од његове смрти, па до маричке катастрофе, 1355–1371.
Успон и пад Душанове државе обележиле су две битке. Победа у битци код Велбужда 1330. године обележила је успон, а потпуни крај пораз на Марици. Брзом паду царства и трагичном исходу Маричке битке допринели су унутрашњи сукоби српске властеле.
Душанов наследник, цар Урош, са само деветнаест година, није био дорастао изазову које је представљало огромно наследство. Народно предање му је дало надимак Нејаки, јер и кад је постао зрео човек није показивао ниједну очеву особину. Цар Урош, за разлику од Душана Силног, није био ни добар војник, ни вешт тактичар, ни мудар државник. У српским летописима тог доба за њега се говорило да је био „по истини красан и достојан дивљења по изгледу“, али „млад смислом“.
Урош је око себе окупљао младе великаше. С њима је волео да прича и њихове савете је прихватао. Савете старијих, људи са државничким искуством, је одбацивао. Тако поступајући, од себе је отуђивао творце Душанове државе и слабио свој положај. Почело је расуло и растројство великог и моћног српског царства.
Симеуново одметништво
Сматрајући да је он требало да буде наследник царске круне, Душанов полубрат Симеон, намесник у Епиру, први је кренуо у распарчавање царства. Уз подршку свог таста, деспота Јована Комнина из Валоне, Симеон је са војском од 5 000 људи кренуо од Костура према северу. На свом путу тражио је од властеле, преко чијих области је пролазио, да га прогласе за цара. Међутим, на Урошевој страни је остао највећи део српске властеле.
Разлози за такво њихово поступање су вишеструки. Будући да се Симеунов поход догодио непосредно после Душанове смрти, још увек је деловао ауторитет почившег цара. Поред тога, српска властела је сматрла да је Урош у праву, јер је до тада ушло у обичај да на престолу оца наслеђује син. Од значаја је било и то што је Симеон (по мајци и васпитањем) доживљаван као полу Грк.
У походу на царску круну, Симеона нису подржали ни најближи суседи његових области: војвода Хлапен, господар Водена и Бера, и Бранко Младеновић, господар охридског краја. Његов поход доживљава неуспех.
Симеунов неуспех негативно се одразио на планове Грка за ослобођење од српског господства. Борбу против Срба предводио је деспот Нићифор, потомак старих епирских господара. Уз њега је већ у пролеће 1356. године стао сав Епир и Тесалија. Рачунајући да ће Симеон успети у свом походу, Нићифор је сматрао да ће после тога лакше доћи до југозападних области царства. Он никако није желео да се Симеун врати у грчке области, па је чак покушао да се непосредно нагоди са Србима.
Поражен у борби за круну и уплашен Нићифоровим активностима, Симеун се током лета 1357. године мири са Урошом, а након погибије деспота Нићифора (1358) без опасности враћа се у своје области. Међутим, није дуго остао миран. Већ 1359. године почиње нову борбу.
Иако ни други пут није успео да продре у Србију, Симеунови покушаји ипак доводе до промена у склопу српске државе. Он је успео да из српске државе одвоји главни део грчких области.
Напад са севера
Српско царство бива нападнуто и са севера. У пролеће 1356. године очекивало се да мађарски краљ Лајош настави започето ратовање у Србији. У прогласу, у коме је сакупљао војску, говорило се да се спрема рат против шизматичних Срба. Србе је требало превести у јединство вере, а мађарском краљу обновити његово право над Србијом. Али уместо на Србе, краљ Лајош је своју војску изненада окренуо против Млетачке републике.
Поразивши Млечане, мађарски краљ се окреће Србији. Упознат са проблемима које је српска држава имала у својим јужним областима, краљ Лајош планира напад на Србију у великом стилу: с копна и са мора. Ипак, до напада долази само с копна. Поражени Млечани нису смели да помогну Србима, који нису имали своју флоту, али су још увек у својим рукама чврсто држали залеђину приморских градова јужно од Дубровника. Повод за напад је била борба двојице великаша у северној Србији (имена тих великаша нису позната).
Велика мађарска војска је прешла у Србију у мају 1359. године. Претрпивши пораз у једној већој борби, Срби се повлаче у планине, водећи за собом стоку и носећи све што се могло понети. Мађарска војска наставља са продирањем, али вероватно не даље од рудничких планина или Западне Мораве. Не желећи да се упуштају у тешко проходне српске планине, Мађари свој поход завршавају с релативно малим успесима – једина несумњива добит је осигурање поседа Мачве.
Унутрашња превирања
Опасна времена у којима је живео и незавидан положај у који је доспео, све више откривају неспособност младог Уроша да управља великим царством. Централна власт у држави је сваким даном постајала све слабија. Осећајући то, српска властела је почела да узима све више власти за себе, водећи се мишљу да цепање од државне заједнице захтевају њени лични интереси. Услед таквог понашања властеле, која се у појединим областима представљала готово као самостална власт, наступа доста нагло комадање царевине.
Правдајући епитет најбунтовније старе српске области, од државне заједнице прва се одвојила Зета.
Најмоћнија породица у Зети у то време били су Балшићи. Успон ове породице се везује за период после Душанове смрти. За живота цара Душана, њен родоначелник Балша био је сиромашни зетски властелин који је држао само једно село. По народном предању он је имао три сина: Страцимира, Ђурђа и Балшу. Искористивши слабу власт цара Уроша, Балшићи освајају прво Доњу Зету, а затим и сву Зету до Котора. Након тога крећу у освајање и Горње Зете. Приликом својих освајања, како наводи Мавро Орбини, више су се служили лукавством и преварама, него силом оружја. Били су у великом непријатељству са кнезом Војиславом Војиновићем, док су с краљем Вукашином Мрњавчевићем живели у миру, јер је Ђурађ оженио Вукашинову ћерку Милицу.
У жељи да за себе присвоји што више власти на северу Србије истицао се жупан Никола Алтомановић, господар краја око Рудника. Никола Алтомановић, синовац кнеза Војислава Војиновића, био је познат по свом великом јунаштву, али и по још већој безобзирности и самовољи. Незадовољан делом који је приликом деобе припао његовом оцу, он након смрти свог стрица Војислава, напада његову удовицу Гојиславу и потискује је из целе њене области. Присвојивши њене поседе, Никола постаје господар и територије од Рудника до Требиња. Мешао се у превирања у Босни, а ратовао је и са Дубровником. Од Дубровачке републике је чак тражио да њему исплаћују светодимитарски доходак, који се исплаћивао само владарима у Србији, не водећи рачуна о цару Урошу ни о краљу Вукашину.
Пошто се сукобио са скоро свим својим суседима (није једино са Бранковићима, од којих је била његова мајка), против Николе Алтомановића се у пролеће 1371. године спремао велике савез. У том савезу је био и његов источни сусед кнез Лазар Хребељановић. Разлог сукоба између ова два великаша је највероватније Рудник, који је Лазар преотео Николи, док је овај био заокупљен борбама на југу. Желећи да Лазара лиши живота и узме његове територије, Никола Алтомановић је организовао састанак како би разговором решили међусобне несугласице. Састанак је у ствари био замка за Лазара у којој је он тешко рањен, а властелини Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, који су били у његовој пратњи, убијени.
Успон Мрњавчевића
Мрњавчевићи су били угледна српска великашка породица која је уживала поверење оба цара, и Душана и његовог наследника Уроша. Пореклом из Ливна, од оца Мрњаве сиромашног властелина, браћа Вукашин и Угљеша градили су постепено своје каријере све док нису стигли до највиших положаја у држави и постали најмоћнији властелини који ће у кључном тренутку преузети одговорност за судбину српске државе.
Угљеша Мрњавчевић се први пут помиње 1346. године као царев намесник у околини Требиња, а иако старији, Вукашин тек 1350, године као жупан у Прилепу. Према византијским изворима из 15. века Вукашин пре него што је добио високу и моћну титулу извршавао је титулу пехарника, а Угљеша царевог коњушара.
Браћа Мрњавчевићи су били различитих карактера. Вукашин је био изразито војничке природе и човек без много обзира. За разлику од њега, Угљеша је био заинтересован за уметност, помирљиве природе и вешт диполомата. Угљеша је издашно помагао Хиландар, обновио је манастир Симонопетру и радио на помирењу српске и грчке цркве.
За даљи успон Мрњавчевића преломна година је 1363. Те године умире до тада најмоћнији српски великаш Војислав Војиновић. Његовом смрћу цар Урош губи подршку Рашке властеле и бива приморан да ослонац потражи у браћи Мрњавчевића, на првом месту у Вукашину. Поред кнеза Војиновића, 1363. године умиру и деспот Дејан, родоначелник породице Дејановић и Јован Оливер што умногоме олакшава даљи Вукашинов успон.
Карактеристично за то доба, Мрњавчевићи се ближе повезују са другим великашким породицама склапањем брачних веза. Вукашинова ћерка Оливера се удаје за Ђурђа Балшића, а његов син Марко жени Јелену, ћерку чувеног Душановог војсковође Радослова Хлапена. Млађи брат, Угљеша, жени се ћерком кесара Војихне, Јеленом ( касније познатом Јефимијом). На тај начин они учвршћују и увећавају своју територију и моћ.
Између Вукашина и Угљеше владају добри породични односи. Браћа своје области шире у различитим правцима. Вукашин се шири од Прилепа ка северу, до Новог брда и Приштине, а Угљеша на исток, гравитирајући ка серској области. У оквиру Вукашинове државе налазе се Скопље и Призрен. Граница између њихових области је била само формалног карактера, што додатно потврђује да су међу браћом владали хармонични односи.
Народно предање је веома строго оценило Мрњавчевиће сматрајући их узурпаторима српског царства. Историјски извори говоре да је савладарство између цара Уроша и краља Вукашина Мрњавчевића било легално. Наиме, цар Урош је 1365. године именовао Вукашина за свог савладара и краља. Вукашина је крунисао патријарх српски Сава IV, а благослов је дала и царева мајка Јелена. Том приликом Угљеша је проглашен за деспота.
Успон и јачање Мрњавчевића нису били по вољи осталим српским великашима. Долази до сукоба са Рашком властелом – Николом Алтомановићем и Лазаром Хребељановићем. Битка се одиграла 1369. године на Косову пољу. Видевши колико је надмоћнија војска Мрњавчевића од њих, већ на самом почетку битке, Лазар се повлачи. Упркос томе, Никола Алтомановић храбро остаје на бојном пољу и бива тешко поражен. Уплажен од даљег јачања браће Мрњавчевић, у бици на страни Рашке властеле учествује и сам цар Урош и том приликом бива заробљен.
Турска опасност
Ни појава новог непријатеља на Балканском полуострву није успела да приближи завађене српске великаше. У другој половини 14. века турска опасност из дана у дан постаје све већа. Турци 1361. године веома лако освајају Димотику, а 1363. Андријанопољ (Једрене). До 1366. године Турци већ држе целу родопску област. Опасност од њих зближава деспота Угљешу и Византију.
Византијски цар Јован је покушао да преко патријарха Калиста на Васељенском сабору у Серу 1364. године ступи у контакт са Србима, а све у циљу заједничког деловања против Турака. Међутим, у сред преговора патријарх се разболи и умире, те до савеза не долази.
Турски пљачкашки упади и напади на светогорске манастире додатно су забринули Угљешу. Будући да су његове области прве на удару, он је јасно видео све веће јачање новог непријатеља и све непосреднију опасност од њега. Из тог разлога, а у циљу наставка одбрамбене пограничне политике, коју је веома успешно водио, Угљеша обнавља везе које је успоставио на Васељенском сабору у Серу. Циљ му је да преко помирења српске и грчке цркве, дође и до савеза ова два царства против Турака.
Преговори су ишли споро и на штету Пећке патријаршије, јер се у Цариграду Угљешина помирљивост није тумачила као израз политичке потребе, већ као знак његове слабости. Грци постављају све теже услове, али до измирења са Цариградском патријаршијом долази 1368. године. Додуше, споразум није обавезивао све Србе, него само Угљешине поданике. До савеза два царства не долази.
Турски напади на светогорске манастире постају све учесталији. У неколико битака које су водиле са турским пљачкашима снаге деспота Угљеше односе победе, стога се он одлучује да новог непријатеља истера са Балканског полуострва. Угљеша је решио да заузме турску европску престоницу и њихов својеврсни мостобран – Једрене.
Маричка битка
Иако је Маричка битка имала пресудан значај за даљу судбину српског царства, не може се са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. године. Те године Угљеша шаље у Цариград посланике с намером да договоре склапање савеза против Турака. Међутим, њихова мисија је била безуспешна.
Обавештен да се главнина турских снага, заједно са султаном Муратом, налази у Малој Азији, Угљеша одлучује да не одустане од свог војничког пројекта, већ да искористи прилику, продре дубоко у непријатељску територију – на подручје Тракије и нападом изненади Турке. Уследиле су брзе припреме за борбу.
Због непријатељства према Мрњавчевићима, Рашка властела је остала ван припрема за борбу против Турака. Угљеша је једино могао да се ослони на свог брата, краља Вукашина. Да поход није био спреман од раније најбоље потрвђује чињеница где се у то време налазио Вукашин Мрањавчевић.
У пролеће 1371. године краљ Вукашин је, удружен са Башићима и Дубровчанима, кренуо против жупана Николе Алтомановића. У том походу је учествовао и Вукашинов син – Марко Мрњавчевић. Војска коју је предводио Вукашин долази под Скадар у јуну, али до битке не долази. Вукашин добија позив од свог брата Угљеше да му се придружи у борби против Турака.
Показавши свест и одговорност за судбину српске државе, Вукашин прихвата позив и са војском креће на дуг и исцрпљујући марш до Сера. На свом путу до Скадра, а затим од Скадра до попришта битке, где се придружила Угљешиним снагама, Вукашинова војска је прешла марширајући око 1 000 километара. У то време ово је био велики подухват, јер се сматрало до војска дневно највише може да прође од 20 до 25 километара.
Целокупна српска војска се улогорила у шумовитом крају Чрномена, покрај реке Марице, на само дан хода од Једрена. Војска браће Мрњавчевића је била моћнија и многобројнија од Турака. Према записима из времена непосредно после битке, она је бројала око 60 000 војника. Те бројке су прeувеличане. Савремени историчари српску војску процењују на око 10 000 добро наоружаних и искусних војника, што је за оно време респектабилна сила.
Турске снаге су вишеструко слабије. Њих предводи Лала Шахин-паша, водећи војсковођа султана Мурата.
Знајући да је Марица последња стратешка препрека коју српска војска треба да пређе да би дошла до Једрена и да су његове снаге инфериорније, он у почетку примењује тактику избегавања чеоног сукоба и одлагања саме битке. Шаље своје посланике да са браћом Мрњавчевић испреговaрају мир и да обећају покорност српским великашима.
Према једном виђењу Маричке битке, Срби слање турских преговарача тумаче као знак слабости. Рачунајући да ће остварити лаку победу, српска војска се опустила до те мере да чак нису поставили ни стражаре око свог логора. У неким варијантама се иде и корак даље, те се говори да су Срби унапред прославили победу и да мамурни нису били у стању да адекватно одговоре на изненадни турски напад.
Међутим, овакво виђење битке треба тумачити као жељу да се на неки начин оправда тежак пораз српске војске.
Осмишљен као изненадни напад, поход браће Мрњавчевић на Турке, по свој прилици то није био. Угљеша је у јуну упутио позив Вукашину да му се придружи, а српска војска је на поприште битке стигла у септембру. Из оваквог развоја догађаја може се закључити да су Турци имали прилику да сазнају за Угљешине планове и да преузму тактику изненађења. Лала Шахин-паша преузима иницијативу за битку.
Након великог невремена, пред јутро 26. септембра 1371. године, кроз густу маглу отпочео је општи турски напад. Српске снаге су ухваћене неспремне. Међу неприпремљеним и од дугог марша још увек уморним српским војницима завладала је паника. Турски војници су окружили Србе и нападају са свих страна, па иако их има много мање од њих делује да су многобројнији.
Потпуно изненађени турским препадом, српски војници не успевају да реорганишу своје редове. Нарочито је неефикасна била коњица која у општем метежу није могла начинити јуриш. Српска погибија је била заиста страховита. Највећи број војника је погинуо, а само мањи део војске је успео да побегне. У Маричкој бици су погинули и краљ Вукашин и деспот Угљеша. До данас немамо сигурне информације где се налазе гробови браће Мрњавчевић.
Последице пораза
Маричка битка је највећа победа турске војске све до пада Цариграда 1453. године. У њој су турске снаге поразиле најопаснијег војничког противника на Балкану. Пут за њихово даље ширење је био потпуно отворен. Њихов већи налет нико не би могао да задржи.
Турци нису искористили потпун пораз Срба. Највероватније због тога што им се добар део војске налазио ван Европе и што сами нису били свесни коликог је значаја и обима њихова победа остварена на Марици.
Српски пораз су први искористили Грци који исте године улазе у Сер. Моћна српска држава страшним поразом на Марици бива сурвана у државе другог и трећег реда. Разбијена у неколико мањих области, нејаких снага, њени великаши морају да траже ослонац од туђих држава, а да заузврат на себе примају вазалне обавезе.
Оставши без знатног дела војске и погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше, Мрњавчевићи остају без стварне моћи. Делове територије које је у наследство добио Вукашинов син Марко који постаје и српски краљ, присвајају околни обласни властелини. Већ до 1372. године Ђурађ Балшић заузима Призрен и Пећ, а Лазар Хребељановић Приштину. Нешто касније, око 1377. године, Скопље заузима Вук Бранковић, а у Охриду се осамостаљује Андрија Гропа.
Убрзо после Маричке битке, 4. децембра 1371. године, умире и цар Урош. Српско царство и формално престаје да постоји. Велика и моћна држава коју је династија Немањића вековима градила се распала. Српска држава номинално постаје краљевина. Цара Уроша је законито наследио Марко Мрњавчевић, који је титулу младог краља добио крајем 1370. или почетком 1371. године. Титула младог краља је пружала Марку могућност да на српском престолу наследи Уроша у случају да он остане без мушких потомака.
Марко Мрњавчевић је више од две деценије владао облашћу у данашњој западној Македонији. Престоница му је био град Прилеп. Марко се све до 1385. године одупирао да не постане турски вазал. Пристао је на тај положај када је то био једини преостали начин да помогне свом народу.
Литература и извори:
Ћоровић, Владимир: Историја Срба; Београд; Leo commerce; 2010.
Алекцић, Марко: Српски витешки код; Београд; Лагуна; 2016.
Орбини, Мавро: Краљевство Словена; Пирот; Pi-Press; 2016.
https://www.youtube.com/watch?v=CdXw3dqJtrQ&t=1308s
Коментари
Мислим да прва реченица овог текста говори све, догађај важнији чак и од Косовске битке, јер је питање шта би било да су Мрњавчевићи победили и шта би после било са српском државом.. Али по историјским подацима којих и нема много, ово је више деловало као препад и покољ него битка са разрађеним стратегијама и неким током, или што би рекли данас, потцењивање противника.
Друга веома добра ствар код овог текста, неслоге је било у скоро свакој држави/народу, од истока до запада, али мислим да након читања овог текста читалац стиче веома јак утисак шта значи српска неслога, која је на крају и сатрла српску средњовековну државу, више него било који други мач.
Неспособност Срба да се уједине пред заједничком опасношћу говори о оправданости ауторитета које Папа има код католика. Када је Беч био опседнут од Турака Папа је позвао Пољаке да нападну Турке и одбране Европу. Папа је спречио рат између Шпаније и Португала због поделе Јужне Америке. Сви православни народи потпали су под Турке јер није било ауторитета изнад њих.
Остави коментар