Аутор: др Александар Раковић, историчар
Велика Британија је 8. јула 2015. у Савету безбедности Уједињених нација покушала да протури резолуцију којом би се неки ратни злочини у Сребреници из јула 1995. окарактерисали као геноцид. Међутим, Русија је тада ставила вето и онемогућила да се српском народу наметне стигма колективне кривице за ратне злочине у Сребреници. Садржај британске резолуције није био научно утемељена истина, већ је било речи о политизацији догађаја зарад империјалних па и сегрегационистичких циљева евроатлантских држава.
С друге стране, Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године објавила је 21. јула 2021. опширан извештај на енглеском и српском језику, обима 1105 страна на енглеском и 1035 страна на српском. Извештај је сачинило десет научника и стручњака са свих меридијана, различитих националности, вероисповести и боје коже: из Израела, Сједињених Америчких Држава, Јапана, Немачке, Аустрије, Нигерије, Аустралије, Италије и Србије (o томе видети: Печат, 30. јул 2021).
Извештај је насловљен: Concluding Report of the Independent International Commission of Inquiry on Suffering of All People in the Srebrenica Region Between 1992 and 1995, Banja Luka: The Independent International Commission of Inquiry on Suffering of All People in the Srebrenica Region Between 1992 and 1995, 2020; Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године, Бања Лука: Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године, 2020). Председник ове комисије Гидеон Грајф нагласио је да су се аутори извештаја ослонили на опсежне изворе, бројне сведоке и богату документацију, на основу којих су у складу с научном методологијом саставили професионалан, објективан, аутентичан и поуздан извештај. Комисија се, дакле, ослонила на историјске чињенице. Притом, Грајф истиче да је комисија у потпуности била независна и да током њеног рада нико није вршио притиске.
У извештају десеточлане међународне комисије објављен је суштински закључак у ком стоји да у ратним догађајима у Сребреници (16–23. јул 1995) није било геноцида, нити се злочини почињени на том простору на било који начин могу сматрати геноцидом. Стога се, посебно наглашава Грајф, трајно мора искључити из историје појам „геноцида“ који се само с лошим намерама везује за Сребреницу. Наиме, дефиниција геноцида подразумева да је једна група имала намеру да до краја уништи другу групу. Међутим, према овом извештају, није постојала никаква намера да се у Сребреници једна група обрачуна с другом групом тиме што би је потпуно уништила. То, на основу опсежних научних истраживања, тврди Грајфова комисија.
Када је реч о овом извештају, Грајф је посебно нагласио да је, као припадник јеврејског народа, посебно осетљив на неправду. Саопштио је да су српске цивилне жртве у Сребреници и околини од 1992. до 1995. износиле неколико хиљада људи, цивила који су страдали приликом напада на српска села. Грајф стога наглашава да је намена извештаја и да исправи неправду нанету српском народу и одбаци изврнути приказ историје који се непрестано злоупотребљава против Срба.
Исказано наравно није утицало на то да западни империјалисти промене мишљење. Напротив, само су тражили нову прилику и нови начин да у Уједињеним нацијама поново ставе на дневни ред резолуцију о Сребреници, коју су и надаље неосновано трпали под појам „геноцида“, опет с намером да се српском народу стави стигма колективне кривице.
С тим у вези, Немачка и Руанда су почетком 2024. иницирале резолуцију налик британској, али су је послале на усвајање Генералној скупштини Уједињених нација да се одлучи прегласавањем, без права вета, а притом да у коначан резултат не уђу гласови уздржаних држава. Немачка и њени савезници су мислили да ће добити двотрећинску подршку у Генералној скупштини Уједињених нација.
Гидеон Грајф је стога за Танјуг 17. априла 2024. опет нагласио да не може бити говора о геноциду у Сребреници: „Морамо бити веома научни када описујемо историју. Не можемо променити чињенице. Морамо бити лојални реалности. Дошло је до злочина, наравно. Циљ те иницијативе је политички покушај да се преправи историја и не би требало да прихватимо то“. Притом, Грајф је нагласио да у конвенцији Уједињених нација дефиниција гласи: „Геноцид је низ активности чија је намера да се изврши етничко чишћење“. Међутим, подвукао је Грајф: „Ништа од карактеристика наведених у тој реченици из конвенције Уједињених нација не може бити примењено. Самим тим до геноцида није дошло. Не можете се играти терминима, […] дошло је до озбиљних злочина, починиоци морају бити кажњени, али ово није био геноцид“.
Универзитетски професор Јехуда Бауер, стручњак за тему геноцида, такође је 21. априла 2024. одбацио да се у Сребреници догодио геноцид: „Сребреница се не може сматрати типским случајем геноцида. То је било масовно убиство припадника једне групе од стране припадника друге групе. Постоје стотине таквих случајева кроз историју“.
Директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф, научни експерт за питања Холокауста, написао је 26. априла 2024. у ауторском тексту за The Times of Israel да је догађај у Сребреници из јула 1995. „ратни злочин“: „Није сваки ратни злочин, међутим, геноцид, а Сребреница је класичан пример, јер су све жене и деца поштеђени“. Зуроф је стога рекао како не би требало подржати резолуцију у Генералној скупштини Уједињених нација јер ће то „додатно ослабити и нарушити значај појма [геноцид] који још увек служи човечанству да упозори на опасности ратова и конфликата“.
Израелски амбасадор у Србији Јахел Вилан казао је 26. априла 2024. у интервјуу Спутњику: „Не кажем да је Холокауст једини геноцид, било је још геноцида широм света. Али, када Сребреницу назовете геноцидом, по мом мишљењу то умањује важност тог термина који би, сматрам, требало да се користи само за геноциде“. Притом, о предстојећем гласању у Генералној скупштини Уједињених нација, Вилан је подвукао: „Не ради се о историјским чињеницама, нити о моралним аспектима, ради се о политици. Све у Уједињеним нацијама је политика и само политика и постоје стандарди за једну земљу, а други стандарди за друге земље. И, нажалост, већину времена трпимо од такве формуле по којој функционишу Уједињене нације. Можда ће Србија трпети од исте политике Уједињених нација, али по мом мишљењу, таква питања треба да се решавају на моралном и легалном нивоу, никако да се мешају са политиком“.
Мишљења израелских стручњака о геноциду су веома важна, јер се ради о држави која је развила најбољу научну методологију у истраживању Холокауста и геноцида. За Јевреје је питање страдања суштински део индентитета. Но, и за Србе је то питање једнако важно а такође се тиче идентитета, посебно ако се има у виду да су Срби, Јевреји и Роми били састрадалници у логорима смрти Независне Државе Хрватске. Срби, дакле, одбијају да им се у било ком виду може наметнути стигма колективне кривице за тзв. геноцид у Сребреници.
Стога је Република Србија неколико месеци водила врло активну дипломатију како би убедила што је више могуће држава да не гласају ЗА резолуцију о Сребреници. Та српска дипломатија и наступ председника Александра Вучића у Генералној скупштини Уједињених нација (23. мај 2024) остаће забележени као велики успеси Републике Србије на међународном пољу.
Наиме, после два одлагања разматрања иницијативе Немачке и Руанде, као и коспонзора резолуције о Сребреници, 23. маја 2024. дискусија и гласање о Сребреници уврштени су у дневни ред Генералне скупштине Уједињених нација. Међутим, резултат је био поразан по Немачку, колективни Запад и остале који су следили ову сегрегационистичку политику против српског народа.
Само су 84 државе гласале ЗА резолуцију, док чак 109 држава НИЈЕ ГЛАСАЛО ЗА резолуцију. Тиме ова резолуција о Сребреници, која је иначе необавезујућа, не може да се примењује. Запад није успео да стави стигму колективне кривице на српски народ.
Западне земље, посебно Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Немачка, покушале су да усвајањем ове резолуције и на овај начин оправдају своју агресију на српски народ током деведесетих година 20. века, као и западно разбијање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Савезне Републике Југославије. Притом, Југославија је у другој половини 20. века водила светску улогу у међународној политици, а Београд је био један од центара света. Запад је, заједно с унутрашњим сепаратистичким покретима, уништио пространу и лепу земљу која је имала све: море, острва, реке, језера, планине, равнице и у њој су се сусретале три цивилизације.
Поред тога, Немачка, Аустрија, Хрватска и Италија су можда биле за усвајање ове резолуције како би се српском народу осветиле за пораз у Другом светском рату, а Немачкој, Аустрији и Хрватској је свакако одговарало да се у други план стави нацистичко-усташки геноцид у Другом светском рату да би се у првом плану нашао тзв. геноцид у Сребреници, а стигма колективне кривице ставила на Србију и Републику Српску.
Наравно, важан циљ носилаца колективног Запада је укидање Републике Српске. Они би то сматрали суштинском победом над српским народом, а нестанак српске државности западно од Дрине био би коначна казна за слободарски отпор српског народа против западне хегемоније. Подсетимо, притом, да је високи представник за Босну и Херцеговину у оставци – у својству окупационог гувернера – 23. јула 2021. наметнуо допуне у Кривичном закону Босне и Херцеговине којима је криминализовао „негирање геноцида“ у Сребреници и „величање ратних злочинаца“. Предвиђена казна за ово је затворска и креће се од шест месеци до пет година за „негирање геноцида“ и најмање три године за „величање ратних злочинаца“. Инцко је тиме укинуо право на слободу говора и мишљења. Но, српски народ то не прихвата.
На крају, да закључимо. Западна хегемонија доживела је пораз на Генералној скупштини Уједињених нација. С тим у вези, ми Срби не треба да се разбацујемо појмовима о догађајима у Сребреници, већ само да се држимо чињенице да је реч о ратном злочину за који су одговарали појединци. Праведно је решење уједињење Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе у јединствену српску државу.
Остави коментар