Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Дух схоластике
У претходном тексту смо сведочили да се патристика, филозофија црквених отаца, углавном одвијала на подручју медитеранског басена. Инерција античке филозофије као и чињеница да се политичка моћ налазила у оквирима римског царства, Медитеран су „зацементирали“ као средиште свих важних дешавања на европском тлу.
Крајем 8. и почетком 9. века, центар филозофске мисли, али и политичке моћи, полако се премешта на запад и север Европе, према франачком царству Карла Великог.
Као и у доба црквених отаца, присутна је потреба успостављања јединства теологије и филозофије. Међутим, ово јединство се сада успоставља на принципима апсолутне доминације хришћанско-црквених учења над филозофијом.
Црквене догме су биле основа целокупног духовног живота, док је филозофија, захваљујући својим вештинама имала задатак да изналази аргументацију у сврху правдања тих догми. Филозофија се дакле, свела на ниво пуког оруђа теологије, или, неку врсту теолошке „слушкиње“.
Тренд тога времена представља и масовно отварање црквених и манастирских школа. У тим школама се поучавање одвијало на два нивоа. Први ниво је подразумевао стицање световних знања, по угледу на позну антику, где су се у првом реду изучавале граматика, дијалектика и реторика, да би се потом прелазило на геометрију, аритметику, астрономију и музику. Други (виши) ниво, подразумевао је и проучавање и саме теологије. Филозофија се предавала само у манастирским школама, а за потребе будућих свештених лица.
Овакав модел друштва прави велики отклон од хеленске и хеленистичко-римске традиције у филозофији и сфери права.
Када је о самом појму реч, назив схоластика води порекло од старогрчког појма sholastikos и латинског scholasticus, што би се могло преводити појмовима учитељ и (или) школски, те појма shole, тј. учење, школа.
Изворни предмет филозофије јесте Бог, мишљен углавном на трагу филозофије Платона и Аристотела, међутим, у схоластичком периоду филозофија бива ускраћена за њен облик и пут изучавања свог највишег предмета, на уштрб метода и пута теологије. Филозофска истина могућа је само као теолошка истина.
Додуше, мора се признати да је реч и о историјском периоду у коме су изворни антички филозофски списи били изгубљени или заборављени за хришћанску Европу. Доступни су били само сегменти Платонових и Аристотелових учења, али ни она нису била оригинална, већ плод тумачења посредника.
У 11. и 12. веку отпочиње процес учвршћивања феудализма у западној Европи. Долази до рапидног раста занатства и трговине. Градови се убрзано увећавају и постају све јачи друштвени фактор.
Моћ цркве и даље расте. Покрећу се крсташки походи, док се јеретички покрети брутално гуше.
Почињу да се формирају и прве школе под управом градских власти. Школе у Равени и Болоњи показују посебан интерес за право, док се медицина примарно изучава у Салерну и Монте Касину.
Током 12. и 13. века, долази до енормног привредног раста у западној Европи, условљеног све већом снагом пољопривреде, занатства, трговине, те све доминантнијом улогом градова.
Папска власт достиже врхунац и на световном и духовном пољу. За борбу против бројних јеретичких покрета оснива се посебан суд − инквизиција.
Долази до формирања ривалских монашких редова доминиканаца и фрањеваца, што ће оставити велики траг на схоластичку филозофију.
По Европи креће оснивање универзитета: Салерно (9.в.), Париз (1150), Оксфорд (12.в.), Кембриџ (1209),Саламанка (1247), Севиља (1254)…
Почетком 12. века, арапским и јеврејским посредовањем, Европа коначно упознаје Аристотела. У почетку, његова филозофија је оспоравана, да би временом постала највиши филозофски ауторитет теолозима.
Почетком 14. и 15. века јача моћ и утицај градова, настају националне државе, расте сукоб духовних и световних власти око политичког утицаја. Слаби моћ папске власти те јачају јеретички покрети. Опада моћ монархије.
Оснивају се универзитети у Прагу (1348), Кракову (1364), Бечу (1365), Хајделбергу (1381), Келну (1385)…
Имајући у виду историјску тектонику која је настала, критички дух филозофије почиње да се у све већој мери ослобађа стега теологије.
Када је реч о самом смислу схоластичке филозофије, она своје највише одређење и позив није налазила у слободном истраживању истине, јер је унапред полазила од становишта да је истина дата и објављена у откровењу. Дакле, у излагању и доказивању истине откровења, схоластичка филозофија налази своју сврху и смисао.
У даљем тексту представићемо у кратким цртама три најзначајнија имена схоластичке филозофије, Јохана Скота Ериугену, Тому Аквинског и Дунс Скота.
Јохан Скот Ериугена (око 810−877)
Ериугену називају првим оцем схоластике. Најзначајнија дела су му „О предодређењу“ и „О подели природе“. Преводећи са грчког, доприноси ширењу александријске филозофије на западу.
Међу првима је поставио тезу о сагласју религије и филозофије, тврдећи како „између истина откровења и истина ума нема противуречности“.
На трагу пантеизма идентификује бога са природом, па црква у 13. веку његово учење проглашава јеретичким и спаљује његове списе.
По Ериугени, бог се може откривати на основу његових појављивања и дела, јер је он властита делатност.
Бог се открива као тројство: из битка ствари открива се као битак (отац), из поретка и рашчлањености на родове открива се као мудрост (син) и из кретања као живот (свети дух).
Тома Аквински
Најзначајније име схоластике. Био је син грофа Ландолфа Аквинског. Родио се 1226. а умро 1274. године.
Био је доминикански монах. Студирао је у Келну и Паризу код Алберта Великог, да би касније постао и познати предавач теологије у Паризу. Најзначајнија дела су му „Сума теологије“ и „Сума против пагана“.
Филозофија Аквинског представља велики покушај прилагођавања Аристотелове филозофије хришћанској догматици католичке цркве, систематизацију те догматике и борбу против августинизма и разних јеретичких учења.
Он јасно разграничава филозофију и теологију, тј. „истину ума“ и „истину откровења“.
Коначни објект и извор спознаје по њему јесте бог. Међутим, природна моћ мишљења не може до њега проникнути.
Хришћанске тајне, као што су тројство, васкрснуће итд., не могу бити схваћене умом. Те спознаје су надискуствене и постижу се само вером, а филозофија јој не може противуречити, јер истина хришћанства је изнад филозофије. Филозофија треба да служи теологији тако што ће истину вере тумачити умом, оповргавајући лажне аргументе против вере.
У Томином учењу, једно од кључних места имају појмови есенције и егзистенције (бит и постојање). Све што јесте, како појединачно тако и сам божански апсолут, састоји се из есенције и егзистенције. Бит сваке ствари је оно што је садржано у њеном одређењу, њено родно а не индивидуално.
Код бога се есенција и егзистенција слажу. Код свих других ствари бит није сагласна с егзистенцијом, јер све појединачно постоји захваљујући другоме, зависно је и случајно. Једино је бог апсолутан, прости битак, док су створене ствари сложене.
Схватање бога код Аквинског представља средњи пут између представе о богу као особи и неоплатонистичког трансцеденталног одређења бога.
По Томи, бог се може спознати на тројак начин: посредством божанског деловања у природи, по сличности творца и стварног, а све може бити схваћено само као делић бесконачног и савршеног бића бога.
После Томине смрти, доминикански ред и цела Католичка црква намећу његово учење као доктрину Католичке цркве.
Дунс Скот (1270−1308)
Био је предавач у Оксфорду и Паризу и добар познавалац Аристотела. Са Августиновог становишта се супротстављао томизму.
Значај Скота је у уздизању принципа индивидуализма на највиши ниво, што ће после бити темељ ренесансе и новог века.
Методу доказивања даје предност у односу на мисаоно промишљање бога и света, чиме враћа филозофију „на велика врата“, али и самој себи.
Његово учење баштини фрањевачка традиција.
Извори:
- Вејновић, Н.: Повијест филозофије, З.Г. 1970.
- Хегел, Г.В.Ф.: Историја филозофије, Б.Г.1970.
- Перовић, М.А.: Историја филозофије, Н.С. 1997.
Остави коментар