Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Када је Римско царство сишло са историјске позорнице, наступила је епоха коју у историјском кључу означавамо као средњи век. Реч је о епохи миленијумског трајања, а њена кључна духовна одредница и темељ на коме ће све време почивати, биће хришћанска религија. Додуше, наговештај оваквог кретања духа имамо већ у позној римској хеленистици, где прве озбиљније додире и кокетирања са хришћанским учењем остварују представници неоплатонизма, о чему смо већ раније писали. Међутим, на развалинама римског царства, хришћанство је релативно несметано попуњавало упражњени духовни простор.
Руку на срце, ни само хришћанство у првим вековима свога деловања није било до краја изграђена, конзистентна и заокружена духовна грађевина. Присутна су била стална лутања. „Слепа“, непосредна вера, била је основ свега, а потом се разнородним познатим учењима покушавао обезбедити и духовни легитимитет.
Ни први хришћански списи још увек у себи не садрже јасно изложен принцип хришћанства. Први векови постојања хришћанске религије, протичу у сталном трагању за властитим принципима, те потребом да се изврши нека врста спајања хришћанства са богатом традицијом античке филозофије.
Такву врсту мисаоног усавршавања, тј. повезивања хришћанског принципа с античком филозофијом (посебно са Платоном и неоплатоничарима) извршили су тзв. црквени оци. Зато се ово раздобље филозофије средњег века, тј. раздобље уграђивања филозофске идеје у хришћански принцип, најчешће назива патристиком (lat. Pater = otac) или филозофијом црквених отаца.
Прве покушаје да се проста религијска вера продуби сазнањем срећемо код гностика (gnosis = znanje).
Скуп учења под заједничким именом гностицизам, која су била присутна, углавном средином другог века, носе у себи заједничке елементе у виду мешавине различитих источњачких и хришћанских веровања, као и филозофије Платона, неопитагорејаца, стоичара…
Најзначајнији гностици су Валентин, Василид и Маркион. Касније, хришћанска црква ова учења одбацује и проглашава јеретичким.
Апологети, који такође делују у другом веку, били су хришћански писци који су себи дали за циљ да хришћанство одбране од паганства, јудаизма и државне власти.
На принципима јеванђеља они покушавају да реше одређене филозофске проблеме прилагођавајући античку филозофију у сврху властитих учења. Познати апологети су Јустин Мартир, Татијан и Тертулијан.
Најзначајније зближавање хришћанства и хеленистичке филозофије наступа деловањем александријске хришћанске школе, нарочито када је на њеном челу био Тит Флавије Климент (150−219). Темељ Климентовог учења, а које ће прихватити и хришћанска црква, садржано је у ставу да нема знања без вере нити вере без знања. Климент сматра да нема несагласја између хришћанске вере и античке филозофије, те да су оне две гране истог стабла. Хришћанске истине су у складу са учењима значајних филозофа, тако да се филозофија може посматрати као предворје хришћанства.
Климентов наследник Ориген (184−254), у великој мери инкорпорира филозофију у хришћанско учење. Попут Климента, он у хришћанству види довршење античке филозофије, док у филозофији види припрему за хришћанство.
Ориген је извршио велики утицај на хришћанске писце, нарочито на кападокијске црквене оце у 4. веку, Григорија Ниског и Василија Великог.
Аурелије Августин
Најзначајнији мислилац патристике је Аурелије Августин, (354−430). Августин се родио у Тагести у Африци (провинција Нумидија). Прва интересовања за филозофију стиче преко Цицеронових списа, док је касније трпео и утицаје манихејства. Пресудну улогу око Августиновог приласка хришћанству одиграо је Амброзије, епископ из Милана.
Читање Плотинових „Енеада“ оставља на Августина велики утисак и врши огромни утицај.
Хришћанство је прихватио 387. године, да би касније постао и епископ града Хипона у Африци. У потпуности се посвећује проучавању религијско-филозофске литературе и писању. Најзначајнија дела која су остала иза Августина су: „О држави божјој“ (De civitate Dei), „Исповести“ (Confessiones), „Монолози“ (Soliloguia), „О тројству“ (De Trinitate)…
Августинова филозофија се утемељује као симбиоза хришћанских и античких филозофских учења, а као главни извор, послужила му је Платонова филозофија. Међутим, Платонову филозофију Августин не проучава у изворном облику, већ првенствено преко неоплатоничарских тумачења.
Централна тема Августинове филозофије јесте спознаја бога и божанске љубави. У тој спознаји људски дух задобија пуни смисао и вредност. По Августину, Бог је највише биће, чија егзистенција једино произилази из његовог бића (самог себе). Бог је независан, док све друго постоји захваљујући божанској вољи. Бог је узрок опстанка свега постојећег, те свих промена унутар постојећег. Не само да је Бог створио свет, већ га и одржава и наставља са његовим континуираним стварањем. Бог је највиши предмет спознаје, јер је он сам узрок спознаје. Он уноси светлост у људски дух, у људску мисао, помажући јој да допре до истине.
У полемици са скептицима, Августин износи став да без знања истине није могуће ни „вероватно“ знање, јер, да би се знало оно вероватно (што је налик истини) мора се знати сама истина.
Извор свих истина, по Августину јесте непроменљива вечна истина – Бог.
Августин допушта право на постојање и тзв. посебних истина, а оне могу постојати само зато што „учествују“ у идеји истине. Управо та идеја „учествовања“ је основа Августиновог доказа божје егзистенције.
С друге стране, на основама појма о савршеном бићу, Августин изводи други доказ божјег постојања, који ће касније постати познат као „онтолошки“ доказ Бога.
Новина коју Августин уводи јесте поставка о учешћу воље у сазнајним процесима, дакле, схватање мишљења и сазнавања као активних вољних процеса. По Августину, воља је основа целог духовног живота, јер суштина сваке ствари није у њеној пасивности (начело разума) већ у активности (начело воље).
Првенство воље се односи и на Бога, јер он није само бесконачно биће, него и особа. Овим ставом, Августин се удаљава од неоплатоничара за које је свет еманација божанског Једног, док је за њега свет акт божанске воље. Ако би престала божанска сила стварања, свет би се одмах претворио у небитак. По Августину, свет је ограничен у простору и времену. Простор и време опстају једино у свету и са светом, док је почетак стварања света уједно и почетак времена. Време је мера кретања и промене. Све што постоји јесте добро. Оно је супстанција, за разлику од зла које је само недостатак, лишеност – небитак.
Људска душа је такође нематеријална супстанција. Она се разликује од тела. Људска душа је бесмртна.
Значајан утицај на касније хришћанско учење имају Августинова схватања божанске милости и божанског предодређења.
На примеру Адамовог прагреха и смрти као освете и казне за тај грех, Августин сматра да Христ чинећи саможртвовање као вид искупљења свих, ствара могућност да Бог предодређује једне људе ка добру, спасу и блаженству, а друге ка злу, мукама и смрти. Без предодређења Божје милости људи не могу имати добру вољу.
У једном од својих најзначајнијих списа „О држави божјој“, Августин светско-историјске процесе доводи у најтешњу везу са божијим плановима и намерама. С обзиром да овај спис први пут на филозофски начин тематизује историју, њене процесе, смисао и циљ, може се рећи да је у питању први озбиљан концепт филозофије историје.
Идеја је утемељена на принципима кретања и развоја историје, од њеног почетка па до „краја света“ и „страшног суда“.
Концепт државе дели на:
- Земаљску државу, која окупља зле и грешне људе.
- Божанску државу, која окупља око хришћанске цркве мањи број изабраних.
Претпоставка припадности овој другој јесте покорност пред Богом и пред црквом.
Историју и њене периоде дели на шест делова, по аналогији на шест дана стварања света. Почетак историје креће са Адамом, а крај историје наступа „страшним судом“.
До појаве Томе Аквинског у 13. веку, Августинова теологија сматрана је темељем учења у хришћанству. Данас је његово учење присутно код појединих протестантских теолога.
Извори:
- Вејновић, Н: Повијест филозофије, ЗГ 1970.
- Перовић, М.А: Историја филозофије, НС 1997.
Остави коментар