Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Приповест не би завредела постојање уколико се кроз њу не провлачи нит зачудности због које срце зна да поскочи.
Иван Нешић, Указање Емила Хорна
Чини се да смо (пре)касно постали свесни хорора као књижевног жанра, који се уз наше знање или незнање, одобравање или неодобравање, ипак развијао, не привлачећи много пажње будући да се кретао литерарним рукавцима. Никада није био у центру, раме уз раме са жанровима и насловима дела која су сматрана канонским, већ напротив – у тами која и одговара његовим темама, доступан онима који су се потрудили да открију његове чари (у сваком могућем смислу). Продор овог жанра у књижевност десио се тек 1764. године када је енглески књижевник Хорас Волпол објавио дело Отрантски замак, у први мах га не потписавши. Тек са читалачким поклицима, Волпол се усудио да роман – којем је за сваки случај подарио изглед приређене приче, казане из друге руке – призна као свој. Његови следбеници, такође заведени литерарним мистификацијама, оживљавањем предмета и уграђивањем сабласти у своје приче, нису имали толико храбрости да целе приповести обликују на овакав начин, а уколико су, пак, то чинили, загонетним ситуацијама би дописивали и разочаравајуће расплете, објашњене посве здраворазумски, јер феномени на којима се у оваквим делима инсистира – „духови, вампири, тајанствене силе, мистериозна бића, авети и слично – најрадикалније одступају од доминирајућег идејног система и његових главних премиса” (Дамјанов 2011:75). Један од највећих мајстора фантастике Хауард Филипс Лавкрафт, у есеју „Натприродна страва у књижевности” говорио је, између осталог, о маестралности Ен Радклиф при описивању натприродног, која се, нажалост, утапала у њеној слабости – необјашњивој навици да романе завршава трезвеним, разочаравајућим објашњењима (в. Лавкрафт 1990:154). The Age of Reason, парадоксално, епоха у којој се хорор развио, разлог је због којег су многи аутори спремни да пишу о стварима „с оне стране” живота, санкционисали своју машту, преобликујући modus operandi како би остали у домену дозвољеног и прописаног. Стидљиво, као и у делима у којима се иницијално појавио, хорор је и у српску књижевност најпре провиривао путем мотива и необичних ситуација, а оне су касније представљане као погрешни опажаји, игре светлости или симулације са сличним оправдањима. Тек крајем XIX века, када су се домаћи аутори уверили на примерима писаца из других земаља, да обликовати дело у руху хорор фантастике неће донети њиховом стваралаштву, као што је раније био случај, публицитет бласфемичне или порнографске литературе, одважили су се да читалачкој јавности представе нешто другачије.
Та новина великим је делом била уроњена у врело српске традиције, и даље бремените наносима из доба паганизма, и као таква показала се непресушним извором инспирације за ауторе намерене да управо из своје културе црпе теме које ће касније обликовати по књижевноуметничким узусима. „Морали смо се окренути Европи да бисмо у пуној мери схватили могућности које нам је нудила властита баштина […] тј. да бисмо освежили осећај за фантазме и те како присутне у нашем фолклору”, писао је Сава Дамјанов (2011: 75), који у исцрпној студији Вртови нестварног: огледи о српској фантастици није само побројао типове фантастике који су од почетка модерне српске књижевности налазили места у делима домаћих аутора, већ их је подробно анализирао и испитао утицај који су извршили на касније писце и њихова остварења.
Први који је најуспелије приче засноване на немиметичком сабрао између корица једне књиге био је Божо Вукадиновић у делу Антологија српске фантастике. Објављена је 1980. године, након смрти приређивача, а место у њој нашле су оне приче које је Вукадиновић раније препознао као најбоље егземпларе српске фантастике. Из његових бележака сачињен је својеврсни предговор, вероватно много редукованији него што би био да је аутор поживео да своју идеју спроведе у дело. Двадесет осам прича и двадесет четири писца (уврштене су по две приче Драгутина Илића, Милована Глишића, Филипа Давида и Милорада Павића) репрезентују, према Вукадиновићу, „ретке странице успеле фантастике која је икада створена на тлу српске литературе” (Вукадиновић 1980: 5). Хорор је присутан у већем делу ових антологијских прича – у некима као декорум, у некима као мотивација за покретање радње, а у некима кроз ликове и њихова делања.
Године 2017. светлост је угледала антологија Страх и трепет: српска хорор прича, коју је приредио Васа Павковић. Куриозитет ове књиге јесте чињеница коју састављач наводи у предговору, симболички насловљеном „После двадесет година” – први део збирке објављен је још 1998. године у оквиру темата часописа Реч, али због тешке материјалне ситуације издавача, темат није, као они раније приређивани (еротска и крими прича), доживео „милост уобличења” у виду књиге. У сарадњи са издавачком кућом Соларис, Павковић исправља давну неправду и старом избору (петнаестак прича аутора који су се одазвали на овај позив) додаје још једанаест прича савремених аутора. На овај начин, компаративним читањем, не сагледавамо само промене од прве до последње антологије (скоро 40 година), већ готово тачно на средини имамо и 1998. годину, током које су настале приче из првог дела Страха и трепета.
*
Реч „хорор” порекло води од латинског глагола horrere који значи „накострешити се” и упућује на телесну манифестацију, реакцију након прочитаног.
Хорор је прозни приповедни жанр са доминантном одликом (differentia specifica) садржаном у естетској намери изазивања страве код читаоца, што се остварује двојако:
а) кроз избор тематике прикладне том циљу (суочење са демонским/монструозним „Другим”) и мотива њој одговарајућих (често, али не нужно, повезаних са чудесним/фантастичним), и
б) кроз особену жанровску реторику подређену задатку да код читаоца производи осећања неизвесности, стрепње, језе, страве, страха, изненађења, неочекиваног шока и грозе, при чему су та осећања за читаоца истовремено одбојна и привлачна (Огњановић 2014: 7).
О овом жанру велику и прекопотребну студију Поетика хорора написао је Дејан Огњановић, објашњавајући његове градивне елементе, историјат и различите називе, однос према хорору у светској и српској књижевности и откривајући мале тајне овог жанра, попут оне због чега је хорор жанр одређен парадоксима (примера ради, због чега читамо приче са оваквом тематиком, када се у животу упињемо да избегнемо ситуације које узрокују страх). У једној другој студији, „Однос према хорор жанру у књижевној и филмској теорији на српском језику” (2010) Огњановић наводи како није свако хорор дело нужно повезано са фантастиком (најбољи пример за то јесу поједине приче из антологије Страх и трепет).
Хорор у антологији Боже Вукадиновића присутан је, али прећутан елемент, док је четрдесет година касније овом, некада „табу” жанру, посвећена књига у којој је двадесет пет аутора хорору дало централно место. На овом поређењу уочавамо у коликој мери је за неколико деценија дошло до популаризације хорора као жанра, а једним од главних фактора који је хорор довео са маргина у центар књижевности и помогао његову експанзију, можемо сматрати филм.
У Антологији српске фантастике страх и саспенс изазвани су, у највећем броју случајева, присуством оностраног, оваплоћеног у вампирима, приказама, демонима и упорношћу јунака да победе или надмудре претећу силу. Јован Грчић Миленко у причи „У гостионици код ʻПолу-звезде’ на имен-дан шантавог торбара” и Милован Глишић у причи „После деведесет година”, оностраном дају атрибуте који су му и у традиционалној култури приписани: вампир пије крв, носи покров, могуће га је убити глоговим коцем и светом водицом, у његовој близини животиње се успаниче и неће да ходају даље, а најбоље предиспозиције за упокојавање вампира има странац, који је оваплоћење мртвог претка (в. Радин 1996: 57). Сусрети се дешавају у глуво доба, на граничном месту (воденица, „кућурина под планином”), које походи и којим господари нечиста сила. Страх јунака увећава се пропратним језовитим ситуацијама наизглед удешеним од стране природе како би се појачао утисак појаве оностраног (ветар, пуцкетање, звуци). У готово свим причама из Вукадиновићеве антологије уочавамо да се страх, између осталог, раније везивао за необјашњиве појаве у природи, којима је, не нужно, придодат нечастиви оваплоћен у лику вампира, вештице, ђавола или духа који утиче на савест (анти)јунака. Примера ради, у причи „Игуманова сен” Драгутина Илића, младић убица са осмехом корача ка месту своје егзекуције јер се признањем злочина напокон ослободио сени убијеног игумана која га је ноћу походила, контаминишући простор (точак воденички креће се наопако, мачак се костреши, петао кукуриче усред ноћи). У причи „Врт благословених жена” Милоша Црњанског, коју Вукадиновић сматра каменом фантастичне прозе код нас, природа је „нечиста ствар” јер „врт, у цвату, крајем децембра” (Црњански 1980: 118) утиче на хомицидално понашање људи претворених у звери, на које промене утичу у толикој мери да буде оно најгрозоморније у сваком појединачно – што је занимљиво, то није приказано већ само наговештено кроз поступке, будући да врт има улогу јунака приче.
ЛИТЕРАТУРА
Огњановић 2014: Дејан Огњановић, Поетика хорора, Нови Сад: Орфелин издаваштво, 2014.
Страх и трепет: српска хорор прича, приредио Васа Павковић, Нови Сад: Соларис, 2017.
Антологија српске фантастике, приредио Божо Вукадиновић, Врњачка Бања: Замак културе, 1980.
Вукадиновић 1980: Божо Вукадиновић, „Уместо предговора” у Антологија српске фантастике, Врњачка Бања: Замак културе, 1980, 5-21.
Дамјанов 2011: Сава Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици), Београд: Службени гласник, 2011.
Лавкрафт 1990: Хауард Лавкрафт, „Натприродна страва у књижевности” у Случај Чарлса Декстера Ворда, превела Гордана Велмар-Јанковић, Београд: БИГЗ, 1990, 143-205.
Огњановић 2010: Дејан Огњановић, „Однос према хорор жанру у књижевној и филмској теорији на српском језику” у Књижевна историја, год. 42, бр. 142, 2010, 559-570.
Олтвањи 2015: Ото Олтвањи, Пуцкетање патоса испод mythosa и ethosa у http://www.novipolis.rs/kultura/28842/pucketanje-patosa-ispod-mythosa-i-ethosa.html приступљено 6. 9. 2024. у 12:27.
Радин 1996: Ана Радин, Мотив вампира у миту и књижевности, Београд: Просвета, 1996.
Остави коментар