ПОСЛЕДЊИ ЧИН

Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Новосађани су после смиривања Буне дуго видали своје ране оплакујући мртве, крчећи рушевине и подижући град. Становништво Новог Сада је 12. јуна 1849. године доживело страшан шок и многи су се као погорелци и бескућници скоро три месеца потуцали у избеглиштву у Срему и по местима у Шајкашкој. Први су се повратници са бедним завежљајима вратили међу рушевине већ 7. септембра 1849. године, истога дана када се предала мађарска посада Петроварадинске тврђаве и Брукшанца. До 1852. године у Новом Саду живело je око 7.000 људи, што је била тек једна трећина предратних становника. Од старог градског језгра није остало готово ништа што би указивало на урбано наслеђе старо један век. Новосађани су скоро читаву деценију после Буне патили од скупоће, јер су цене животних намирница, огрева, становања и одеће енормно порасле услед велике количине новца у граду, добијене од државног зајма узетог за обнову града. Постоје сведочанства о томе да је живот у Новом Саду био скупљи него у престоном Бечу.

У националном и верском погледу Нови Сад је постао подељени град, некадашње бар привидно поштовање и поверење међу његовим нацијама је нестало, као и стогодишње начело које је у пар речи дефинисало те односе, нека свако гледа своја посла. Да би се револуцијом разједињена држава поново централизовала под влашћу Хабзбурга, у Монархији је уведен поредак, у историји познат као Бахов апсолутизам. У периоду апсолутизма Срби су за верност цару и династији били награђени, како оновремена синтагма каже, оном наградом којом су Мађари били кажњени. Све слабија држава Хабзбурговаца је због мира у кући морала да повлађује мађарској буржоазији на рачун мањинских народа. Из тих разлога Српска Војводина је постојала само формално, годину и по дана, да би завршетком Буне она била преименована у круновинску област Војводство Србија и Тамишки Банат.

Бечки двор је уложио много новца у обнову угарских привредних потенцијала, првенствено пољопривреде. Декретом новосадског Магистрата од 26. марта 1853. године именован је за градског инжењера Алојз Кобзинек, који је после кратког боравка у Новом Саду тражио да му се плата са 300 подигне на 500 форинти, уз образложење да је Нови Сад скупљи град и од Беча. Како није добио повишицу, напустио је Нови Сад и прешао у Темишвар. Од места у Српској Војводини, једино је Нови Сад од државе добио доста повољан кредит за обнову разореног града и унапређење запуштених пољопривредних потенцијала. Нове околности донеле су порушеној вароши, барем статистички посматрано, привидно захваљујући ераријалном зајму за обнову града, највећи привредни раст у Угарској, одмах после Пеште. Иако је према многим мишљењима Нови Сад био најпожељније решење за центар нове аустријске круновинске области Војводства Србије и Тамишког Баната, или у народу још увек радо зване Српска Војводина, разрушен, попаљен и расељен, то није могао бити.

После изненадне смрти Стевана Шупљикца (15. децембра 1848), српским војводом цар Франц Јозеф прогласио je самог себе, а заправо Војводстом Србија и Тамишким Банатом се као петом круновинском облашћу управљало из самог Беча. Царским патентом од 18. новембра 1849. године за управно-административни центар Војводства Србије и Тамишког Баната формално је проглашен Темишвар, док је за њеног управитеља, у рангу подвојводе, постављен бивши конзул у Београду, Немац Фердинанд Мајерхофер. После њега за грађанске и војничке гувернере Војводине долазили су само католици: гроф Коронин (Јохан Баптист Коронини Кронберг), барон Шокчевић, гроф Биго де Сен-Кантен, гроф Менздорф-Пуљи. Избегавање да се српски политички потенцијал ангажује у Војводини и да јој се као петој круновинској области признају адекватна надлештва, изазвало је огромно незадовољство Срба, посебно када је објављен царски проглас да је у овој круновинској области званичан језик постао немачки. У новонасталој ситуацији Нови Сад је остао скрајнут на политичким маргинама Царства, али када се почетком педесетих година дигао из пепела, град је добио своју историјску прилику да се у новим околностима потврди као културно средиште српског народа.

Змајев отац Павле Јовановић именован је за градоначелника Новог Сада 22. октобра 1849. године и тада се заводи српски курс у управљању градом, сличан ономе са каквим се ушло у Буну. Формиран је готово у потпуности српски Магистрат, у коме су од 10. децембра (по старом календару), односно 28. новембра 1849. године по први пут за постојања града списи вођени ћириличким протоколима на српском језику. Најзначајнији посао који је овај Магистрат за свој град обавио било је слање градске делегације у Пешту и у Беч, са Марком Поповићем на челу. Група највиђенијих Новосађана отпутовала је у престоне градове како би у високим круговима Монархије утицала на одлуку о добијању што повољнијег државног зајма за обнову града. Депутати су имали још један, не мали задатак, да својим деловањем код виђенијих Срба и других угледних људи, спрече предвиђено премештање Новог Сада на нову локацију уз Дунав, наспрам Каменице. Наиме, приликом прављења планова за обнову града, надлежни у Бечу су се сложили да би Нови Сад требало изместити из рушевина на шестсто фати уз Дунав западно, наспрам Марцибањевога села (Ср. Каменице), као и да је порушеном граду неопходна помоћ од државе.

Делегација се задржала преко свих очекивања, у Пешти двадесет девет, а у Бечу четрдесет два дана, али је задатак успешно обавила. Нови Сад је остао где је био и пре Буне, многи темељи и нагорели зидови били су искоришћени за зидање нових зграда. Држава је одобрила суму од милион и по форинти ераријалног зајма за обнову Новог Сада и 15.000 форинти једнократне помоћи за новосадске паоре, која је подељена при крају Јовановићевог Магистрата. Формиран је посебан одбор за доделу новца из овог зајма и контролу његовог трошења. Одбором је председавао велики жупан Исидор Николић, а са стране Новосађана сачињавали су га Јован Полит, Георгије, Ђорђе Кода и Јован Стерија, сва тројица грчко-цинцарског порекла. У одбор су због његовог легитимитета и неопходног националног реципроцитета ушла још тројица новосадских Немаца.

Подизање града започето је пре добијања зајма, одмах те јесени, како би повратници имали где да проведу предстојећу зиму. Нови Сад је постао највеће градилиште у Монархији: чађаве руине и шут били су брзо уклањани, а ново се зидало, тесало, малтерисало, подизало… Са Дунава су многа запрежна кола довлачила песак, док се из фрушкогорских каменолома лађама транспортовао камен. Записано је да су до првих мразева мајурци, а нарочито футошке Швабе, зидари и цимермани, радили дан и ноћ да би под кров што више кућа ставили. Јовановићев Магистрат силно се трудио да уклони омражени Брукшанац, али је ова фортификација остала између града и Дунава све до преткрај двадесетих година наредног века. Тврђавица је служила као мостобран и налазила се на данашњем Кеју жртава рације, између Радничке и Дунавске улице. Иако је мостобран представљао сметњу природном развоју Новог Сада и његовом излазу на реку, а при том је многим Новосађанима који су преживели бомбардовање био мрски симбол и подсећање на велику несрећу, војна власт није дозволила његово уклањање. Штавише, потврдила је војни значај тврђавице проширујући еспланаду (зараван око тврђаве, неопходна за одбрану моста), на пушкомет и померила шуслинију са 300 на 600 хвати. Тек иза шуслиније почињао је цивилни простор града на коме се смело зидати.

Комисија састављена од градских и војних званичника, побола је граничне кочеве и барјаке трасирајући шуслинију од Протине Елбе, кроз Опанчарски сокак до Рибље пијаце, ниже Владичанског двора. Према речима Милана Савића, које је пренео лист Дан јуна 1935. године, Протина Елба је била чистина између Дунава и канала. Кад је Дунав с пролећа надолазио вода је преливала целу ту чистину, да би само један узвишени део од стотинак квадратних метара остајао над водом, што је изгледало као острвце. У време кад је Наполеон био прогнан на Елбу, Новосађани су у шали ово острвце назвали Елбом. Последња новосадска кућа пре Елбе била је кућа проте Данила Петровића. Године 1817. прота Данило је купио кућу на Бари и она је по насипу имала везу са Дунавом и са острвцетом, које су Новосађани додатно крстили Протином Елбом. У Дунавском сокаку линија је ишла до куће Јована Полита и Тоше Димитријевића Пазовчанина; са Баре, код кућа Мише Георгијевића, Марка Поповића, Варошке пиваре, граница шуслиније је ишла до Јерменског насипа. Такође је гранична линија била продужена на 600 хвати од крила Брукшанца до Римокатоличког шпитаља, Три егеде сокака и Ченејског сокака.

Простор између исколчене линије и Брукшанца био је изузет из надлежности града, на њему се није смело градити, осим када је 1896. године цар Франц Јозеф дао изузетну дозволу да се унутар шуслиније сазида Окружни суд.  Градња једноспратне зграде Окружног суда је почела 1896, а завршена 1900. године и тада је била репрезентативно и највеће архитектонско здање Новог Сада. Грађена је према замисли и нацртима будимпештанског архитекте Ђуле Вагнера, одмах преко пута последње куће у Дунавској улици. Палата захвата површину од преко 9.000 квадратних метара и протеже се на простору читавог кварта. Крајем шездесетих година XX века донета је одлука да се Суд исели, па је од 1976. до 1986. године зграда адаптирана и уступљена граду да би у њу био смештен Музеј Војводине. Уз Суд је истовремено грађена двоспратна зграда затвора, који је исељен 1986. године и здање је наменски адаптирано за Архив Војводине.

Неке зграде у Дунавској улици од раније су заузеле простор који ће припасти шуслинији, али те грађевине нису диране. По самом средишту града и по околним улицама газило се по блату још коју годину после Буне. Већ током 1852. и 1853. године почели су грађевински радови у срцу града. Тада је формирано градско језгро, лепше и складније него старо пред Буну које је, поред неизбежних промена у детаљима, свој изглед у основи сачувало до данас. У њему су углавном грађене једноспратнице и двоспратнице, што је одражавало привредну развијеност града и имовно стање власника, ситне градске буржоазије сачињене од трговаца, занатлија и чиновника. Тада се грађански станови још увек нису зидали хигијенски и према у Европи установљеним стандардима. Са лошом комуникацијом и осветљењем, скученим и вијугавим степеништем, они су се после Буне градили можда од солиднијих материјала, али пре шкрто него издашно. Да се хигијена Новог Сада после Буне није разликовала од оне пре, показују нам списи из градске документације. О хигијени ћурчијске радионице Марка Поповића у Дунавској улици и о приликама на Бари, градски физик Александар Димић је у свом извештају од 29. новембра 1858. године, девет и по година после пропасти града, овако написао:

„На хигијену града утичу баре и блата што остају поред честих поплава. Градске улице су пуне блата и устајале воде, која се разлива не само из јавних, него и из приватних бунара. Њима се придружује сапуњава вода коју канали из кућа спроводе на улице. На Бари поред бивше пиваре, знатна множина крви и балеге од закланих оваца, а све то у средини града, близу житне пијаце, налази се отворена јама, пуна крви од малочас закланих оваца и друге нечистоће. Гојење свиња на више места у средини града, као што је од раније познато, развија у топле летње дане несносан смрад и ројеве несносних мува и даје испарење врло штетно за људско здравље.”

Епилог Грчке црквене општине и Грчке школе у Новом Саду

Јунска трагедија Новог Сада прекинула је све спонтане процесе његовог напретка, избрисала видљиве и опипљиве везе, али и метафизичке нити са старим Шанцем и усмерила град чађавих развалина у неизвесну будућност. Нестао је стари Нови Сад, са њиме је у неповрат отишао дух његових првих житеља и сви они детаљи који су га један век карактерисали и чинили посебним. Од свега је остало нетакнуто само име и сећање на једну полуоријенталну варош у којој се радило довољно да би се живело лепо и лежерно. Васа Стајић је овим поводом записао у новосадском листу Дан:

„Тако страшном катастрофом је Нови Сад завршио првих 100 година свога живота; тако скупо је платио своју жељу да српским речима крсти појмове и предмете које је увозио из Средње, и ређе из Западне Европе. За непуна два сата порушене су куће у којима се мидер сусрео са зубуном, форлеглефл са ибриком, вигелајзен са тепсијама и мумаказама, иконе зографа с портретима Арсе Теодоровића…”

Најстарије преостале породице Срба, Грка, Цинцара сачињавале су уски круг патрицијских породица града и биле тек један мали део Новог Сада који је нестајао. Оснивачи тих фамилија овде су се затекли још у XVIII веку, када је Нови Сад елибертацијом стекао статус слободног царско-краљевског града и после изгубљеног века подсећале на једно ишчезло, романтично доба. Полит је писао да је тих патрицијских фамилија током последњих деценија XIX века претекло тек која преко двадесет. Многе старе варошке породице су изумрле, измешале се да придошлицама, или су по женској линији изгубиле своје име и пређашњи идентитет. У самом граду тих породица живело је још само неколико, остаци неких угледнијих породица отишли су да живе по салашима, док су сви други Новосађани били фришки пришелци.

Опадање хеленског елемента било је забележено на читавој територији Царевине, самим тиме и у новој круновинској области Војводству Србије и Тамишком Банату. Пред Буну је према попису из 1846. године, на просторима будуће Српске Војводине живело 3.000 царских поданика који су се сматрали Грцима (у пописној документацији нема одреднице Цинцари); следећим пописом спроведеним 1850–1851. године у Војводству је утврђено да на његовој територији Цинцара и Грка има 2.820, док у званичним пописним актима са пописа становништва из 1860. године више није било одреднице Грци, као ни Грци и Цинцари. Да су народно свесни Грци, трговци, дипломате и свештенство још увек живели у Монархији указује податак да су почетком шездесетих година у Бечу излазиле једне политичке новине на грчком језику.

Током периода консолидације живота у Новом Саду врло брзо су се осетиле промене у свакодневном животу јелинске заједнице. У Николајевској цркви до Буне је сваке друге недеље служена грчка Литургија, али када је Буна минула и у граду се смирило, са овом праксом се спонтано стало, јер за грчку службу више није било довољно заинтересованих верника. Није познато ни име, нити каква је била судбина последњег грчког свештеника у Новом Саду. Нигде у сведочанствима о престанку грчке литургије у Новом Саду се не наводи тачан дан када се са овом праксом престало, свугде се једноставно каже после Буне, када је црква била у рушевинама. Извесно је да је последња редовна грчка Литургија у Николајевској цркви одржана у последњу, или претпоследњу недељу пред 12. јуни 1849. године. Није пронађен било какав приватни запис или службена забелешка о овом догађају, о њему се касније писало искључиво на основу сећања.

Када је Марија Трандафил 1852. године обновила храм, више није било јавне жеље да се са грчком литургијом настави. Тек када је осамдесетих година XIX века неколицина грчких потомака, понета осећањем носталгије и пијететом према својим прецима, организовала повремене доласке грчког свештеника из Београда, у Николајевској цркви се поново, сваке треће недеље одвијала служба на грчком језику. Неки помињу Павла Балту, бившег ђакона Алмашке цркве, као последњег грчког свештеника у Николајевској цркви. О овом више покушају него пракси пише Трива Милитар у своме чланку о др Ђорђу Дери, али не наводи ни приближно тачан датум када се са обновом грчке литургије почело, нити када се са њом престало. Првих дана Буне градоначелник Јован Камбер је званично вратио Николајевску цркву на старање Српској православној црквеној општини, чиме је дошао крај половичном газдовању Грчке општине овом црквом.

Иако је приликом бомбардовања њена зграда до темеља изгорела, Грчка школа је за четврт века надживела грчку литургију. У другој половини XIX века Грчка општина Новог Сада свела се на отприлике десетак, највише петнаест породица. Од Буне па све до 1860. године, у магистратским списима нема никаквог помена о раду Грчке општине, као ни о фонду Грчке школе. За овај период сазнајемо посредно, из исказа који је старатељ Грчке школе Марко Поповић 7. априла 1873. године дао градоначелнику Павлу Мачванском. Поповић сведочи да су рушевине школске зграде лежале неуређене скоро четири године:

„Те речене 1853. године позове мене мој пок. пријатељ Јоца Стерија да се заузмемо и зданије Грчке школе опет подигнемо; и ја са истим Ј. Стеријом почнем, бавећи се једном приликом у Бечу, добровољне прилоге купити од бечких великокупаца и тамошње Грчке општине у сврху зидања Грчке школе у Новом Саду. Осим тога, сваку смо прилику употребили, те нам је срећно испало за руком да од добровољних прилога сакупимо 2.340 форинти.”

Поповићев исказ одише неком тужном незаинтересованошћу најбогатијих Новосађана да поврате у живот своју тешко стечену и још теже очувану школу. Новосадски Грци су после Буне вештом трговином и шпекулацијама брзо обновили своја богатства, подизали су силне зајмове за обнову кућа, радњи и складишта, али су четири године гледали у коров и кисељак зараслу гараву руину школе коју су сви они као деца похађали. Неки од њих су својим хазардерским трговачким пословањем добијали и губили много више новца него што је за реновирање школске зграде требало потрошити. За ту сврху није им се давао новац, већ су тражили новчану помоћ од богатих земљака из Беча. До обнове је ипак дошло спонтано, онако успут, неплански, уз изражену свету обавезу према бившим и долазећим генерацијама свога рода. Школа на језику њихових дедова многим потомцима некадашњих Грка више није била потребна, обновили су је туђим капиталом, тек онако, ради реда. Када је из Беча коначно стигао иницијални капитал, активирали су се малобројни чланови уснуле Грчке општине, са којима је патронат Грчке школе потписао даровни уговор на суму од 4.950 форинти. Уз помоћ овог новца који ће послужити као основни улог, Грчка општина је узела зајам из државног фонда за обнову града. Када ни то није било доста, подигнут је и зајам из фонда Српске гимназије у висини од 2.000 форинти. И даље су се прикупљали добровољни прилози, па је према Поповићевим речима, за подизање зграде прикупљено отприлике 14.800 форинти.

Шушкало се међу скептичним Грцима, барем оним ретким који су се још увек тако сматрали, да се средства не троше оправдано и наменски, већ, да део новца одлази у нечији џеп. Како за те тешке оптужбе није било јасних и поузданих доказа, али и због врлетне природе и непредвидивих реакција Марка Поповића, није било одважних да своје сумње јавно изнесу. Дискретно су се чула питања да ли је икоме потребна Грчка школа и да ли вреди на њу новце трошити? Ни сам Поповић у својој изјави, ни било ко други у граду није знао колико је новца тачно стајала обнова школе, јер су оригиналне признанице слате директно донаторима у Беч. Копије рачуна нису се правиле, књиге грађевинских трошкова нису педантно вођене, нити је ко водио приватну евиденцију утрошених средстава. Нико ни од надлежних структура, Магистрат, просветна надзорна служба, као ни школска архива, не поседује било какву информацију о томе колика је била коначна цена изградње нове школске зграде. Може се закључити како је подизање Грчке школе занимала само понеког Јелина, док је у званичном граду и у широј новосадској јавности прошла прилично незапажено. Осим два штура новинска чланка, нема других јавних извештаја о овом догађају.

Када је коначно прикупљено довољно новца приступило се обнови школске зграде. Пројекат и план грађевинских радова сачинио је архитекта Фриц Шлауб, а предрачун пројекта израчунао је зидарски мајстор Андреа Ханер. Велики грађевински радови изведени су по тада важећим правилима и класицистичким принципима. Ипак, изглед фасаде у необарокном декоративном склопу, по свему судећи, резултат је неке касније обнове, вероватно с краја XIX века. Спратна зграда има широк, асиметрично постављен, двокрилни улаз. На уличној фасади је укупно шест отвора, партерни део фасаде обрађен је у имитацији камених квадера, док је на спрату упечатљива необарокна декорација изнад прозорских отвора, састављена од балустерског низа на парапетима и сегментних фронтона са орнаментима у облику шкољке. Поткровни конзолни фриз пресечен је таванским отворима, који су затворени декоративним розетама. На средини спрата, изнад кордонског венца, постављена је спомен плоча од ружичастог мермера на којој је уклесан текст о обнови објекта из 1821. године. У уличном делу зграде пројектовани су станови, а у крилу са леве дворишне стране налазила се учионица. Степенишно крило има касетирану таваницу и богато обликовану ограду од кованог гвожђа. Грчка општина је после обнове школске зграде део приземља издавала Медаковићевој штампарији, све до 1859. године, када је штампарија продата владици Платону, који је као поклон предао патронату Српске гимназије. Током деведесетих година XX века тавански простор је претворен у стамбени, а фасада је обновљена.

Када је 14. октобра 1855. године умро тадашњи председник Грчке црквене општине Јован Стерио, на изборној скупштини за руководство Грчке општине, функције председника и руковаоца школским фондом се раздвајају, чиме старатељ фонда и његов руковалац постаје Марко Поповић, а председник црквене општине Георгије, Ђорђе Кода. Крајем сваке фискалне године Поповић је подносио рачуне само Грчкој црквеној општини. Последњи рачун црквеној општини достављен је крајем 1872. године, када је од школског фонда и књиге рачуна Марко дигао руке и предао их председнику Коди, уз писмену препоруку, да их преда коме он жели.

Број чланова Грчке општине годинама после Буне је бесповратно опао. На заседању њених преосталих чланова, одржаном 27. јануара 1860. године под председавањем магистратског сенатора Константина Којића, било је присутно свега десет људи: председник грчке црквене општине Георгије, Ђорђе Кода, затим Георгије, Ђорђе Кондороши општински фискал, три економа општине, Константин Поповић Комораш млађи, затим његов брат од стрица Марко Поповић и Константин Фота; као чланови општине присуствовали су Тома Дера, Емил Чакра, Никола Мариновић, Јован Димић и Јован Полит. На овом заседању присутни су били јединствени да се, без обзира на број активних чланова, они као Грци сматрају засебним општеством и показују спремност да ако затреба, и пред судом бране своја права.

Окупљени су затражили да једино они имају ексклузивно право да постављају наставни кадар Грчке школе, непосредно и без икаквих утицаја државних или градских власти. Затим су писменим путем затражили од Магистрата да им помогне око организације школе и изучавања новогрчког језика у њој. У вези пословања Грчког општества поставили су захтев Магистрату, да им се дозволи да рачуне подносе прво на увид председнику, фискалу и економима општества, па уколико се наиђе на неке злоупотребе, да се тек онда контролори обрате властима. Сви присутни су се једногласно успротивили покушају владике Платона Атанацковића да преузме њихов фонд. Септембра 1859. године владика се обратио Магистрату са захтевом да се његовој администрацији предају фондови Грчке школе, како би се тим средствима плаћао редован професор српске гимназије, пошто није више било заинтересоване грчко-влашке деце за Грчку школу.

Према записнику са овог заседања, извештавало се о уложеном капиталу општества датом под камату и о оним фондовима којим су руковали наследници дародаваца. Увидом у пословну документацију закључено је да је обновљена зграда Грчке школе била главни иметак општества. Од новца општество није имало ни једне једине крајцаре, али је на хартијама од вредности у своме власништву општество баштинило облигације на 2.400 форинти сребра, али је облигација на завештање Марка Сервијског, у висини од 400 форинти временом нестала. Контролна комисија је утврдила да је спорна облигација нестала у време када је овим завештањем руковао Ђорђе, син Марка Сервијског. Утврђено је и да је Ђорђе до 1. јануара 1848. године спрам очеве тестаментарне жеље редовно исплаћивао школи годишњих пет одсто на име интереса. Када је после Буне овај легат пресахнуо, неко је незаконито и неовлашћено из документације уклонио безвредну обвезницу. На седници је констатовано да се од пре Буне не исплаћује ни интерес на четрдесет форинти легата Михаила Полита (старијег), којим је руковао Михаилов наследник, син Јован. Како би обештетио општество, Јован се обавезао да ће од тога дана исплаћивати 6% на главницу, све док се од камате не сакупи 100 форинти. Овај новац ће представљати заједничко завештање оца Михаила и сина Јована, обећао је Полит.

Сенатор Којић је реферисао Магистрату о неликвидном финансијском стању у Грчкој општини Новог Сада. Наведени пропусти у финансијском пословању Грчке школе и црквене општине привукли су пажњу градских власти, па је Магистрат у наредном периоду са више интересовања пратио догађаје у грчкој општини и у раду школског фонда. Градски службеници су1865. године констатовали да:

„[…] потомци ових фамилија, које су грчку школу основале, имају врло мало деце, те као што је познато, похађају наречену грчку школу србска деца из србских нормалних школа и то после редовних школских часова.”

Фонд Грчке школе остао је у власништву Грчке општине још наредних осам година. У међувремену, 28. јула 1869. године стављен је последњи грчки потписани документ у Новом Саду. Новосађанка Зое, или Зоја Гадеша, издала је пуномоћ на располагање имовином своме рођаку Ксенофонту Муколи из Беча и документ потписала грчким алфабетом. Отприлике годину дана касније затворена је новосадска Грчка школа, јер су је похађала само четири ђака. Кажем отприлике, јер није пронађен документ решења о затварању школе и не зна се тачан датум престанка њеног рада.

Учитељ Никола Јанакидис и вајар Ђорђе Ђока Јовановић

Последњи грчки учитељ у Новом Саду био је Николаос Јанакидес, или Јанакидис, и када је школа престала са наставом он је отпуштен из службе без отпремнине. Јанакидис је рођен негде у околини Солуна, и у Нови Сад је стигао коју годину пред Буну. Наредних десетак година Јанакидис је предавао у Грчкој школи и у истом периоду је по питањима грчке ствари био најактивнији Грк у Новом Саду. Одликовао се лепим појањем црквених песама и готово сваке недеље је појао на литургији. Савременици кажу да је водио дневник на грчком језику, у који је описивао људе и догађаје око себе. Волео је да се дружи са ученим Новосађанима, па када у кафани попије коју чашицу рецитовао би Бајрона у оригиналу и тихо певао сетне песме малоазијских Грка. У емотивном заносу учитељ Јанакидис је поводом устанка Грка у Мореји (Пелопонез) 1862. године, у коме је учествовао његов рођени брат Жисис, саставио Адресу Грка из Новог Сада и околине и упутио је на Грчку народну скупштину. У Адреси се, између осталог, каже:

„Искрени синови миле Грчке, живећи у србској Војводини препоручили својој браћи у грчкој скупштини слогу, па да изаберу за владара човека који је душом и срцем Грк; тако ће ускрснути византиска држава, и поновиће се маратонски, саламински, термопилски и платејски трофеји.”

Нешто касније исте године Јанакидис је у Србском дневнику (новине које је у Новом Саду издавао Данило Медаковић између 1852–1864) објавио чланак „Грци и србска журналистика“, поводом којег се развила полемика са Нинковићевим Србобраном (1861–1867). Из необјављеног Дневника Илије Вучетића (први човек новосадских либерала у време повлачења С. Милетића са чела ССНС), за годину 1863/64. видимо да је Јанакидис одржавао присне везе са својим бившим ученицима. Вучетић пише да га је професор посећивао у Текелијануму када би путовао у Пешту, а лети је Вучетић, док је боравио у Новом Саду, радо свраћао код свог учитеља на чај.

О последњем грчком учитељу у Новом Саду и о последњим годинама рада Грчке школе сведочио је 1933. године њен последњи живи ученик г. Сава Стојковић. Сава Стојковић је био угледни Новосађанин, члан Управног одбора Матице српске. Он је у име грађана Новог Сада 9. новембра 1918. године био на челу колоне Новосађана и Српског народног одбора за дочек прве јединице српске војске која је око 11 часова ушла у град. Када је јављено да су ослободиоци у Петроварадину и прилазе мосту, у сусрет јој је кренуло 400 коњаника, одевених у народна одела и окићених српским заставама. На челу колоне грађана био је егзалтирани Стојковић, који је на средини моста дојахао до строја српске војске, пред мајора Војислава Бугарског. У емотивној атмосфери Стојковић је изљубио мајора, свечано му предајући окићену српску заставу, и узбуђеним гласом захвалио мајору Бугарском и војсци на ослобађању Новог Сада. Из његовог исказа:

„Грчку школу шездесетих година XIX века похађала су махом српска деца, јер у граду грчке више није било. Ђаци Грчке школе су претходно са успехом завршила основну српску школу. Грчка школа је имала свега два разреда. У одељењу самном су ишла, између осталих двојица ђака, будућих угледника, Дејан Суботић, руски генерал и гувернер источних руских области и Пера Шилић. Осталих другова се не сећам. Школске 1861. године учитељ Грчке школе у Новом Саду био је Грк по рођењу и ђаци и грађани су га звали кир даскалос.
Био је родом из Македоније и звао се Никола Јанакидис. Учитељ је прво становао у улици Златне греде, а после у школској згради, у дворишту са десне стране. Школска зграда је већ тада била на спрат, а учионица се налазила са леве стране када се уђе у двориште. У Грчку школу су после Буне ишло као у припремну школу за гимназију. У школи се учило само писање, читање и веронаука, дакако на грчком. Рачун се није учио. Књиге су биле старе, или чисто грчке, или на истој страни и грчки и српски, т. ј. на половини грчки текст, а на другој половини српски превод. Наставни језик је био грчки. Главно тежиште је било на веронауци и молитвама. Ђаци су са учитељем у цркву ишли редовно, чисти и свечано одевени. Ишло се у Николајевску цркву и то кроз башту Грчке школе право у николајевску порту, која је у то време била ограђена даскама. На том простору кућа тада није било. У цркви се служило на црквенословенском језику, иако су неки угледни парохијани те цркве били Грци, као Коде, (Коде су били угледни новосадски Грко-Цинцари, којима је у овој књизи посвећено веома мало пажње. Ђорђе, Димитрија, Кода био је једногодишњи председник Грчке општине у Новом Саду 1878. године)  Дере и други, којих се сада не сећам. Слушао сам од свог оца да се до Буне у Николајевској цркви служило и на грчком језику.”

Постоје две потпуно различите вести о дужини и исходу боравка учитеља Николе Јанакидиса у Новом Саду. Душан Ј. Поповић тврди да је Никола Јанакидис у Новом Саду као даскал остао десет година, а затим отишао у Београд. Угледни Новосађанин Сава Стојковић, Јанакидисов ученик, у старости је причао да је последњи грчки учитељ до своје смрти остао у граду и да је сахрањен у Николајевској порти.

Професор Јанакидис био је угледан породични човек, отац седморо деце, од којих је најпознатији био академик Ђорђе, Ђока Јовановић, после Петра Убавкића, први српски школовани вајар. Према уметниковој Аутобиографији, Ђока Јовановић је рођен 21. јануара 1861. године у Новом Саду и приликом пријављивања новорођенчета Ђока је као и сва његова браће и сестре добио презиме Јовановић. Учитељ Никола је своје оригинално презиме Јанакидис превео у Јовановић, у част супруге Јованке Петровић, родом из Ивањице. Ђорђе је још као дете од оца стекао изузетно класично образовање и склоност ка уметности, свирао је виолину и изврсно цртао. Посебно је био везан за најстаријег брата Аристида, који га је као свештеник интелектуално уздизао и усмеравао.

Основно школовање Ђорђе је започео у Новом Саду, наставио у Пожаревцу, а завршио у Крагујевцу. Реалну гимназију је похађао и завршио 1882. године у Београду. Одбија државну стипендију Краљевине Србије и школовање наставља о свом трошку на Универзитету у Минхену. Тамо је четири семестра студирао технику, али је више времена проводио у школи дрвореза у Партенкирхену него на факултету. Све више га обузима велика страст за вајарством и он јој се у потпуности предаје, постаје државни стипендиста и уписује се на Академију ликовних уметности у Бечу, у класи професора Едмунда Хелмера. Млади студент вајарства постаје заљубљеник у бициклизам и као први српски бициклиста вози на релацији Париз–Беч–Београд, упознајући се са људима, историјским знаменитостима, природним лепотама крајева кроз које је пролазио. То је било време када је будући академик још увек духовно лутао, сањарио о животу у вечитом граду Риму, али је истовремено планирао да пређе у Дрезден. Студије ипак наставља на Академији у Минхену, код професора Макса Виднмана.

У Минхену је за време студија ступио у брак са Немицом Емом Викторијом Шајтлер, која му је родила два сина: Мирка, који је као студент архитектуре погинуо у бици на Марни 1915. године и две године млађег Александра-Бранка. Заједница са Емом Викторијом кратко је трајала, па се Ђока током специјалистичких студија у Паризу оженио Францускињом Маргаретом, Марго Робер. Уживао је у париским данима, постдипломско школовање је наставио у престижној и реномираној Академији Жијом и приватној школи Колароси. Први пут је своје радове излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889. године, где је за статуу Кнез Милош добио бронзану медаљу. Као државни стипендиста морао је 1891. године да прихвати учитељски позив у Београду и безбрижним данима и проводу у Паризу дошао је крај. Годину дана у Првој београдској гимназији предаје цртање, али тадашњи Београд је био сувише неспреман и скучен за његове баварске навике и париске видике, па га напушта и 1892. године на кратко се враћа у вољени Париз.

Као службеник Дирекције државне железнице Краљевине Србије ради до избијања Првог светског рата. Ратне године проводи у Паризу, а после рата је предавао у Четвртој београдској гимназији и до 1926. године радио као инспектор у Министарству грађевине. Слободно време проводи у свом атељеу, у породичној кући на Врачару. Један је од оснивача Удружења српских уметника Лада, чији чланови су били најбољи српски вајари и сликари, Петар Убавкић, Урош Предић, Марко Мурат, Бета Вукановић, Риста Вукановић, Симеон Роксандић, а као један од оснивача помиње се и Надежда Петровић. За редовног члана Српске краљевске академије Ђока Јовановић био је изабран 16. фебруара 1920. године. Поред градова Париза и Београда, својим је сматрао и родни Нови Сад, коме се одужио тако што је 1905. године у Новом Саду организовао своју прву самосталну изложбу.

Боравећи по европским метрополама, Ђорђе Јовановић је стекао широке видике и спадао у ред либералне интелигенције, али су национални мотиви били у њему дубоко укорењени. Тешко је из његовог богатог и вредног опуса издвојити све репрезентативне радове, али ћу поменути следеће: бисте Гуслара (1889), Црногорац на стражи (1902), За Отаџбину, извајана 1916. године у Паризу; ови радови су настали као резултат његовог национално-ослободилачког заноса. Следе представе апстрактних појмова у експресионистичком стилу: Гордост (1897), Студија (1921), затим портрети Бранка Радичевића (1896), Милована Глишића (1905), Владана Ђорђевића (1909), Ј. Ј. Змаја (1912), скулптура Вука Стефановића Караџића (1932) и 1933. године величанствено попрсје Краљ Петар Карађорђевић.

У време свог другог боравка у Паризу, још увек снажан и вирилан био је обузет женом као универзалном опсесијом мушкарца, те ваја женске ликове, препуне емоција и еротског набоја. Тада су настале Косачица, Играчица, део композиције Историја српске књижевности (1922). Следе радови мотивисани српском трагиком и ратним страдањима: Жртве бомбардовања и Сироче. Религијску представу Вазнесење Богородице извајао је за надгробни споменик Симе Матавуља. Његов најпознатији и најмонументалнији рад је Споменик косовским јунацима из 1900. године, који доминира централним градским тргом у Крушевцу. Две његове скулптуре красе данашњи амбијент Новог Сада: Нимфа Дунава из 1912. године, нага женска представа која краси цветни засад на улазу у Дунавски парк из Дунавске улице, и Хермес, или Меркур (1938), скулптура која надвисује куполу зграде тадашње Српске банке, на углу Милетићеве и Грчкошколске улице. Новосађани су ову скулптуру назвали ,,Гвоздени човек“.

Урош Предић је рекао о Ђоки Јовановићу:

„[…] Јовановић чврсто стоји […] на видном месту које је себи извојевао без модерних начина пропаганде и рекламе, радећи у обиму свога дара, живом маштом и солидном техником, увек обуздан непроменљивим правилима Лепоте, правилима мере, јасноће и склада.”

Ђока Јовановић је умро 23. марта 1953. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Како је текао процес гашења Грчке општине у Новом Саду? Било би историјски неприхватљиво делити православне Новосађане седамдесетих година XIX века на Србе и Грке, једнако оштром поделом како би се то дало чинити пола века раније. Друга половина XIX века време је када су се сви чланови Грчке општине, иначе угледни грађани Новог Сада, сматрали правим и ватреним Србима, али им је грчко порекло било свето и у срцу. Све што су радили било је на ползу отечества, али су активностима у грчкој црквеној општини желели да своју угаслу заједницу достојанствено доведу до краја. Није у њиховом јавном раду било оне страсти и беспоштедне борбе као у време Бељанског, али су грчко-цинцарски потомци, без обзира на немар према својој порушеној школи, чували онај трун посебности који их је разликовао од осталих становника Новог Сада. Једнако поносито као што су Срби из оближње Шајкашке, пришелци из Београда, Рашке области, Косова и Метохије, затим Сарајлије, Личани или Херцеговци, дуго чували и памтили своје корене, завичаје и претке, тако је и трећа или четврта генерација Јелина-Срба памтила и волела своје грчко порекло.

Када су од великог пламена грчке заједнице остали само угарци, Поповић, Полит, Чакра и остали, предали су Грчку школу, симбол своје посебности, једноверним новосадским Србима. Био је то дефинитивни крај организоване грчке заједнице у Новом Саду. Формални епилог Грчке школе почиње 25. марта 1873. године тривијалним поводом, онда када се власт заинтересовала за руковање школским фондовима. Велики жупан Ендре Флат је тога дана упутио градоначелнику Мачванском допис следеће садржине:

„Краљевски комесар барон Мајтењи је дознао да се у Новом Саду рукује црквеним и школским фондом грчке заједнице, а то се руковање ниоткуд не контролише, нити су већ од дужег времена прегледани рачуни руковаоца. Тражим да ме градски начелник обавести, пошто саслуша заинтересоване стране: како је постао тај фонд, чему је намењен и ко, или какво морално тело има право да рукује овим фондом, ако руковање контролише?”

Иако је краљевски комесар био први званичник власти који је после Буне поставио службено питање о природи грчког фонда, Мајтењи није стигао и да га реши. Читаву ствар до краја је довео његов наследник, комесар Сигисмунд Хуберт. Рођени Новосађанин, помађарени Немац, Хуберт је са Србима одржавао коректне односе и био присан са многима од њих. Своју чиновничку каријеру започео је крајем тридесетих година као градски бележник, када његов потпис налазим на дипломи која је потврдила чланство Јована Полита у Новосадској трговачкој компанији. Добронамерно је покушао да измири Народну странку Светозара Милетића са угарским властима, али му у тој намери наименовање Калмана Тисе, за министра унутрашњих дела, у марту 1875. године, није ишло на руку.

Изгледа да је у његов програм измирења угарских власти са Србима улазило и коначно решавање питања Грчке школе и њених финансија. Хуберт је очигледно желео да једном за свагда реши замршено питање Грчке општине, школе и њихове имовине у Новом Саду, што се јасно види из акта од 15. јула 1873. године, којег је упутио Мачванском. Комесар тим актом обавештава новосадског градоначелника да је од министарства просвете добио списе са информацијом како је Грчка школа у Новом Саду отворена без основног писма и статута, али пошто је дуго и успешно радила добила је право јавности. Такође је извештен да је школа затворена пре неколико година. Ова тврдња била је паушална: школа је у правном смислу била потпуно легална образовна институција, њено отварање и слободан рад дозволио је сам владар, а лиценцу издало Намесничко веће. То што је у прво време српска јавност није признавала и што су је царски просветни инспектори Срби заобилазили, било је одраз несређених српско-грчких односа, али школа је постојала и радила према свим тада важећим прописима монархије. Велики део школске документације, посебно о финансијском пословању школе, нестао је средином XIX века. Највероватније је архивски материјал пропао у бомбардовању, док руку на срце, седамдесетих година међу последњим потомцима Грко-Цинцара није било ни жеље ни снаге да се легитимитет школе на издисају јавно доказује.

У наставку случаја око Грчке школе, општества и њихових финансија, комесар Хуберт извештава градоначелника Мачванског да је вршећи увид у документацију сазнао да се имовина фонда школе састојала из школске зграде и уложеног капитала у износу 2.480 форинти, али да је иза пословања школе остао дуг у висини 5.125 форинти. Хуберт даље констатује како у граду никада званично није постојала ни самостална црквена општина грчког језика, тако да формално ни сада не постоји; оно удружење које се бесправно назива грчком општином, састоји се и састојало се од личности које су пуноправни чланови Српске православне црквене општине. На крају се комесар Хуберт дотиче питања школског фонда и каже да се њиме руковало илегално, без надзора црквених, градских и државних власти. Престанком рада школе престала је и употреба школског фонда у првобитне сврхе, а како нико не може бити истовремено припадник две различите верске општине, српске и грчке, неопходно је укинути ово незаконито стање. У закључку комесар позива градску власт да сазове личности које се бесправно називају грчком општином, те да се од њих затражи писмена изјава у којој би се изјаснили да ли су вољни активу и пасиву фонда Грчке школе предати Српској црквеној општини, чији су и они званично били чланови.

У згради Грчке школе поводом решавања судбине грчког фонда састали су се 21. јула 1873. године прваци Грчке општине у нестајању: Ђорђе Кондороши, Михаило Полит-Десанчић, Петар Полит, Ананије Дера, Давид Дера, Тома Дера, Леонид Стерио, Спиридон Марковић, Константин Лазаревић, Ђорђе Мариновић, Ђорђе Кода, Емил Чакра, Гаврил Бароко, Стеван Николић и Радослав Манојловић. Састанак је сазвао и њиме председавао градоначелник, Србин Павле Мачвански. На отварању састанка Кондороши је као правник оспорио легитимитет скупа, који не може да решава спорне ствари зато што осим њих у граду има још чланова бивше Грчке општине који нису позвани на састанак. Предложио је да тутор фонда Марко Поповић преко новина сазове целокупно чланство новосадске Грчке општине, што су присутни једногласно прихватили.

Следећа конференција Грчке општине одржана је 3. августа и на њу је дошло мање чланова него две недеље раније. Шта је одлучено на овом састанку, и поред вођеног записника не може тачно да се одреди јер је било опречних предлога који су подржани од већине, да би се на крају изгласало само да се исплате дугови заједнице. Иако су сви једногласно прихватили овај предлог, нико није знао да каже како да се општина раздужи, јер је дуг празног фонда био 2.700 форинти. Уследио је невероватан предлог да се оснује нова грчка основна школа (претходна је затворена пре три године због недостатка ђака) чији ће наставни језик бити новогрчки!

Из записника се не види ко је био предлагач, али нагађам да је то могао бити неко ко је добро познавао текуће законодавство Угарске, такав предлог, ма колико био нереалан и у колизији са стварном ситуацијом, у потпуности је био у складу са деветим чланом Угарског закона о народносним (мањинским) школама из 1868. године. Одмах по Аустоугарској нагодби, Мађари су приступили усклађивању револуционарног закона из 1848. године са новонасталом политичком ситуацијом.

Октроисани (први) устав из 1849. године народностима унутар Хабзбуршке монархије није обећавао аутономију. Неодређен статус народности унутар Угарске протегао се све до аустро-угарске нагодбе, иако се о правима народности расправљало у Угарском сабору 1861. године, до доношења закона није дошло. Нова држава, Аустроугарска, представљала је заједницу једанаест народа и десетак етничких заједница. Међу народе признати су: Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Срби, Пољаци, Украјинци (са Русинима), Румуни, Словенци, Хрвати и Италијани. У етничке заједнице спадали су Јевреји, Роми, Грци, Власи (Цинцари), Јермени, Бугари и др. Међутим, у оба дела нове државе права народа нису била једнака. Аустрија је својим уставом из 1867. године изгласала равноправност народа, док је у Угарској ситуација била другачија: Угарски сабор је 6. децембра 1868. године изгласао Закон о народностима. Овај закон је у суштини био надградња револуционарног закона о народима, и према њему, угарски држављани припадају јединственој угарској нацији што значи да се није признавало национално постојање и право на аутономију немађарским народима. Народностима у Угарској била је јамчена употреба матерњег језика на нижим степенима судског поступка, у сферама јавне управе и образовања. Такође, дата им је слобода културног и политичког организовања. Нажалост, овај закон је чешће био мртво слово на папиру него што је представљао функционални правни акт.

Потврђени су ставови старог закона О признавању аутономије цркве, школе и фондова православних Срба, Румуна и Грка. Према овом закону припадници наведених народа могли су да оснивају и одржавају своје самосталне школе само као конфесионалне, јер су народносна, мањинска права признавана једино по верској основи као конфесионална. Конфесионалне школе биле су делом финансиране од стране државе, па је предлагач можда у тој чињеници видео решење за финансијске проблеме школе. Изгледа да је предлог био прихваћен, што је изазвало злураде коментаре у граду. Да би ублажио подсмех јавности неко је анониман од Грка, вероватно Ђорђе Кода, дао интервју за Заставу:

„Кад већ нема деце за особену грчку школу, онда је најбоље пренети врело просвете на своју једнокрвну браћу суграђане, с којима смо рођени, одрасли и век проводили, у чијој смо општини и у осталим друштвима свагда братски примљени били, у месту где смо радећи и помогли се и стекли, речју, где се животни интереси ни наши, а камо ли наших потомака, не могу одвајати од српских. Боље је да учинимо тако, да будемо великодушни ктитори просвете, него да за инат животаримо донекле и даље својим засебним животом, а да смо међу својом једноверном браћом прекорни.”

На контроверзне одлуке донете на августовској скупштини новосадских Грка, министарство просвете је 30. октобра послало допис са сугестијама. На крају дописа министарство налаже грчкој заједници да заједно са градским властима спроведе темељно испитивање на тему има ли у Новом Саду довољно заинтересоване деце и неопходног финансијског потенцијала за отварање нове школе на новогрчком наставном језику; нека се на основу добијених резултата одреди постоји ли потреба за наставком рада Грчке школе. Уколико се одустане од отварања школе, нека се изради план како би се уз помоћ фонда у будућности могло организовати и финансирати учење новогрчког језика у некој од новосадских православних школа.

Последња скупштина новосадских Грка у 1873. години одржана је 25. децембра под председавањем великог бележника Илије Вучетића. Осморица присутних Грка донели су следећи закључак:

„Из разлога што је Грчка школа већ пре неколико година морала бити затворена, јер је имала само четир за школу способна детета, а изгледи су такови да их ни убудуће неће бити, стога да се целокупни фонд новосадске Грчке општине уступи Новосадској српској вел. гимназији, под тим условом, да се грчки језик има предавати за навек, па и онда, ако би се може бити временом на осталим сличним заводима у Угарској предавање грчког језика укинуло.”

У некрологу који је 1893. године поводом смрти Ђорђа Коде објављен у Бранику бр. 15, каже се да је његова највећа заслуга то што је као члан Грчке општине предложио да се зданије Грчке школе поклони Српској великој гимназији, којој је више година старатељ био. Да би се уступање фонда гимназији уз аманет извело по важећим прописима, потрудио се министар просвете краљевине Угарске, Трефор. Он је 9. фебруара 1874. године инструисао Магистрат да се предаја фонда и целокупне имовине (школске зграде), може извршити тек пошто се Грчка општина још једном састане и нађе начина да изравна дугове, како би се фонд учинио активним. Министар је наредио да се изабере одговорни старалац фонда на мандат од шест година, који ће бити дужан да наплати сва потраживања и да отплати дугове, тако што ће под закуп дати школску зграду и у наведеном року здрав фонд предати новом власнику. За стараоца фонда Ананије Дера је 19. априла 1875. године предложио Гавру Полита, који и би изабран. Вечити бунтовник Марко Поповић противио се читавој ствари и телеграфски упутио протест министру Трефору.

Решењем којим је одложена предаја фонда нису били задовољни многи у Новом Саду. Застава је у броју 81 донела чланак под насловом Грчки фонд не доби срп. вел. гимназија новосадска. Новосадским Србима је требала зграда за отварање Више девојачке школе, па су планирали да за њу искористе зграду бивше Грчке школе. Требало је, међутим, чекати наредних дванаест година, јер је последњи дуг грчке заједнице отплаћен тек 1885. године, да би годину дана касније здрав грчки фонд био прикључен фонду Велике српске православне гимназије новосадске. Уз фонд и зграду у данашњој Грчкошколској улици, Гимназији је предат легат са документацијом и књигама.