ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ДИНАСТИЈЕ РОМАНОВ У РУСИЈИ 1918. ГОДИНЕ

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ДИНАСТИЈЕ РОМАНОВ У РУСИЈИ 1918. ГОДИНЕ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Неколико деценија након одржаног великог костимираног бала у санктпетербуршком Зимском дворцу 11. и 13. фебруара 1903. године, приређеног у 290. години од ступања Романових на „сверуски царски трон“, један од учесника тог догађаја, велики кнез Александар Михаилович назвао га је „последњим спектакуларним балом у историји Царства…“. Између осталог, велики кнез тада је записао још и следеће речи: „…Али, једна друга, нова, непријатељска Русија, зверала је у нас кроз велике дворске прозоре… Док смо ми плесали, радништво је протестовало, а са Далеког истока, претећи, надвијали су се црни облаци…“ Свакако, велики кнез тада је мислио на злосрећни Руско-јапански рат из 1904. године, када је говорио о претњи са Далеког истока, али истовремено начинио је и суштинску грешку, јер у годинама после одржаног бала, па и након рата са Јапаном, над царском Русијом, тада четвртом економском силом у свету, која је, према проценама стручних лица, до 1950. године на поменутој хијерархијској лествици развоја успешних друштава, требало да преузме водеће, прво место, нису се „надвили тамни облаци са Истока“, већ „са Запада“, одакле те „разарајуће олује“ на руска пространства углавном и долазе. У пожару бољшевичке револуције збрисана је велика Руска империја, легитимна и легална наследница Источног римског царства или Ромеје, али и наследница античког Рима, чиме је Москва окончала своју „владавину“ над престижним насловом „Трећег Рима“. Последице ових судбоносних догађаја с краја, и у првим годинама након окончања Великог рата, Русија, али и цела планета, осећају и данас. Према појединим истраживачима, социолозима и историчарима повеснице руских револуција из 1917. године, завршни, али и почетни чин ове велике и никад до краја „разрешене“ драме коју је доживео руски народ и његова држава на почетку претходног столећа, догодио се смакнућем царске породице Романов 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу. Лична драма последњег сверуског императора Николаја II, претворила се у породичну трагедију тровековне руске царско-владарске куће Романових, али и у трагедију целе Русије и руског етноса. Смрт цара Николаја, његове супруге царице Александре, али и њихово петоро деце: ћерки и великих кнегиња Олге, Татијане, Марије, Анастасије и царевог сина, царевића и престолонаследника Алексеја, трајно је обележило и утиснуло печат горчине у духовно-културолошки карактер руског националног идентитета. Истовремено, период после ликвидације царске породице, био је обележен бројним непознаницама и контроверзама у вези са чином монструозног „уклањања последњих Романова са политичке и животне сцене“. Многе од истих нису ни до данас разрешене.

Неколико дана после, на превару, изнуђене абдикације цара Николаја II, сада бивши император и његова породица стављени су под надзор својеврсног кућног притвора у Царском селу. У почетку је изгледало као да се ништа није променило. Додуше, царски гардисти, стражари и особље у Александровој палати, које се до тада бринуло о потребама и интересима царске породице, сада је своју верност положило новим господарима Русије, Привременом комитету Руске думе и Привременој влади Александра Керенског. Њихов основни задатак сада је био да спрече евентуални бег цара и његове породице из поменутог кућног притвора. Међутим, све те мере предострожности биле су апсолутно непотребне, јер ни цар, ни царица нису имали намеру да напусте Русију. Сам цар је говорио „да уколико он представља препреку просперитету Русије, не само да је у тој ситуацији спреман да се одрекне свог древног трона, већ да је у срећу Русије вољан да уложи и сопствени живот“. Са друге стране, царица Александра, рођака немачког кајзера, која је заједно са својим кћерима уживала и немачко држављанство, децидно је одбила све понуде и сваку помисао да заједно са својом женском децом буде евакуисана у Немачку. Бивши император Николај надао се да ће њему и његовим најмилијима бити омогућено да свој живот проведу у неком омањем насељу, негде у пространствима бројних руских провинција, где би, како је говорио „живео од свог рада и хлеба који направи и заради уз помоћ својих десет прстију“. Нажалост, планови нових руских грађанско-демократских власти били су сасвим другачији. Неколико месеци након заточења у Царском селу, Привремена влада усвојила је одлуку према којој је, наводно у сврху безбедности и заштите живота царске породице, исту евакуисала из Петрограда у Тоболск у Тјуменској области под Уралом. Несумњиво, разлози овог прогонства, а не евакуације „из безбедносних разлога“ налазили су се у бојазни „грађанске владе“ да ће поједине савезничке европске монархије, где су владари били блиски рођаци Романових, извршити покушај ослобађања царске породице, ради њиховог пресељења у дате земље, али можда и због намере усмерене према евентуалној „рестаурацији царизма“ у Русији. У том смислу, Керенски, Миљуков, Чернов и друге „вође“ Фебруарске револуције, упорно су вршили саботажу сваког, ионако „млаког“ покушаја европских сила да цара избаве из заточеништва. Тако, нпр. Павел Миљуков је писмо упућено цару од шпанских власти вратио адресантима са бедним објашњењем да је име адресата руским властима и надлежним органима поштанског саобраћаја потпуно непознато, пошто је пошиљка била насловљена на „цара Русије“, а према уверавањима која је том приликом испоручио властима у Мадриду, „особа са тим именом не постоји у Русији“. Свакако, Привремена влада је далеко више страховала од могућег пуча, који би био организован у сврху збацивања новог поретка и повратка руског суверена на престо. Поменута бојазан била је толико изражена да када је сличан подухват у августу те године предузео генерал Лавр Корнилов, Керенски је поделио оружје бољшевичким совјетима у руској престоници, које су ови веома ревносно употребили против Корнилова, али и против саме Привремене владе неколико месеци касније у Октобарској револуцији. Истовремено, у поменутом периоду вршена је до безумља незамислива и гнусна пропаганда против цара и његове породице, а посебно против царице Александре, која је била оптужена за сарадњу са Централним силама, односно за велеиздају. Упркос чињеници да ни посебна комисија, формирана од стране Привременог комитета Думе још крајем марта 1917. године за потребе утврђивања евентуалне одговорности царског пара за велеиздају и злочине против руског народа, није пронашла ниједан доказ за те монструозне и неутемељене, а политички мотивисане оптужбе (после чега је царски пар проглашен невиним), бољшевичким, мењшевичким и грађанско-демократским политичким групама није сметало да против породице Романов шире лажне вести о њиховом тобоже декадентном понашању, контроверзним животним навикама и спорним политичким и патриотским убеђењима.

У поменутим околностима царска породица је пресељена у Тоболск где је све до краја априла и маја наредне године живела релативно мирно у условима организованог кућног притвора у згради губернаторовог седишта. Атмосфера која је владала у поменутој кући, као и у односима чувара према царској породици знатно је погоршана након бољшевичког преузимања власти у Русији, а посебно од почетка 1918. године. У намери да царску породицу удаље од линија фронтова са контрареволуционарним снагама, бољшевичке власти су крајем априла и у мају наведене године преместиле бивше руске владаре у град Јекатеринбург (који је у Совјетском Савезу носио име Свердловск). У време евакуације царске породице из Тоболска у Јекатеринбург, царевић Алексеј је био изразито болестан, што је онемогућило „чекистичке надзорнике“ да и њега преселе када и већи део других чланова породице, због чега је некадашњи престолонаследник у друштву своје сестре Марије у Јекатеринбург доспео тек у мају исте године. Услови живота за царску породицу у Јекатеринбургу били су страховито лоши. Породица је смештена у тзв. „Кућу посебне намене“, која је у датом периоду, тачније од фебруара 1918. године припадала инжењеру Николају Николајевичу Ипатијеву. Судбина Романових можда је већ тада била запечаћена, дакле најкасније до фебруара исте године, јер је Николај Ипатијев кућу купио према упутствима и у организацији Пјотра Војкова, члана Уралског регионалног совјета, органа власти совјетске Русије који је и донео одлуку о смакнућу Романових. Наиме, име које је кућа добила након Револуције било је идентично са именом Ипатијевског манастира у Костромској области, у коме се 1613. године налазио Михаил Фјодорович Романов, први цар из нове династије. Михаила је Земски сабор у Москви прогласио за новог руског владара, првог легално и легитимно изабраног након свршетка „мутних времена“ у Русији. Симболика у вези са одређивањем објекта у коме ће Романови провести своје последње дане била је утолико знатнија, ако нам је познато да је Ипатијевски манастир имао статус велике светиње за царску династију и не само због чињенице да је вековима препричавана и записивана легенда у форми својеврсног „пророчанства“ да ће „последњи руски цар из династије Романов посетити манастир непосредно пре напуштања руског трона или пред своју неизбежну смрт“. Однос особља и страже према члановима породице Николаја II, као и према њему самом био је срамотан и ослобођен сваке хуманости. Царска породица непрекидно је оскудевала у прехрамбеним намирницама. Килограм меса био би распоређиван на све чланове породице и њихово особље једном недељно, а све прехрамбене намирнице допремане су из кантине Уралског регионалног совјета. Поред оскудице у огреву, исхрани и покућству, лични однос присутних бољшевичких службеника на челу са Јаковом Јуровским према царској породици могао би се окарактерисати само скандалозним речима. Нарочито су под ударом свакојаких пакости бољшевичких редарственика биле изложене велике кнегиње. Доживљавале су бројне непријатности, па чак и ситуације у којима су разуларени стражари инсистирали да цареве ћерке прате приликом обављања њихових физиолошких потреба. На зидовима, клупама и оградама унутар дворишта Ипатијевог дома који се у то време налазио на периферији Јекатеринбурга и једном, улазном страном, излазио на Вазнесењску улицу и истоимени трг (на том месту, данас у центру града, подигнут је храм Руске православне цркве „Храм на крви“, у спомен на пострадале царске страстотерпце), стражари су исписивали или осликавали разне непримерене садржаје. Вербалне увреде, па чак и физичко насиље према члановима породице постало је уобичајено. Дешавале су се и незамисливе сцене када би у току обедовања скромних оброка, неки од стражара непозвано и бахато седао са члановима породице за сто (при чему би своје ноге поставио управо на сто за којим је породица обедовала), па би након неколико тренутака из посуђа пред Романовима отимао остатке хране, уз обавезни ударац лактом у главу или потиљак цара или његове супруге. Романовима је било максимално ограничено кретање. Кућу су могли да напуштају у два наврата у току дана и то на свега пола сата, када су могли да се шетају унутар дворишта куће. Тако је било и последњег дана њиховог живота 16. јула 1918. године, када је породица након уобичајених дневних активности, око 23 часа, отишла на починак.

Негде око два сата иза поноћи, сада 17. јула, затвореницима је наређено да устану из својих кревета и спреме се. Спроведени су у сутерен куће. На царичину молбу, стражари су унели две столице, с обзиром да је царевић био тешко болестан и отац га је, све време, држао у наручју. На једну столицу сео је царевић, на другу царица. Остали су, ћутке, стајали. Затвореницима је наложено да остану у подруму и чекају, док се у дворишту упаркиравао камион, којим ће, када се све сврши, бити превезени на тајно одредиште. У просторију је, затим, ушао стрељачки одред тајне полиције. Јаков Јуровски, кратко, прочитао је пресуду: „Николаје Александровичу, Ваши рођаци настављају са нападима на Совјетску Русију и покушавају да Вас спасу, али без успеха. Уралски извршни комитет осуђује Вас на смрт…“. Цар је запрепашћено узвикнуо: „Шта?“. То је било једино што је, погледавши у своје, цар стигао да изусти. Јуровски је репетирао пиштољ и опалио. За њиме, запуцали су и остали. Царица и велика кнегиња Олга покушале су да се прекрсте, али су их меци осујетили. Јуровски је у цара испалио два метка и на месту га убио, док се од осталих пуцњева, односно од метака испаљених на чланове породице и пратњу, просторија убрзо напунила димом. Пошто је било преживелих, масакрирани су бајонетима. Последње које су умрле биле су царске кћери, велике кнегиње Олга, Татијана и Марија, које су у својим хаљинама имале више од килограма утканих драгуља који су их, уједно, заштитили од куршума. Олгу је метак ранио у главу, док се Марија срушила уза зид, од страха прекривши главу рукама. Докрајчене су бајонетима. Јуровски је својеручно убио Татијану и Алексеја. Татијана је устрељена у потиљак, а царевић, који је још давао знаке живота, убијен је са два метка у главу. Ана Демидова, царичина пратиља, преживела је пуцње, али је одмах избодена на смрт прибивши се уза зид и очајнички покушавајући да се од убода заштити јастучетом које је са собом понела, а где је био ушивен накит и драго камење. Оно што је требало да буде брза ликвидација претворило се у пир који је трајао двадесетак минута. Тиме је 17. јула 1918. године, у ноћи, убијен, скупа са породицом, последњи миропомазаник и император сверуски, господар највећег земаљског царства. Убијени су цар и царица, Николај Други и Александра Фјодоровна, и петоро њихове деце: царевић престолонаследник Алексеј Николајевич и велике кнегиње Олга, Татијана, Марија и Анастасија Николајевна, као и четворо њих који су драговољно пошли са породицом у заточеништво – дворски лекар Евгениј Сергејевич Боткин, царичина помоћница и пратиља Ана Степанова Демидова, царев лакеј Алексеј Јегорович Труп и Иван Михаилович Харитонов, дворски кувар. Тела су, потом, натоварена у камион и одвезена изван града. Трупла су паљена, поливана сумпорном киселином, а потом убачена у напуштено окно и засута бомбама.

Колико је недело „бољшевичких твораца новог света“ било плод велике мржње и убилачке страсти, а не револуционарне правде и професионалне хладнокрвности, односно посвећености реализацији некаквих идеолошких циљева (чиме су убице правдале и на основу којих су хвалиле своје злочиначке поступке у годинама након извршења смакнућа), говори и податак да су у „бестијалним оргијама“ приређеним у сврху уништавања и сахрањивања посмртних остатака жртава масакра привремено били и „изгубили“ два леша (вероватно царевића и велике кнегиње Марије), који су пронађени тек пре неколико година. Голе и оскрнављене посмртне остатке царске породице, Јуровски и његови сарадници премештали су из једне гробнице (напуштеног рударског окна) на друге локације неколико пута, како би на тај начин злочин остао прикривен, али чиме би и сами остаци заувек остали неоткривени, а потом, пожељно и заборављени. Посмртни остаци царске породице пронађени су у околини Порошенковог лога, у делу шуме Четири брата која се налази у близини села Копјатки. Њихова тела нису пронађена истовремено. Највероватније, посмртни остаци престолонаследника Алексеја и велике кнегиње Марије пронађена су тек 2007. године. Остаци других чланова породице, па и самог цара откривена су крајем седамдесетих година XX века, што је јавности објављено и приказано путем медија тек 1991. године, у месецима „демонтирања“ комунистичког поретка у Русији и нестанка Совјетског Савеза. Први пут, о самом злочину, руска и светска јавност је обавештена два дана након масакра, пошто се покољ над осталим члановима породице Романов наставио, следеће вечери и у Алапајевску. Према званичном саопштењу, бивши монарх је ликвидиран из бојазни од могућег ослобођења, будући да су се Јекатеринбургу приближавале белогардејска и чехословачка војска. Као што смо напоменули, у околини Алапајевска у данима након смакнућа царске породице, убијено је још 15 чланова династије Романов. Са изузетком великог кнеза Сергеја Михаиловича којег су морали да убију пре него што су га бацили у једно рударско окно, осталих 14 заробљених жена и мушкараца, ближих рођака цара Николаја II и његове породице, живи су убачени у „рупу“. Првобитно, сви поменути мученици су преживели пад, али не задуго, пошто су бољшевици у окно убацили и неколико ручних граната. Жртве су умирале споро и у највећим мукама. Поред поменутог мужа принцезе Јелене, рођене Карађорђевић, ћерке краља Петра I Ослободиоца (која је некако преживела бољшевички терор и са синовима избегла у друге европске земље), тада су убијена Сергејева млађа браћа Константин и Игор, затим Владимир Павлович Палеј (21-годишњи песник и син великог кнеза Павла Александровича Романова), као и Фјодор Ремез, секретар великог кнеза Сергеја. Такође, у том масакру мученички је пострадала и велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, удовица великог кнеза Сергеја Александровича и сестра царице Александре, жена која је сву имовину деценију раније поклонила сиротињи и замонашила се, због чега ју је народ звао „анђелом чуварем Москве“. Као и чланове императорове породице, Руска православна црква канонизовала је и велику кнегињу Јелисавету. Био је то, уједно, крај династије која је Русијом владала пуна три столећа, градећи империју и увећавајући њене границе и моћ и која је напослетку руску државу и друштво темељно преобразила на подобије савремених европских нација. Сасвим сигурно, у овим чињеницама „лежали су“ и разлози због којих је било потребно уклонити монархију, уништити режим „мрског царизма“ и на крају брутално побити чланове царске породице.

Да бисмо на исправан начин могли да разумемо мотиве које су крвнике из ноћи 16. на 17. јул 1918. године навели да изврше описани монструозни масакр над царском породицом и њиховим сарадницима, морали смо на првом месту да опишемо појединости тог суморног и злочиначког чина, јер само на тај начин можемо да дођемо у прилику да сагледамо димензије „бестијалне страсти“ нових господара руских пространстава и душа, који су можда и мислили да су у стању да „измене свет у само једној ноћи“. Заправо, откривањем сегмената из „структуре“ те „бестијалности“, ми заправо расветљавамо и до данас недокучиве мотиве злочинаца који су исте навели да предузму тај безумни акт. На поменути начин ми долазимо и до обавезног питања: због чега су страдални мученици брутално побијени те летње ноћи? Одмах уз наведено, потребно је да поставимо далеко индикативније питање: која личност или група лица је имала користи од смакнућа последњег руског императора и његове породице, односно ко је наредио суморни чин? Можда је сада тренутак да анализу догађаја од фебруара и марта 1917. године, а посебно од дана Октобарске револуције из новембра исте године, који су се окончали у јулској ноћи неколико месеци касније почнемо од покушаја разјашњења самог зачетка драматичних повесних процеса који ће на крају друге деценије претходног столећа са историјске сцене збрисати Руску империју. Данас је потпуно неспорно да је сламање Руске империје представљало резултат страшне завере, тачније срамне завере, сасвим сигурно покренуте из кругова немачких безбедносно-обавештајних служби, што је несумњиво био легитиман подухват у условима рата и опште-познатих антагонизама који су владали између Русије и Немачке, али „носећи стуб“ те завере није се налазио у бољшевичким политичким круговима Лењина, Троцког, Свердлова и других (који су били ништа друго до извршиоци и плаћеници политичких интереса земље која је била у рату са њиховом Отаџбином), већ управо у серклу и социјалним слојевима угледних представника интелектуалних, академских, индустријско-финансијских и политичких кругова социјалдемократских, либерално-грађанских и либерално-аристократских убеђења и провенијенције. Поново, нико боље од великог кнеза Александра Михаиловича, унука Николаја Првог, није то објаснио, као што је он то учинио у својим речима: „Трон Романових није пао под теретом претеча Совјета или младих бомбаша, него носилаца аристократских презимена и дворских титула, банкара, издавача, адвоката, професора и других друштвених радника који су живели захваљујући дарежљивости Империје. Цар би умео да задовољи потребе руских радника и сељака, полиција би изашла на крај са терористима, али био је узалудан труд сваки покушај да се угоди многобројним претендентима на министарска места, револуционарима, опозиционим бирократама васпитаним на руским универзитетима“. Упркос чињеници да је императоровом абдикацијом у марту 1917. године уништена монархија у Русији, протагоностима потоњих збивања, посебно бољшевичким властима од новембра исте године, била је неопходна апсолутна сигурност да широки фронт антикомунистичког покрета никада неће доспети у ситуацију да поново успостави наводно „омрзнути“ царизам. Колико су нови руски господари били у праву, говори и чињеница да је Бољшевичка партија на строго-контролисаним изборима за Уставотворну скупштину Русије, одржаним 25. новембра 1917. године (само осамнаест дана после „октобарског преврата“) добила подршку свега 24% бирача изашлих на гласање, односно нешто више од десет и по милиона гласова. У самој Конституанти, која је бројала 703 посланика, бољшевици су били заступљени са 168 мандата, док је победу остварила партија есера (револуционарних социјалиста), предвођених Виктором Черновим, некадашњим министром пољопривреде у Привременој влади Александра Керенског. Несумњиво, на првом, од бољшевичких револуционара организованом изјашњавању грађана, Лењинови комунисти били су потпуно поражени. Морамо да напоменемо да преко четири и по милиона гласова, углавном из руралних, антибољшевички опредељених региона, никада није ни пребројано. Ускоро и у складу са чувеном Лењиновом директивом „Ни корака назад“, бољшевици су распустили изабрану Конституанту, а оружаном силом и растерали народне заступнике у истој. Сви ови подаци указују на непобитни факт да насилно и нелегално успостављена бољшевичка власт, осим у радничким круговима већих градских заједница, није имала знатнију подршку руског народа, те је и одржање исте у датом периоду представљало веома захтеван и неизвестан подухват за нове руске властодршце. У описаним повесним фактицитетима налазе се и узроци екстремно агресивног држања бољшевичких револуционара према царској породици Романов, али и услови који су на крају довели до „јулског злочина“ из 1918. године.

Поштоваоци и познаваоци идентитетских карактеристика руског етничког колективитета одавно су указали на фактицитет у вези са структуралним сегментима државотворне свести најширих слојева руског друштва. У свести руског народа, „цар је био Русија“. Не персонификација руске државе или нације, већ управо Русија. Духовна, православно-доктринарна традиција улоге императора и владарске династије у држави и друштву, наслеђена из појединих философских оквира посматрања улоге врховне државне власти у Ромејском царству, условила је историјско стање према коме је персонални израз руског идентитета постао нераскидиво испреплетен са институцијом императора у Русији. Није случајно смакнуће цара и његове породице у пожару бољшевичке револуције истовремено представљало и уништење Руске империје, као легалне и легитимне наследнице Источног римског царства, али и античког Рима, чиме су бесловесни рушитељи „Царства на Земљи“, покушали да заувек пониште и идеју о „Васељенском царству“. Веома једноставно, да би „смрвили руско срце и душу“, било је потребно прво да уклоне „руску главу“. Из ових сазнања можда потиче и објашњење због чега су бољшевици у првим месецима своје револуције били толико непопуларни међу грађанством у Русији, па и одговор на питање како је уопште било могуће да на „режимски исценираним“, а већ помињаним изборима за Конституанту, Лењинови следбеници буду брутално поражени. Као важан показатељ исправности поменутих тврдњи представљају и ближа сазнања о идентитетима егзекутора царске породице у Јекатеринбургу јула 1918. године. Према свом духовно-етничком пореклу, свега два или три припадника ЧЕКА који су представљали већ одређене извршитеље егзекуције у ноћи 16. на 17. јул 1918. године били су православни Руси и управо наведени агенти тајне полиције Совјетске Русије одбили су да учествују у чину смакнућа. Међу осталим убицама налазило се неколико Летонаца, Пољака и Мађара. Према појединим, али никада доказаним тврдњама у чину убиства царске породице учествовао је и Имре Нађ, потоњи мађарски премијер и вођа Револуције 1956. године у овој држави. Можда је и за руске „чекисте“, као што је то био случај и за већи део најширих слојева руског друштва, убиство императора представљало „чин светогрђа“ и насиља над „сакралним“ карактером персоналног израза руске „државне свести“. Стварни злочинци из „крваве јулске ноћи“ нису се налазили у идентитетима непосредних егзекутора Григорија Никулина, Степана Ваганова, Павела Медведева, Михаила Медведева Кудрина, Петра Ермакова, Алексеја Кабанова (бившег царевог гардисте), Нетребина или Целмса, па ни у суморним аспектима антихумане, и „озверене“ личности Јакова Јуровског, већ у „зверињачким кабинетима“ у које су нови „становници и господари руске будућности“ претворили некадашње раскошно украшене зграде и салоне руског племства и грађанства осуђеног на нестанак.

Упркос напорима појединих руских и светских историографа да злочин над царском породицом објасне и постојањем непосредне директиве Лењина за тај чин, увидом у доступну архивску грађу која се односи на процесе и догађаје настале у вези са бољшевичком револуцијом из њене повеснице до августа 1918. године, непобитно је утврђено да не постоје писани извори који би потврдили поменуте тезе. Напротив, већи део руске академске јавности, пре свих историчари који су ближе истраживали наведени сегмент суморне руске и совјетске прошлости, указују на могућност апсолутног одсуства Лењиновог одобрења или чак свести о наводној потреби физичке ликвидације цара Николаја II и његове породице. Као доказ својим тврдњама поменути академски делатници наводе и проверене историјске чињенице према којима су чак и присталице Владимира Иљича Лењина физички и психолошки злостављане у Јекатеринбургу у првој половини 1918. године. Исти покушавају да докажу да је у критичном периоду власт Совјета народних комесара и Политбироа (где су доминантан утицај имали Лењин, Троцки и Свердлов) била ограничена на велика градска подручја Москве и Петрограда, док су у унутрашњим деловима Совјетске Русије у приличној мери владали хаотични, па чак и анархични односи између бројних органа бољшевичке управе. Довољно је да кажемо да је баш у периоду убиства царске породице у Јекатеринбургу реч „лењинист“ имала крајње пежоративно својство, а у тим турбулентним месецима покушаја очувања ионако непопуларне и крхке власти бољшевика у уралској области, посебно у данашњој Тјуменској и Свердловској области Руске Федерације, у Јекатеринбургу је у замршеним међусобицама бројних бољшевичких фракција и наоружаних група убијен и близак Лењинов рођак, тачније син брата вође Октобарске револуције. Међутим, заступници поменутих теза у академским круговима руске историографије у великој мери запостављају чињеницу да је без обзира на несналажења у организацији власти, па и на бројне несугласице унутар бољшевичког покрета, међу совјетским доносиоцима „жуђене слободе“ и „универзалног радничког ренесанса“ владао апсолутни консензус у погледу односа према царској породици и династији Романов, а посебно према Николају II. Нема никакве сумње да су злочин над царском породицом организовали и извршили „чекистички“ органи Уралског регионалног совјета у коме су доминантан утицај имали Александар Белобородов, Пјотр Војков и Филип Голошчекин. Уралски регионални совјет донео је одлуку о смакнућу Романових 29. јуна 1918. године. Поменуту одлуку Централном извршном комитету у Москви пренео је Филип Голошчекин, који је у совјетску престоницу допутовао 3. јула. На састанку наведеног органа у Москви било је присутно седморо од 23 члана, а између осталих и Лењин, Свердлов и Феликс Џержински. Дакле, нема никакве сумње да су вође бољшевичке Русије биле упознате са плановима о смакнућу цара и његове породице, а сасвим природно, извршење датог подухвата препустили су регионалним војнобезбедносним и политичким органима власти под чијом надлежношћу се налазио и Јекатеринбург. Пометњу и недоумице о идентитетима инспиратора и извршилаца злочина, као и о многим, чак до данас неразјашњеним аспектима уморства породице Романов у јулу 1918. године, „вештачки“ су произвеле саме бољшевичке власти. Било је нужно прикрити намере и мотиве злочинаца, као и саме појединости о уклањању владарске породице са животне и историјске сцене у Русији. Нема сумње, вест о убиству цара и његове породице изазвала је радост и одушевљење у бољшевичко-партијским круговима младе совјетске државе, али као што смо напоменули, та власт још увек није имала стабилну подршку у руском народу. Својевремено, Лав Троцки је изјавио „…да су бели којим случајем одлучили да се окупе око обичног сељака на пијаци и истог прогласе за цара, ми бисмо сигурно изгубили рат, а Револуција би пропала…“.

Бољшевички стражари, редарственици, војници, па чак и „чекистички егзекутори“ у Јекатеринбургу били су углавном локални плаћени најамници, који су потицали из најнижих социјалних слојева руског друштва и маргиналних група потпуно ослобођених било којих идеолошких убеђења или етичких начела. Већина њих боловала је од хроничног алкохолизма, многи су у својој локалној средини били познати као предратни беспосличари, дезертери у рату или уопште као разбојници, а неки од њих били су неквалификовани радници у околним фабрикама и другим индустријским постројењима. Постоје тројаки разлози због којих су се „чекистички“ и партијски руководиоци определили да за „активности“ у вези са убиством царске породице ангажују баш особе са описаним профилима етички спорних личних карактера. Прво, и сами су потицали из истих или сличних социјалних групација. Друго, у датим подухватима нису могли да се ослоне на лица са другачијим менталним, образовним, духовно-културолошким карактеристикама или животним навикама. Трећи и можда најважнији разлог, налази се у унапред предвиђеним плановима о прикривању од јавности појединости самог злочина. За ту сврху, ангажовање поменутих лица управо је пружало могућност организаторима злочина да велики број аутентичних сведочења и веродостојних сазнања о убиству царске породице унапред компромитују. Уз договорени „завет ћутања“, својим акцијама, инспиратори и организатори злочина из Централног извршног комитета Партије и Уралског регионалног совјета омогућили су, а вероватно и подстицали „продукцију“ различитих, често неистинитих или полуистинитих верзија догађаја из „крваве јулске ноћи“. Тако, на пример, два дана након злочина, Уралски регионални совјет објавио је званични коминике у коме је светску јавност обавестио да су „приликом евакуације из Јекатеринбурга (у коме је власт бољшевика била угрожена због напредовања 40 хиљада чехословачких војника – примедба аутора) погинули Николај Романов и његов син Алексеј Романов, док су остали чланови бивше царске породице збринути на сигурном месту“. Са друге стране, истога дана Александар Белобородов, председник Уралског регионалног совјета, кодираним телеграмом обавестио је Лењиновог секретара Николаја Горбунова: „Информишите Свердлова да је цела фамилија поделила истоветну судбину као и глава. Званично, фамилија ће умрети у току евакуације“. Дан раније, сер Томас Престон, дипломата из британског конзулата покушао је Артуру Балфуру у Лондон да пренесе телеграфску поруку уз речи: „Синоћ је убијен цар Николај II“. Ову поруку пресрео је Филип Голошчекин да би исту потом својеручно преправио у речи: „Данас је убијен џелат Николај – чиме је доживео судбину коју је свакако заслужио“. Намерно су објављивани фантастични прикази наводне тајне евакуације царске породице. Према појединим верзијама развоја догађаја у вези са судбином царске породице после 16. јула 1918. године, све до почетка XXI столећа објављиване су и публицистичке тезе о наводној тенденциозној исценацији масакра над царском породицом. У тим верзијама ширене су неистине према којима су одређени делови совјетске власти заправо уложили велики труд како би сачували животе чланова династије Романов. На основу ових теза указивано је на извесну могућност да су царица Александра и велике кнегиње евакуисане у Немачку, а потом и друге европске земље, док су цар и престолонаследник премештени у друге делове Русије. У оквиру ових фантастичних прича својом гротескношћу издваја се и податак према коме је Стаљин неколико пута посетио цара у његовом кућном притвору, вероватно у Саратову, негде тридесетих година претходног века.

Која је била сврха ових готово сигурно измишљених прича и „фабрикованих“ контрадикторности у фактицитетима повеснице „јекатеринбуршког маскра“ над царском породицом и њиховим сарадницима? Млада совјетска власт суочена са снажним отпором контрареволуционарних белогардејских снага и страном интервенцијом антибољшевички опредељених држава у свету, настојала је да прикрије пуку чињеницу и суштину својих „револуционарних намера“ које су се састојале у „варварском“ разарању свих вредности и симбола „дојучерашњег света“, који је бољшевицима као осведоченим санкилотима увек био далек, туђ и мрзак. Само на овај начин можемо да разумемо и крвожедерске поступке разуларених и пијаних „револуционара“ који су након злочина у наредна, још најмање два дана скрнавили лешеве уморених страдалника, бесомучно их пљачкајући и некрофилски сакатећи. Такође, са поменутим сазнањима постаје јасно због чега су се у наредним деценијама после смакнућа царске породице широм света јављали тзв. „лажни царевићи и принцезе“. Заправо, у деценијама после 1918. године у свету се појавио феномен „проналазака“ чланова породице Романов (углавном великих кнегиња и царевића) који су наводно преживели масакр у Јекатеринбургу. Више од три стотине младића или одраслих мушкараца покушали су да преузму идентитет убијеног царевића Алексеја, док је најпознатији случај „лажне Анастасије“ (којих је било преко 160) покренула чувена Ана Андерсон. Наведене феноменолошке појаве, такође су представљале последицу иницирања недоречености или контрадикторности о стварним околностима које су пратиле чин злочина над царском породицом. Нису само појаве амбициозних и луцидних појединаца који су због неухватљиве славе и материјалних богатстава посегнули за идентитетима уморених светитеља и мученика, представљали упечатљив симбол „културе недоумица“, као пратећег сегмента страдања царске породице и напослетку саме Руске империје. Ужасан злочин почињен у тој јулској ноћи 1918. године у Јекатеринбургу истовремено представља и застрашујући пример социолошког меритума у анализи менталних способности човека да почињено недело преиначи у дело, а потом да мистификацијом дела, недело, можда и занавек учини неприметним „надделом“. Са друге стране, руски народ и држава у протеклих двадесетак година, а посебно од времена успоставе стабилне демократије Владимира Путина учинили су велики напор како би злочин над царском породицом био недвосмислено осуђен, а мошти жртава достојно опојане и на послетку сахрањене. Постављамо питање да ли је то довољно, уколико имамо у виду чињеницу да околности које су пратиле сам злочин никада нису у потпуности „демистификоване“, а опор утисак горчине изазива сазнање да и данас, након једног века од „ноћи када су мучки ликвидирани творци модерне Русије“, имена инспиратора, налогодаваца, организатора и извршилаца цареубиства и даље „красе“ бројне објекте, железничке станице, улице, целе квартове и делове насеља у градовима широм руских пространстава.