– десетак редова о 9½ принципа Милојка Спајића
Аутор: Данило Копривица, политиколог
Док посматрамо коначан расплет, холивудски узбудљивог политичког трилера, чиј искусни сценариста нас и даље држи у недуомици, хоће ли ЗБЦГ, макар и посредно, постати део 44. Владе Милојка Спајића и Десет Принципа, не могу се отети утиску, који је на мене оставила мандатарова, јавно и силно страсно исказана жеља да са Андријом Мандићем подели власт.
Иако ме, као политиколога, последња предизборна црногорска кампања анженерал (није случајно што користим ову француску реч) поприлично и разочарала и сморила, баражна ватра којој је био изложен Спајић, напокон је унела потребну динамику. Ствари су се толико окренуле против њега, почев још од неуспеле председничке кампање, па до страшних оптужби за страшан криминал, да сам убеђен, да му попут Тарантинових јунака, треба дати шансу, да упркос притисцима холивудских сценариста, оформи владу по принципу – Нема свеца без прошлости, ни грешника без будућности.
А закомпликовало се. Мислим на ово са Србима и на ово са Андријом. Запетљали су се и мандатар и Мандић. А могло је једноставније. Рекао бих да није примарни интерес српске заједнице у Црној Гори да ЗБЦГ уђе у Владу, већ да је најважнији интерес да та влада у потпуности заштити договорено и заувек рашчисти са друштвено деструктивним, од претходне власти започетим, идентитетским сукобом. А о томе, нема ни једне конкретне речи у принципима.
Апропо тога, могао је мандатар, кад се већ толико труди да убеди јавност да је ЗБЦГ од почетка било место у влади, да стави и Андрију у принципе. Да предложи принцип да Андрија Мандић мора да буде у 44. Влади и то, јасно на некој важној позицији. Рецимо њен потпредседник и министар са портфељом по личној жељи . Могао је али добро је да није. Не може бити принцип, нешто, што иде на руку само једном човеку или тек једној политичкој странци. Без обзира, био то Мандић или био то Ђукановић. И без обзира, да ли се претераном конкретизацијом неког принципа, намерно истиче или се, са преопштошћу његовог садржаја, намерно прећуткује, нека друштвено важна ствар. Нарочито, када је то ради задовољења, нечијег парцијалног интереса. Политичког или личног, сасвим је свеједно. Све, да су такво што парцијално од њега наведени тражили или да су то од њега очекивали. А јасно је, да барем Мандић, то није ни тражио, ни очекивао. Ни за себе, ни за своју коалицију. Али остаје мистерија, ко је онда, може бити ипак затражио, једно и те како важно прећуткивање.
Заправо, готово сам сигуран, да је наставак ове, сада већ персонализоване димне завесе, којом се за главног кривца проглашава Мандић (што није баш потпуно без смисла), ипак само Спајићев поприлично невешт покушај, да му се правовремено не постави право питање: Има ли Мандатар Спајић, довољно подршке за реализацију политике из наведених 9 ½ принципа, ако већ није имао подршку или нечије одобрење за објаву целих и неопходних 10.
Да појасним, поћи ћу од првог принципа.
———————————–
1
Црна Гора је независна и суверена држава, заснована на демократији и једнаким политичким правима свих њених грађана, као и на осталим Уставом прокламованим вриједностима;
———————————–
Неко ће рећи да је то чињеница. Тачно. Неупитна чињеница, макар је поједини дипломатски представници, својим претерано патреналистичким захтевима и коментарима, повремено доводили у питање. Савршено јасна и обавезујућа за све будуће чланове владе. Нарочито за оне који су имали или би могли имати другачији став у будућности. Дакле, први принцип је за мандатара и за будућу владу и недвосмислен и непромењив. Тако и треба да гласе сви принципи. Њихово није да се баш свима допадну, већ да их баш сви поштују.
Исто је и са шестим принципом.
————————————
6
Вањскополитичка оријентација 44. Владе биће утемељена на активном и кредибилном чланству Црне Горе у НАТО, пуној посвећености ЕУ интеграцијама и убрзаном процесу приступања Црне Горе ЕУ, даљем развијању добросусједске сарадње и јачању улоге наше државе у мултилатералним иницијативама и организацијама;
—————————–
Прихватање овог принципа, подразумева и доследно поштовање тешких али важних политичких одлука, онако како је то почетком месеца формулисао црногорски председник Милатовић: Признање независности Косова, чланство земље у НАТО-у и санкције Русији, као дио заједничке спољне и безбједносне политике Европске уније, су завршене ствари.
Дакле, попут првог и шести принцип је потпуно јасан. А могао је и овако да гласи:
Вањскополитичка оријентација 44. Владе биће утемељена на сарадњи са свим организацијама и земљама које воде активну политику мира и спремни су на дијалог и на сарадњу на равноправним основама.
Могао је шести принцип да гласи и тако неодређено али није. И добро је да није. Јер би га свако тумачио како му одговара. А у политичкој стварности се ништа променило не би. И свесрпска рана, звана црногорско признање тзв. косовске независности, истим болом би велику већину Срба пекла. Овако, исто боли али барем знамо на чему смо.
Шта је онда спречило мандатара Спајића, да на сличан начин, дакле јасно и нимало вишесмислено, формулише и осми принцип, који својом преопштошћу поприлично одудара од уочене јасноће свих осталих принципа.
—————————————————
8
Конституенти Владе ће својим политичким дјеловањем афирмисати друштвену кохезију и мултинационални карактер Црне Горе, као и доприносити искорјењивању националних, вјерских и политичких подјела које деценијама оптерећују црногорско друштво и неће подстицати теме које одржавају или продубљују те подјеле;
————————————————–
Шта је спречило мандатара, да се попут јасног претходног одређивања о наведеним кључним политичким одлукама и догађајима, још сасвим мало врати у недавну прошлост и стави тачку на сваку сумњу. Стави тачку на сумњу, како би зарад неке изнуђене будуће подршке конституената или неких њихових старих или неких страних партнера, пристао на изнуђено преиспитивање статуса верских организација? Шта је спречило мандатара да у тај принцип допише на пример и следеће редове:
- Влада чврсто стоји на становишту да су уговорени односи државе и верских организација и трајни и једнострано непромењиви.
Рекох, није на принципима да се баш свима допадну, већ да их баш сви поштују. То би за многобројне вернике у Црној Гори, сигурно било веома значајно. То би и за већину црногорских Срба, који у својој православној цркви, у својој сувереној и независној Црној Гори, виде и своју историјску и културну матицу, било значајније од тога, хоће ли било који лидер ЗБЦГ бити важан државни функционер. Овако, парафразирајући председника Милатовића, чини се, да од важних друштвених договора и одлука, само (темељни) уговори са верским организацијама, нису завршена ствар за 44. Владу Црне Горе.
Могао је тога да се сети мандатар Спајић. Али није.
И није добро, што се Милојко није тога сетио. Девет и још нешто, није исто што и десет. И ту не помаже мандатаров готово персонализовани покушај скретања пажње јавности са нејасности осмог принципа, на претерано оклевање Мандића. Као ни Кнежевићево скретање пажње, на наводну недоследност само код седмог принципа, који говори о пропорционалном учешћу у вршењу власти. Ако су лидери ЗБЦГ, требали јавно да затежу око иједног принципа, то је могло бити, само око преопштости и вишесмислености осмог принципа. Само је прећуткивање обавезе будућег поштовања потписаних уговора са верским организацијама, било вредно јавног исказивања сумње у кохезивне намере 44. Владе Миленка Спајића и Десет Принципа.
Зато понављам јасно питање.
Ужива ли, Милојко Спајић, будући премијер Црне Горе и на дуже стазе довољно подршке, од коначно одабраних констинтуената 44.Владе Црне Горе, за доследну и безусловну реализацију политике на бази свих преосталих 9½ принципа, ако је већ сада јасно, да је од почетка није било за целих и правих 10?
Остави коментар