Аутор: Милован Балабан, историчар
Увод
Косово и Метохија су после НАТО агресије 1999. постали простори од надвременог значаја не само за српски народ, већ може се рећи и у глобалним оквирима. Можда делује парадоксално, али место због којег су најмоћније НАТО државе извршиле инвазију на једну малу државу постало је место где се призивају душе из читавог света позване да спознају истину. А речено је спознајте истину и истина ће вас ослободити. Дакле, као и у свим историјским временима људску намеру (у овом случају глобалног светског поретка) Бог окреће у своју корист тако што читавом свету, а нарочито онима које Он изабере и призове, приказује и пројављује Себе на месту вишевековног страдања српског народа – на просторима Косова и Метохије.
Ово горе речено није имагинација. Сведоци смо да су многи из света, нарочито припадници војних и цивилних мисија стицајем околности и у контакту са нашим светињама у јужној покрајини и нашим народом спознали сву раскош православља и спасоносност православне вере. Може се приговорити да их није било много, али није ствар у броју већ у пуноћи и квалитету. Исто тако и велики део српског народа је тек након окупације Косова и Метохије почео да схвата бисер овог простора натопљеног вишевековним страдањем нашег народа и услед тога испуњеног надвременом енергијом и благодатном утехом. Заиста на Косову и Метохији присутност вечности у времену је јаснија и очигледнија, него било где на нашим просторима. Отуда је констатација српски Јерусалим најадекватнија за изражавање и доживљај овога простора испуњеног српским светињама и српским страдањем.
Зато није необично што су Срби похрлили последњу деценију ка Косову и Метохији, што су похрлили да продубе контакт са смислом свог постојања, својом историјом и духовном вертикалом. На једном таквом ходочашћу био је и аутор овог текста и у овом тексту преноси своје утиске са овог душе корисног ходочашћа.
Манастир Драганац, Грачаница
После пријатног путовања група је стигла на административни прелаз Кончуљ. Обављање формалности, провера личних карата, не траје дуго. Убрзо улазимо на простор Косова и Метохије. Српска власт, а и Срби у великој већини, напустили су покрајину тако да се на сваком кораку сусрећемо са преовлађујућим албанским фактором. Од становништва, преко свих натписа, до осећаја да смо ступили на једно тло које нема баш много везе са српским народом и српском историјом. Албанци су доминантни у покрајини и то се види на сваком кораку. Но, тако је док се не дође до српских енклава, а оне су пре свега у манастирима где, уверићемо се ускоро, интензитет живота није изгубио на снази. Штавише као да се умножио и појачао.
Прво такво место је манастир Драганац у близини Приштине. По народном предању манастир је задужбина Светог кнеза Лазара из XIV века, а назван је тако по његовој ћерки Драгани. Налази се на брдима и као већина манастира окружен је шумом. Лоциран је у Косовско-поморавском округу, у близини средњовековне тврђаве Ново Брдо и града Гњилане. Манастир Драганац (до продора Турака овде је било много манастира) данас је једини живи општежитељни манастир у источном Косову, те је једина веза са старинским предањем, молитвом и службом каква је постојала вековима уназад. Манастир Драганац се помиње још у Раваничкој повељи из 1381. Мисли се да је манастир постојао и пре 1381, да је тада обновљен, да је био уточиште многим православним монасима који су бежали из византијског царства пред најездом Турака из Грчке и Мале Азије у још увек слободну Србију.
Манастир је после векова напуштености обновљен 1868. Неколико година раније (1865) у селу Стража састали су се народни прваци из десет српских села која окружују манастир са намером да подигну нову цркву у Драганцу. То је било време најтежег терора у старој Србији, али и време када се осећало да је слобода на видику, када се назирала светлост на крају вишевековног ропског тунела. Тако је после обраћања локалне српске заједнице прилозима кнеза Михаила од 100 дуката, руског конзулата 500 рубаља и прилозима локалног становништа подигнут нови храм на темељима средњовековне светиње. Манастир у тим временима сведочи страдање Срба на овим просторима умножаваним све до ослобођења Старе Србије. У време комунизма такође је светиња опустела да би била обновљена 1997. Од тада манастир бележи напредак, што на парадоксалан начин кореспондира са општим погромом српског становништва и затирањем свега што подсећа на Србе.
Данас је у манастиру петорица братије, а интензитет живота осећа се при самом уласку у светињу и у првом контакту са монасима и радницима који бораве у манастиру изводећи радове на манастирском комплексу. Пријатну атмосферу приликом послужења додатно појачава присуство од недавно игумана Јустина. Веселост и бодрост његовог лица док беседи не може да промакне ходочасницима, а оптимизам и радост којом зрачи говори да су Косово и Метохија у срцима ових људи, те да је управо срце главно бојно поље на ком се или губи или чува овај простор надвремене реалности.
Следећа дестинација је манастир Грачаница. Као да се спушта не земљу из друге димензије, манастир је један од најлепших споменика српске средњовековне уметности. Удаљен девет километара од Приштине, а подигнут је између 1315. и 1321. године. По народном предању, краљ Милутин је заспао пред битку на реци Грачанки. У сну му се јавио анђео Господњи и прорекао му победу. Као благодарност Богу, Свети краљ је саградио цркву на темељима старе Благовештенске цркве и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Она је последња и најмонументалнија у низу његових задужбина.
Грађена је у форми петокуполне грађевине са основом у облику уписаног крста и фасадама од наизменичних редова камена и опеке. Фреска су сачуване у готово оригиналној лепоти. Боравак у простору храма производи осећај благодатног мира, необјашњивог и надвременог. Нарочито се ово осећа на Светој Литургији, на којој смо присуствовали следећег дана. Појање монахиња манастира, као и служба коју је служио локални свештеник узводи нас у свет неког другог живота присутног и овде на земљи, нарочито у светињама на Косову и Метохији.
Други дан – Призрен
Поткаљаја, централно језгро старог града и српска четврт до рата, смештена на падини брда чији врх краси стара тврђава, место је где се нису разликовале приватне куће од цркава и црквишта, где је живот световни и сакрални био готово сједињен, где чак и комунизам духом није потпуно продро у душе српског градског становништва. На Поткаљаји је, сећају се данас многи, у време најтврђег комунизма често шетао епископ Павле (будући патријарх), који је својим радом чувао светосавски дух и хомогеност српске заједнице у граду. Данас је то место изградње нових албанских стамбених објеката. Ипак, упркос томе, животни дух некадашњег града живи макар у срцима двадесетак Срба решених да заједно са својим обновљеним светињама сведоче аутентични дух Душановог престоног града. Погађате, завирили смо у душу српског Цариграда – Призрена, царског града на Бистрици. У Призрен смо кренули после Свете Литургије у манастиру Грачаници и истог дана стигли у ово насеље близу албанске границе. Једино у Призрену је могуће да после обиласка светиња прошетамо сами градом и свратимо у неки локал.
Призрен је практично начичкан светињама, упркос вековном рушењу и затирању од стране Турака и још више у последњих неколико деценија од стране Албанаца. Богородица Љевишка, коју је саградио краљ Милутин, саборни храм посвећен Св. Великомученику Ђорђу, црква Св. Спаса подигнута у XIV веку, Богословија Св. Кирила и Методија подигнута 1871, Душанови Св. Архангели, те црква Свете Недеље, у самом насељу Поткаљаја, само су неки од преко тридесет храмова града на Бистрици, сведока историје и духа Призрена пре трагичних догађаја из 1999. и мартовског погрома из 2004. (обновљени и данас представљају духовне темеље – душу града). Било их је у време цара Душана кажу неколико стотина, али су Турци неке, као Љевишку, претворили у џамије, а многе срушили, као манастир Св. Архангела, чијим су каменом изградили Синан пашину џамију у центру града. Ипак у време вишевековне турске превласти град је живео, а у њега су се временом, а нарочито после сеобе Срба почели досељавати и Албанци. Градили су Турци своје сакралне и световне објекте, што је уз велико српско православно наслеђе, потврђивало градски дух Призрена.
На самом крају XX века, те трагичне 1999, више од 12.000 Призренаца оставили су своја огњишта и цркве (што је у ствари једно) и кренули за војском пут централне Србије, остављајући за собом порушене куће. У мартовском погрому албански екстремисти, довршавајући 1999. започети посао, спалили су све што је српско. Страдало је читаво насеље Поткаљаја са готово свим православним црквама, сведоцима српског и духовно-царског карактера града (обнова ових храмова је спречила да град остане без своје душе). Ово је само сурово финале једног процеса који, како показују пописи из турског царства, траје вековима, сведочећи на жалост мирис албанске историје у ваздуху.
Колика је трагедија за Призрен финално етничко чишћење говори и један тадашњи, упечатљив догађај. Савремени призренски Турчин, сведок дивљаштва албанских екстремиста из 2004, плакао је у припрати спаљене Богородице Љевишке испод оскрнављеног натписа на арапском језику Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје, стихова персијског песника Хафиза урезаних на фрескама од стране непознатог арапског путописца. Љевишка, као и Призрен су, што искуство потврђује, у зеници српског (а Богами и турског) ока гнездо лепоте, лепоте душе града на Бистрици – лепоте српског Цариграда.
Трећи дан – Дечани и Пећка патријаршија
Рано јутро, недеља, устајемо рано како би се из хотела у Лапљем Селу упутили поново у Метохију. После јучерашњег обиласка Призрена, други дан се упућујемо на просторе управног округа града Пећ. Метохија је добила име по бројним метосима – монашким поседима дариваним цркви од стране многобројних српских средњовековних владара. Путујемо скоро два сата и стижемо на одредиште, где нас на улазу средњовековног здања чека припадник КФОР-а. Узима личне карте и пропушта читаву групу. Улазимо у двориште, где нам се на следећем улазу, готово у потпуности, у свој својој величини и величанствености указује храм посвећен Христовом Вазнесењу – Христу Пантократору. Небо на земљи говорим у себи, не успевајући да се отргнем од доживљаја очараности који на мене остављају Високи Дечани, седам стотина година стара задужбина краља Уроша III – краља Стефана Дечанског.
Лепота, али не уобичајена, краси ово црквено здање. Рекао бих неземаљски ореол као да прекрива грађевину направљену од две врсте специфичног мермера вађеног из мајдана у непосредној близини. Доживљај унутрашњости цркве је још аутентичнији. Раскошност фрескописа, иконе седам стотина година старе, пре свих најупечатљивији Христос Пантократор. Али и иконе из живота апостола, светаца, Светих архиепископа, као и немањићких краљева представљају праву енциклопедијску ризницу православне иконографије и остављају посетиоце без даха. Чудесна очуваност читавог здања и фрескописа појачава осећај мистичности и значаја самог манастира. Одмах на почетку Свете Литургије византијско појање дечанских калуђера уноси нови моменат осећаја надрационалне пуноће и благодатног доживљаја самог чина, што све говори да се налазимо на месту другачијег, нама смртницима непознатог, недокучивог и у правом смислу речи узвишеног и Богом надахнутог начина постојања.
Вековима је овај манастир место где се осећао надземаљски свет, где се осећао прави смисао живота, место наде српског народа. У манастирским зидинама монаси и народ окупљен око манастира (не само Дечана) сведочили су у вековима турског ропства осећај вере у новозаветни Христов свет (најснажније посведочен на Косову 1389), а самим тим и у другачију и узвишену реалност, али и испуњење оне надземаљске правде у будућности, са којом ће доћи и земаљска слобода. И данас је манастир место наде, улазак у једну другу димензију – надрационалну, натполитичку и надземаљску. Место наде у једну вишу правду којој припада будућност и која ће у неком тренутку потпуно наткрилити сву овоземаљску неправду доносећи слободу Србима, али и другим народима, често изложеним разарајућим и обезличавајућим глобалним процесима.
Значај манастира кроз векове за очување српског, православног и хришћанског идентитета је неспоран. Но, чудесно је да је он опстао у Османлијској империји склоној да овакве грађевине претвара у џамије и у окружењу све присутнијих и већином ненаклоњених Албанаца. О значају манастира за Србе и разлозима његовог опстанка, својеврсном чуду, можда најбоље сведочи Енглескиња Мери Дарам (иначе наклоњена Албанцима) у путопису „Кроз српске земље” (1903). Дечани потичу из славних дана српског царства, каже госпођа Дарам и наставља црква је од белог и тамноцрвенкастог мермера, са попречним пругама, какве су нам познате у Италији, и била би лепа грађевина било где. Овде, јединствен примерак у земљи скоро потпуно потонулој у варварство, на њега се гледа као на нешто чудесно и поштује се са обожавањем, па није невероватно да је то деловало на сујеверне Албанце и тако се спасило од разарања. А Србину је то спољашњи и видљив знак да је ова земља његова.
На крају пута одлазимо у манастир Пећке патријаршије. Манастир Пећке патријаршије се налази поред реке Бистрице, недалеко од града Пећи, окружен планинама и добро ушушкан. Наши владари су знали где да подижу манастире, ушушкане и стопљене са природом далеко од људске вреве. Пећку патријаршију чини комплекс од четири цркве са заједничком припратом. У њој почивају мошти српских архиепископа и патријарха. Здање је грађено током XIII и XIV века. Њен патријаршки престо је историјско, актуелно, али и вечно седиште Српске Православне Цркве. Од половине XIII века оно је било седиште српских архиепископа, а од уздизања на ниво патријаршије и српских патријарха. Манастир је сведок српске историје и за време Турака јер је тада, као седиште српских верских поглавара, био централно место историјског и духовног живота нашег народа. Можда манастир највише носи печат српског крста и српске аутентичности, што наш доживљај у патријаршији чини специфичним, те представља можда најснажније финале нашег ходочашћа.
Закључак
После манастира Пећке патријаршије упућујемо се ка административном прелазу, где, као и када смо долазили, уз кратко обављање формалности ступамо на простор централне Србије. Испуњени доживљеним путујемо са осећањем да смо били на извору српске духовности. Осетили смо пуноћу смисла коју нуде наше светиње, коснуо нас је зрак вечности толико потребан овој долини плача на шта данашњи свет личи више него икада у својој историји. И зато смо убеђени да је и смисао наших светиња, као и српске тапије на Косову и Метохији управо у ономе што нуди вечност, изнад свих временских комбинаторика, идеологија и представа о људској срећи.
Светиње, а нарочито оне на Косову и Метохији испуњене благодатном енергијом и данас представљају путоказ Србима, али и свима другим који игром случаја и Божјом промисли дођу до њих, куда треба да иду и шта треба да им буде и ововремени и оновремени оријентир. И данас манастир Пећке патријаршије, Високи Дечани, призренске светиње, светиње у српским енклавама Ораговцу и Великој Хочи, као и све друге светиње на Косову и Метохији, сведоче да су ти простори, како би рекла Мери Дарам, Србинова земља. Такав печат на овој земљи ниједан народ није оставио. А ми, макар са закаснелом памећу, после деценијске амнезије и свеопштег моралног посрнућа, треба да доживљавамо наше светиње на Косову и Метохији (ако хоћемо и можемо) баш као и већина наших предака – као место Богом надахнутог живота, заветног окупљања читавог народа око Христа Пантократора (Сведржитеља), али као наш прилог свету из ког позивамо све да се у аутентичном хришћанском духу придруже слављењу Бога Спаситеља и заједници која надилази време и има карактер вечног сједињења.
Остави коментар