Право на живот (одбрана и последњи дани)

Право на живот (одбрана и последњи дани)

Аутор: Слободан Јовановић, новинар

Верујући у неповредивост основног људског права на живот сваког бића на овој планети, обичан човек се поприлично комотно односи према истом. Не жели да га примети у његовом најгорем облику када му је то основно право директно или посредно угрожено. Попут ислуженог војника жели да памти само лепе тренутке, док сву горчину војевања коју је искусио потискује дубоко у себи.

Деценијама уназад, у зависности од пола појединца, прескакали смо странице црне хронике и штампу читали одназад. Почињући листање од спортских страна, или из средине новина где се обично налазе рубрике намењене разбибриги. Култура, рецепти, мало политике и репортажа били су места на којима смо се најдуже задржавали.

А, онда је уследио колапс система.

Пад малог човека на најниже духовне гране дрвета живота. Крв – туђа, наша, нечија, било чија, постајала нам је све доступнија, постајала је дневна вест. Резистенција на потресне догађаје је само последица брзине протока информација и површног посматрања догађаја који се смењују као покретне слике на филмској траци у потрази за публиком која је неми посматрач. Закаснеле реакције и синдром „генерала после битке” особине су које су се код данашњег човека развиле као одбрамбени механизам од лоших вести и времена у коме живи. Постоје две ствари које обичан човек (а ни онај други, такође) никада неће да призна. Да је погрешио и испао глуп. Због тога је „јесам рекô” идеално место за одлагање свих пропалих надања и оправдање црним (не)оствареним мислима. Иако без реалне употребне вредности, „генерал после битке” и „јесам рекô” својим лицемерним приступом успевају довољно дуго држати главе забијене у песак, док се ситуација не смири и не прође. А кад се смири и прође – прошло је. Идемо даље, окрећемо нови лист довољно неопрезно да се поново ухватимо у исту замку. Превентивним приступом не спречавамо узроке, већ заливамо и негујемо последице уљуљкавајући се да се то нешто некоме другом дешава. Далеко од нас и наших најмилијих. Буђење из једне такве ураниловке је одвратно. Искуство које нико не жели.

Обичан човек се углавном пита једном у четири године, када гласа или када треба да одговара за нешто. Могућности које му систем пружа – да се пита, предлаже и, зашто не рећи, одлучује, не користи из страха од тог истог система чије је основни део. У битку улази када је све већ изгубљено, када су му све друге опције исцрпљене. У тој и таквој борби пораз му није опција, јер га је већ претрпео. Жив у земљу не може, а амбијент који га окружује му не пружа довољно комфора да настави да се понаша као да се ништа није десило. Прежаљен и прегажен има две могућности пред собом. Да прима изразе саучешћа од знаних и (већином) незнаних или да устане, настави да дише, живи, бори се и покуша сачувати бар здрав разум, последње уточиште наде и вере да и поред свега вреди живети.

Да је тако, схватио сам онога тренутка када ми се сав мој дотадашњи свет, који сам неговао, градио, живео у њему, срушио попут куле од карата. Када су ми есенција и смисао живота отргнути на најгори могући начин. Глава коју сам до тада држао у песку одједном се нашла на ветрометини. Највећи страх и ноћна мора, оно од чега сам мисли увек скретао, управо сам живео. Од директа који ми је живот ударио пао сам на тле. Срушио се нокаутиран. Судија Судбина је одбројавала. Замагљена погледа сам устајао. Покушавао да се придигнем. Да се тетурајући одмакнем довољно далеко од опасности, од проблема који је, како год парадоксално звучало, то управо престао бити. Проблем евентуално може да направи живо чељаде. И камо среће да их данас прави, да за овим редовима нема потребе. Да их нико, па ни ја, не пише. Да проблеме решавамо. Овако свој „проблем” сам сахранио, остала је туга и црнина. Да скинем црнину је требало три године, туга. Хм? Јавићу када и ако прође. Остао ми је разлог за срећу. Расте, Богу хвала.

Проклетство човека, хомосапијенса, мислећег бића, у томе је што јесте хомосапијенс. У реалном животу, за ослобођеност од вештачке интелигенције не постоји опција УНДО (undo) или РЕСТАРТ (restart), па да ствари вратимо на почетне параметре. Немогућност избора и стицај несрећних околности, укомбиновани са људским проклетством да мисли, натерали су ме да посегнем за механизмима и опцијама које су ми се до тада чиниле закључаним. Милисекунда је била довољна за одлуку да апатију и скретање у лудило, у онострано, покушам зауставити и преусмерити у жељеном, једином могућем, до тада непознатом правцу. Борба и „дизање главе горе”, да би се наставило даље, много је лакше за изговорити него учинити. Али, када се човеку не остави велика могућност избора, игра оним картама које има у рукама, ма какве оне биле. Маневарски простор колико год се скучен у таквим ситуацијама чинио, увек је довољно велик ако се рационално користи и креће у њему. Ствар ега и угла посматрања. Истини за вољу, неупоредиво је лакше бити кибицер и у трећем лицу (свеједно, једнине или множине) учествовати у партији живота. Опасности су много мање, као и изазови. Пловећи између личних страхова и изазова, Сциле и Харибде преживљавања ситуација у којима сам се нашао мимо своје воље, покушавам се држати курса и жељеног правца.

Рубикон сам једном већ прешао, „Alea iacta est”, моје је само да останем нормалан, на ногама и да се надам да све није било узалуд.

Из личног искуства.