ПРАВО НАРОДА

Аутор: др Милош Савин, историчар

Социјалдемократска странка у Угарској, односно Мађарској, настаје 1890. године као последица специфичних политичких и социјалних околности у овој земљи. Оснивач ове политичке групације је Пал Габор Енгелман, лимар из Пеште, кључна личност мађарског радничког покрета, уз свесрдну подршку Фридриха Енгелса. Странка се залагала за опште право гласа, за непосредне изборе, аграрну реформу и читав сет грађанских и људских права. Поред Мађара, ова странка је своје идеје ширила и међу другим народима у Угарској. Преко „Народног гласа“ и „Народне речи“ мађарски социјалдемократи ширили су утицај међу Србима у данашњој Војводини, али су имали и свог пандана када је реч о Србима у Хрватској.

Први број „Права народа“, листа намењеног српском чланству Социјалдемократске странке у Хрватској, објављен је 7. марта 1907. године у Загребу. Уредник овог листа био је Витомир Кораћ. У време док је „Народни глас“ излазио, „Право народа“ се није бавило питањима везаним за Угарску како не би одузимало претплатнике овом првом. „Право народа“ се испрва у својим текстовима фокусирало на појаве и дешавања који су везани за раднике у Хрватској. Међутим, било је неизбежно да покретање „Права народа“ додатно допринесе губитку претплатника „Народног гласа“, поготово када је реч о Срему и Босни. Када је почетком 1908. године „Народни глас“ привремено престао са излажењем, „Право народа“ је попунило упражњени простор и почело се ширити међу Србима у Угарској. Лист се нарочито ширио у периоду када га је Угарски савез земљорадника из Будимпеште делио бесплатно. У жељи да се што више приближи својим новим претплатницима и читаоцима из Угарске, уредништво „Права народа“ је тек од маја 1908. године почело да посвећује пажњу радничком покрету у Угарској. Велику улогу и значај у ширењу „Права народа“ и социјалдемократских идеја по Срему, али и по деловима Баната и Бачке, имала је чињеница да се уредништво овог листа августа 1908. преселило из Загреба у Шид. Овај догађај се временски поклапа са разлазом између Српског агитационог одбора и централне партијске управе у Будимпешти, нашавши се у претежно српској средини каква је Срем, и на тај начин ступивши у ближу и непосреднију везу са Србима у данашњој Војводини, чијим се проблемима се Витомир Кораћ, уредник листа, све више бавио. На тај начин је „Право народа“ све више заступало интересе српских социјалдемократа на нивоу читаве Хабзбуршке монархије. На састанку више чланова Српског агитационог одбора и Витомира Кораћа, одржаног марта 1909. у Будимпешти, одлучено је да се „Народни глас“ и „Право народа“ уједине. Такву одлуку одобрио је и врх Социјалдемократске странке Угарске, па је она остварена 13. маја 1909. године, када се „Народни глас“ први пут појавио као додатак „Праву народа“. „Народни глас“ је имао своју посебну редакцију у Будимпешти и управу у Шиду, a штампан је у Загребу, заједно са „Правом народа“. Свако ко би се претплатио на један од ова два уједињена листа, потпуно бесплатно би добијао и други. Витомир Кораћ је тврдио да је то стварно био један лист са два имена и два уредништва.

„Право народа“ је испрва излазило два пута месечно, све до почетка изборне трке 1908. године, мада је извесно време лист излазио једном недељно. Крајем марта исте године уредништво је смањило обим листа, али га је од тог тренутка редовно издавало једанпут недељно. Током наредних избора, одржаних у лето 1910. године, „Право народа“ је поново излазило два пута недељно. Лист се није увек појављивао на једнаком броју страна: некад их је било четири, понекад шест, а најређе осам. Када су се два социјалдемократска листа ујединила, „Право народа“ је најпре објављивано на четири стране, а „Народни глас“ на две. Међутим, врло брзо су се оба листа изједначила на по четири стране.

Као и већина мађарских листова на српском језику, и „Право народа“ се због недовољног броја претплатника у више прилика суочавало са финансијским проблемима. Лист је прву годину успео да преживи уз помоћ Земљорадничког савеза Хрватске, док је у другу ушао са надама да успех неће изостати. Од средине 1908. године тираж се кретао од 1.200 до 1.500 примерака. Тај број је охрабрио Кораћа и подстакао га у даљем уређивању. Да би повећао број претплатника, Кораћ је почео да продаје лист преко колпортера и то је почело да даје резултате. То је потврдило да је пресељење уредништва из Загреба у Шид била права одлука. Док су „Право народа“ раније читали искључиво земљорадници Срема, након преласка у Шид лист је проширио своју публику међу српским радницима у Хрватској, Бачкој, Банату и Босни.

Када је 2. новембра 1908. поново покренут „Народни глас“, уредништво „Права народа“ се уплашило да ће њихов лист због тога трпети. Како би од шидског листа одвојио српске раднике из Угарске, „Народни глас“ је покренуо кампању против „Права народа“. На то је Кораћ одговорио путовањем по Бачкој и Банату, где је међу радништвом агитовао против „Народног гласа“, за ког је веровао да ће врло брзо пропасти. Међутим, у октобру 1908. године, непосредно пре него што је покренут „Народни глас“, Земљораднички савез Угарске отказао је дотадашњу новчану помоћ за „Право народа“. Таквом одлуком Земљорадничког савеза лист је изгубио 300 претплатника. Уз то, запретила му је опасност и од „Народног гласа“, јер се претпостављало да ће он поново привући оне претплатнике из Бачке и Баната које је у међувремену придобило „Право народа“. У таквој ситуацији, суочен са проблемима које су претили свему што је до тада урађено, Кораћ је предузео све што је било у његовој моћи како би шидски лист пребродио ову кризу. Покушао је да склопи нови уговор са Земљорадничким савезом Угарске, нудећи му повољније услове и снижавајући цену листа до најмањих могућих граница. Међутим, чврсто решен у својој одлуци да прекине све дотадашње везе са „Правом народа“, Земљораднички савез Угарске Витомира Кораћа није удостојио одговора. Штавише, игнорисао је све његове молбе и захтеве за исплату заосталог дуга од 90 круна.

Поред бројних проблема који су га снашли током 1908. године, „Право народа“ је успело да покрије све трошкове захваљујући приходима од претплате и колпортаже, а затим и од редовне месечне помоћи Земљорадничког савеза Хрватске. Његово уредништво било је охрабрено тиме што су и поред знатно смањеног броја претплатника порасли самостални приходи листа. Та чињеница будила је наду да ће скоро доћи време када ћe лист бити финансијски самосталан и моћи да излази без било чије помоћи. Имајући то у виду, обавештавајући притом страначку управу о стању у којем се налази „Право народа“, Кораћ је у извештају за 1908. закључио да лист константно напредује. Посебно га је радовало то што лист, упркос бојкоту „Народног гласа“, све више осваја терен у Бачкој, Банату и Босни и Херцеговини. Када је 15. фебруара 1909. коначно обустављен „Народни глас“, створене су нове могућности за проширивање и јачање „Права народа“. Међутим, радост уредништва „Права народа“ трајала је јако кратко. У Capajeвy, 29. априла 1909. године, Социјалдемократска странка Босне и Херцеговине почела је да издаје нови лист под именом „Глас слободе“. На тај начин, старог конкурента заменио је нови, што је у доброј мери утицало на даљи развитак „Права народа“ у Босни и Херцеговини. Шидски лист тада је изгубио 200 претплатника, јер тамошње радничке организације, које су до тада биле обавезне да узимају „Право народа“, сада су своје раднике претплаћивале на „Глас слободе“. Срећна околност за „Право народа“ била је што се у међувремену Kopaћ споразумео са члановима Српског агитационог одбора о уједињењу са „Народним гласом“. Пре тога лист је штампан у тиражу од 1.100 примерака, од којих је продавано око 800 комада. Почетком 1909. године „Право народа“ имало је само 151 претплатника, што је било далеко од броја који би листу обезбеђивао сигурност. На тако мали број лист је спао зато што је, између осталог, реорганизацијом Земљорадничког савеза Хрватске изгубљено још око 300 претплатника. Ситуација се нагло побољшала уједињењем два листа, чиме се добило 400 нових претплатника, па их је средином 1909. било око 620. „Право народа“ је тада штампано у тиражу од 1.400 примерака, а прогнозирало се повећање за неколико стотина. Имајући све то у виду, Кораћ jе cептембра 1909. обавестио партијску организацију у Загребу да је „Право народа“ у стабилном стању и да се све више развија. Напредак који је наступио након уједињења најбоље се види у самосталним приходима листа, који су се удесетостручили у односу на прву годину излажења. Поред свега, Кораћ је сматрао да се његов лист није раширио онолико колико би могао. Тврдио је да у Војводини има много места у којима живи више хиљада Срба, а да „Право народа“ y тим местима купује тек неколико људи. Велику конкуренцију видео је у мађарским и немачким новинама које су српским радницима наметала мађарска стручна удружења. Сматрао је да би ти радници од својих централа требало да траже „Право народа“, чиме би лист стекао још око 400 до 500 читалаца.

Кораћ je подједнако водио рачуна о напретку новина и о ширењу социјалдемократских идеја, пре свега о уједињењу социјалдемократских покрета Срба и Хрвата. Сматрао је да треба продубљивати сукобе између Српског агитационог одбора и централне партијске управе у Будимпешти, те да Србе, Хрвате, Буњевце и Шокце из Војводине треба ослобађати од патроната мађарских социјалдемократа. То се могло постићи јединственим листом, агитацијом, пропагандном литературом и стварањем заједничких удружења. Иако је у редовима српских социјалдемократа из Угарске било оних који би се радо ослободили мађарског партијског руководства и пристали на повезивање са социјалдемократским покретом из Хрватске, брзо се показало да има и оних који су против. То се видело на конференцији Срба социјалдемократа у Будимпешти, децембра 1909. године, на којој су неки чланови осудили уједињење два листа и захтевали да се „Народни глас“ отцепи од „Права народа“ и посебно издаје у Пешти. Покушај раздора између два листа овог пута је био неуспешан. Штавише, на Петом конгресу Срба социјалиста из Угарске у фебруару 1910. донета је одлука да „Право народа“ постане орган свих Срба социјалиста из Хрватске и Угарске. Међутим, на чело Српског агитационог одбора дошли су противници уједињења, па је прекинута сарадња Срба из Угарске и „Права народа“, које је 10. јуна престало да буде орган Српског агитационог одбора. Врло брзо, 1. јула, у Будимпешти се појавио лист „Слобода“, чим је „Право народа“ изгубило око 300 претплатника, али је стање шидског листа остало релативно стабилно због тога што је купљена сопствена штампарија.

У поређењу са другим социјалдемократским листовима на српском језику, „Право народа“ било је мање оштро у својој борби за права радника, тј. мање је истицало класну борбу и више се залагало за супротстављање капиталистичком систему путем штампе, удруживања, организовања и просвећивања. Колико је „Право народа“ било умерено толико је „Народни глас“ био оштар према капиталистичкој експлоатацији радника. Више намењено земљорадницима него индустријским и другим радницима, „Право народа“ је писало једноставним стилом и језиком, постепено их је упућивало у државноправна питања и објашњавало поједине политичке појмове. Посебно место су имали чланци o здрављу и хигијени, а неретко су излазили и текстови о земљорадњи. Кораћ се залагао за опште право гласа и за помирење Срба и Хрвата, које је сматрао истим народом. Подједнако је нападао и православни и католички клерикализам, сукобљавајући се са српским радикалима и гласилима попут „Србобрана“, „Српске мисли“ и „Привредника“. Са друге стране, „Право народа“ је дизало глас против тзв. велеиздајничких процеса, на шта је власт одговарала опструкцијом дистрибуције, цензуром и забранама. Укидањем уставног стања и успостављањем комесаријата за Хрватску, дошло је до гушења опозиционе штампе наметањем кауција за политичке листове. Пошто није имало довољно средстава за плаћање кауција „Право народа“ је престало да излази 5. априла 1912, да би се након две године, падом комесаријата, поново нашло пред читаоцима. Међутим, током јула 1914. године, уочи почетка Првог светског рата, „Право народа“ је заувек престало да излази.