Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века догодиле су се корените промене у разумевању друштвене стварности. Под утицајем феноменалног развоја науке и технологије дотадашње традиционалне представе о односу појединца и друштва почеле су да уступају место новим постмодернистичким теоријама. Чувени амерички теоретичар Збигњев Бжежински је 1970. године написао књигу Између двају епоха у којој је детаљно образложио своје виђење новог „технотроничног друштва”. Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је оновремена дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. По његовом мишљењу америчко друштво улази у нову развојну фазу која се битно разликује у односу на „индустријског претходника”. Под утицајем технологије и електронике формира се једно ново „технотронично друштво” које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац. Једно од обележја је и промена друштвеног лидерства која се догодила упоредо с „деперсонализацијом економске моћи”. Слогани епохе постали су слободан проток људи, робе и капитала као темеља нове глобалне економије, уз нагласак да тај процес треба да предводе највиталнији региони света – САД, Западна Европа и Јапан.
Подсетимо, трансформацији Америке у прво „технотронично друштво” претходили су бројни трауматични догађаји: Кубанска криза, убиство председника Кенедија, Вијетнамски рат, затим велика социјална раслојавања и све израженије расне противречности. Све то узроковало је велику побуну 1968. године чије су манифестације озбиљно уздрмале унутрашњу стабилност обе суперсиле и зона под њиховом контролом. Због свега тога догодила се радикална трансформација унутар једног великог светског система у оквиру којег је Америка била приморана да, услед стагнације глобалне економије, преосталим факторима на међународној сцени понуди многе уступке. Тако је Кини понуђен модел укључења у светски привредни систем, Совјетима је предложена политика детанта, док је Западној Европи и Јапану обећано знатније учешће у политичком одлучивању у оквиру Трилатерале која је основана 1973. године на оним основама које је предлагао Дејвид Рокфелер као најутицајнија личност светске закулисе.
Глобализација као нова парадигма епохе постала је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века предмет свестраних научних анализа. Мада процес глобализације није представљао нову историјску појаву, амерички теоретичари из области друштвених наука дошли су до закључка да су све глобалне визије у ранијим епохама биле или обмана или чиста мистика. У једном извештају рађеном за потребе Трилатералне комисије 1984. године наводи се да се први пут у историји јавља глобални светски систем заснован на путовањима џетом, комуникацијским сателитима и компјутерима који су стегли планету до обима једва схватљивог до пре неколико деценија. У сфери права, политикологије, економских наука, културе и уметности напушта се реч „међународни” и уступа место изразу „глобални” који треба да означи новo идеолошко и методолошко разумевањe друштвене стварности у чијем је средишту грађанин планете Земље – као члан јединствене светске заједнице. Према схватању Бжежинског дисконтинуитет је централна реалност савремене историје. Једно од суштинских обележја нове епохе је оно о „десуверенизацији светског поретка” као процесу постепеног препуштања кључних државних надлежности у руке транстериторијалних чинилаца (корпорације, невладине организације, разни неформални скупови глобалне елите) који постају еманација савременог „глобалног менаџмента”.
Пошто је за стратеге новог поретка кључни проблем било питање легитимитета њихових одлука, излаз је потражен у особеној промоцији концепта „владавине без владе” који симболизују разне неформалне групе и организације преко којих се грађани наводно непосредно укључују у решавање најсложенијих локалних и светских питања. Питање легитимности и малобројности чланства ових организација решено је кроз планетарну промоцију идеологије неолиберализма, која је у основи лишена било каквих класичних идеолошких постулата (левица или десница). На тај начин се ствара „глобално мрежно наддруштво” које је повезано на принципима једне „мрежне” идеологије. За разлику од класичних идеологија прошлог века (комунизма, фашизма, либерализма) које су почивале на платформоцентричној организационој структури, идеологија неолиберализма не заснива се на таквој организацији и не шири се на такав начин (од платформе до платформе). Наиме, она је заснована на великом броју „експертско – обавештајних мрежних организација” које настоје да одговарајуће идеолошке смернице уграде у наративе што ширег круга људи. За разлику од ранијих идеолошких модела који су осмишљавани у једном центру (Коминтерни – прим. аутора) идеологија неолиберализма се непрекидно дограђује и прилагођава ситуацији на терену. То значи да традиционални хијерархијски модел преноса идеја бива замењен новим хоризонталним моделом – уз велики степен „аутономије” организованих мрежа. На тај начин је врхушка „глобалног наддруштва” у прилици не само да остане непримећена, него и да одређене идеје коригује у ходу.
Кључни ослонац у реализацији оваквог модела организације друштва јесте доминација у медијско-информационој сфери преко које се неолиберализам рекламира као и сваки други маркетиншки производ. Дакле, уместо некадашње идеолошко-партијске контроле успоставља се један тржишно-маркетиншки контролни механизам који је много прилагодљивији и као такав способнији да одговори на изазове савременог друштва. Суштина промотера ове концепције јесте у настојању да се свет претвори у глобалну самоуслугу стварних „владара из сенке” (којих није више од неколико стотина) и који своје послушне следбенике налазе у локалним компрадорским структурама. Нема сумње да последњи догађаји у свету реализацију ових циљева, који су зацртани још пре неколико деценија, озбиљно доводе у питање.
ЛИТЕРАТУРА:
Вукашиновић, М. (2021). Мислити просторно. Нови Сад: САЈНОС.
Дугин, А. (2009). Геополитика постмодерне. Београд: Преводилачка радионица Росић.
Стојичевић, С. (2018). Мрежни рат против Срба. Београд: Авала прес.
Остави коментар