Прикључење Војводине Србији и проблем разграничења са Румунијом и Мађарском

ПРИКЉУЧЕЊЕ ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ И ПРОБЛЕМ РАЗГРАНИЧЕЊА СА РУМУНИЈОМ И МАЂАРСКОМ

Aутор: др Милош Савин

Идеја о Војводини као аутономној српској територији у Панонској низији, на угарској земљи у оквиру аустријског царстава стара је више векова. Пошто су Срби привилегијама Леополда II добили право на избор сопственог војводе, сходно томе они су исказивали политичку тежњу да издејствују и посебну територију – Војводину. Њихова тежња углавном није одговарала интересима ни Угарске ни Аустрије. Беч, када је кокетирао са овом идејом, имао је јасан циљ да заплаши Мађаре српским фактором, по принципу – завади па владај. До првог успеха у територијалном заокружењу Војводине дошло је у револуционарним данима 1848. године, када је у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Између осталог, Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Органи Српске Војводине у пракси никада нису остварили контролу над наведеном територијом. Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема. Остатак Срема је припао Хрватској. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској. Како би ипак одржао међунационалну тензију, цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године, на коме је захтевана посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Упркос обећању датом Србима да ће њихови захтеви Сабора бити услишени, аустријска круна их је поново изиграла. Концепти о територији коју би требало да обухвати Војводина наставили су да живе кроз програм Милетићевог покрета, кроз тежњу да се директно од Угарске обезбеди признање Војводине, као национално заокружене жупаније у њеном саставу.

На самом крају Првог светског рата, нова мађарска влада је војвођанским радикалима понудила договор о најширој аутономији Српске Војводине у оквиру Мађарске, која би обухватила већи део Баната без северног Потисја и јужну Бачку са Новим Садом.

Дефинисање граница Војводине, односно државних граница нове југословенске државе према Румунији и Мађарској је представљало велики проблем. Само су границе Срема биле неспорне са југословенског становишта. Барања, Бачка и Банат су биле три одвојене жупаније у угарском државно-административном систему, који није препознавао Војводину. На Париској мировној конференцији ће се показати да је од војвођанских области није била спорна само јужна Бачка, те минијатурни подунавски део Баната од Перлеза до Ковина.

            Српска војска је 6. новембра 1918. године без отпора прешла у Војводину. Београдским примирјем 13. новембра, Мађарска је пристала да у потпуности измести војску, која је раније капитулирала, ван линије раздвајања коју су одредили савезници, али је договорено да цивилна управа све до мировне конференције остане у рукама Мађарске. Демаркациона линија је заузимала знатно веће подручје од онога које ће ући у будућу југословенску државу. Народни одбор из Новог Сада је отпочео са организовањем огранака широм Војводине. У његов рад су, поред војвођанских Срба, укључени Буњевци, Шокци, Русини, Словаци и Хрвати, ради организовања Велике народне скупштине која ће донети одлуку о будућности Војводине. Усвојен је правилник о избору посланика, који је био знатно савременији од изборних закона који су важили и у Мађарској и Србији и у будућој југословенској држави. Жене су добиле једнако право да бирају и да буду биране, а укинут је било какав имовински цензус.

Крфска и Женевска декларација, и једна од Вилсонових 14 тачака су предвиђале искључиво право народа, али не и земаља, на самоопредељење. У први план је дошло и питање да ли да се Војводина уједини у заједничку југословенску државу путем државе СХС, за шта се залагала социјалдемократска група по договору са вођом Срба из Хрватске Светозарем Прибићевићем, или да путем присаједињења Србији ступи у нову државу, што су пропагирали војвођански радикали у дослуху са српском владом. Унутар Народног већа Државе СХС дошло је до размимоилажења и отезања. Светозар Прибићевић, потпредседник Народног већа из Загреба је, по Васи Стајићу, поручио Народном одбору у Новом Саду, да „кида“ своје односе са Загребом. Ускоро је кроз разговоре са српским министрима, ипак договорено да Велика народна скупштина донесе одлуку о присаједињењу Србији, као првом кораку ширег југословенског уједињења. Војвођанима се журило са отцепљењем од Угарске, а није било реално очекивати да ће се хрватски и словеначки политичари приоритетно залагати за што повољније спољно разграничење Војводине са Румунијом и Мађарском, када су и сами имали исти проблем. Србија је, због великих жртава и победе у рату, уживала изванредну међународну популарност и симпатије.

Народно веће државе СХС је 24. новембра 1918. године, изгласало уједињење са Србијом и Црном Гором свих југословенских земаља укључујући и Војводину. Истовремено је одржан Велики народни збор у Руми који је донео одлуку да се Срем у случају спора Народног већа и српске владе о стварњу нове југословенске владе, директно присаједини Србији.

Упркос становишту да је одлуком Државе СХС о уједињењу са Србијом, посебна војвођанска скупштина непотребна, на инсистирање радикала који су били најбројнији политички чинилац у Војводини, у Новом Саду је 25. новембра почела са радом Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање. Скупштини је присуствовало 757 изабраних посланика из 211 општина. Међу посланицима је било 7 жена и 7 не-Словена (6 Немаца и 1 Мађар). Велика народна скупштина је донела две одлуке. У првој одлуци на првом месту је, ради што повољнијег спољног разграничења Војводине, замољена Србија да мировној конференцији заступа интересе Војводине. Истом одлуком проглашено је присаједињење Србији и наставaк југословенског уједињења. Другом одлуком је проглашено отцепљење од Угарске и формирани су Народни савет као скупштинско тело и Народна управа као извршно тело. Одлука је представљала политички прагматичан“ начин националног остварења Срба из Војводине, у светлу повољних међународних, војних, дипломатских и политичких околности. Овакво мишљење је преовладавало и у народу. Војвођанске демократе којима се придружила и Српска либерална странка, су на донете одлуке гледали као на компромис, на који су пристали ради једногласне одлуке о отцепљењу од Угарске и презентације јединства пред савезницима који ће на мировној конференцији донети одлуке о спољашњим границама. Уместо термина Војводина, који се користио у свакодневном говору, у формалним одлукама и телима се користи термин Банат, Бачка и Барања, пошто Угарски систем, од ког се вршило отцепљење, није препознавао Војводину.

Супротно Београдском примирју које је предвиђало да паралелно са српским војним заузећем настави да функционише мађарска цивилна власт, Народна управа је одлучила да преузме сву власт на територији Војводине (без Срема). Управа је именовала нове жупане и затражила је од српске војске помоћ у одржавању реда на својој територији. Такође, од српске владе је затражено одобрење да Народна мобилише 20.000 људи помоћу којих би се борила против безвлашћа, али је то одбијено. Акцијама народне управе потпуно су преузете све ингеренције преосталих мађарских органа, чиме је измењена политичка реалност. Српска војска је у пракси благонаклоно и заштитнички гледала на деловање Народне управе. Пошто су Румуни истакли претензије на цео Банат, Народна управа је издејствовала да српска влада упути демарш. Успостављање власти Народне управе наилазило је на отпор мађарског и немачког чиновништва које је било лојално мађарској влади.  Народна управа се суочила са тзв. Банатском републиком која је такође преузимала органе власти у темишварском Банату, са циљем његовог очувања у оквиру Мађарске. Банатска република је располагала и сопственом милицијом, што Народној управи није дозвољено. Народна управа је 16. фебруара 1919. године успела да смени руководство Банатске републике и забрани рад њеним органима. Војвођанска Народна управа је преузела и вршила најзначајније функције власти, а том приликом је пропагирала равноправност свих народа и језика у Војводини.

 Након Формирања владе Краљевине СХС 20. децембра 1918. године, затражено је укидање војвођанске Народне управе, пошто је она представљала сметњу стварању централизоване државе. Управа је поднела оставку, али је наставила са радом и последњу седницу је одржала 11. марта 1919. године. Пошто је Народни савет дао мандат Народној управи, она је захтевала да је Савет распусти. Део чланова Народног савета се противио њеном распуштању, али је за четири гласа победио захтев Јаше Томића да усвоји оставка покрајинске владе, али да се она замоли да ипак привремено настави са радом.

Паралелно са процесом југословенског уједињења, дошло је и до уједињења румунског народа. На националном скупу у Алба Јулији 1. децембра 1918. године румунски посланици су донели одлуку о прикључењу Трансилваније и Баната краљевини Румунији. Поред Румуније и Мађарска, иако поражена у рату, полагала је историјско, али попут Срба и Румуна и народно право на Банат, Бачку и Барању. До решења напетог геополитичког проблема доћи ће на мировној конференцији у Паризу, која је почела са радом 18. јануара 1919. године у версајском дворцу.

У историји Париске мировне конференције можемо уочити две фазе, у првој је дошло до припреме мировног уговора са Немачком, док се друга фаза бавила мировним уговорима са осталим пораженим државама (Аустрија, Мађарска, Бугарска и Турска), те отклањањем спорних питања између победничких и новонасталих земаља. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Србија је на њу пренела свој међународни углед државе победнице која је страдала и херојски се борила током рата. На мировну конференцију, делегација Краљевине СХС је дошла без изграђене међународне политике. Делегацију су чинила четири члана са мандатом да учествују на самој конференцији и то: бивши председник српске владе Никола Пашић у својству председника делегације, др Анте Трубић, др Миленко Веснић и др Отокар Рибарж. Поред њих делегацију су чинила и три члана равноправна за давање предлога, али без права учешћа на самој конференцији: Матеја Бошковић, др Јосип Смодлака и др Отокар Рибарж. Гледано по националном кључу делегацију су чинила три Србина, два Хрвата и два Словенца. За разлику од осталих делегација у југословенској није било најодговорнијих представника државне власти. Такође уочавамо да међу њима није било ни представника Срба из Војводине, о чијој се судбини одлучивало, а који нису имали разлога да верују да ће хрватски и словеначки чланови бити превише заинтересовани за што повољније разграничење са Банату, Бачкој и Барањи, обзиром на то да питање разграничења са Италијом и Аустријом није било решено. Српски чланови делегације имали су добро разрађен план разграничења са Мађарском и Румунијом „Пешићев план“, назван по генералу Петру Пешићу, шефу војне мисије при мировној конференцији. Овим планом у оквиру Краљевине СХС остали би Бела Црква, Вршац, Темишвар, Кикинда, Суботица, Баја, Печуј и Сигетвар. Пешићева линија је била подложна критици чланова југословенске делегације који су сматрали да је можда опортуније жртвовати делове Баната и Бачке, зарад што веће добити на Јадрану. Временом је Пешићеви линију, наследила Пашићева линија, названа по Николи Пашићу, која је званично пропагирала умерено решење док је реално стајала на позицијама Пешићеве линије. По Пешићевој линији југословенском  Банату би припало око 685.000 становника, од чега око 265.000 Срба и око 95.000 Румуна, док би оквирима Пашићеве линије било око 656.000 становника, од чега 258.000 Срба и 85.000 Румуна. Насупрот југословенској делегацији, Румуни су као максимални компромис били спремни да одустану само од минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и Београда, неопходног за војну одбрану Београда. Југословенска делегација је имала велику подршку Француске, Енглеске и Сједињених америчких држава. Једино на подручју Баната, Французи су водили веома избалансирану политику узмеђу Румуније и Краљевине СХС. Иако многи историчари споре, нови докази поткрепљују тезу да је по питању разграничења у Банату, значајну улогу имало и лобирање Михајла Пупина. Упркос подршци, велике силе су одуговлачиле са признањем краљевине СХС стављајући до знања да њено коначно разграничење, као и мађарско и румунско, пре свега зависе од њихов воље. Било је и изразито непријатељски настројених сила победница попут Италије, која је у стварању југословенске државе видела претњу по своје геополитичке интересе, пре свега на Јадрану. Територијална комисија Париске мировне конференције није прихватила ни један Српски, али исто тако ни Румунски предлог о разграничењу у Банату. Поморишје је остављено Мађарској, а југословенско-румунски спор је решен тако да у Румунији остане око 65.000 Срба и других Словена, у југословенском Банату око 75.000 Румуна. Град Темишвар и скоро цела Тамишка жупанија је припала Румунији, док је остало у већини закључено по принципу Пашићеве линије. Што се Бачке тиче, комисија је заузела став да се граница повуче јужно од Сегедина на Тиси и јужно од Баје на Дунаву тако да Краљевини СХС припадну „велике гломерације полуурбане и полусељачке Суботица и Сомбор. Комисија је заузела став да по питању целе Барање нема превише аргумената да се она прикључи новој југословенској држави, те јој је додељен само јужни део са центром у Белом Манастиру. Након одлука комисије дошло је до политике малих територијалних измена.

До коначног разграничења Краљевине СХС и Мађарске је дошло 4. јуна 1920. године, Тријанонским споразумом. Коначно разграничење у Банату са Румунијом извршено је 10. септембра 1920. године.