Припреме за устанак у Херцеговини 1875.

Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Устанак српског народа у Невесињу у Херцеговини, који се касније проширио и захватио читаву Босну и Херцеговину, најзначајнији је историјски догађај на Балкану и Европи у другој половини XIX века. То је убрзало отварање и решавање Велике источне кризе, познате још и под именом Источно питање. Под Великом Источном кризом подразумева се повлачење Турске са Балкана и борба око њеног наслеђа. Своје претензије за турско наслеђе истицале су Велике силе: Аустрија и Русија, мада ни планови Енглеске и Француске нису били за одбацити. Интереси великих сила Аустрије, Русије, Енглеске и Француске, битно су утицали на историјску судбину и живот српског народа на Балкану током XIX и XX века.

Нови устанак српског народа избио је у Невесињу 1875. године, у средишту Источне Херцеговине, која је до тада била по страни свих догађаја. Устанак у Невесињу запалио је читаву Босну и Херцеговину. Убрзо је прерастао карактер локалне побуне и претворио се у борбу српског народа за ослобођење и уједињење у једну заједничку државу свих Срба на Балкану. Устанак у Херцеговини 1875. године био је под контролом кнежевине Црне Горе. Борбе у Источној Босни, око Тузле контролисала је обреновићка Кнежевина Србија. У Западној Босни, у Босанској Kрајини око Мркоњић Града, бори се са устаницима принц Петар Kарађорђевић Мркоњић.

Рад на припремању устанка почео је још 1868. године, када је основан тајни комитет са седиштем у манастиру Житомислић. Убрзо су по целој Херцеговини основани пододбори, и њихови повереници ступише у везу са свим виђенијим људима. Идуће године рад на припреми општег устанка у Херцеговини настављен је са толико успеха, да се на чело покрета ставио сам црногорски кнез Никола. Сви херцеговачки кнезови дали су пристанак, организација је изведена до најситнијих детаља, и за дан почетка устанка одређен је 15. јун 1870. године. Међутим, до устанка није дошло јер су Турци од мостарског владике Партенија дознали за ове припреме. Одмах су почеле војничке припреме и хапшења виђенијих Срба и народних првака, тако да је осујећено извођење општег устанка. И поред овога наставио се рад у Херцеговини, али без нарочитог успеха за ту годину.

Крајем 1871. године народни прваци су одлучили да харамбаша Стојан Ковачевић иде у Београд и да тамо заинтересује српску владу за устанак, на коме су наставили рад старе херцеговачке вође Мићо Љубибратић и Алекса Јакшић. Тадашња српска влада не само да није обећала никакву помоћ, већ је у марту 1872. године прогнала Ковачевића из Србије на нимало достојан начин. Да срамота буде већа, чим се Ковачевић вратио у Херцеговину, на црногорском земљишту близу турске границе, ухватише га људи књаза Николе и предадоше Турцима у Билећу. Вест се проширила муњевито и огорчила све Херцеговце. Тим поводом састали су се народни главари у манастиру Косијерово, где су донели једногласну одлуку да се са Црном Гором прекину све пријатељске везе. Ова одлука је била достављена књазу Николи преко граховског војводе Анта Даковића, који је и сам делио мишљење херцеговачких првака. Пошто би спровођење ове одлуке било катастрофално по интересе Црне Горе, а нарочито њене династије, књаз Никола је био принуђен да из основе мења своју политику према Херцеговини.

Прва мера књаза Николе била је да је послао своје најбоље људе Херцеговце, да помоћу мита ослободе Ковачевића из турске тамнице и убеде Херцеговце како књаз Никола није крив за предају Стојана Ковачевића Турцима. Срамоту за ту ствар је морао да поднесе Ћетко Пејовић, који је рекао да је то учинио по својој личној иницијативи. Све би ово остало без успеха, да се у августу исте године Ковачевић срећним случајем није спасао турског ропства. Месец дана касније избио је велики и крвав сукоб између Црногораца и Турака, што је довело до војних припрема на обе стране. Код Херцеговаца ово је изменило рђаво расположење према Црној Гори, и дошло је до заједничког рада на припреми рата са Турцима. У априлу 1873. године избио је устанак у околини Никшића, али је био кратког века јер га је Турска уз интервенцију Црне Горе угушила у самом зачетку. Овако држање Црне Горе врло је неповољно утицало на расположење пограничних херцеговачких племена која су учествовала у ,,Вукаловића устанку“ и затим се рад на припреми устанка могао наставити само у крајевима која нису учествовала у поменутом устанку.

И поред оваквог држања Црне Горе према устанку и лошег расположења херцеговачких племена према њој, расположење народа у Невесињу, Дабру, Рудини и Завођу било је толико велико да су њихови прваци у јулу 1874. године одлучили да се народ диже на буну те јесени, или најкасније идућег пролећа. Још од 1872. године наставиле су се припреме за устанак у Херцеговини. Наредне 1873. и 1874. године биле су сушне и неродне што је погоршало и онако тешко стање народа. У овако тешкој ситуацији идеја је пала на плодно тло и то је био једини излаз из тешке ситуације. На Малу Госпојину 21. септембра1874. године, код цркве у селу Биоград код Невесиња, одржан је састанак народних старешина и виђенијих људи из невесињског кадилука, који је решио да се с пролећа следеће године крене у устанак и борбу. Црногорском кнезу Николи да се стави до знања устанички план и да се упути једна тужба на Турке, да би се тражила помоћ од Црне Горе и књаза Николе. Независно од преговора на Цетињу, припреме су биле настављене. У билећком и требињском крају њима су руководили сердар Тодор Мујичић, Глигор Милићевић, Васиљ Сворцан и Сава Јакшић.

Устаничка депутација из Невесиња, у којој су били Јован Гутић, Симун Зечевић и Милош Kешељ, крајем септембра 1874. године, отишла је на Цетиње и била је срдачно дочекана и примљена на Цетињу. Главни захтев депутата био је да се издејствује код књаза дозвола за набавку оружја, односно књажево одобрење црногорским поданицима да могу Херцеговцима продавати оружје и муницију. Књаз Никола је био преко сваке мере љубазан, даде им неке савете, али је одбио сваку помоћ, изговарајући се својом немоћи јер је Русија била неспремна за рат са Турском. Ипак је договорено да устанак почне рано у пролеће 1875. године, уз потпуну кнежеву контролу. Планове о устанку требало је држати у строгој тајности. Али, невесињски муслимани дознадоше за ове везе и планове устаника и одмах похиташе да похапсе коловође. Један од локалних вођа устанка, Јован Гутић из Зовог Дола, побеже у гору. Његов случај побунио је становништво у суседном селу Лукавцу. Турске власти, бојећи се неуспеха, понудише преговоре, што су устаници прихватили да се мало приберу и обавесте о свему књаза Николу и Црну Гору. Kнез је успео да смири борбено расположење устаника, чак је и од Турака издејствовао амнестију за устанике. Многи устаници, који нису ,,још ни пушке огаравили“ вратили су се кућама и без већих проблема презимили су до пролећа 1875. године. Неки од устаника, њих око стотину двадесет, пребегоше у Црну Гору, где их је примио књаз Никола и одредио им је Грахово за место становања. Одатле су били близу својим селима и могли су одржавати везе са својим Херцеговцима. Њима се придружила неколицина херцеговачких католика са својим вођом дон Иваном Мусићем, који је 25. марта 1875. године стигао на Цетиње.

Долазак аустријског цара Фрање Јосифа у Далмацију и Боку у пролеће априла 1875. године, није нимало била обична и безазлена ствар. У војним круговима Монархије одавно се тражило сигурно залеђе за Далмацију и Хрватску, а то је била Босна и Херцеговина. У Имотском је цар примио једну фрањевачку депутацију на чијем је челу био мостарски бискуп фра Петар Буцоњић. Та депутација није се само жалила цару на турске зулуме, већ је истакла у први план право Аустрије на Босну и  Херцеговину. Ћесар је прихватио тај захтев и храбрио је народ на устанак и борбу против Турака. Састао се и са књазом Николом, и поред осталих ствари разговарало се о херцеговачким емигрантима. После ове царске посете Далмацији, књаз Никола више није могао седети скрштених руку, већ је позвао на Цетиње све емигранте и неколико сати причао са њима. Изнео им је разговор са ћесаром, говорио о турској сили, неспремности Русије за рат са Турском, о немоћи саме Црне Горе… Напослетку им је отворено рекао да од устанка у Херцеговини не може бити ништа, барем три године, док се Русија не спреми за рат. Када се емигранти повратише од шока, одговорише књазу ,,да ће се побити с Турцима, чим их напану или ма чиме изазову“. Ипак је књаз имао велик и јак утицај у Источној Херцеговини, с друге стране и народ је полагао велике наде у њега, знајући да је свака њихова борба без црногорске помоћи унапред била осуђена на пропаст. После књажевог пристанка и дате речи, 24. априла даровао их је и вратиo у Грахово, а мало доцније послао свог таста, војводу Петра Вукотића, који их је одвео на турску границу према Билећи и предао их Турцима.

Пре раздвајања код Билеће емигранти уговоре да сваки у свом крају позове народ на побуну и на сваки начин изазивају Турке, како би их ови напали. Тиме би били испуњени услови за добијања помоћи од књаза Николе, као што им је у томе случају обећао. По повратку у своја села емигранти су развили најјачу агитацију код народа, причајући му о поруци руског цара и црногорског књаза, да је дошло време за устанак, а они, цар и књаз ће га помоћи. Одмах су почели изазивати Турке, нарочито у Невесињу, што је навело домаће Турке у требињском, билећком, столачком и гатачком кадилуку да се организују и покрену један изненадни, превентивни и добро организован напад на бунтовна села око Невесиња. Напад би требао да буде одлучан, херцеговачки прваци побијени и похапшени, како би се свака даља опасност елиминисала. Међутим, до напада није дошло јер је Алија Дрљевић план о овом походу случајно открио рилачком кнезу Мрдаку Лубурићу. Лубурић је одмах узбунио Рудину, Дабар и Завође, те принудио локалне Турке да одустану од напада на Невесиње. Овај покушај Турака послужио им је као изговор да затворе све путеве који су повезивали Невесиње са осталим кадилуцима. Одмах затим су становништву истакнутих турских села забранили свако удаљавање и окупљање. Овај ненадани терор од дојучерашње раје локални муслимани су морали да трпе по инструкцијама виших турских власти, које су се трудиле да Србима не дају повод за устанак. Штавише, бунтовницима је давана општа амнестија, обећане су им многе повластице како би им олакшали, првенствено, плаћање пореза. Ова турска попуштања искористиле су устаничке вође тумачећи их као слабост турске државе.

Покушаји законодавца Абдул Меџида да изједначи хришћане са муслиманима

Kроз читав XIX век активна борба Срба водила се углавном против Турака. Та борба је започета у Шумадији, под вођством вожда Kарађорђа Петровића 1804. године. Он је јасно формулисао тај циљ, који се требао завршити ослобођењем од туђинске робске власти и стварањем слободне државе свих Срба на Балканском полуострву. Та борба се преносила из Србије у друге српске крајеве. То преношење вршило се по неком правилу географске блискости и ослонца на јачег. На Kарађорђев позив за борбу, прва се одазвала малена Црна Гора, Дробњаци, Херцеговина и Приморје. У Босни, у сарајевском и височком крају, устанци нису никада покретани, јер је недостајала непосредна и директна веза и ослонац са борбеним српским елементом. Првe побуне херцеговачких Срба у XIX веку не одмичу далеко од црногорске границе. Упоредо са јачањем националне свести о борби за националним ослобођењем, устанци продиру дубље у унутрашњост Херцеговине према Невесињу и Мостару. Главне борбе у првој половини XIX века, воде се око Грахова 1853–1856. године, у којима масовно учествују херцеговачки устаници под командом хајдучких харамбаша Петка и Стојана Kовачевића из села Срђевица код Гацка. Устанак касније захвата области Пиву и Бањане. За време устанака под вођством Луке Вукаловића 1852–1862. године устанак захвата јужну Херцеговину око Требиња и шири се на север на Гацко и Загорје у горњој Херцеговини.

Православни Срби чинили су у Босанском вилајету релативну већину. Према подацима „Аустријског географског друштва, Беч“ (Die Österreichische Geographische Gesellschaft, Wien) у предвечерје устанка у Херцеговини живело је око 130.000 православних Срба (57, 27%), око 55.000 муслимана (24, 23 %) и око 42.000 католика (18, 50 %). У целом Босанском вилајету живело је око 490.000 православних Срба (49, 44 %), око 355.000 муслимана (35, 81 %) и око 164.000 католика (16, 54 %).

Честе буне и устанци српског народа широм Балканског полуострва натерао је Турке да мењају законодавство према хришћанима. Султан Абдул Меџид (1839–1861), наследник Махмуда II, пред собом је имао тежак задатак да Османско царство приближи модерним европским државама. У том циљу издао је декларацију о реформама под називом Танзимати Хајрије, Корисне реформе, односно Хатишериф од Гилхане 3. новембра 1839. године. По својој форми то је ферман чије су одредбе систематизоване у форми закона. У уводном делу наглашава се да је Османско царство своју моћ стекло пре свега поштујући шеријатски закон, али да је потребно донети и нове законе како би држава просперирала. Нови закони требали би се заснивати на принципима заштите имовине, регулисања пореског система, војне обавезе, равноправности. Заштитом личности и имовине би се створило поверење између државе и њених становника. Порез се одређује према имовном стању појединца. За војну службу из сваке покрајине се узима одговарајући број војника сразмерно броју становника, војни рок је ограничен на четири до пет година. Ферман такође изједначује комплетно становништво царства, без обзира на веру и класу. Укидају се називи за разне слојеве друштва као што су раја, ехалија, аскер…

Исти султан Абдул Меџид 18. фебруара 1856. године издао је хатихумајун, закон који је проглашавао једнакост хришћана са муслиманима. Војна обавеза омогућавала је, муслиманима и хришћанима, с могућношћу да је замене, беделија, проглашавао је примање хришћанских сведочанстава пред судовима. Многа друга начела за напреднију реформу и на основу тих обећања забрањено је било на Париском конгресу свако мешање европских сила у унутрашње прилике у Турској. Хатихумајун је јавно прочитан у Сарајеву 13. марта и примљен је од муслимана, а и од чиновника свих округа, с највећом осудом јер се нису могли помирити с мишљу о равноправности и једнакости с неким ко им вековима није био раван по закону. Хришћани су га примили с неповерењем и забринутошћу, јер су искусили бескорисност свих тих одредби, почевши од Хатишерифа од Гилхане. Нису видели никаквог јемства да ће се та лепа обећања испунити, а забринути су били јер су страховали од муслиманске ревандикације у разним облицима. Чак није испаљен ни двадесет један топ том приликом, како се у тим приликама чинило.

Као омаловажавање фермана сматрало се и то што је ферман стигао 1. марта, а прочитан је тек тринаест дана касније и то не по обичају у великом дворишту владине палате, него у дворишту пашине коњушнице. Хатишериф је читан на турском језику у присуству свих власти, поглавара свих немуслиманских општина, чланова провинцијског већа и око три до четири стотине грађана муслимана, хришћана и Јевреја. Један члан већа, Босанац, онда је на српском језику објаснио смисао прочитаног хатишерифа с неколико баналних фраза. Тако се свет разишао не разумевши ништа што је проглашено, јер је мало ко знао турски.

Извештаји аустријских конзуларних агенција из провинције потврдили су тај утисак и још јаче су подвлачили застрашеност и очај хришћана. У Бањалуци турски текст није преведен народу који га уопште није разумео. Бањалучки кајмакам Адем ефендија рекао је присутнима после читања отприлике овако: Сада је објављен један хатихумајун, а шта садржи и како ће се његова садржина изводити, то ће се временом сазнати. Одлучнији бањалучки муслимани нису хтели проглашењу ни да присуствују, изјавивши да га је немогуће провести у дело. У Ливну и Тузли било је исто расположење и муслимани су претили хришћанима, који су се сада показивали још више понизни да не би изазвали бес муслимана. Опште уверење било је да сама турска влада и њени органи не могу провести често објављиване реформе, грађанско и верско ослобођење и изједначење с муслиманима без активне интервенције страних сила.

Војни аустријски извештаји са границе јавили су да хатихумајун није био ни проглашен у бихаћком санџаку, али да су муслимани од издавања тог закона против хришћана постали још бешњи. Многи су се заклињали да никада неће дозволити да хришћани уведу звона на црквама и да постигну једнакост. И заиста, хатихумајун се у Босни тешко и споро спроводио као и пре Хатишериф од Гилхане, и даље су стизале притужбе да се не примају хришћанска сведочанства на судовима. Годину дана пре било је проглашено да се уводе полицијски судови, тахкик-меџлиси, али је то спровођено само у средишту провинције, а не у срезовима. У марту 1857. године јављало се о првим случајевима да су примана сведочења хришћана пред судовима, као у једном ислеђивању у Приједору на наваљивање бањалучког кајмакама Адем ефендије. Хуршид паша дао је хатихумајун верским властима обеју хришћанских конфесија да га прогласе. Апостолски викар бискуп Маријан Шуњић послао га је парохијским свештеницима са пропратним писмом у којем их је позвао да објасне народу његове главне тачке, да позову народ да буде одан султану, и да стрпљиво чекају на остварење својих права. Тако су извршни органи турске власти замишљали примену хришћанских права које је Порта под притиском Европе дала.

У свим крајевима Босне говорило се о јаком незадовољству муслимана због хатихумајуна и о живој агитацији против његове примене. Аге и бегови ступили су у међусобне договоре и дописивања. Одржали су бунтовне састанке и стварали завере чак и пред очима виших државних чиновника. Чуло се и за имена будућих вођа отпора: у Посавини је спомињан бивши сераскер Хасан-бег, у Бањалуци богати Хаџи-Назиф ага, у Бихаћу утицајни Мујага Агић. У Бањалуци помагали су Назиф агу Хаџи Мехмед бег Џинић и други угледни муслимани. Јављало се чак да су они сковали заверу да приликом пазара 15. јуна 1856. године приреде у Бањалуци покољ хришћана. Педесетак вођа опозиције послали су изасланике у све босанске тврђаве с позивом на општи устанак против хришћана. Међу тим вођама налазила су се два сина Аџи-бега Церића, Сулејман-бег и Паша-бег из Дубице, с још неким дубичким муслиманима. Бојећи се покоља, хришћани су проводили ноћи изван куће у природи. Дубички мудир био је омрзнут због строгости, није имао никакву заштиту у неколицини каваза и морао би у случају устанка бежати испред сличне опасности као и хришћани. Хаџи-бег Џинић пријавио је кајмакаму да се спрема завера, кајмакам је склонио код себе аустријског конзуларног агента Радуловића, извео је војску и окренуо топове на варош. Затим је запретивши побуњеницима спречио покољ. Аустријска војна команда појачала је тим поводом кордонске страже на Кордуну, Банији и Лици.

Хатихумајун је појачао мржњу муслимана против хришћана, да су се после његове објаве вести с границе о повећаном броју убистава и злостављања хришћана умножиле. Хуршид паша је изјављивао да је у неприлици како ће фанатичним Босанцима објаснити сав значај хатихумајуна и како ће га провести. У Крајини, где су муслимани били најбунтовнији, толико се мало водило рачуна о хатихумајуну да су крајишки муслимани тим били задовољни да су се из захвалности показали спремни да пођу добровољно у војску против Црне Горе. Бањалучки кајмакам Адем-ефендија поставио је Назиф-агу као свог тумача. Хуршид-паша је показао да подцењује Назиф-агу, али су га извештаји аустријских конзуларних агената приказали као лукавог и предузимљивог реакционара, који је добро заостајао од сломљених старих противника реформи. Он је као такав учествовао у устанку против Вехиџи-паше и био седам година у изгнанству на острву Родосу.

Како су аустријски представници у Босни, који су већином били граничарски официри и боље разумевали језик и живот народа и били у јачем додиру с њим, јављали и примерима доказивали како је проглашена равноправност хришћана још више потпиривала мржњу муслимана. Француски конзул Виет јављао је својој влади да се муслимани држе умерено, али да хришћани, особито католици, све више изазивају мухамеданце, да без дозволе власти подижу звонике на црквама са безброј крстова који се могу схватити као изазивање. Поводом страха хришћана од покоља, генерални гувернер је на интервенцију Атанасковића послао једну мешовиту комисију да испита ту ствар. Комисија је, према извештају Виета утврдила да нимало нема истине у целој причи. Ако је на суд аустријских представника као граничарских официра могла утицати симпатија за хришћане, на Виетову оцену прилика сигурно је утицала подозривост према аустријској политици и аустријске аспирације у Босни.

Провинцијски органи турских власти нису имали довољно оружаних људи на располагању да одржавају ред и мир. Влада је овластила мудире да образују одељења пандура за случај унутрашњих сукоба између муслимана и хришћана, али су пандури били највећи прогонитељи хришћана. Бањалучки кајмакам је 8. јула 1856. године позвао хришћанске свештенике свог санџака и тражио је од свештеника да потпишу како нема више прогона хришћана и да је хатихумајун извршен. Том захтеву одупрли су се католички свештеници из Босанске Градишке (турски Бербир, М. Јовичин). Турски државни органи су злокобно и осветољубиво примењивали проглашену равноправност хришћана, што се види из извештаја градишке граничарске регименте. На турској страни власти су реквирирале лађе за превоз трупа Савом и Дунавом до Силистрије (град у Бугарској, Силистријски ејалет постојао је од 1593. до 1864. године, М. Ј.) и узели хришћане да бесплатно веслају. Без средстава за живот многи су се на том путу поразбољевали, узео их је католички фратар Фрањо Зубић под заштиту интервенишући код мудира Реуф-бега. Фратар Зубић је молио Турчина да узме мухамеданце, јер ће они лакше добити издржавање. Мудир се разбеснео и рекао је фра Зубићу да ,,сваки турски поданик треба радо да бесплатно служи држави, будући да су сада хришћани равноправни са муслиманима“. Још је послао Зубића кајмакаму у Бањалуку да одговара за тај поступак.

Хатихумајун из 1856. године изједначио је хришћане са муслиманима и у војној обавези, али је стварно примењена према хришћанима облигатна одредба да се откупе новцем из војне службе. Харач, који је понижавао хришћане као грађане другог реда укинут је, али су уместо тога сада хришћани морали да плате већу суму, беделију, или војнину. Док се харач кретао обично до петнаест пјастри, беделија је у Сарајевском срезу износила двадесет две пјастре, а у неким местима је расла чак до 45 пјастри. Разрезане суме војнине на херцеговачке кадилуке износиле су око 20% више него суме новца које су пре скупљане за харач.

***

У другој половини јуна упадну у Невесиње хајдучке чете Пере Тунгуза и Филипа Ковачевића, и преко воље невесињсих устаничких вођа нападну један турски караван у Бишини. Караван је опљачкан и седам турских кириџија је посечено. Како је у овој пљачки учествовао Филип Ковачевић, Црногорац са неколико црногорских поданика, турска влада је уложила оштар протест књазу на Цетиње. Турци су тражили новчану надокнаду за опљачкану робу и посебну накнаду у новцу за погинуле. Књаз Никола је већ раније имао неприлика због ових хајдука, па нареди чевском команданту Пеку Павловићу да одмах оде у Херцеговину, убије Тунгуза и похвата хајдуке. Турске поданике међу хајдуцима да преда Турцима, а Ковачевића са његовим хајдуцима, црногорске поданике, да спроведе суду на Цетињу. Павловић је имао за задатак и да пронађе опљачкану робу и коње које ће да преда најближим турским властима. Павловић је пронашао ускоке, а опљачкану робу и коње је раније хајдуцима преотео бањски војвода Максим Баћовић, који није хтео у свему да изврши наредбу Књаза Николе бојећи се судбине Ћетка Пејовића. Баћовић им нареди да се за извесно време посакривају. Тунгуз се сакрио у Гослић, Ковачевић у Боку, а остали хајдуци куд који. Пеко се задржао у билећком крају да мотри на догађаје у Херцеговини и о њима извештава књаза.

Крајем јуна већина невесињских села била су у одметништву, устаници беху потпуно спремни за борбу. Ипак су чекали да их Турци први нападну, јер им је требао јак повод. Да би их још јаче изазвали, са једног великог збора у Кифином селу буду послати 25. јуна Илија Стевановић, Тривко Грубачић и Тривко Бува са једном јаком четом на Липета, да ту пресеку пут Невесиње-Коњиц и побуне тамошња села. Сутрадан сретне их у планини Црвањ кнез Микоје Вујичић, који им је указао на велику опасност којој се излажу одласком на истакнута места Випета, где могу бити лако опкољени и уништени од Турака. Због тога променише маршруту и оду на Морине, где се очекивао наилазак борачких Турака у походу на Невесиње. Док су се овако развијале ствари у западном Невесињу, на источном делу пронесе се глас да је ова чета на Конац пољу опкољена од Турака и у опасности да буде потпуно уништена. Одмах се јавило педесет момака и под Киком Стевановићем и Јованом Гутићем усиљеним маршем им крену у помоћ.

Не знајући шта је тачно с четом, зауставе се у Мијатовце код Крекова и ту напишу писмо Грубачићу. Писмо су послали по Перу Дутини и Јовану Шаренцу, но они буду ухваћени од једног одреда домаћих Турака, који су из Бијељине мотрили на кретање појединих устаничких чета.  У коме старешина одреда, сердар Сарић, нареди Шаренцу да позове Тому Савића, старог коџабашу и нареди му да се устаници  разиђу кућама. Ако се не разиђу, сердар Сарић ће их силом растурити, за шта има наредбу од Вали-паше из Сарајева. Одмах затим је послао стотину људи, али су устаници уграбили један кланац пред Турцима и ту се забарикадирали. Када су Турци наишли, устаници их позову да се врате натраг, али Ахмет Дедовић опали из пушке на Анта Гутића. Развио се први бој 27. јуна 1875. године који је трајао до ноћи, и у коме су Турци били поражени. Имали су тројицу погинулих, а устаници једног лакше рањеног.

У ноћи 27/28. јуна искупило се око пет стотина устаника у Кифином Селу и одлуче да прваци са малим четама прокрстаре кроз сва невесињска села и виде право расположење народа према устанку, нарочито после прве борбе код Крекова. Oдатле су послали обавештења о борби на све стране и Рудињане замолили за оружану помоћ. За Петровдан 12. јула одредили су велике митинге у Југовићима код сеоске цркве и у Кифином селу па се разишли. Сутрадан, 28. јуна дошло је до краће борбе на Моринама између једне устаничке чете и борачких Турака, где су се Турци морали повући, а устаници задржали своје положаје. На глас да је код Крекова опет дошло до оружаног инцидента, рудињски и завођски прваци одлучили су да се Невесињцима пошаље у помоћ Мрдак Лубурић са стотињак Рудињана. Следећег дана искупило се петстотињак устаника у Кифином селу и ту одлуче да се с Турцима никако не мире, већ да наставе борбу коју су започели. Одатле су упутили писмо кнезовима коњичког кадилука да устану на оружје, ,,јер је дошло вријеме да се свети Косово“, и писма и поруке послаше по Сави Зуровцу. Поруку са истим садржајем о продужетку борбе донели су исти дан и четири стотине побуњеника код цркве у Југовићима, и још су позвали гатачке Србе у помоћ. За посланика одреде Јова Голијанина, трговца из Фојнице као најподеснију личност због његових трговачких веза са Гачанима. Касније истог дана Голијанин се састао у Домрчкој цркви са гатачким поглаварима, где су ови обећали помоћ Невесињцима.

Чим је дознао за  побуну, да је у Невесињу почео устанак, књаз Никола нареди Пеку Павловићу да оде у Невесиње и на сваки начин умири устанике. Када је добио наредбу Павловић се са својом четом налазио у околини Билеће, стигао је у Невесиње 29. јуна. На састанку је показао вођама устанка наређење књаза Николе, тражећи да се одмах покоре Турцима. Овај гест је толико огорчио присутне, да је поп Петар Радовић хтео да га убије, али на Пекову срећу Мрдак Лубурић му је сачувао живот и испратио га из Невесиња. Тих дана из Сарајева у Невесиње стиже једна турска комисија коју су сачињавали Хајдар-бег, Ченгић, Петраћ ефендија, Констан ефендија и Хасан-Един паша. Koмисија је имала задатак да испита узроке буне и да разним уступцима и обећањима окрене народ од устанка. Неколико кнезова оде на састанак у село Миљевац, где после дужег разговора и објашњавања донесоше комисији следећи одговор: ,,Ми с нашим Турцима нећемо да се миримо, а од цара не бјежимо. Тражимо да нам се скину зулумћари“. Ту је био крај састанка, а Селим паша 3. јула сазове нови састанак са десеторицом кнезова, који је био кратак, и остале су пашине рачи: ,,Да ми донесете мирију (данак, харач, М. Ј.) и умирите народ и онда сте ми права раја; ако ми за осам дана не донесете мирију и не умирите народ, дићи ћу војску на вас.“

Када се, обавештенији и писменији од осталих, рудињски кнез супротставио паши речима да је још Хатишерифом од Гилхане забрањена реч ,,раја“, замало се пашини телохранитељи не побише са устаницима.  Устаници 7. јула одбише да попусте и комисија напусти Невесиње, Селим паша доби наређење од великог везира да устанак угуши силом. У четвртак 10. јула Селим паша је наоружао башибозлук и извршио све припреме за општи напад на Србе из Невесиња, Рудине, Дабра и Завођа. Истог дана позове Сулејман-бег Љубовић на састанак Кика Стевановића, па га тачно обавести о намераваном турском нападу на ушанчене побуњенике код Биограда, Фојнице, Дивина и Предоља. Идућег дана обе стране вршиле су грозничаве припреме. У суботу 12. јула Турци са јаким снагама нападну устанике код наведених места и после дводневне крваве битке извојеваше победу на свим назначеним местима. После успешно окончане кампање Селим паша 14. јула нареди повлачење својих чета и одмах упути писма виђенијим устаницима, у којима је позвао народ на покорност опраштјући му потпуно и дајући неколико дана слободног времена за размишљање. Истог дана један део устаника се искупио у Студенцу и донео одлуку да се настави устанак и затражи помоћ од Бањана и књаза Николе; за посланика одредише Тривка Грубачића. Чим је примио писмо од Невесињаца, војвода Масим Баћовић окупи шест стотина Бањана на Убли одакле је својим присуством угрозио рудинске и гатачке Турке.

Грубачић је стигао на Цетиње 17. јула и одмах се јавио књазу Николи, коме је изложио тежак положај устаника и замолио за хитну помоћ. Он је подсетио књаза на дато обећање, а то је да ће послати помоћ (ма шта то значило) уколико Турци буду напали Херцеговце. Књаз Никола је задржао Грубачића, истовремено је пооштрио наредбу својим властима да спречи свако кријумчарење оружја и муниције за Херцеговину и да станицима онемогуће прелаз на црногорско земљиште. Затим је наредио бањском војводи Симу Баћовићу и Видаку Копривици, јузбаши турских пандура у Бањанима, да одмах иду у Билећу и тамо ишчекују комисију с којом ће ићи у Невесиње ради умирења устанка. Баћовић и Копривица одоше у Билећу 19. јула, јавише се турским властима и покажу наређење књаза Николе.

Догађаји који су се низали у Херцеговини принудили су књаза Николу да одустане од ове акције. Некако тих дана појаве се међу устаницима старе херцеговачке вође Мићо Љубибратић и Алекса Јакшић. Они су уверавали народ о спремности Русије и Србије да устанике помогну оружјем и опремом. Њихов долазак из Београда јако је узнемирио књаза Николу и он по Вуку Филиповићу посла строго наређење Пеку Павловићу и вођама устанка да их одмах убију. Павловић је показао неким вођама књажеву наредбу, нападне на Љубибратића и Јакшића, разоружа их и повеже, али их неки устаници отму, а Пека протерају из краја. Љубибратић и Јашић се сконе у Дубровник, а херцеговачки устаници уложе оштар протест код књаза Николе, принуде га да Љубибратића и Јакшића позове на Цетиње и да им да пуну сатисфакцију. У њиховом доласку међу устанике књаз је видео снажну, али немилу му србијанску пропаганду. Уз то је добио недвосмислена обавештења о решености устаничких вођа за продужење устанка и тражења помоћи са друге стране. Поврх овога, ратно одушевљење је већ захватило Црногорце и они су тражили од књаза Николе да Црна Гора помогне устанак у Херцеговини.

Све ове околности, а нарочито страх од туђе интервенције принуде књаза Николу да одустане од своје политике немешања и помогне устанак. Његова прва помоћ састојала се у слању депеше војводи Максиму Баћовићу, који му је саветовао да одмах пошаље три стотине људи Невесињцима у помоћ. Баћовић је послао Благоја Копривицу и Риста Баћовића са одредом од триста Бањанаца у помоћ Невесињцима о чему обавести војводу Сима и Видака Копривицу у Билећи. Овом одреду Бањана за Невесиње придружише се многи Рудњани, и у Гослићу прикривени харамбаша Тунгуз са неколицином ускока. Зборно место је било у Лукавцу, где се концентрисале јаке снаге устаника из Невесиња, Рудине, Дабра, Бањана и једна чета бокељских добровољаца коју је предводио Симо Самарџић Бијели. Чим је добио обавештење о овом груписању устаника код Лукавца, Селим паша се упутио са једним табором низама и многим башибозлуком да их растера. Устаници одбранише ову важну позицију и потукоше Селим пашу до ногу. Вест о важној и великој победи удружених снага устаника раширила се муњевитом брзином по целој Херцеговини. Није остала без утицаја на књаза Николу и старе херцеговачке вође, као што су били Богдан Зимоњић, Стојан Ковачевић, Лазар Сочица, Вуле Аџић, Лука Петровић и Драго Обренов Ковачевић, који су се држали резервисано према устанку и пратили су његов ток из Црне Горе.

Књаз Никола је 26. јула 1875. године сазвао на Ловћену велики ратни савет, на коме поред старих херцеговачких вођа узе учешће бањски војвода Максим Баћовић. На савету је донета одлука да Црна Гора помаже устанак у свему, а да поменуте херцеговачке вође одмах иду у своја племена и агитују на побуну. Одмах после Миџор Вујачић са педесет Граховљана упао је у Корјениће и продре до Љубиња, палећи турска села и дижући морал код народа, а стотину осамдесет бираних Црногораца са Цетиња ускочи у Херцеговину и под именом ,,ајоша“ стави се под команду Пека Павловића. Први дан августа избио је устанак у Пиви, а трећег у Гацку. После неколико дана ступе у акцију Језерци и Шаранци и потпомогнути добровољцима из Дробњака проширише устанак око Пљевља. У исто време разне вође и бокељски добровољци раширише буну у јужној Херцеговини, а 15. августа црногорски командант Јевто Николић побуни Пољане око Никшића. Тако у августу 1875. године скоро цела Херцеговина је у пламену, а херцеговачке чете, потпомогнуте црногорским и бокељским добровољцима водили су с Турцима крваве борбе на читавом простору данашње Источне Херцеговине.

Аустроугарска акција у Херцеговини 1875. године

Злоупотребивши несносно стање у коме су се налазили хришћани под турском влашћу, уз игнорисање жеље православних Срба за уједињењем са српским државама, Кнежевином Србијом и Кнежевином Црном Гором, бечки кабинет организовао је крајем пролећа 1875. побуну својих штићеника католикa против турске власти у југоисточној Херцеговини. Интерес Аустроугарске за вештачко покретање устанка католика огледао се у чињеници, да се о политичкој судбини Босанског вилајета коначна одлука донесе за преговарачким столом и у сарадњи са њој наклоњеним великим силама. Католици из села Габела код Метковића у западној Херцеговини, предвођени дон Иваном Мусићем, подигли су се 19. јуна 1875. на устанак, очито на сигнал бечке владе. Од тренутка када je устанак у Херцеговини попримиo обележје аутохтоне српске политичке борбе за национално ослобођење од турске власти и уједињење са Кнежевином Србијом, бечка влада постала је главни Портин савезник у његовом гушењу. Уверивши се да са херцеговачким Србима не може да манипулише као са католицима, Аустроугарска не бирајући средства започела је да беспризорно помаже Турцима на уништењу устанка. Европској јавности и великим силама требало је оправдати неопходност њене медијаторске, пацификаторске, окупаторске и цивилизаторске мисије.

Независно од Аустроугарске и њених католичких штићеника у Херцеговини, Срби у Невесињу, „на каменој висоравни недалеко од Мостара“, подигли су почетком јула 1875. године устанак чији је циљ био добијање аутономије и уједињење са Кнежевином Србијом и Књажевином Црном Гором, потпуно супротно геополитичким интересима и плановима бечког кабинета. Овај испочетка аутохтони устанички покрет, на који су се масовно подигли Срби, осим што је доласком у побуњену Херцеговину поверљивог лица српске владе Михајла Миће Љубибратића интегрисан, убрзо је задобио изразито српско национално обележје. Љубибратић је прогласима „Србима у Турској“ и „Браћи Србима мухамеданског закона“ од 4. јула 1875. године „у име Бога позвао на оружје све потомке Немањића и Обилића у рат против Османлија“. Страхујући од губљења „патронске“ улоге у вештачки изазваном устанку локалних католика, бечки кабинет отпочео је латентну антиустаничку кампању. Индикативно је да је само дан после Љубибратићевих прогласа један од проаустроугарских католичких херцеговачких устаничких вођа фра Стипан Налетилић писао надређенима у суседној Далмацији, како су се католички устаници борили само за Аустроугарску и њеног цара Франца Јозефа I. Да су се у околини Требиња католици стајући на страну Турака нагло окренули против српских устаника, могао је лично да се осведочи специјални изасланик шефа српске дипломатије Јована Ристића (1875–78) у устанку, Коста Грујић. Српски устанички покрет у „хроничном подручју устанака од раније“, Херцеговини није имао никакве везе са службеном политиком Аустроугарске и био је зачет, према савременику догађаја Американцу Едсону Кларку (Edson Clark) због најмање четири разлога: неодмерене турске тираније и изнуде, тврдокорности муслиманске господе, високих пољопривредних пореза и похлепе грчких, односно православних владика. Позицију српског становништва у Херцеговини уочи почетка устанка, Кларков земљак, новинар Вилијем J. Стилман, окарактерисао је гором од ропства црнаца у њиховој земљи. Љубибратићевим доласком у Херцеговину, у устанку је дефинитивно преовладала српска национално-политичка идеја, чиме је коначно престао интерес бечког кабинета за успех било какве анти турске војне акције. Дисолуцију устанка на два одвојена, српски и католички, први је од странаца уочио руски конзул у Дубровнику Александар С. Јонин (1869–78). Он је то закључио по томе, уочивши већ средином јула 1875. да се херцеговачки православни боре под црногорским, а католички аустроугарским заставама. То је био разлог више да аустроугарска политика, осим контроле устаничких акција у пределима са католичком већином, у дезавуисању српског устаничког покрета са српском већином, природног савезника пронађе у црногорском књазу Николи I Петровићу (1860–1910). Било је више него очито да је овај приликом посете цара Франца маја 1875. године Боки Которској пристао на савез са Аустроугарском око поделе Херцеговине долином Неретве. Иако већина устаника није ништа знала о томе, Љубибратић је био први који је књаза Николу разоткрио у овој нечасној радњи, што је био главни разлог због чега се нашао на његовом удару. Љубибратић је од тог момента осујећиван у сваком покушају организовања устанка на новим, српским основама. Осим што је против себе имао књаза Николу, Љубибратић је био „трн у оку“ бечком кабинету, будући да је, према сведочењу поменутог Грујића, више био за то да Херцеговина остане под Турском, него да је окупира Аустроугарска, чак и по цену савеза са домаћим муслиманима. И сам црногорски књаз ће доста касније у својим мемоарима признати како је покрет у југоисточној Херцеговини изазвала Аустроугарска, споразумевши се пре тога са Русијом да на чело независне Босне и Херцеговине постави једног хабзбуршког кнеза. Зато и није за чуђење што је Љубибратића антипатисао и руски конзул у суседном Дубровнику, поменути Јонин, и обратно, као што Јонина и тадашњу руску спољну политику није симпатисао Љубибратић.

Због перманентног страха од физичког повезивања српских херцеговачких устаника са српском и црногорском војском, аустроугарска влада променила је курс своје тајне политике према Босанском вилајету. Пре свега из страха да је заједно са устаницима не баци у руке Русије, аустроугарски министар спољних послова гроф Ђула Андраши „Старији“ (1871–79) остављао је у својим првим дипломатским наступима утисак да се не противи тежњама Кнежевине Србије у погледу присаједињења Херцеговине и Босне. Аустроугарском намеснику Далмације барону Гаврилу фон Родићу, иначе првоосумњиченом подстрекачу на устанак било је јављено из Беча, да влада у наредном периоду жели бити неутрална, те да се свака помоћ херцеговачким устаницима мора спречити, што је било довољно да Јонин тадашњу аустроугарску политику службено назове „политиком привидне неутралности”. Ова синтагма поновљена је и приликом посете хрватског бана Ивана Мажуранића (1873–80) Бечу, када му је аустроугарски цар категорички поручио: „Ја сам везан за неутралност и не смем допустити да се она у Монархији вређа”.

Повољан развој ситуације након првих већих успеха српских устаника у Херцеговини, додатно је утицао на грофа Андрашија да остане највећи противник проширења Србије и Црне Горе у Босни и Херцеговини, односно формирања веће суверене словенске државе на јужној граници Аустроугарске. Паралелно са деловањем на терену, аустроугарска влада отпочела је дипломатску акцију на Порти. Андрашијева инструкција посланику у Цариграду барону Габријелу Херберту–Раткијалу од 10. јула 1875. налагала је престанак постављања питања положаја католика у Херцеговини, уз образложење да је то унутрашње политичко питање Турског царства. Први који је прозрео намере бечког кабинета био је Љубибратић, који се 25. јула 1875. отворено жалио Дубровачком устаничком одбору, на све нескривеније проаустроугарско деловање вође католичких устаника дон Ивана Мусића у Поповом пољу. Зачуђује чињеница да је само неколико дана раније, 19. јула, дон Мусић био један од потписника прогласа „Устаничког одбора за ослобођење Херцеговине“, који је позивао „Србе у Црној Гори и Кнежевини Србији“ за помоћ у ослобођењу од турске власти. Изгледа да је Љубибратић наивно веровао Дубровачком одбору и хрватском народњаку др Пери Чингрији, са којим је водио кореспонденцију, јер се Чингрија и сам у својим мемоарима сетио да су „Босна и Херцеговина, после устаничког преврата требале бити спојене, као што нарав захтева, с Далмацијом и Хрватском“.

У покушајима да се херцеговачки католици придобију на српску устаничку страну није имао нарочитог успеха чак ни црногорски књаз, који је у својој војсци имао један одред под именом „Батаљон Херцеговаца римског закона“. Нема сумње да је антисрпском расположењу међу херцеговачким католицима највише допринела католичка црква. Застрашујући свакодневно своје вернике Србима и православљем, хрватски „Загребачки католички лист“ писао је тенденциозно о устанку у Херцеговини као о покрету за „обнову старе Србије“. Такође, највећи међу њима, римски папа Пије IX, пошто је устанак у Херцеговини попримио српско национално обележје, наложио је свим бискупима у Турском царству да међу својим верницима раде на умиривању устанка. Пасивност католичке цркве и њено антиустаничко расположење могло би се довести и у везу са кредитима које је Турска требала да отплати, осим Француској, Великој Британији, Италији, и Ватикану. И хрватске народњаке од првог дана устанка херцеговачких Срба иритирала је чињеница што је у Кнежевини Србији био штампан и дељен некакав проглас, којим се, у име српског народа и српске државе, Херцеговина позивала на устанак. Такође, и што је званична српска политика све активности Аустроугарске представљала као перфидну политичку акцију у корист Хрвата, у име којих би „Босну и Херцеговину себи привалила“.

Како је време одмицало цара Франца Јозефа све више обузимала је идеја, коју је од почетка ратних сукоба у Херцеговини заговарала војна струја бечког кабинета, а то је моментална окупација целог Босанског вилајета. Те промене у његовом ставу осетне су од краја јула 1875. године, када је устанак захватио већи део Херцеговине настањен Србима. Неповољност за Аустроугарску састојала се у томе што је она од почетка устанка имала контролу само над католицима, али не и православним Србима. Док је устанак био ограничен на подручје око католичког Метковића, био је под надзором аустроугарске конспирације и великохрватских фратара. Међутим, мимо њиховог утицаја и контроле устанак око Мостара, Стоца и Невесиња од самог почетка имао је одлике српског ослободилачког покрета, а у чију су организацију уплив имали бројни Србијанци. Грујић, као Ристићев специјални изасланик, затекао је у манастиру Дужи, како се изразио, „једно четрдесет пет Шумадинаца“.

Замоливши аустроугарског цара крајем јула 1875. да и даље помаже католички устанак, како је навео „у побуни подстакнутој његовим путовањем по Далмацији“, жупник дон Лазар Лазаревић из Стоца открио је праву природу политике бечког кабинета у догађајима око почетка устанка у Херцеговини. Српски устаници, који су прелазили на аустроугарску територију, разоружавани су према договору који је крајем јула 1875. потписан између Беча и Цариграда. Независно од свога владара, Милана I Обреновића (1868–82/89), српска јавност била је од првог дана начисто да је устанак подстакла Аустроугарска, а која се од тренутка када устанак од католика „преотму“ Срби, свим силама трудила да се он угуши. Идентична ситуација била је и у Босанској Крајини, где је једну устаничку чету у њеном северозападном делу окупио Петар Мркоњић (Карађорђевић), по коме устанак није имао већу озбиљност, осим што је представљао, како се изразио: „масло Аустрије, која жели да анектира Херцеговину“.

Британци, иако аустроугарски и турски савезници, доста касније су откривали праву улогу бечког кабинета у покретању устанка у јужној Херцеговини. Они су нарочито били изненађени када су на положајима устаника у Херцеговини приметили аустроугарске заставе. Британски путописац Артур J. Еванс лично се осведочио да је устанак изненадио чак и српско револуционарно друштво „Омладину“. Ова чињеница навела га је да закључи како побуну нису извели страни агитатори, нарочито не руски и српски. Британски шеф дипломатије лорд Едвард Стенли ерл Дерби (1874–78) тек је крајем јула 1875. сазнао да је побуну у Херцеговини подстакао бечки кабинет, о чијој умешаности га је детаљно информисао сер Хенри Г. Елиот посланик у Цариграду. Али, тек у поодмаклој фази устанка лорд Дерби ће оптуживати бечку владу, „да је тај устанак подигла само за властите интересе“.

Када је царска Русија крајем јула 1875. службено предложила да се преко конзула три велике силе ради на заустављању крвопролића у Херцеговини, била је хладнокрвно одбијена од Аустроугарске. Гроф Андраши, који је тежио овладавањем дипломатске иницијативе није жалио нимало времена да убеди руског посланика у Бечу Јевгенија П. Новикова (1870–79), само како би од главног града Аустроугарске створио чвориште свих даљих дипломатских преговора о балканским пословима. Његов главни политички аргумент био је, да је Аустроугарска због свог географског положаја најдиректније погођена оним што се дешава у њеном суседству. У настојањима да Русију одврати од сарадње са западним силама и сачува водећу улогу у „Тројецарском савезу“ (Русија, Немачка и Аустроугарска, 1873–78) наилазио је гроф Андраши на неочекиване тешкоће. Праве намере бечког кабинета први је прозрео руски посланик на Порти генерал, гроф Николај П. Игњатјев (1864–77). Штавише, сумњајући у тајне подухвате око Босанског вилајета, Игњатјев је даљу сарадњу са Аустроугарском сматрао штетном по државне интересе Русије. У упутству барону Родићу 21. јула 1875. године Андраши је захтевао да се устаници обавесте, да бечка влада сматра како је тренутак за побуну крајње неповољан.

 У настојању да спречи међународно мешање у побуњеној Херцеговини где је Аустроугарска имала посебан интерес, Андраши је побуну задњих дана јула 1875. означио искључиво унутрашњим питањем Турског царства, очекујући од Порте да на терену спроведе енергичну војну акцију. Када је влада у Петрограду предложила средином јула 1875. да Андраши, Новиков и немачки амбасадор у Бечу, генерал, гроф Ханс Лотар фон Швајниц координишу заједничком акцијом усмереном на пацификацију побуњених области, одговор аустроугарског шефа дипломатије на овај руски предлог био је недвосмислен и јасан: „Могу пристати на било коју акцију која ће устаницима јасно дати до знања, да не очекују помоћ три силе“. Турци су убиством фрањевачког надстојника у Ливну преплашили католичку хијерархију овог краја и присилили је на покорност. То је само допринело политичкој атмосфери у којој је мостарски бискуп фра Анђео Краљевић (1863–78) без веће тешкоће успео наговорити вернике да следе пример својих духовних старешина. Он је у Габели, месту зачетка католичког устанка, већ крајем јула и почетком августа 1875. лично позивао на умирење побуњених католика и полагање оружја Турцима, само како не би пали под утицај српских устаника.

 Овај нагли политички заокрет верског поглавара католика у Херцеговини уочио је и у писму грофу Игњатјеву од 6. августа 1875. коментарисао представник руског конзулата у Сарајеву Модест М. Бакуњин. Бискуповa наредбa за пацификaцију својих побуњених верника, резултирала је тиме да се „заслепљени католици“, како их је назвао Бакуњин, тада дефинитивно одвоје од православних. Јонин је овај поступак католичких устаника приписао њиховој разочараности чињеницом, да борба коју су водили против турске власти започета под аустроугарским заставама, прераста у устанак под њима неприхватљивим слоганом „Слобода под кнезом Николом“.

Новински извештач новосадске „Заставе” приметио је како је у устанку одједном нестало аустроугарских застава, а да су српски устаници добили барјаке из Србије. Дописник ових новина из Далмације преносио је почетком августа 1875. вести да Аустроугарска, поред чувања границе, „припрема нешто друго”. Њена влада, осим прикупљања војске, именовала је поштанске чиновнике за рат, ако за то буде потребе, понудивши свим лекарима добру плату, под условом да ступе у државну (војну) службу. Аустроугарске новине биле су први весници све агресивније антиустаничке, односно антисрпске политике бечког кабинета. Тако се почетком истог месеца у бечком „Моргенпосту” појавио један новински напис, који је говорио о томе како би било добро када би Босански вилајет припао Аустроугарској, а Бугарска и Цариград царској Русији. Ове вести свакако су имале везе са тајном посетом једног аустроугарског официра Задру првих дана августа 1875. године, који је гувернера Родића и генерала Стевана Јовановића упознао са одлукама бечког кабинета о предстојећој окупацији Херцеговине и Босне. Први постављен задатак односи се на осигурање неутралности Црне Горе, обећањем проширења за никшићку област и земљиште на албанској страни до Мораче, односно, за комадић приморја између Спича и Бара. Родићу је политичком инструкцијом од 12. августа 1875. јасно стављено на знање да Аустроугарска не може прихватити решење којим би Србија и Црна Гора постале господари далматинског „залеђа“ (нем. hinterland), неопходног да би се прехранила сиромашна Далмација. У позадини свега, о чему се могло само наслутити, била је одлука аустроугарског ратног министарства тајно послата десетак дана раније (1. август 1875.) барону Родићу, да настави са својим штабним студијама „припремним за евентуално неопходну инвазију“ на Босански вилајет.

Притисак на устанак појачавао се свакодневно, а осим контроле над радом пансловенских комитета, заведенo је и строгo праћење кретања становништва између Далмације и Херцеговине. Паралелно са овим припремама дуж целе аустроугарско-турске границе у Херцеговини, докле се простирао устанак, постављен је средином августа 1875. јачи кордон уз наређење граничарима да се граница чува најстроже као и „да се стане на пут сваком активном учествовању аустроугарских поданика у устанку“. Херметичко затварање аустроугарске границе за побуњене херцеговачке Србе представљало је велико разочарење, тим пре, што су они, према речима савременика догађаја Британца пастора Вилијема Дентона, наивно „очекивали да се неко други бори у њихово име“.

Аустроугарске пограничне власти почеле су тада са агресивним ометањем рада далматинских Одбора за помагање устаницима. Задарски „Народни лист” писао је у то време како „жандарски фирер“ Антон Чекада прогони у Вргорцу сваки израз симпатије према српским устаницима. Котарски поглавар у Котору, Никола Рендић објавио је средином августа 1875. проглас становништву своје области о апсолутној забрани преласка наоружаних особа преко границе у Херцеговину, док је пренос оружја преко границе од августа 1875. био готово немогућ. Наредни корак у дезавуисању српског устанка у Херцеговини био је када је аустроугарски цар крајем августа 1875. од бана Мажуранића тражио да у Сабору Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације спречава било какву расправу о устанку. С друге стране, у исто то време, турска војска у Херцеговини без неких већих проблема набављала је храну од аустроугарских лифераната. Од тада, према речима академика Васе Чубриловића, углавном због немоћи да контролише устанак, па све до његовог краја, политика бечког кабинета сводила се на то да се криза у Херцеговини пушта да расте, да се побуна одржава у животу, а све са циљем постизања што повољнијег међународног положаја у што скоријој подели Турског царства. Било је чак и покушаја да се српски устанички покрет у извесној мери контролише. Бечка влада радила је све да за своју завојевачку политику придобије и неке виђеније Србе у Херцеговини. Успех у овом конспиративном послу био је ограничен на двојицу вођа, неког Накићеновића и Јефту Гојковића. Такође, извесно је, да је Аустроугарска за своју политику задобила симпатије калуђера манастира Дужи Мелентија Перовића, као и неких монаха манастира Добричева и Завале.

Турска борба против српских устаника у Херцеговини интензивирана је у августу 1875. године, у чему је значајног удела имала и Аустроугарска. Иако је званични став бечког кабинета био да не дозвољава Турцима улазак у луку Клек (код Неума), преко њеног морског канала, примећује се све веће попуштање у том смислу. Како се устанак ширио на већи број српских херцеговачких села, растао је и страх суседне Аустроугарске за губљењем контроле над устанком. Премда је молба валије Дервиш Ибрахим–паше (1874–75) далматинском гувернеру Родићу с почетка августа 1875. за употребом ове луке била службено одбијена, неки очевици догађаја могли су да се увере у супротно. Стилман је посведочио како су преко Клека несметано пристизале свеже турске трупе, да би се затим пребацивале у Херцеговину у рат против српских устаника. Турска војска се већ од средине августа 1875. без неких већих забрана искрцавала у већем броју на Клеку. Од тада
је на Клеку стално био кампован одређени батаљон турске војске, док је у заливу увек било усидрено неколико турских војних пароброда. Званично, лично од грофа Андрашија добијена је дозвола за слободно коришћење аустроугарског морског прилаза до ове луке. Андрашијево допуштање да се Турци слободно искрцавају на Клеку била је нека врста његове солидарности са њима, што је он, уосталом, барону Родићу и аустроугарском посланику на Порти грофу Ференцу Зичију (1874–79) и признао. Пристаниште на рту у Суторини представљало је другу устаничку „рак рану“ и у њега су, као у луку Клек, паробродима пристизале свеже турске војне снаге, које су се даље пребацивале на херцеговачко ратиште. Српски херцеговачки устаници били су у сталној неизвесности око тога, да ли ће бечка влада допуштати турским трупама искрцавање у Суторини као што им је то дозвољавала у Клеку. Траса наступајуће политике бечког кабинета према српском устанку у Херцеговини постала је сасвим јасна, поготово када се почетком септембра 1875. у утицајном немачком листу „Национал Цајтунг“  појавила информација о томе како је аустроугарска војска била готово приморана војнички окупирати цели Босански вилајет и тиме обуставити даље ширење српског устаничког покрета на своје јужнословенске покрајине. Руски посланик у Бечу Новиков јавио је 3. септембра 1875. свом шефу дипломатије барону Александру Г. Жоминију (1875–78) како је устанак, који је био инспирисан од католичких свештеника и вођен под аустроугарском заставом, коначно престао да буде католички од тренутка када су се они кукавички повукли, схвативши да ствари на терену не иду у њихову политичку корист.

Извештаји са терена говорили су у то време, како велики број пароброда натоварених турском војском и наоружањем скоро сваки дан пристиже у луку Клек и да се Аустроугари не држе тако тврдо неутралности, као што су стално понављали. Штавише, допуштали су Турцима да се и долином Неретве увлаче на устаничку територију. Дон Мусић, вођа католичке чете у Поповом пољу деловао је према инструкцијама добијеним из Беча. Када су српски устаници јаким ударом око Клека покушали спречити даље коришћење ове луке за искрцавање турске војске, борбе су завршене без успеха. Према Грујићевом опису, Суторина је равница, која се између два брда спушта у море и са чије се обе стране, као и на зачељу, простире аустроугарско земљиште. Тим положајем Суторина је била само са десне стране физички повезана са Херцеговином. Долазак турске војске морским путем био је немогућ, јер су Турци контролисали само морску обалу, али не и пристаниште, зато што је обала плитка. То је био главни разлог што су турски војници морали директно прелазити преко аустроугарске територије, што ова по међународном праву није смела да дозволи.

Као један од кључних разлога војног пораза сматрала се издаја устаничке чете херцеговачких католика, под командом поменутог дон Мусића. После тога, Мусићева улога у устанку у Херцеговини постала је свима јасна. Она се половином септембра 1875. показала у најчистијем светлу када је, након позива валије Ибрахим–паше свим својим поданицима на лојалност, дон Мусић у родном Равном „на цркву подигао турски барјак“. Овај његов поступак био је према исповести једног херцеговачког устаника Грујићу, јасан сигнал свим католичким свештеницима, да у црквама започну, како је навео „саветовати народ, да ни у чему не подпомажу Власе (тако нас православне зову) који су се дигли на оружје против својих господара“. У наредном периоду дон Мусић ће за месечну плату од 500 форинти представљати главног експонента аустроугарске завојевачке политике, од када је, према речима академика Милорада Екмечића под маском легалности, почео у крилу устаничке акције радити на учвршћењу аустроугарског утицаја у српској Херцеговини.

Од тренутка када је устанак у Херцеговини попримио карактер српске политичке борбе за национално ослобођење од турске власти и уједињење са Кнежевином Србијом, влада у Бечу као главни подстрекач устанка својих штићеника католика, постала је кључни савезник Порте у његовом гушењу. Независно од Аустроугарске и католика у Херцеговини, њихове комшије Срби подигли су почетком јула 1875. устанак са циљем стицања аутономије и уједињења са српским кнежевинама Србијом и Црном Гором, потпуно супротно геополитичким интересима и плановима владе у Бечу. Доласком војводе Миће Љубибратића у Херцеговину српска национално–политичка идеја дефинитивно је преовладала у устанку, чиме је коначно прекинут сваки интерес Аустроугарске за успех антитурске војне акције. Застрашујући своје вернике Србима и православљем, хрватске новине у служби бечког двора писале су о устанку у Херцеговини као о покрету за „обнову старе Србије“. Турска борба против српских устаника у Херцеговини појачана је почетком августа 1875. године, у чему је значајну улогу имао бечки кабинет. Свеже турске трупе несметано су стизале преко Клека и рта Суторина, а затим су пребачене у Херцеговину за рат против српских устаника. Пут надолазеће политике бечког кабинета према српском устанку у Херцеговини постао је сасвим јасан, посебно када се почетком септембра 1875. у официјелним немачким новинама појавила вест о томе како је аустроугарска војска принуђена да војно заузме цео Босански вилајет и тиме заустави даље српско ширење на своје јужнословенске покрајине. Вођа католичке чете у Поповом пољу, дон Иван Мусић, поступио је по упутствима добијеним из Беча, након чега је свима постала јасна његова улога у устанку у Херцеговини. У наредном периоду дон Мусић ће представљати главног експонента аустроугарске освајачке политике у Херцеговини.

Литература:

1. Васиљ Поповић, Аграрно питање у Босни и Херцеговини и турски нереди за време реформи Абдул Меџида (1839–1861), Београд 1961.
2. Берић Душан, Устанак у Херцеговини 1852–1862, Просвјета, Сарајево.
3. Екмечић Милорад, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку 1492–1992, Београд.
4. Ковић Милош, Велика Британија и Босна и Херцеговина у Источној кризи 1875–1878, Београд.
5. Екмечић Милорад, Место Берлинског конгреса у српској историји.
6. Elmedin Salihagić, Hatišerif od Gilhane, Hrvatski leksikon, Zagreb.
7. Branislav Teinović, Austrougarska antiustanička akcija u Hercegovini 1875, Trebinje.