Ракоцијев устанак

Aутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Када је 9. новембра 1689. године у Призрену издахнуо славни царски генерал Енеја Силвије Пиколомини, аустријски балкански корпус је доживео велики ударац. Ускоро, првих дана јануара наредне, 1690. године, царска војска је поражена код Качаника, што је изазвало велику забринутост у Бечу. У турској војсци се осетила нова стратегија великог везира, ,,енергичног и мудрог” Мустафе Ћуприлића (Keprili), који се зарекао да ће повратити изгубљене територије.

Ипак се десио преокрет набоље заслугом фелдмаршала Лудвига Баденског и новопостављеног амбициозног генерала Лудвига Ветеранија, побудио је нову наду и олакшање на Двору. До Леополда I је доспела Ветеранијева оптимистична и лакомислена процена да би се ,,са побуњеним хришћанима и 12.000 регуларне војске непријатељ могао победити, чак протерати са Балкана.” У таквом расположењу и очекивању коначне победе Леополд је царским печатом 6. априла оснажио Инвитаторију, која је у српској историографији често сматрана и првом привилегијом. Званичан назив документ је носио Litterae invitatoriae и он је представљао позив балканским народима да се придруже царској војсци, устану на оружје и дигну на Турке. Уз то цар је тражио у Инвитаторији да по могућности тој војсци обезбеде храну и друго што јој је за издржавање потребно. У Инвитаторији цар напомиње да после ослобађања од Турака, балканске земље државно-правно припадају краљевини Угарској и да су њему као краљу Угарске правно потчињени. Ослобођеним народима, будућим царским поданицима, цар обећава царско-краљевску милост и благонаклоност. Она би се састојала у нејасно наведеним повластицама које се тичу свих права своје вероисповести и избора војводе, изузећа свих јавних терета и данка, као и слободног уживања добара, покретних и непокретних. Напослетку, ту је и царева патетична стилска фигура у маниру дворске епистоле (посланице): ,,Радите Бога ради, да повратите вероисповедање, спасење, безбедност вашу, без страха пређите на нашу страну”. У наставку реченице стоји и наредбена порука да се куће и рад у пољу не остављају, што значи да Инвитаторија није позив на сеобу већ напротив, Срби су требали Леополду тамо где јесу.

Инвитаторија је састављена у ратном предаху, када је из удаљене бечке перспективе, по мишљењу царевих саветника изгледало да су турске снаге у толиким погибијама сатрвене. Позивно писмо на устанак није значило ништа ново на балканском ратишту, јер Срби и остали хришћански народи су се већ борили на аустријској страни. Српска милиција је узела учешћа у јединицама генерала Пиколоминија, потом Ветеранија, као и добро уходана сарадња пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића и српских првака са аустријским генералима, што је у Бечу било добро знано. Инвитаторија је царском милошћу означила постојеће стање, учешће Срба и хришћанских Арнаута (Клименте) у том рату. Тај царски проглас је настао као последица оног Ветеранијевог наивног предвиђања скоре победе над Турцима, уз помоћ балканских устаника. Инвитаторија је била лукаво срочен позив цара на потпуну мобилизацију, али тако да побуњеним хришћанима буде уручен преко пећког патријарха.

Сматра се да текст Инвитаторије није оригиналан, већ да је његова садржајна зависност од текстова једног од два позната меморијала. Овај документ се, по првом мишљењу, ослања на Меморијал о успостави Илирског краљевства грофа Ђорђа Бранковића, достављен у лето 1688. године; по другом на Меморијал царског пуковника Луиђија Марсиљија. Данас је извесно да је састављена према предлошку, што показује да цареви саветници нису познавали прилике, чак ни балканску историјску географију. То се види у првом делу Инвитаторије, где се наводе хришћански народи ,,по свој Албанији, Србији, Мизији, Бугарској, Силистрији, Илирији, Македонији, Расцији.” Те тобожње земље су чисто литерарног порекла и неодређеног значења, а потичу из старих поимања провинције Илирик. На пример, за Србију је коришћен њен прави назив, затим Мизија, римски изворни назив Мезија, па средњовековни латински назив Расција. Илирик је могао да обухвати Србију са широм околином. Такве произвољности и необавештености састављача овог званичног текста о географском положају и етничком саставу балканских земаља говоре о непоузданом садржају тог дела Инвитаторије. Појам војводе је такође био доста неодређен, без образложења чији би то војвода био. Треба рећи да је то право преузето из Марсиљијевог Меморијала: појам племенски војвода је преузет од Арбанаса, док је деспот војвода, како га је замишљао и предлагао гроф Ђорђе Бранковић (1645–1711) и како су га Срби тада замишљали.

Инвитаторија је даном царског потписа, а поготову даном уручења патријарху Арсенију III већ изгубиле своју политичку важност, самим тиме и правну ваљаност. Датиран 6. априла 1690. године, документ је тек 16. јуна у Београду био прослеђен српском патријарху, који је почетком те године био приморан да заувек напусти своје архијерејско седиште. Тог тренутка је био много удаљен од свога народа и ратника којима је Инвитаторија била упућена. Није сасвим јасно зашто је толико дуго преношена из Беча до Београда, али је извесно да у ратом измењеним околностима средином јуна месеца није могла имати никакво обавезујуће стварно дејство. Ефемерна природа Инвитаторије писана и уручена у данима када се стање на балканском ратишту брзо мењало, није избегла судбину свог настанка.

Арсеније III Чарнојевић, латински Arsenius Csernovich, (1633–1706), рођен је у Бајицама код Цетиња, а преминуо у Бечу. Био је светац Морачки, чудотворац српски, архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. године до своје смрти. Од 1690. године до краја живота узносио је титулу црквеног поглавара православних Срба у Хабзбуршкој монархији. На основу од Леополда I добијених привилегија, извршио је прву организацију Српске православне цркве на подручју Аустријског царства. Арсеније III се презивао Мартиновић, јер је припадао том братству, али је из историјских разлога узео презиме Чарнојевић.

Леополд I је уз Инвитаторију истог дана упутио и лично писмо српском патријарху. У неколико реченица цар одаје високо признање Арсенију III за сарадњу са аустријским снагама:

Више пута нам је достављено колико Вам на срцу лежи безбедност и напредак ствари хришћанске, са задовољством смо разумели да сте о овоме изврсне доказе дали, идући наруку верном покојном генералу Пиколоминију, док се тамо бавио (…) да се заједничким снагама збаци турски јарам, односно да Срби, придруживши се нашим снагама сваким начином потпомогну да се варварско отоманско царство понизи и угаси (…) примите моје високо обећање царске и краљевске милости, коју ћу даном приликом и живим доказом посведочити.

Српском патријарху и његовим високом клиру, навиклим на преговарачка натезања са турским влатима нису промакла недовољно јасна обећања Инвитаторије, па их углађени дворски стил царевог личног писма није умирио. Сумња у чисте цареве намере потицала је из увида да у оба царска документа нема ни речи о правима цркве и њених архијереја каква су имали у Турском царству. У таквим околностима, забринут за судбину народа и цркве, вероватно наслућујући надолазећу неминовност, али и неизвесност сеобе у Угарску, патријарх је 18. јула сазвао црквено-народни сабор у Београду. Већ тада је било јасно да ће се Београд тешко моћи одржати у рукама Аустријанаца.

Београдски сабор одржан је уз учешће пет епископа, седам игумана, петнаест народних старешина. Учесници тога сабора нису били само из Србије под турском влашћу, већ и из Срема у Угарској. Најугледнији и најобразованији међу епископима био је владика јенопољски Исаија Ђаковић, који је управо на том сабору добио изузетну дипломатску мисију преговарача на бечком двору. Међу народним првацима истицао се кнез Јован Рашковић, капетан старовлашки. Игумани су били тројица из Србије, рачански, сопоћански, и студенички, а четворица из Срема: хоповски, реметски, бешеновачки и шишатовачки. Њихови лични потписи и печати, испод потписа и печата патријарховог, налазе се на Креденционалу (регистар, листа бирача, у овом случају пуномоћје за преговоре) којим је сабор опуномоћио епископа Исаију Ђаковића за преговарача с царем. Заказан у критичним, одсудним данима после пада већег дела Србије поново у турске руке, када су српски духовници и устаници с народом прилазили зидинама Београда, сабор је имао политичко-дипломатски карактер. На њему је утврђен однос српског народа према будућем суверену, јер бирано је између два зла. Изабрано је знатно мање зло и уследио је одговор на његову Инвитаторију. С великим поданичким опрезом и тактом на сабору су донета три документа: Креденционал епископа Исаије Ђаковића, Пунктови, српски захтеви и Писмо патријарха Арсенија III цару Леополду I. У Креденционалу стоји:

Ово ће писмено Исаија Ђаковић, посланик српскога народа, показати цару и камарили; он ће приступити пред престо царски као заступник на овој повељи потписаних. Потписани моле цара да њиховом посланику верује и да се на њих сиромахе смилује. Они обећавају да ће цару бити верни до последње капи крви. Срби се обраћају Леополду као преузвишеној круни царској, али и као светлому краљу нашему.

Пунктови:

Тражи се: 1. Потпуна слобода православне цркве; 2. Самосталан избор архиепископа српског националитета; 3. Архиепископске власти по обичају и правима православне цркве у свим крајевима где буде живео српски народ под суверенитетом царским; 4. Слобода духовенства од десетка и од уконочавања; 5. Да се ове цркве које су Турци отели поврате под власт патријархову; 6. Архијереји имају право визитације цркава и манастира.

Патријархово писмо:

Цар се свечано уверава да му је изасланика послао сакупљени народ са свих страна српских земаља и половине Бугарске, и то како духовни тако и војнички и грађански ред (…) да изразе радост што се српски народ после 301. године ослободио турског ропства и ујединио у државе царства хабзбуршког (…) Срби признају цара Леополда, угарског и свог краља, што је назначено и у адреси: Пресветломе римском цару Леополду првом Угарскому, Србскому, Блгарскому краљу.

Из првог и трећег документа избија дубока понизност молитеља, што је у реторској форми обраћања владару вероватно стилизовао епископ Исаија Ђаковић по коме је такав стил био добро познат, док су Пунктови били састављени у виду захтева. Њихова суштина је у црквеној самоуправи, односно у аутономном, привилегованом положају Српске цркве, какву је имала под Турцима. Пада у очи да се не спомињу световна права, па ни право на избор војводе. На Београдском сабору било је чак петнаест народних старешина, да ли су они тражили да се уврсте световна права и избор војводе па то није прихваћено, остаће недокучиво. О неспоразуму такве природе нису остављани никакви писмени трагови. Може се само наслућивати да је хијерархија сматрала да је самоуправа Српске православне цркве у римокатоличкој земљи једино важна аустријској царевини. Такву аутономију привилегије подразумевају јемчећи њоме остала световна, национално-политичка права, што је у ствари била велика заблуда.

Српски, а посебно аустријски и мађарски историчари су имали различите претпоставке и тумачења Велике сеобе и српских привилегија. Пунктови Београдског сабора и преговори Исаије Ђаковића потом у Бечу, као и прва привилегија 21. августа 1690. године су им дали права на различито тумачење. Политички, верски, војни и привредни интереси двора с једне стране, и српски претежно верски интереси са друге стране, остаће једним делом под велом тајне. Епископ Ђаковић је у Бечу са великим успехом заступао српске захтеве. У току преговора, цареви саветодавци су припремили текст прве привилегије, а српски посланик је био упознат с концептом, који је изазвао његово неслагање и захтев да се унесу исправке у виду допуна важних за Србе. Наиме, у набрајању области на које се односе привилегије изостављена је Угарска с Хрватском. По томе би се могло наслутити да Двор тада није мислио на даља повлачења војске, већ само на ратовања на Балкану, па према томе ни на сеобу Срба. У исто време у Бечу је било одлучено да се у преговорима са Србима не помиње српски староседелачки живаљ у Угарској.

Исаија Ђаковић је морао да рачуна како са сеобом, тако и са Србима преко Саве и Дунава, па је поднео своје образложење. Ђаковић истиче да у тој представци у име православних на крајњој граници Угарске, Хрватске, читаве Расције и Јенопоља, поднео цару усмено извесне захтеве о слободном исповедању вере. Цар му је обећао да ће становништво Грчке, Бугарске, Далмације, Босне и Херцеговине, који су још под Турцима, узети под заштиту. Цар је то заиста и учинио својом дипломом коју сада издаје, али у тој дипломи не спомиње се српско становништво Угарске и Хрватске. На захтев да се измени текст прве привилегије епископа Ђаковића је мотивисала брига о Србима северно од Саве и Дунава, посебно у Барањи и Славонији. Тамо су старином Срби били густо насељени, а где су само за неколико година после протеривања Турака 1687. године били изложени страховитом римокатоличком прозелитизму. Цару и Исаији је било добро познато да су Срби у Барањи, па чак и калуђери манастира Грабовца (ситуиран у Мађарској, јужно од Будимпеште, идући од Сексарда према Боњхаду), под језуитским насртајима априла 1690. године, били принуђени да у Печују потпишу уговор и текст уније. То је било само три месеца пре бечких преговора о привилегији. Да је епископ Исаија Ђаковић прихватио првобитни текст привилегије, створила би се безизлазна ситуација јер би сав српски народ, староседеоци и тек досељени, нашао у областима који нису под заштитом привилегија.

Како се епископ Исаија држао веома енергично, морали су бечки кругови попустити. Текст већ спремљене привилегије, проширен је реченицом којом се власт српског патријарха проширује и над православнима у Угарској и Хрватској (nес поп in Hungariae et Croatiae). Био је то дипломатски успех српског посланика, велик успех православне, а осетан пораз римокатоличке јерархије, која је, нема никакве сумње, била најважнији царев саветодавац, особито када је у питању било православље. Овај свој мали пораз римокатолички прелати су добро упамтили. У царевом попуштању српским захтевима треба видети његову државничку рачуницу: привилегована Српска црква ће боље испунити своја обећања која су се тицала српских ратника у војевању с Турском.

У преговорима епископа Исаије саветодавац му је био гроф Ђорђе Бранковић, који је тада живео под цивилним надзором у такозваном „дворском шпиталу”, али је његова улога у тим преговорима сасвим нејасна. Првом привилегијом Леополда I од 21. августа 1690. године испуњени су српски захтеви изнети у Пунктовима Београдског сабора. Цар се обраћа српском архијереју у свечаном тону :

Часном, Оданом, Нама љубезном Арсенију Чарнојевићу, Србаља источне цркве грчког обреда архиепископу, епископима и свима другим црквеним и мирским сталежима, капетанима и поткапетанима, најпосле целом општинству истога обреда и народа српског. У помену српских војних старешина и поновном позиву на оружје против најжешћег душманина хришћанског сагледавају се најважније околности у којима је прва привилегија потврђена царским печатом.

Уједно цар објављује да је уважио српске молбе и одлучио: да се Срби могу слободно и даље држати обичаја српске православне цркве и старог календара, а да им никакви, ни световни ни црквени сталежи не смеју сметати. Срби могу слободно и самостално између себе постављати архиепископа кога црквени и световни сталежи између себе изаберу; да речени архиепископ слободно може располагати са свима православним црквама, да може посвећивати епископе и распоређивати калуђере по манастирима, да може самостално градити храмове, где буде требало, и намештати српске свештенике по појединим местима; једном речју, да као и до сада буде на челу православне цркве и њене верске заједнице, те да има власт располагања, из сопствене црквене власти, а по повластицама добијеним од ранијих угарских краљева, у целој Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као и у Угарској и Хрватској, где год има Срба и докле год буду верни и покорни; да црквеном сталежу православном архиепископу, епископима, монасима и духовницима сваке врсте остане сопствено право располагања у црквама и манастирима, тако да им у томе нико не може сметати; да црквени сталеж остане ослобођен од десетка, данка и укoнoчaвaња; да осим цара, никаква световна власт не може затварати или заробити људе црквеног сталежа, него да тим људима кад нешто скриве једино архиепископ има власт судити и кажњавати их црквеним казнама (…) најпосле неће се дозволити да нико од црквених ни од световних људи чини какве сметње српском архиепископу или епископима при њиховом обилажењу ради надгледања манастира и цркава или ради поуке народа и општина (…).

Док су оних августовских дана дворски калиграфи исписивали и украшавали прву српску царску привилегију, те за Србе преломне 1690. године, аустријска војска се повлачила према Београду, а испред и иза ње кретала се велика маса српског живља. Дуго путовање, почетак сеобе, праћено неизвесношћу је почело.

Патријарх Арсеније III Чарнојевић, епископи, духовници и мањи број људства из пратње прешли су Саву после Београдског сабора. Забележено је да су се кретали десном страном Дунава, преко Барање, где су сазнали за присуство и акцију језуитских мисионара, али и о формално поунијаћеним Србима. Преко Будима, где је у подграђу Табан затекао знатан број староседелачког српског живља, патријарх је стигао у Коморан, познат још од XV столећа по српским шајкашима, који су крај зидина тврђаве имали древну цркву. За време дуге турске владавине Угарском, Коморан је био на другој страни граничне линије: аустријско утврђење које је држала царска војска и српски шајкаши. Многи су имали помађарена презимена, али су се у српској православној општини држали чврсто као коморански христијани Срби. Ту је, међу својима, патријарх дочекао епископа Исаију, који му је предао привилегије Леополда І. Српски архијереји су се могли уверити да је текст царске дипломе повољан и да задовољава српске захтеве изнете у Пунктовима Београдског сабора. Међутим, дало се приметити да постоји вешта замка у делу реченице у којој се Србима обећавају тражена права, али докле год буду верни и покорни, што је могло изазвати сумњу да ће се привилегије тумачити условно и на штету Срба. Ту неповољну клаузулу Срби ни касније нису могли избећи. Управо та увијена, а опака одредба задаваће Србима тешке ударце изрицане јавно, а подстицане тајно. Иза ње су стајали цареви саветници из римокатоличких кругова.

За време османлијске владавине Угарском, Срби су се у већем броју досељавали у Будим. Њихово је подграђе Табан, које су називали будимска долна варош расцијанска. За време велике сеобе Срби су ову варош многољудно населили, и у њој затекли стару цркву уз коју је био и омањи владичански двор, седиште будимских епископа. У немачким, односно мађарским изворима и гравирама Будима, Табан је називан Raitzen Stadt, Raczvaros. У Коморану су Срби имали добро организовану црквену општину, коју су називали христијански сабор или коморански христијани Срби. На челу ових сабора био је црквени отац, патријарх с црквеним синовима, епископима. Српска православна црква призната је привилегијама dе iure за установу јавног права под суверенитетом Хабзбуршке монархије.

У целини посматрано, српски писмени захтеви и преговори Исаије Ђаковића у Бечу говоре о томе да је до велике сеобе Срба и издавања привилегија дошло per modum pаctі, дакле, на основу уговора који има државноправну тежину. Срби нису у сеоби прешли у Угарску као незвани гости, како су неки историчари сматрали, њихов статус утврђен је уговором с аустријским царем. Цар је истовремено био угарски, а од тада и њихов краљ. Потврђен привилегијама, он је имао типично феудални карактер. Тај статус се постепено мењао из више разлога, али и стога што је Хабзбуршка монархија поступно прелазила на апсолутистички систем владавине. Српски прваци су са олакшањем прихватили прву привилегију, али су у исто време, још тада, у Коморану, били суочени с великим невољама. Поред њиховог посебног, привилегованог положаја, муке су задавале угарске жупанијске власти и Римокатоличка црква, посебно надбискуп острогонски, примас Угарске, Леополд гроф Колонић. Упркос царској привилегији, водећи римокатолици у држави нису хтели да знају ни за какав изузетан положај српске цркве и народа. Да би се обезбедили од угарских локалних власти и конгрегација, Срби су замолили цара да се привилегије оснаже и преко Угарске дворске канцеларије, што им је и дато посебним патентом, тзв. Протекционом дипломом од 21. децембра 1690. године, којом се, заправо, потврђује прва царска привилегија од 21. августа 1690. године, па се истиче да је Леополд Србе, са свим њиховим припадницима, имањем и добрима, примио под своју заштиту, старање и покровитељство и да их препоручује заштити, одбрани и покровитељству угарских сталежа и шта више тим сталежима наређују да убудуће уместо самог краља и у његово име бране и заштићују од сваког сметања и штите архиепископа, епископа, свештенство и световњаке православне цркве (…). То је највише што су Срби у години велике сеобе формално добили од владара чији су постали поданици.

Формална права стајала су на једној, а стварна права на другој обали српског положаја у Хабзбуршкој монархији. Те су обале често биле непремостиво раздвајане. Проблеми су настајали и зато што је српски народ био насељен без смишљеног плана, боље рећи распарчан у неколико жупанија. Отуда се већ од првих дана постављало питање јединствене територије, али и световне власти. Истакнути Срби световног сталежа прихватали су идеје грофа Ђорђа Бранковића, који је тада имао правно нејасан статус полузаточеника. Он је, како се сматра, поново покренуо питање српског војводе, положај на који је одавно претендовао. Поред народних првака, Бранковићеву намеру прихватиле су и војничке старешине. Владало је мишљење да је народу, уз црквеног, потребан и световни поглавар у лику грофа Ђорђа Бранковића, као од цара постављеног војводе. Заборављало се при томе да привилегијама Србима није дата могућност да имају другу интерну власт осим црквене.

Обе стране, и досељени Срби и Двор знали су да им ускоро предстоји војевање на јужном, турском ратишту. Због тога су српске народне старешине сматрале да се питање српског војводе неће моћи избећи. У исто време је у Дворском ратном савету планирано регрутовање и оснивање посебне војне јединице, рацке милиције. И док је Ђорђе Бранковић, потпуно потиснут из јавног живота, проводио празне дане у старом дворском шпиталу, његово име је, са различитим призвуком изговарано и на српској и на аустријској страни. Даљи догађаји ће се брзо и непредвидљиво одвијати, без сазнања ко би могао да однесе победу. Испољиће се српска наивност и бечко дворско лукавство у опхођењу с поданицима. Испрва се чинило да ће српски захтеви везани за постављање Ђорђа Бранковића за војводу бити испуњени. Бечком заточенику изненада је Леополд I обновио ранију диплому и неочекивано га подигао у ред угарских грофова. Како се могло очекивати, издање грофовске дипломе није остало без последица. Када су се у марту 1691. године на позив Беча, због формирања рацке милиције, састали у Будиму српски главари и сазнали онде за потврду Бранковићеве дипломе, извикан је и изабран Бранковић за старешину и деспота српског народа. Овај чин био је само последица тадашњег расположења. Посред страног елемента и у туђој држави, спремајући се да ратују као цареви савезници, шта је било природније за народне главаре, него да се окупе око човека који им се, силом прилика, сам нудио? Посреди је било расположење без дубљег поимања и стварних могућности за успех овог чина.

Српским првацима и народу било је доста живота у туђини и насиља, која су тешко подносили тим пре што су била у супротности с њиховим правима. Србима се тада ратовало с Турцима, због чије су офанзиве и избегли у Угарску, а у њиховој свести је била жарка жеља да, уз учешће моћне царске војске, ослободе све српске земље и да, сада у повратку, прекораче своје прагове. У Будиму окупљени капетани и старешине су, извикавши грофа Ђорђа Бранковића за свог вожда и војводу, замишљали ослобођену, полувазалну Србију под окриљем краљевине Угарске, односно Хабзбуршке монархије, будући да су цара Леополда І признали за свог краља. Тако су замишљали повратак слободе обећане у првој привилегији. То мишљење је делио и бечки заточеник Бранковић, особито када је до њега стигла вест да је у Будиму изабран за војводу. На Двору се друкчије мислило и одлучило. И поред српског захтева, и друге по реду молбе грофа Ђорђа Бранковића да се пусти на слободу, то није испуњено.

Распршиле су се српске наде. Уместо ослобођеног Бранковића, кога су већ видели као српског војводу, царском дипломом од 11. априла 1691. године Србима је одређен подвојвода, вицегенерал, негде називан као Vice Duktor Rascianae militiae, иначе официр у царској служби, Коморанац Јован Монастерлија. Монастерлија је био Србин, који је лакше говорио мађарски и немачки него српски. Свечану инсталацију обавио је командант Будима барон Ареј Зага, на будимском брду Св. Гелерт, изнад српске вароши Табана, у присуству српског патријарха, седам епископа, народа, српских капетана и регрутованих војника. У Бечу су сматрали да је питање српског војводе коначно решено. Очекивала се само вест о броју будућих српских ратника за предстојећи поход. Срби нису могли бити задовољни овим решењем, али су, по свој прилици, умирени од хијерархије, показали покорност. Иако је било очито да им је Монастерлија „натурен”, Срби су наивно сматрали да је он само привремена замена грофу Ђорђу Бранковићу. У својим молбама упућеним Двору упорно су и даље покушавали да га ослободе, али то није уродило плодом. Нерасположење је тињало, па су се неко време носили мишљу да не учествују у рату с Турцима. У исто време патријарх Арсеније III Чарнојевић водио је своју политику. Њему је одговарало решење с подвојводом Јованом Монастерлијем, који је наименован само за заповедника српске милиције. Човек старог кова, конзервативан по уверењу, али и по политичком искуству стеченом за турске власти, патријарх није хтео да трпи световнога старешину. Радио је на томе да у наредној привилегији та власт буде њему додељена. Био је то први сукоб интереса хијерархије и српских војника и народних старешина. Превагнуле су намере патријархове, биле су истоветне c царским. Десило се то у лето исте, 1691. године, у време припрема царске војске за рат с Турцима. У армији Лудвика Баденског, под командом вицегенерала Јована Монастерлија у победничкој бици код Сланкамена, Срби су учествовали са 10.000 војника. Био је то њихов славни успех који се дуго памтио и ценио на Двору. Та бурна година донела је и другу царску привилегију.

Друга привилегија, од 20. августа 1691. године, издата преко Угарске дворске канцеларије, упућена је на првом месту Србима у Угарској и Славонији, а потом и у осталим областима. У првом делу поновљен је текст прве привилегије, док је у другом делу важан додатак:

Леополд избеглим српским сталежима даје нова обећања и повластице: да ће се на сваки начин трудити да Србе победоносним оружјем што пре врати у њихове земље и седишта; да жели да Срби остану под вођством сопствених власти и да могу несметано уживати од владара добивене старе привилегије служити се својим обичајима; сем тога краљ пристаје, за случај ако православно лице умре без деце и крвних рођака, да цело његово имање припадне архиепископу и цркви, а исто тако ако умре архиепископ или који епископ да цела његова заоставштина пређе на архиепископију; најпосле наређује да сви православни Срби имају зависити од архиепископа као свог црквеног поглавара и то како у црквеним тако и у световним стварима.

Другом привилегијом испуњени су у пуној мери захтеви патријарха Арсенија, али је запечаћена судбина грофа Ђорђа Бранковића . Та привилегија је, поред осталог, установила једну врсту српске локалне теократије, што је било противно очекивањима народних првака и официра. То ће у XVIII столећу изазвати оне познате, често ружне трзавице, оптужбе, чак и жестоке свађе између тек стасалог српског грађанства и хијерархије. Те неуљудне распре, које су нанеле велику штету тада тако потребној сарадњи духовенства и гражданства, а које су се често тицале новца, огољено показујући грамзивост првих, стизале су, као примери српске неслоге, и до Двора. Још је горе што су те распре уносиле немир у народ.

Дајући патријарху и световне надлежности, Двор је поступио држећи се тзв. персоналног права датог духовном лицу, архијереју, којим је започео формално утврђивање односа са српским народом регулисаним привилегијама. Српским световним сталежима остављена је могућност да се испоље на плану ратничком, привредном (трговина, занатство) и делимично просветном. У бити, просвета и уметност, култура у општем смислу, биле су дуго под строгим патронатом цркве и воље архијереја. Феудално збринути земљишним поседима, које им је Двор одредио, обогаћени архијереји су користили своја световна права, али су издашније помагали само црквену уметност, посебно архитектуру и иконопис, док за друге видове грађанске културе углавном нису имали разумевања.

У Бечу су били запрепашћени када је патријарх 28. јуна 1694. године поднео молбу Леополду I да потврди седам епископа на реорганизоване и заокружене епископије. Патријархова молба је преко Угарске дворске канцеларије била дата на мишљење Колонићу. Колонић је дао мишљење да у Угарској нема места за две вере и да патријархову јурисдикцију треба ограничити на нове дошљаке у Сентандреји и околини. Патријарх Арсеније III беше тада у веома тешком положају. Требало је да се одлучи да ли да са својим Србима пристане уз цара, или да се одазове позиву кнеза Ракоција. Ни једна ни друга страна није пружала повољне изгледе. Бечки двор је обећавао патријарху проширење привилегијалних повластица, али тек када се буду средиле прилике у Угарској. Срби су, међутим, имали прилике да осете колико су бечка обећања несигурна и како су бечки политички фактори готови да, према потреби, сваки час пређу безобзирно преко садржине привилегија. Још су мање поверења уливали Мађари, са којима су Срби већ првих дана по преласку у Угарску дошли у веома оштар сукоб. Због тога је он као врховни представник српске цркве и народа, волео да пристане уз цара, једину легитимну страну.

Трећој царској привилегији, од 4. марта 1695. године, претходили су за Србе важни догађаји везани за црквени живот. Патријарх је боравио у канонској визитацији српским парохијама и манастирима у Славонији и Хрватској, све до манастира Лепавине, с циљем да учврсти православље у крајевима где се осећала највећа пресија Римокатоличке цркве, као и да уреди цркве и манастире, поучи српске калуђере, и потчини их законитој духовној власти, а све то у складу са својим правима наведеним у привилегијама. Била је то веома успешна мисија, па је ускоро после његовог одласка оживео нови снажан покрет против уније који је очувао православље и српство у тим областима. Потом је патријарх предузео црквено-административно уређење српских епархија основаних у Угарској још под турском владавином, а у саставу обновљене Пећке патријаршије, 1557. године. Арсеније III је поставио и посветио епископе на упражњене епархије и основао нову, Печујско-сечујско-сигетско-мохачку епархију, да заштити Србе у Барањи од Печујске бискупије и језуитске акције. О постављењу нових епископа, махом својих придворних калуђера из Патријаршије, обавестио је цара и замолио да потврди њихово наименовање по епархијама. Патријарховој представци од 28. јуна 1694. године жучно се супротставио кардинал Колонић и остали бискупи, револтирани противунијатским радом православне хијерархије. Колонић је, чак, наводио да успешна патријархова активност спречава само деловање Римокатоличке цркве и њене мисије међу православним Србима, Румунима и Грцима, већ да на тај начин угрожава и политичке интересе Монархије. Супротставио се и постављању православних епископа на упражњене епархије јер би се тако десило да у истој епархији седе два епископа, римокатолички и православни што би било противно канонском праву Католичке цркве, али и државном праву средњовековних угарских краљева. На крају свог поднеска кардинал Колонић предлаже да се патријарх великим обећањима приволи на унију, а уколико то одбије, да се његова архијерејска права сведу само на околину Сентандреје. Мишљење кардинала Колонића било је у супротности с правима датим Српској православној цркви, а утврђеним привилегијама. Било је то , јасно се осетило, пре изливена мржња него став.

У исто време су цареви саветници обавештавали о све изразитијој световној активности српског патријарха, посебно о томе да је поправио односе са грофом Ђорђем Бранковићем. Патријарх се у Бечу одиста састајао са Бранковићем, потом је, неочекивано, стигла и његова молба за пуштање сужња на слободу. Патријарх је то учинио под притиском јавног мњења. И одлуке црквено- народног сабора у Баји, јануара 1694. године, који су припремили патријарх и официри с Монастерлијем, непријатно су изненадиле Дворски ратни савет и владара. Забрињавајуће је било то што Срби, расејани по пространствима Паноније, захтевају да се населе на ужој, својој територији. Тражили су да то буде Мала Влашка и Срем са Славонијом, где су одраније били густо насељени и где су имали јака духовна упоришта, од фрушкогорских манастира до Ораховице, Пакре и Лепавине. Ту би, како су предлагали, живели под управом својих старешина, признајући власт угарског краља. Отписом Дворског ратног савета од 31. маја 1694. године српском захтеву није удовољено. Упућени су ради одбране границе на Ђулинско поље, област између Мориша и Кереша, а мањим делом у Срем и Славонију. Цар није изашао у сусрет српским жељама, које су се, у крајњој линији, тицале ѕераrаtum territorium , на шта су у Бечу били осетљиви. У исто време цар није удовољио ни предлозима кардинала Колонића да у Угарској нема места за две вере. Верска права су формално била загарантована и првом и другом привилегијом, а засебна етничко- територијална област ни првом, ни оном другом. Све што се односило на верска права могло је бити ометано, што су локалне власти и чиниле. И даље су жупанијске власти спречавале канонске визитације православних епископа, док је с друге стране римокатолички клир енергично захтевао десетак. Оба поступка била су супротна слову привилегија.

Своју тужбу због кршења српских зајемчених права изнео је патријарх цару за време боравка у Бечу, почетком 1695. године. Заправо, посреди су били захтеви да се уклоне постојеће сметње, да се потврде новопостављени епископи и да им се омогући вршење архијерејских дужности у епархијама. То је изазвало поново оштре протесте кардинала Колонића. Иако је углавном делио мишљење свог најистакнутијег духовника, цар је, због поновне турске опасности, чак најављене офанзиве, због потребе да српски граничари учествују у том рату, изашао у сусрет захтевима српског патријарха. То је и озваничио новом привилегијом.

III

Трећа царска привилегија објављена је пет година после велике сеобе. Упознавањем с њеним садржајем стиче се утисак да она углавном потврђу је оне пређашње; другим речима, да су поштоване претходне две привилегије, до ове треће не би ни дошло, цар би само посебним указом имао да потврди новоустоличене епископе. Међутим, невоља је била у томе што је за то кратко време српски народ и поред привилегија трпео жестоке ударце са разних страна. То кратко време живота у збегу у Угарској, препуно животних недаћа које је подносио избегли српски народ, најсажетије и најсугестивније је описао јеромонах Михаило Раваничанин: Својих домова и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро нисмо нашли. И пробависмо овде 4 године по злу добра чекајући, и не дочекасмо. Царски ослонац се показао непоузданим: претходне привилегије су изневераване готово у свим областима Угарске, иако су Срби редовно и пожртвовано испуњавали своју најтежу, ратничку обавезу.

Трећа привилегија од 4. марта 1695. године није насловљена патријарху, заступнику српског народа, као претходне две, већ је као нека врста царевог циркулара упућена другој страни: аустријским и угарским личностима и институцијама, како црквеним тако и грађанским и војним, од којих је зависила судбина populis rascianis. Тим документом цар упознаје све угледне и одговорне да му се обратио српски патријарх представком о угрожености цркве и народа, истичући српске ратне заслуге. Због њиховог „лепог и племенитог” дела, цар наглашава да је узео Србе у заштиту привилегијама из 1690. и 1691. године. И поред највише заштите усуђују се неки становници обојега сталежа без обзира на краљеву вољу и допуштење узнемиравати архиепископа и народ српски у прастаром вршењу њина обреда или им сметати у црквеној управи или их принуђивати на давање десетка који им не припада, што је скопчано с великом штетом по Србе а са опасношћу за краља. Како се из овог види, цар-краљ је одиста упутио оштар укор свима који су се огрешили о Српску цркву, али и о царске привилегије дате Србима.

Тешко је рећи у којој је мери било докраја искрено, али је извесно да је било сходно оновременим приликама. У тој привилегији владар наређује (…) да архиепископу остане неповређено старо достојанство и власт постављати епископе своје вере, јер му ово по праву и обичају његове вере припада; да се примају и утврђују они епископи које је архиепископ дотле поставио да могу у одређеним окружјима (дистриктима). Своју службу могу несметано вршити, кривце поправљати и кажњавати, убирати свитак и црквене приходе који им припадају по прописима цркве и по старом обичају и обављати своје звање. Сву своју службу могу без какве штете по прелате и Римокатоличку цркву обављати. Сав народ српски настањен по градовима, варошима и граници или ма где се налазио у угарским земљама по упутству или дозволи Дворског ратног савета може слободно исповедати своју веру и вршити њене обреде без икаква страха (…) Да српски народ остане ослобођен десетка онако како је био ослобођен још по трећем члану петог декрета краља Матије и последњем члану декрета краља Владислава, али да тај десетак употреби за издржавање и плату епископа своје цркве, а да му се сметње од стране прелата и коморских чиновника не смеју чинити. Зато краљ, да би Србио стали у несметаном уживању својих слобода и да би се у даровним правима боље осећали и тим више утврдили мржњу против отоманског тиранства (…) узима архиепископа, епископе српски народ под своју особну заштиту и покровитељство, поверава их заштити и одбрани угарских сталежа и редова, и наређује свима да, кад год од архиепископа или епископа буду умољени, овима за чување добијених права и повластица пруже помоћ, потребну одбрану и заштиту против сваког незаконитог и насилног нападача и узнемириоца докле ствари буду овако стајале како је у привилегији речено.

Ако се упореде патријархова представка и царева трећа привилегија, уочиће се да су тада dе iurе осујећене пресије римокатоличких прелата и угарских сталежа. Стварност је, међутим, донела друкчије односе. Не без повода, јер су се и у овом покровитељском, милосрдно интонираном тексту нашле правне и политичке замке. Наиме, заслужене и чврсто обећане српске повластице условљене су у наведеној привилегији изричитом одредбом: ако су без штете за прелате и Римокатоличку цркву. То је давало прилику Римокатоличкој цркви да самовољно прогласи оно што је за њу штетно, и да се уз такво покриће супротстави шизматицима, Рацима, па чак и да у званичним текстовима употребљава те погрдне термине за православне Србе. За прелате Римокатоличке цркве је и само постојање православља у Угарској било штетно, што су у својим мишљењима поднетим владару отворено наводили. Могућност за различита и недобронамерна тумачења привилегија налази се и у оној завршној и општој напомени: док ствари буду овако стајале. Може се сматрати да ове вешто постављене клаузуле мењају вредност свих обећања, заправо, да мењају безусловни смисао привилегије. Но, треба се сетити да слична ограда стоји и у првој привилегији, којом се обећава да ће Срби имати своја права докле год буду верни и одани, чиме су били изложени не само сталној провери, него и могућности сасвим релативног и субјективног процењивања њихове верности и оданости. Отуда је испуњење ових растегљивих и немерљивих појмова политичког карактера увек могло бити доведено у питање, у чему је и лежала могућност за разна сумњичења.

Три привилегије Леополда І чине темељ државноправног положаја српског народа у Хабзбуршкој монархији. О чврстини тог темеља стиче се потпунији утисак када се изближе сагледају могућности српског народа да оствари своја права. Држава је била оптерећена ратовима, дугим унутрашњим административним променама и реформама, а то је веома много утицало на живот њених православних поданика. Најчешће на њихову штету. После треће привилегије, у току наредних десет година, до своје смрти 1705. године, Леополд I није више издавао Србима дипломе сличне садржине. Потоњи наследници престола објављивали су само потврде или конфирмације Леополдових привилегија. Јосиф I је обнародовао своју конфирмацију 1706. године, Карло VI ( III) 1713, а Марија Терезија 1743. године. Последња деценија владавине Леополда I, крај XVII и почетак XVIII столећа испуњена је ратним догађајима и другим, важним политичким, који су и те како утицали на српска привилегијална права, а потом и на конфирмације привилегија. Српски хусари и пешадинци пожртвовано су се борили како на јужним, турским ратиштима, у војни за њих ослободилачкој, тако и на удаљеним, западним, оном на Рајни и оном за шпанско наслеђе.

Опсада Темишвара 1696. била је узалудна, а битка код Хетина на Бегеју поразна. У изворима је остало забележено да су се српски ратници храбро борили под командом подвојводе Јована Монастерлија. Идуће, 1697. године, Дворски ратни савет је команду трупама на турском ратишту поверио младом војсковођи, принцу Евгенију Савојском. Успех није изостао. Била је то велика победа царског оружја 1. септембра код Сенте. Углавном, заслугом Срба који су преломили битку и пожртвовано се борили. Сматра се да та битка означава завршетак дуготрајног и обострано изнурујућег Великог бечког рата (1683–1697), који се водио на широком простору Паноније и Балкана, у ослобађањима и губљењима утврђених градова и читавих области, најчешће настањених српским живљем, и уз учешће српских ратника. У току дипломатских преговора који су следили после битке код Сенте, патријарх Арсеније III је у лето 1698. године, у Бечу упознао руског државног секретара Прокопија Богдановича Возњицина с тешким положајем српског народа у Хабзбуршкој монархији. Жеља је била да српске привилегије буду оснажене предстојећим мировним уговором. Српско обраћање Русији није, на жалост, задовољило жељена очекивања, а нису уродиле плодом ни молбе грофа Ђорђа Бранковића упућене руским преговарачима у Бечу да се заузму за његово ослобођење. Русија је гледала своје глобалне дипломатско-политичке и војне интересе, који су, бар делимично, тада зависили и од Аустрије. У тој империјалној политици православне Русије, српско питање у Хабзбуршкој монархији није ни запажено. А Срби су и даље гледали на Русију као на Месију.

Као последица битке код Сенте, најважнији историјски догађај збио се 26. јануара 1699. године у Сремским Карловцима. После дужих дипломатских преговора склопљен је мировни уговор између зараћених страна, Аустрије и Турске уз учешће заинтересованих европских држава. Поред одредби Карловачког мира, изражених у двадесет тачака, тада је повучена граница по којој је Банат остао под турском влашћу, Бачка, Барања и Славонија под аустријском државном управом, док је Срем преполовљен. Нова граница је пратила токове Мориша и Тисе, прелазила Дунав код Сланкамена и косом линијом пресецала Срем до Сремске Митровице, па настављала Савом, на западу Уном, да би испод Динаре оделила Аустрију од Млетачке Далмације. Најнеприродније је био подељен Срем: на доњи, југоисточни, турски део, и северозападни, аустријски. Карловачким миром нису се распршиле дирљиве наде Срба у Угарској да ће њихове земље бити ослобођене и да ће се вратити у завичај. Њихова дубоко доживљавана самообмана изгравирана је и на бакрорезном антиминсу (литургијско платно на којем су приказана страдање Христово и његово полагање у гроб) 1708. године, где пише да је тај сакрални предмет Крушедолске митрополије ва место патријаршије Пекские знову учињене, докле бог даст и престол пекски добие се! Успели су Срби да свој положај баш тада осигурају, док је Беч предузео мере да њихове захтеве обеснажи и да их искористи. Стиче се утисак да су се поновили ранији српски политички захтеви: патријархов протест због повреде привилегија, активност грофа Ђорђа Бранковића и његове узалудне молбе и жалбе упућене цару у Бечу, али и цару Петру Првом, заштитнику православља. Уместо да буде ослобођен, несрећни гроф је 1702. године завршио као доживотни заточеник у Хебу, северно од Прага, удаљен од Срба, а тиме и од националних послова и личних и политичких циљева. Ипак, његово заточеништво у Хебу било је, можда, најважнији период његовог пустоловног живота. Једино плодан, у сваком случају, јер тада су настале Хронике.

Релативно мирне прилике послужиле су Аустрији да ослањајући се на српску милицију, организује Потиско-поморишку и Посавско-подунавску војну границу. Тиме се Аустрија за дуже време осигурала, не само у војном, одбрамбеном смислу, решила је и проблем незадовољних Срба. То је задирало и у њихово схватање привилегијалних права. Било је очито да су Срби, само за неколико година војевања против Турака, прихватили војнички живот као стално занимање. Огуглали су на егзерцире, маршеве и на битке. Срби су описани као рођени војници који у мирно доба не стају много, док у ратно доба не треба бринути за регрутовање. Затим да не дезертирају непријатељу, да услед постова које држе стају мање него други, па чак и да ређе побољевају него други! Ова похвална оцена грофа Јозефа Бартенштајна, председника Илирске дворске депутације, дата с висине, готово да је била понижавајућа. Јефтина, а изузетна војска живи зид против Турака како је написао путописац Фридрих Вилхелм Таубе. Живи зид, то није била само стилска фигура. Сведена искључиво на војне власти под командом царских генерала, Војна граница је, заправо, била власништво царске куће. Срби су постали patrimonium domus Austriacae што је лепо звучало, али више као почаст, која је ласкала српским официрима. Срби су били подељени на оне у посебном статусу Војне границе, на сељаке у Провинцијалу или Паорији и на малобројно грађанство који је живело у варошима.

После Карловачког мира и уређења Војне границе, у Бечу се сматрало да је наступило право време да се сломи отпор српског православља. Прошло је десетак година од прве привилегије, а удар је дошао неочекивано, у исто време од Римокатоличке цркве и државних власти. Био је то прави напад на утврђена права српског патријарха и на општа права православних Срба дата царским привилегијама. Сматра се чак, да је тада почело јавно гоњење патријарха, што се очитовало у покушају да се забране канонске визитације, а архијерејска јурисдикција сведе на најужу територију, како је то раније предлагао кардинал Колонић. Било је драстичних примера повреда привилегија, међу које свакако спада и царева наредба од 3. августа 1700. године да се шизматици у Печују морају сјединити с Римокатоличком црквом. Иначе биће протерани из града и градског подручја. Све је указивало на то да је Леополд I, после завршетка бечког рата и успостављања мира на турској граници, променио однос према православним поданицима. Дојучерашњи заштитник привилегија, сада их је сам угрожавао. Овога пута српске недаће нису долазиле само од локалних власти и појединих бискупија већ и од владара. Такве промене у царевом односу према православљу уследиле су опет под утицајем кардинала Колонића. У чврстој намери да оствари начело јединствене религије у држави, он је појачао свој утицај на владара и своју политичко-мисионарску активност да, уз помоћ власти, дође до сједињавања шизматика с римском црквом. У таквој атмосфери најаве прогона цар је 8. марта 1703. године обавестио Будимску субделеговану комисију да забрани патријарху Арсенију III бесправно ношење патријаршке титуле, преписку са Турцима, као и сазив генералног синода, који је Арсеније без знања царева сазвао.

Те, 1703. године избио је мађарски, анти хабзбуршки устанак „куруца” под вођством кнеза Ференца II Ракоција и грофа Миклоша Берчењија. Био је то снажан оружани покрет за одбрану старих сталешких права мађарског племства која је Аустрија укидала присвајајући себи потпуно право наслеђа на Угарску. У повремено силовитим окршајима између царске војске и устаника, који су завладали читавим областима, Србима није било допуштено да остану неопредељени. Прогласом од 9. августа Ракоци је позвао Србе да се прикључе устаницима обећавајући им веће слободе на тлу Угарске : Знајући да је овај увек наоружани и оружју вични народ српски не мали део жалости и прогона у нашој држави подносио (…) хтедосмо овим нашим писмом обзнанити да не чекајући ни дана ни часа, већ да одмах скоче на оружје и обвежу се на услугу нашој милој отаџбини. Ако то учине, обавезујемо се да ће од оца на сина, с колена на колено, бити у таквој слободи да нигде ником неће давати данак (…). У истом позиву следила је и стравична претња: Али, ако се деси противно, да не устану, или можда да против нас оружје подигну (…) то ћемо их, без икаквог милосрђа, клати и сећи, а ни децу нећемо штедети. Ако нам Бог благослови наше оружје коначно ћемо их искоренити у нашој мађарској отаџбини.

Размахом устанка, који се ширио готово по читавој Угарској, Срби су у појединим градовима, а особито у селима Поморишја, Бачке и Подунавља, где су били најгушће насељени, осетили сву трагичну озбиљност свог положаја. Било је и оних који су прилазили мађарским устаницима.

Иако повређен због сталних кршења привилегија, што је тих година с народом тешко преживљавао, српски патријарх се баш у име тог народа није могао огрешити о верност и оданост царском дому, на шта су га обавезивале привилегије. Био је доследан, изабрао је легитимну страну. Разумљиво, тако су поступили и истакнути српски официри, граничарски заповедници, Хаџи Мојсије Рашковић, Јован Поповић Текелија, Ceкула Витковић и други . На царској страни остао је и Јован Монастерлија, чије је звање српског подвојводе реорганизацијом царске војске, изгубило сваки значај, па је имао само чин капетана српске милиције. Срби су ушли у нов, унутрашњи рат, који се водио за престиж аустријских, односно мађарских интереса. Ни слутили нису да ће из тог туђег рата баш они изаћи с највећим војним, али и цивилним жртвама. Сматра се да је у току Ракоцијевог устанка у разним биткама учествовало око 25.000 Срба, што староседелаца, што досељених око 1690. године, међу којима је било младића који су у Угарској дорасли до оружја. То мноштво Срба на бојним пољима узбуђивало је вођу устанка: Благи Боже! Да ли из земље ниче тај силни Рац, или пада из неба као киша?

Жестока борба против царевих непријатеља изазвала је разјарени бес и крваву освету. Ракоцијеви куруци устремили су се на српска насеља, палили, убијали нејач и жене, остављајући иза себе згаришта, што је описано и у Грабовачком летопису: (…) пленише најпаче род Србскиј (…) децу в колевках секоше и многија бесчисленаја зла сотворише, које здје в краце известити невaзможно. Тогда и свештенога чина не поштедише, јегде сеј свети монастир поробише.

Најтеже је страдала српска Барања, или шире узевши Подунавље, Raczország, Ratzenland, како је овај део Угарске означен у старим хроникама. У жупанијама Стонобеоградској, Толнaнској, Шомођској и Барањској, српска насеља су тада сатрвена. Остали су стихови које су певали Ракоцијеви устаници 1708. године:

Megéget Ráczország, megmaradt harom ház / Изгоре Српска земља, остадоше три куће

Elesett négy ezer, megmaradt három száz. / Падоше четири хиљаде, остадоше три стотине.

Песма се односи на уништавање српских насеља код Шимонторње и Сексaрдa. Злочини куруца изазвали су српску освету. После заузећа Печуја и Шиклоша, једна јединица српске милиције сурово се осветила мађарском живљу и римокатоличком клиру. Била је то одмазда за догађај од 1. фебруара 1704 , када су куруци ушли у Печуј и поклали око 1.400 Срба. Напослетку, остаје сазнање да тај рат спада у најтежа искушења кроз која је прошао српски народ у Угарској.

У току Ракоцијевог устанка сишли су са сцене најважнији учесници аустријско-српске политичке драме: преминули су, један за другим, цар Леополд I (1705), патријарх Арсеније III (1706) и кардинал Колонић (1707). Сва тројица су били дубоко заинтересовани за српске привилегије; цар и кардинал на једној страни, јачој и одлучнијој, патријарх на другој, слабијој, зависнијој. Будући да су кратко време надживели цара, патријарх и кардинал су сваки на свој начин, били у прилици да код наследника престола Јосифа І, наставе своја, сасвим опречна залагања за садржај потврде привилегија, pro et contra. Могло се очекивати да ће у царевој конфирмацији бити поменуте српске жртве и заслуге за хабзбуршки царски дом у биткама с мађарским устаницима, будући да је Србе и даље требало вешто држати у уверењу да су привилеговани. Међутим, владару се није журило. Истини за вољу, Јосиф I је непосредно после ступања на престо, издао два акта о поштовању српских права, што је наведено само у општим цртама. Било је то почетком 1706. године, када су Срби највише ратовали, али и највише страдали, и када су Двору били најпотребнији.

Незадовољна поступком новог владара, српска страна је припремила опширну представку коју је патријарх поднео крајем фебруара или почетком марта исте године. Може се само наслућивати да је тај вешто дипломатски уобличен српски поднесак настао на овог пута неутврђеном сабору српских црквених, грађанских и војних првака, као што се то у сличним народним пословима заједнички чинило. На такво мишљење наводи и једна реченица из цареве конфирмације: Пошто смо милостиво расудили разумне молбе споменутог патријарха и архиепископа Арсенија Чарнојевића и сталежа целога племена, српског или илирског народа. Знаменита српска представка подељена је у два одељка. Први има 18 тачака и обухвата све повластице од цара Леополда I (…) на основу којих је организована сва српска црквено-народна самоуправа под аустријском влашћу. Сва та права изложена су редом и готово од речи до речи онако како су дата у привилегији од 20. августа 1690. године. Други део излаже у 24 тачке захтеве патријархове и народне, који су имали задатак да допуне или боље протумаче привилегијална права и отклоне сметње које су чињене представницима Српске цркве и народа при њиховом раду на духовној организацији уопште и при отпору против унијаћења, као и при сређивању и уређивању политичких односа (С. Симеоновић Чонкић: Српске привилегије, 61).

Јосиф I је српску представку дао на мишљење нешто пре тога очевом, а сада свом саветнику, кардиналу Колонићу, који је наводећи српске захтеве, од тачке до тачке, дао тајну информацију, упутство за понашање према тим захтевима. Из те информације, српској страни тада непознате, избија лукава, чак перфидна, политика Римокатоличке цркве према православљу, као и трајни утицај такве политике на владаре Хабзбуршке монархије. Срби су тада могли само да наслућују Колонићев утицај на формулације привилегија. У тексту кардиналове информације испољена је отворена намера да се уз помоћ државне власти православље присили на унију. Његови предлози дати владару, иза којих несумњиво стоји Римска курија, теже том циљу. Ипак, изненађује само огољеност такве политике коју је заступао кардинал Колонић. Због тога његова информација и привлачи пажњу. Динко Давидов за неумерени прозелитизам Колонића каже: Називајући, у једној прилици, патријарха Арсенија III „сином самога ђавола” (solius Diaboli filius), у киптећој мржњи, кардинал Колонић се нашао пред сопственим ликом у огледалу.

Литература:

Давидов, Д. (1994). Српске привилегије царског дома, Галерија Матице српске, Нови Сад;
Историја народа Југославије II, Београд, 1960;
Радонић, Ј. (1929). Ђорђе Бранковић: деспот „Илирика”, Београд;
Симеоновић Чонкић, С. (1941). Српске привилегије, у: Војводина I, Нови Сад.

Привилегије Леополда I Србима 1690–1695.

Остави коментар