Проклета Јерина у епској поезији и народном предању

Проклета Јерина у епској поезији и народном предању

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Српска критичка историографија данас има свој ток историјског развоја, значајне резултате и зацело не заостаје за науком далеко „афирмисанијих“ и богатијих светских нација. Међутим, њен утицај је ограничен самом природом исте, степеном историографског образовања нације, романтичарским представама заснованим на усменој традицији, идеолошким предрасудама и провинцијалним потцењивањем. Да би спознали сами себе и свој сопствени национални идентитет, претходно испуњени предуслов спознаје мора да садржи и сегмент политичке и духовне слободе национа који историјат свог живота треба да сагледава у историјској перспективи. Такође, један аспект народносне или у модерном добу националне аутоспознаје састоји се у испитивању и преиспитивању традиционалних представа етничког колективитета о митској прошлости, сачуваној путем епске народне поезије и народног предања. Основни задатак овог аспекта рада јесте испитивање епског и историјског животописа Јерине Кантакузин Бранковић. Оно би, најопштије гледано, требало да на конкретном материјалу осветли могуће односе народне песме, историје и мита, то јест, да покаже колико у обликовање песничког лика деспотице Ирине улазе историјске чињенице, а колико домен разноликих веровања, дакле оне представе које су овде, унеколико условно, назване митом. Истовремено, као веома значајно намеће се и питање утицаја специфичне поетске граматике усменог песништва на избор и преобликовање историјских чињеница и различитих веровања, превасходно о Ирини и њој сродним бићима, али и других. Уз то, поставља се и питање оних утицаја и веза који се у обликовању песме непосредно успостављају између историје и мита.

Да би се овако замишљено испитивање остварило, потребно је да се прво, на основу историјских докумената и расположивих научних радова, оствари увид у стварну биографију Јерине Бранковић и историјски контекст коме је она припадала, како би на том основу било могуће испитати садрже ли (и у којој мери) песме о овој хероини српске прошлости поуздане чињенице, било из живота конкретне историјске личности и породичне приче Бранковића, било оне које се тичу времена у коме је деспотица Ирина живела (ширих историјских збивања, социјалних норми, културе и начина живота). Предмет испитивања примарно, дакле, треба да се бави односом чињеница из поетског и историјског животописа, колико се оне подударају или разилазе. Од велике важности је и разматрање односа у које лик ступа и њихова природа и мотивација у песми и историографији, збивања и поступци лика, потом питање постојања слика шире епохе у песмама и колико се она поклапа с историјским сагледавањима. Уз поменуто, и у опевању Јерине Бранковић рефлектовала се изразито амбивалентна слика породице Бранковић у усменој традицији, која је утицала и на обимна историјска изучвања ове деспотске династије, што такође чини овај сегмент рада вишеструко погодном за разматрање односа историја – песма.

Народно предање (традиција) о деспотици Јерини је очувано у три облика: у песмама, приповеткама и легенди. Народне епске песме деспотицу Ирину приказују двојако. Велики део датих песама је карактерише врло „рђавим бојама“, док само мали је приказује као интелигентну особу са „светлим“ врлинама достојним једне владареве супруге, мајке и жене. Истина, поуздани историјски извори је и приказују управо на овај други, у народној епској поезији, мање заступљен начин. Епска песма и народна легенда деспотицу Ирину је упамтила под погрдним именом „Проклета Јерина“. Посебно је интересантна чињеница да се Јеринино „проклетство“ у српској народној епици развијало на готово исти начин као и „косовска издаја“ њеног свекра Вука Бранковића. Народно предање, а уз њега као посебан израз истог епске песме о Јерининој улози у српској деспотовини породице Бранковић, обрисе данашње форме добило је већ у 15. веку да би свој пуни врхунац доживело у 17. и 18. веку. Епске песме дугог стиха, зване бугарштице, у којима се пева о деспотици Јерини имају највише веродостојних историјских података, па чак и детаљних цртица из реалног живота. Према томе, а узевши у обзир да су оне унете у рукопис којим се служио Валтазар Богишић, поменуте песме уједно припадају најстаријем сачуваном слоју епске поезије која говори о животу и делатности деспотице Ирине, насталом најкасније у другој половини 18. века. Четири бугарштице говоре о деспотици Јерини Бранковић и све је приказују као смерну и примерну супругу и мајку, што можемо утврдити путем даље анализе.

Однос предања о српској деспотици у народној песми постепено добија другачији садржај у епској поезији кратког стиха, које су заправо најстарије десетерачке песме, а забележене су у чувеном Ерлангенском рукопису током 18. столећа. У тој збирци се налазе три епске песме које певају о деспотици Јерини. У првој се описује деспотицин покушај „брачног неверства“,  у другој је реч о њеној сарадњи с Турцима, поводом рођења унука Максима, док се у трећој само узгредно помињу лоше карактеристике владавине деспота Ђурђа, које су условљене Јерининим малициозним утицајем на супруга. Међутим, познате фантастичне представе о страхотама и крволочним поступцима „проклете Јерине“ (попут ослепљивања рођених синова), у навденим слојевима епске поезије о српској деспотици још увек нису биле присутне. Етнолошке фантазије српског и других етноса датог периода о природној негативној улози жене у животу једног конкретног друштва, као и потреба да се за пропаст средњовековне српске државе окриве Вук Бранковић и његови потомци, а посебно женски чланови и то владарке у поменутој династији, створили су све предуслове за коначно формирање базичних митолошких представа о улози наведених актера у процесу урушавања социолошке номенклатуре српског етничког колективитета у 15. веку, као неумитног краја епохе постојања српске државности и њеног политичког интегритета. Косовска издаја и улога Јерине Бранковић, дубоко су међусобно испреплетене митолошке представе о разлозима нестанка некада моћног „Душановог и Лазаревог царства“, после кога су српски етнос и његова држава потонули у политички, али не и духовни „мрак проистекао из отоманске сенке која се надвила над југоисточном Европом“. Као што смо напоменули, традционална предања и митолошке представе о „проклетству“ Јерине Бранковић своју генезу доживљавају крајем 15. а врхунац данас чувених епских прича догодио се током 18. и 19. века, када је и започео српски рисоргименто, чија филозофско-идејна основа почива на косовском јуначком миту, а сегмент истог можемо да пронађемо и у народној епици покосовског песничког циклуса усмене књижевности, коме припадају и песме о деспотици Јерини и владарској породици Бранковића.

Деспотица Ирина, као актант српске епске поезије, индиректно или непосредно опевана је у двадесетак народних песама покосовког књижевног циклуса. По садржини и расположењу народног песника наспрам актанта можемо их поделити у четири групе: старије народне песме о деспотици Јерини, деспотица као супруга и владарка, песме са умереним негативним карактеристикама лика српске деспотице и песме које описују њен однос према деци. Прва групација песама је и највећа по броју, јер обухвата шест епских песама и то три бугарштице и три гусларице: „Кад је Јанко војвода ударао Ђурђа деспота буздованом“, „Кад је Ђурађ деспот ставио Јанка у тамницу“, „Јерина, жена Ђурђа деспота, њезина братаница и Дамјан Шаиновић“, „Женидба Ђурђа Смедеревца“, „Дијете Лазар и Турци под Будимом“ и последња „Слава Ђурђа Смедеревца“. Заједнички елеменат свих ових песама јесте у приличној мери објективно приказивање актантових личних особина, као жене, мајке, супруге и владарке. Врло интересантна је чињеница да народни певач у приказу лика актанта не прелази у уметничко (параболично) преувеличавање, што је иначе чест случај у народној епској поезији. Неке од песама у овој групацији поседују и знатно изражену веродостојну историјску позадину.  Упркос неправедним осудама народне традиције исказане путем народне поезије, која јој је приписала бројне грехове и злочине, ипак су ретка места где се деспотица приказује као неверна супруга. У Ерлангенском рукопису под бројем 18 налази се једина песма која у предмет своје тематике уноси мотив неверства супруге – „Деспотица Јерина и Дамјан Шаиновић“.  Песме са умереним негативним карактеристикама актанта, као и песме које описују деспотицин однос према деци која су рођена у њеном браку с деспотом Ђурђем Смедеревцом, спадају у слој песама где почињу, а потом и „овладавају“ доминантно лоше црте карактера Јерине Бранковић. У наведеној групацији истичу се песме: „Јерина и Максимово рођење“ и „Смрт војводе Пријезде“. У потоњој песми, слушаоцу се први пут указује на малициозне особине српске деспотице те се посредно упућује на закључак да је Јерина одговорна за смрт војводе Пријезде, без обзира на историјску чињеницу по којој је Ирина Кантакузин дошла у Србију годину дана после војводине смрти. У песмама „Облак Радосав“ и „Ђурађ Смедеревац“, устаљено је виђење карактера Јерине као актанта са свим лошим карактеристикама. Деспотица је описана као зла жена која заправо влада Србијом, где је деспот Ђурађ само њена политичка и лична марионета.

Потпуни домет митолошких фантазија о злочинствима српске деспотице, достигнут је у последњој групацији песама коју смо детерминисали терминолошком одредницом „Деспотицин однос према сопственој деци“, у којима природа актанта са становишта вечне борбе „између добра и зла“ (што је и основни тематски мотив народне епике), поприма демонско-злочиначке карактеристике и димензије. Деспотица Јерина је описана не само као хладна, манипулативна владарка, ослобођена свих параметара човечанске емпатије, већ и као жена чије поступке покреће једино неутажива и крволочна жеља за неограниченом влашћу. У поменутом слоју епских песама, народни певач, коначно је деспотици приписао и родно-генетску предиспозицију за чињење лоших дела, усавршавајући библијски мотив првобитног греха жене, као главног узрока урушавања патријархално-етичких норми друштвеног поретка у процесу сламања српске средњовековне државе (иначе „творевине мушкарца“). Уз то, уведен је и мотив „туђинског“, па чак и непријатељског субелемента песничког мотива, у форми описа Јерине као странкиње „Гркиње“, која самим тим и није препоручена за „патриотску мисију“ очувања система духовно-етичких и политичко-друштвених вредности српске средњовековне деспотовине. Дакле, Јерина је у наведеном слоју епске поезије жена и странкиња, туђинка, па према томе и ослобођена било које могућности да буде стуб моралних вредности и духовно-политички предводитељ етноса у епохално-преломним тренуцима по судбину српске државе и њеног становништва. У поменутом слоју истичу се песме: „Змај Огњени Вук осветио баба“, „Ђурђева Јерина“, „Два Деспотовића“, и друге. Најочитија манифестација митолошког деградирања карактера Јерине Бранковић, манифестује се у песмама где је централна тема опис ослепљивања синова Гргура и Стефана, попут песме „Два Деспотовића“. Есхатолошку катарзу слушаочевих стремљења народни певач пронашао је у делимичном остварењу правице над злочинима и другим неделима или нечасним поступцима „Проклете Јерине“, а опет у смислу изналажења решења за „вечити, библијски сукоб добра и зла“, када у песми о Гргуревој и Стефановој освети, „Змај Огњени Вук освети баба“, стихове завршава речима:

„Зло чињела Ђурова Јерина

зло чињела, грђе дочекала“.

Бројни су примери завештања лика и делатности деспотице Ирине Бранковић у народном предању и традицији и то не само у делима духовне културе, попут епске усмене и писане књижевности, већ и у остацима материјалне културе. Већ и у делима усмене епске књижевности и у народним приповеткама, запажена је њена улога у „подизању“ градова, али и у другим грађевинским подухватима, што је с једне стране послужило народним певачима и приповедачима да деспотицу додатно оптуже за разне обавезе и зулуме које је због поменутих подухвата наметала становништву Србије. Међутим, деспотица Јерина заузима у народној традицији, а нарочито у географској и топографско-топонимској номенклатури једно од првих места када су у питању српски владари и владарке. У свим крајевима који су улазили у састав српске средњовековне државе, па чак и код суседних народа, Албанаца и Румуна, постоји и данас неколико градова, урушених утврђења, путева или насеља, везаних било именом или причом о настанку за српску деспотицу Ирину. Поменимо само да се и данас Смедерево, престоница Ђурђеве деспотовине, често назива и Јеринин град. Такође, изградњу средњовековног града Брвеника традиција приписује деспотици Јерини. Једна особа изузетних, готово филигрански обликованих личних особина, жена, мајка, владарка и племкиња, чија биографија је требало да буде осликана најсветлијим бојама у сенци сумрака у које је залазило уморно и уморено српско деспотство, доживела је трагичан крај и то не само у оквирима реалног овоземаљског живота, већ и после смрти, када је почињен најтежи злочин према њеном лику и делу у виду атака на сећање српског етничког колективитета на њу. Наравно, злочин над сећањем је можда и најтежи злочин у природи човечанства, јер против њега је немогуће пронаћи адекватну одбрану и објашњење. Трагедија личности деспотице Ирине, огледа се и у једној парадоксалној чињеници да је свест српског етноса и ментални склоп потоњих генерација током векова туђинске владавине над истим, злочине приписао управо овој српској деспотици и хероини, а слична свест у широким слојевима становништва одржала се до данас. Дакле, епска песма и народна традиција створили су од једне умне и лепе жене, истина, поносне и горде због своје лепоте, порекла и социјалног статуса; од једне узорне супруге, добре мајке и мудре државнице, право чудовиште или звер, да би потом у колективно памћење о њој уткали и најблаже речено сраман или недостојан надимак – Проклета Јерина. Само по себи намеће се питање: одакле потиче та мржња према деспотици Јерини? Да би пружили исправан одговор на поменуто давнашње питање наше историографије и генерално историјске науке, потребно је прво да сагледамо ко је заправо била Јерина Бранковић. У противном једини потпуни одговор на ово питање, а који су пружиле народна епика и традиција, постаће и научно утемељени аксиом у менталном поимању тока историјске реалности у сржи свести српског света. Упркос томе што се наша средњовековна историја не може похвалити изразито бројним истакнутим владаркама, попут ромејских царица Ирине или Теодоре, међу њима, по многим особинама високо позиционирано место заузима деспотица Јерина. Њено име далеко више је урезано у свест српског народа од личности, по хуманости чувене краљице Јелене Анжујске, супруге краља Стефана Уроша l, која је била задужбинар првих женских световних образовних центара и завода у Србији или од младе и лепе ромејске принцезе, потоње краљице Симониде, супруге Стефана Уроша ll Милутина, дакле снахе Јелене Анжујске, па чак и од прве српске царице Јелене, супруге цара Стефана Душана. У компаративним анализама улога појединих женских историјских личности српског народа, посебно владарки из периода средњег века, једино је кнегиња Милица у односу на све друге, па и на деспотицу Ирину, својом политичко-духовним улогом у „косовској митологији“ заокупила далеко више пажње националне популарне културе, али пре свих књижевности, историографије, историјске науке и других научних дисциплина и вештина са социолошком предметном тематиком.

            Међутим, деспотица Јерина не заузима једно од водећих места међу средњовековним владаркама само према својим историјски-чињенично утврђеним особинама, већ је њена личност, као што смо раније напоменули дубоко уткана у националну свест српског етноса и то на основу митолошких представа садржаних у народној традицији. Поред тога, десетине назива, топографских термина насеља, градова и регија везано је за личност деспотице Ирине, а с друге стране народна епика у грандиозној мери анализира политичку делатност, лични и фамилијарни живот ове хероине прошлости покосовске Србије. Питање које такође одавно мучи српску историографију јесте да ли је можда деспотицина улога у политичком животу Србије, узроковала формирање застрашујућег предања о њеној злокобној и крволочној природи, а које је касније добило и своју књижевно-уметничку форму и израз. Две деценије млађа од деспота Ђурђа, српска деспотица за живота није успела да постане средишња политичка личност на његовом двору, иако је можда поменути статус прижељкивала целог живота. То никако не значи да деспот Ђурађ није ценио мудрост и поврх свега изузетан карактер своје супруге. Напротив, српски деспот је и те како уважавао њено мишљење у државним саветодавним органима, а о томе колико је поштовао деспотицине политичке способности, најбољи доказ пружа његов политички тестамент, по коме своју деспотовину после смрти не оставља само сину и наследнику, потоњем деспоту Лазару, већ као савладара, на одређени начин, именује и супругу Ирину. Историјски извори нам откривају веома драгоцене информације о личности и карактеру владавине деспота Ђурђа Смедеревца. Када бисмо желели у неколико реченица да опишемо досадашња сазнања српске историографије о овом последњем утицајном самосталном српском средњовековном владару, не бисмо много погрешили када би смо његов карактер у текстуално-књижевноом смислу украсили појединим стилским фигурама. Брокијер, Критовул и други савременици српског деспота, Ђурђа Смедеревца описују као човека изузетних физичких и менталних особина које заједно пружају једну комплетну слику личности изванредних карактерних способности. Био је то снажан, мудар и виспрен монарх, а уједно и политичар који би у другим опште-друштвеним и политичким околностима остао упамћен као највећи државник целокупног српског средњег века. Међутим, Ђурађ је био владар „умируће државе“ и предводник друштва захваћеног општом стагнацијом, унутрашњом дивергенцијом различитих социјалних и политичких сегмената, односно групација, а затим незапамћеним назадовањем и коначно пропашћу дотадашњег феудалног поретка и света. Поменуте околности, директно узроковане најездом Османлија, биле су непремостив „угаони камен спотицања“ политике Србије од почетка 15. века, а посебно током тридесетогодишње владавине Ђурђа Бранковића. Слободно можемо да закључимо, да је његова владавина дефинитивно остала обележена колосалном борбом за одбраном и очувањем независности Српске деспотовине.

            Србија није поседовала потребну или критичну политичку моћ и снагу државе – силе, која би била у стању да одбрани свој суверенитет, становништво и територију (посматрано с аспекта феудалних међународних односа и права) да неутралише прецизно утврђену и непоколебљиву освајачко-колонизаторску политику Отоманске империје према највећем делу европског хришћанског континента. Епохални слом и нестанак државе из 1459. године вероватно би се догодио и раније да се на месту српског деспота налазила мање одлучна особа или владар без наведених личних особина и неопходних карактеристика који красе једног способног државника. Спорења историчара о степену утицаја деспотице Ирине на политичка збивања у Србији нису престала све до модерног доба, али општа сагласност је постигнута када је у питању карактер поменуте улоге. После 1459. године и нестанка Српске деспотовине, полиитичке околности у којима се нашао српски етнос нису се много разликовале од његовог стауса током раног средњег века, тачније до „мисије“ династије Немањић. Дакле, српски етнички корпус је изгубио сопствену обједињавајућу, оквирну и предводитељску институцију, каква је била и јесте држава. Остао је сам са својом Црквом, преко чијих инстанци и јерархије је морао да артикулише и представља све интересе и циљеве. Наравно, српски свет није престао да постоји, већ је наставио да гради своју повесну улогу, али у другачијим околностима и у оквирима других, често ни мало пријатељски настројених држава, попут Османлијског царства, Угарске и касније Хабзбуршке монархије. Међутим, етнички идентитет у датим условима, током векова туђинске власти није случајно очуван и историјска улога деспотице Ирине и династије Бранковић, свакако су имали удела у тим комплексним процесима. Научна достигнућа у области историографије су епску народну песму и делатност Српске православне цркве означили као главне факторе егзистенцијалног успеха и каснијег препорода српског народа, за време и после турске владавине. Међутим, професор Радован Самарџић, професор Васо Чубриловић, као и други великани српске историографије су приликом анализе ова два елемента „опстанка“ српског етничког корпуса превидели или суштински мање пажње посветили улози племићких породица и првачког слоја становништва у последњим деценијама постојања деспотовине династије Бранковић, као и оних насељених на просторима Угарске од средине 15. века, тј. од времена нестанка српске средњовековне државе, као својеврсног, ако не елемента, онда сигурно субелемента очувања етничко-верског и социјалног идентитета српског народа. Улога породице Бранковић представља један самостални унификациони ентитет који је одиграо важну улогу у стварању основе за каснију генезу српског националног интегритета и идентитета у 18. и 19. веку. Као припадник ове породице, улога деспотице Ирине је сачувана у процесима колективног памћења национа. Међутим, потреба истог да са аспекта свог менталног склопа и нивоа развоја колективне свести пронађе узрок негативних тенденција које су пратиле политички живот Србије у последњим декадама њеног постојања, управо су окривиле династију Бранковић, на првом месту најпознатијег представника ове породице, Вука Бранковића, чувеног „издајника“ и кукавицу из Косовског боја, који је постао главни кривац за пропаст српског царства „цара“ Лазара, а потом деспотицу Ирину за чију „злу нарав“ су везали и судбину пропалог српског деспотства. Та легенда о узроцима свеукупне пропасти „српства“ од краја 14. до првих деценија 16. века, путем народне епике, традиције и предања, трајно и неправедно је везана уз име Бранковића. Невероватан је, али и објашњив тај парадокс да су они који су били најзаслужнији, што је државност српског етноса опстала, макар и шездесетак година након косовског пораза, окривљени за готово непоправљиву етничку, а касније и националну трагедију.

Међутим, потпуно несвесно, народна епика, окривљујући „проклету Јерину“ и друге чланове последње средњовековне српске владарске породице за крах и нестанак српске државе, у народној свести је оставила снажно завештање о потреби обнове државности и очувања идентитета, које је уз „косовски мит“ и светосавску традицију светородних Немањића препоручило српски свет за нови епохални препород и афирмацију, остварене током грађанских револуција у 19. веку. Дакле, упркос неговању легендарне слике о деспотици Ирини у епској песми и народном предању, који су попримили форме „српског Malleus Maleficarum“-а, живот српске деспотице је постао својеврсна књижевна парабола са неуништивом етичком поруком о есхатолошким путевима и методама избављења, у овом случају, националног колективитета. Уколико оставимо по страни резултате историчког креирања устаљеног мишљења о деспотици Јерини до кога је дошла народна свест путем епске традиције, потребно је да уочимо шта је заправо базно-фактографско и коначно научно-историјско и историографско завештање српске деспотице и целе породице Бранковић. Њена деца и потомци, пре свих „слепи“ деспот Стефан, његова супруга деспотица Ангелина или епска „мајка Ангелина“, затим синови деспота Стефана и деспотице Ангелине, потоњи деспоти Ђорђе и Јован, након пада деспотовине 1459. године, преселивши се на просторе Угарског краљевства, а у служби мађарских краљева Матије l Корвина, Иваниша Корвина и Владислава ll Јагелонца, пренели су своју делатност у другу, страну државу, али су задржали деспотско достојанство, тиме потврђујући да нестанком деспотовине није избрисана и свест о постојању духа институционалне државности, као својеврсне политичко-правне категорије српског друштва у Мађарској. Иринини потомци у историјској науци и народном предању остали су упамћени као „сремски Бранковићи“. Уједно, они су и последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован и за разлику од прве и друге генерације деспотске породице, ова последња заузима видно место у српској хагиографији и историји српског народа прве половине 16. века. За разлику од односа према Вуку Бранковићу и деспотици Јерини, последњи или „сремски Бранковићи“ били су овенчани похвалама црквено-песничких књижевних остварења. Еклезијско-духовни приступ у филозофским посматрањима места и улоге депостице Ирине и прве две генерације Бранковића, у многоме је сличан односу Српске православне цркве према последњој генерацији потомака породице Бранковић, на чијим фрескама у бројним манастирима и богомољама Фрушке Горе (попут манастира Крушедола) и шире, стоје светитељски ореоли. Колективно памћење етноса очувало је свест о непрекинутом In continuo идентитету српског народа, који је на основу одржања традиције институционалне државности, преношењем деспотског достојанства породице Бранковић из покорене деспотовине, на потомке исте у Угарској (сада из делокруга ингеренција мађарских краљева), непоколебљиво пригрлио идеју самосталности и самосвојности. Наведене идеје, на основу параметара феудалног права, који су пренети и у основе идеолошких поставки национално-грађанских институција највише државне власти, одувек је репрезентовао владар, монарх, као својеврсни спољноманифестациони симбол власти над одређеном земљом (без обзира на питање на основу којих елемената друштвене стварности владар црпи своје право на власт). Сетимо се само усамљене акције грофа Ђорђа Бранковића, једног од народних предводника после Велике сеобе Срба 1690. године и дугогодишњег сужња хабзбуршке политике према српском народу, који је своје идеје о обнови српске државе (ма колико оне имале мањкавости и недоречености), делом заснивао управо на традицији деспотског достојанства и угледа славне династије Бранковић, па је чак покушавао да докаже своју директну генеалошку везу са српским деспотима (самим тим и с деспотицом Јерином) из 15. и 16. века. Делимичне обрисе тих идеја могу се пронаћи и у делу великог задужбинара и заточника српског културног препорода, знаменитог племића, грофа Саве Поповића Текелије.

Критичка историографија, у домену анализе биографије Ирине Кантакузин Бранковић употребила је огромне напоре да макар и делимично напред изнете чињенице обликује и ширим слојевима друштва их представи у научно-аналитичком и литерарном смислу, а истовремено путем уметничке књижевности промени устаљену, неправедну слику о Јерини и породици Бранковић. Поред свих напора, постигнути су веома скромни резултати. На крају, немогуће је да се одвојимо од утиска који нас је као „црвена нит“ пратио током досадашњег излагања, а састоји се у врло једноставној тези, да свака нација има своје митове који макар и у уметничко-литерараном смислу представљају елемент генезе националног идентитета. Лик митске „проклете Јерине“ наставља да живи, али сасвим сигурно ни сама српска деспотица у току свог живота није била свесна у којој мери ће њена свеукупна делатност представљати национално завештање српског етничког корпуса потоњим генерацијама у непрекинутој мисији потраге за сопственим и природним правом на идентитет, достојанство и слободу.