Ауторка: мср Емилија Поповић
Сложеност Настасијевићеве поетике огледа се у томе што је усмерена према човеку и његовој унутрашњости која представља извор противречности, па не може бити сводљива на само опозитне моралне категорије „добра“ или „зла“. Дела Момчила Настасијевића обраћају се човеку и раде за њега. Његово стваралаштво има у себи елементе митског, али и хришћанског учења, као и савремених психоаналитичких теорија. Међутим, било би погрешно сврстати Момчила Настасијевића у само један од тих калупа. Он је своју поетику описао сажето као уметност ради људске душе (СДМН IV: 24).
Његова драма Господар-Младенова кћи бави се питањима душе, испаштања и открива једну нову димензију Настасијевићевог стваралаштва. Ова драма је његово прво дело у којем се назире пут спасења и излазак из тамног вилајета.
Господар-Младен, газда куће, зеленаш који је ојадио многе људе. Данка, Младенова кћер јединица по сваку цену својом добротом покушава да исправи и искупи очево зло. Оно што Данку битно разликује од ликова-претходника у драмама овог писца јесте њен активистички однос према судбини која јој је намењена. Данка без престанка покушава да се отргне од очеве власти и да искупи грехе које је он током година чинио и још увек чини.
Први чин оцртава однос Каје и Данке, као увертиру за повезаност Младена и Данке, супротстављену потпуној одвојености мајке и кћери. Мајка Каја стављена је у контекст ирационалног, она се узда у вишу силу, не примећујући много ствари око себе. С друге стране, појава њене кћерке Данке симболично је приказана књигом. Док се њена мајка моли испод кандила, Данка покушава да чита. Пародоксални спој хришћанског и паганског видљив је у Господар-Младеновој кћерки. Иконе и кандило, који спадају у хришћанску традцију, измешани су са клетвама и бајалицама које изговора мајка Каја, а које представљају остатак старог, предхришћанског народног веровања у магичну моћ речи. Каја своју кћерку назова „наопаком“ (СДМН II: 160). Сазнајемо да се Данка образовала у Бечу:
Е, говорим ја Господар-Младену, ал’ њему ил’ камену свеједно, – не шаљи дете у туђу веру, још у Беч тамо њин, где се најгори легу, буновно ће ти се отуд вратити, неће се пустом родитељу одазвати!… (СДМН II: 161).
Док Каја негира књигу, науку, разум, Данка се ограђује од ирационалног:
Лако је теби, мамо, иза те иконе, и оних гробова тамо, а ја морам!… (СДМН II: 160).
Она „мора“ да исправи неправду коју је њен отац чинио и још увек чини људима. Међутим, Каја говори о коби произашлој из Данкиног рођења, те Младена представља као њену жртву:
Ето ти, његова Данка!… И ту под срцем, прости ме, женско сам ја осећала; још онда се мени знало, све ће он за њу! Кума је тај подмитио да је у Данку крсти!… Не помаже, Господар-Младене, опет ће ти од ње смркнути!… (СДМН II: 161).
Дакле, већ у првом чину наглашена је, посредством трећег лица, Данкине мајке и Младенове супруге, Каје, повезаност оца Младена и кћерке Данке. Господар-Младен бави се зеленашењем и у драми је на више места, репликама многих јунака, означен као онај ко је ојадио многе људе:
Имам ја и сувише свога, убацивали ми твоји дужници у колевку, да ти се одобре! (СДМН II: 165).
Младен је свестан тога, али оправдава сопствену природу:
А ко је, питам ја тебе, ко је јагњету крив те га курјачица не оштени? (СДМН II: 165).
Данка се, с друге стране, открива као лик који покушава да сопственим доброчинством потре Младенова недела. Младен и Данка јесу суште супротности:
Шта да радим, саздало ме таквог, а ти се хвала Богу нашла, ето и ти, питома моја, па да ми не опростиш! (СДМН II: 166).
Младен и Данка би се могли сагледавати и као оличења супротних сила, силе зла и силе добра. У том кључу тумачио је ову, али и остале Настасијевићеве драме Петар Милосављевић (види: Милосављевић 1978: 215). У драми Господар-Младенова кћер први пут се јавља мотив свесног испаштања за туђе грехе. Свесна жртва један је од основних принципа и вредности уметника као ставараоца у поетици Момчила Настасијевића.
Данка сопственом жртвом покушава да исправи недела која је њен отац починио, доводећи огромном жртвом и себе и оног кога воли у неприлике. Са становишта овог мотива, веома је важно то што је и Данка патолошки везана за свог оца, иако то није очигледно. Иако сматра Младена оличењем зла, она се свесно везала управо за њега како би то зло поништила. Младен је опседнут жељом да Данка остане заувек у његовој власти, Данка жељом да исправи очева недела. Младен је оличење „патријархалног господара“. Управо он, човек пред којим дрхти цела варош, слаб је у односу на своју кћер, све што она тражи, он испуњава, повинујући се њеном заповедничком тону:
Данка: Забрањујем ти, оче!
Младен (потмуло): Може ти се, власт имаш!… (СДМН II: 182).
Сусрет Младена и Данке приказан је већ у првом чину, након сусрета Каје и Младена, мужа и жене. Овако позициониран, он је приказан као однос који надомешћује повезаност супружника. Према Каји Младен се понаша грубо и осионо: „Чудна ми чуда, жапчиће ми грана родила, Господар-Младену вајне наследнике, климале им главурде!“ (СДМН II: 164). Неколико тренутака касније, обраћајући се Данки, он потпуно мења начин опхођења и тон:
А где је моја ћера? Познам ја, још из ходника ми мемљиво кад ње нема!… (Отвори врата, виче у ходник.) Дане!… Данка!… (СДМН II: 164).
Странац, Мајор, командант окупаторске аустријске војске, који је заљубљен у Данку и живи у Господар-Младеновој кући једини је који може потенцијално одвојити оца од кћерке. Преко њега Данка успева да спасе многе грађане с вешала, доводећи тако и себе и Мајора у животну опасност. Он је у попису лица на почетку драме означен као „странац“. Управо та карактеристика представља његову стварну и симболичку вредност. Мајор је, истовремено, једина „оаза слободе“ за Данку. Тиме што припада Бечу, он везује Данку за простор слободе у којем је некад боравила:
Не само што обезбеђује географску, физичку дистанцу од оца, Беч је место које је њој омогућило и извесну духовну и психолошку еманципацију од куће и свега онога што она значи (Cvetković 2017: 91).
Патолошки однос Младена према Данки открива се кроз његову нетрпељивост према односу Мајора и његове кћерке јединице:
Младен: Руку ћу му одсећи, ко ти у чистоту дирне!
Данка (пребледи, стукне): А зар би то?
Младен: Хм, зар би, зар би? Доцкан ћеш ме познати!… Доцкан и ја самог себе! (СДМН II: 165).
Младеновом репликом „Доцкан ћеш ме познати!“ (СДМН II: 165) најављује се расплет драме: Младен ће пријавити Мајора окупаторској власти, и тако посредно нанети зло властитој кћерки (види: Милосављевић 1978: 215), одвајајући је потпуно од Мајора. Овај однос могао би се сагледати и из другачијег угла: Господар-Младен, као оличење патријархалног господара, могао би бити против кћеркине веридбе зато што је Мајор неко ко припада окупаторској власти, непријатељској сили. Он, кроз драму, своје непристајање на веридбу мотивише управо тим разлогом:
Може, може, хе, хе, бар ћу пијан и ја оног тамо слађе изгазити, багру швапску! (Пошао, тресе се од беса.) (СДМН II: 167).
Косара Цветковић пише о Младеновој тенденцији да користи свој положај „патријархалног господара“ у односу према кћери:
Лик Господар-Младена успоставља се као типична фигура патријархалног господара, али ту традиционалну матрицу он злоупотребљава, појачава и прекорачује, њоме прикрива (нарочито пред собом) патлошку нарав своје бриге за ћерку (Cvetković 2017: 85).
Ова опсервација да Господар-Младен „нарочито пред собом“ скрива патолошку везаност за кћерку тумачење скреће у психоаналитичку раван Едиповог комплекса, од чега се сам писац оштро оградио:
Поводом импутирања некога нискога инцеста као основног мотива моје драме само оволико: Г. Глигорић нема органа да јасно разликује спритуално од карналног (СДМН IV: 393).
Први пут управо у Господар-Младеновој кћерки мотив везаности оца за кћерку и кћерке за оца и злодела и несреће који из тих опсесија произлазе, постају метафора за ослобађање и пут уметника, који јесте пут трпљења и пут испаштања. Тај мотив потпуно је развијен тек у драми Код вечите славине.
Данка је преузела на себе бреме очевог зла и својим трпљењем искупљује све оно што је Младен, током година, учинио нажао другима. Она се ипак колеба на коју ће страну превагнути, али је јасно да везаност која код Настасијевића готово увек има мистичну вредност мора претегнути. Она покушава да буде са Мајором, али је свесна да је ипак под Младеновом влашћу, управо због сопствене одлуке да се жртвује:
Мајор: Нема мене жао, ја не жао себе!… Мене послао цар, да нема Србија, да нема Србин, ја твој говор научио, да боље волим!… Мој живот остане овде!… (Прилазећи јој.) Један живот, једна Данка!…
Данка (повлачећи се): А Данка можда не сме волети човека!… Иди, Мајоре!
Мајор (отпаше нагло тесак, одбаци га): На!… Ја не више официр, ја твој човек!…
Данка (утнруло): Мало је то!… Кад би могло да ни човек више ниси, па опет, па опет, крв моме оцу наседне! (Одлучно.) Одлазите, не познајемо се више! (СДМН II: 172).
Данка је свесна да не може бити ни са једним другим човеком у било каквом односу иако покушава да се одупре оцу. Према схватању Косаре Цветковић, Данка је својим доброчинствима покушала да избегне судбину и коб порекла која је наткриљује, али, посредством те „превентивне жртве“, њу та коб ипак стиже:
Идући путем искупитељског добра она је баш стигла до оне тачке коју је тим добром покушала да избегне (Cvetković 2017: 100).
На крају драме, сва три лица обједињена мотивом патолошке везаности, тј. опсесије Младенове и Данкине једног другим, односно добра злим и зла добрим, а мајке Каје умрлим синовима – налазе се свако у свом свету, одвојени у стварности од предмета своје опсесије, а опет, спојени духовно, спојени снагом сопственог ума.
Данка говори о „проћердавању очевог зла на доброту“ (СДМН II: 207), те да је „добротом зло донела“ (СДМН II: 207). Дакле, искупила се собом, „сопственом младошћу“ (СДМН II: 207). Зар то није пут којим, у Настасијевићевој визији уметности, полази уметник чије стварање Настасијевић пореди са „болним трзајима у порођају бића“? (СДМН IV: 56). У раду Онтотеологија стваралаштва у аутопоетичкој мисли Момчила Настасијевића Јана М. Алексић истиче:
Уметник, како би достигао идеал апсолутне уметности, стварне мисли и повратка исконском прекултурном стању, неопходна је његова жртва, која се заснива на потпуном одрицању ове егзистенције. Том непоцењивом жртвом, која је равна искуству светаца и генија, уметник је оспособљен да спозна истине надстварности и да је отелотвори у лепоти уметничког стварања (Алексић 2015: 67).
У драми Господар-Младенова кћер дешавају се стварни сломови. Мајор, у којег је Данка заљубљена, извршава самоубиство. Господар-Младен одлази у потпуно лудило живи у обмани, у којој метлу види као сопствену кћер. Данка схвата да је њена патња њена судбина. Патолошка везаност чланова ове породице, њен суноврат и страдање проистекло из те везаности отварају идеју страдања која јесте једини и прави пут излечења и стварања, у уметничком смислу.
ЛИТЕРАТУРА:
СДМН: Настасијевић, Момчило (1991). Сабрана дела I, II, III, IV. Горњи Милановац, Београд: Дечје новине, Српска књижевна задруга.
Настасијевић, Момчило (1991). Сабрана дела II. Драме. Горњи Милановац, Београд: Дечје новине, Српска књижевна задруга.
Настасијевић, Момчило (1991). Сабрана дела IV. Есеји, белешке, мисли. Горњи Милановац, Београд: Дечје новине, Српска књижевна задруга.
Алексић М, Јана (2015). „Тачка белог усијања: онтотеологија стваралаштва у аутопоетичкој мисли Момчила Настасијевића“. Момчило Настасијевић. Магновења и одјеци. Зборник радова. Уредник Јован Делић. Београд, Горњи Милановац: Институт за књижевност и уметност, Библиотека „Браћа Настасијевић“, 59 –81.
Вучковић, Радован (2014). Модерна драма. Београд: Службени гласник.
Марјановић, Петар (1997). „Испаштање наслеђеног греха“. Српски драмски писци XX века. Нови Сад, Београд: Матица српска, Академија уметности, 123–139.
Cvetković, Kosara (2017). Čitanje (ne)sceničnosti dramskih tekstova Momčila Nastasijevića. Beograd: Univerzitet umetnosti, Fakultet dramskih umetnosti.
ФОТО: приватна архива
Остави коментар