Путовања Француза по Србији на прелазу из 19. у 20. век

Аутор: др Александра Колаковић

Приликом доласка у две хиљаде миља удаљени Београд и Србију, француски интелектуалци (дипломате, професори, научници и новинари) и поред одређених знања која су била већа него код просечног грађанина Француске, ипак нису располагали са довољно информација. Албер Мале, професор историје дипломатије будућег српског краља Александра Обреновића и специјални изасланик Француске, иако историчар по образовању, по сопственом признању је пре доласка у Београд био „прилична незналица што се Срба тиче“ и тек је након читања дела Сен Ренеа Тајандијеа Србија: Карађорђе и Милош схватио да је српска историја „лепа и врло узбудљива“. На крају прве деценије 20. века правник, географ и етнолог Пол Лабе непознавање Србије у свету поредио је са непознавањем Сибира. Француски интелектуалци били су, дакле, свесни колико још труда, истраживања и проучавања треба уложити да би тај део Европе постао познат. Стога су њихова путовања по Србији на прелазу из 19. у 20. век била битна за упознавање земље и народа о којима су дуго преовладавале роматничарске представе писаца и уметника. Истовремено, њихова сећања на путовања по Србији данас су вредна сведочанства о прошлости Срба.

Први сусрет са Србима већина Француза имала је у Паризу док су они били на школовању у Француској. Ипак, први сусрет са српском средином започео је линијом „Оријент експреса“ и код железничке станице у Београду. Стога су се прве импресије градиле на основу изгледа случајних пролазника и архитектуре града. Албер Мале је истицао скромно и не увек укусно опремљен ентеријер кућа и ресторана, одећу Београђанки и Београђана у којој се огледао и дух традиције и најновија мода Париза, Беча и Пеште. Ипак, Мале се није само шетао Калемегданом, који је на њега оставио утисак „чаробног парка“, већ је свој двогодишњи боравак у Србији искористио и за посету њеној унутрашњости. Приликом једног од својих путовања Мале је одсео у гостионици „Европа“ у Свилајнцу где је у соби у склопу тоалетног прибора угледао и четкицу за зубе којом се „служи слободно сваки путник“. За гостиноницу „Европа“ Мале пише: „По згради се познаје укус, који грађевинар није умио лијепо извести. Скоро по свима варошима у Србији има таквих гостионица са разним именима. С лица су стубићи са завршним коринтским украсима; молерај је живописан; трапезарија; наше собе најбоље – баш према штали и ђубришту“, да би на крају закључио: „Ако кадгод путујете на Исток, избјегавајте гостионице које носе име Европа“. Мале је описао и изглед Свилајнца, за које је нагласио да је „такорећи повеће село као и остале српске вароши осим Београда и Крагујевца“. Француски интелектуалац је крајем 19. века посебно нагласио проблем неразвијености српских градова у унутрашњости, не само по броју становника, већ и по карактеристикама живота у њима.

Странце је привлачило и то да поред Београда упознају живот на селу и природу Србије. Алфонс Магру је 1893. године обишао села у подножију Авале и реону Колубаре. Са тих обилазака стекао је утисак како је „чист, прави српски народ, који је, и поред железница, електричног осветљења, телеграфа, остао пастирски и сељачки“, и понео је са собом у Француску „лепу слику“ и оставио опис српског села: „Куће су удаљене једна од друге, и свака је окружена воћњаком. Целина је чиста, зелена, насмејана. Сељаци одевени – помало као наши зуави – у широке надуте чакшире“. На француског интелектуалаца посебан утисак је оставила потреба српског сељака да, уколико има талената, ужива у музици: „Као пастири из античких идила, он може свирати у фрулу или гудети уз гусле, певати или правити стихове. Природа је тамо лепа, и никаква литература – јер он је велики незналица, не квари му утиске које од ње добија […] И одиста, нема сељака који би од природе више био песник или музичар, него сељак са Дрине, Колубаре, из Шумадије. Што он воли то је пре свега коло, али нарочито песме уз гусле, националне епопеје или песме тако многобројне и тако страсне, све анонимне, које су потекле непосредно из душе народне“. „Дивно је путовати од Свилајнца до Манасије по свјежем уранку и чистом јутарњем ваздуху. Природа је врло примамљива: с лијеве стране поред пута тече Ресава, која вијуга кроз траву и пјенуши, а по где где захучи подухваћена точком какве воденице. Далеко тамо десно у равници поглед се сужава и пада на сребрнасту површину Мораве“, описао је Мале своје ускршње путовање ка старом српском духовном средишту. Природне лепоте Србије и „деликатан живот“ који се води у њеним планинама уочио је будући писац Валери Ларбо (Valery Larbaud) при повратку са путовања по Северној и Источној Европи 1898. године, када је поред посете Русији, Цариграду и Софији, прошао кроз Београд и Србију. У својим каснијим делима сећао се мириса ружичњака, врлетних српских планина, малих железничких станица са дечацима и девојчицама у „љупкој народној ношњи“, који су ишли за шареним дрвеним колима с пуним точковима као из хомерског периода, као и нових грађевина, белих и црвених кућа и слике једног коњаника у плавом и црвеном на улицама Ниша.

Обилазећи поред Београда Шабац за кога је истакао да га Срби називају и „Мали Париз“, Лозницу, Ваљево, Зајечар, Бор, Ниш, Крушевац, Нови Пазар, географ Пол Лабе је био одушевљен „љупким играма“ извођеним у народној ношњи уз „лепу музику“. Уочио је постојање породичне атмосфере у српским домовима и неговање патриотизма, а посебно је био одушевљен народним обичајем побратимства, мобе и гостопримства. Лабе припада реду оних француских интелектуалаца који су у својим делима јасно истицали да су информације о Србији присутне у француској и европској јавности нетачне услед деловања јаке аустроугарске пропаганде. Природне лепоте Србије, као што су Ђердап и места где су се спајале вера, традиција, култура и прошлост: Раваница, Студеница и Жича, поред Лабеа биле су интересанте и другим француским интелектуалцима. Огист Боп се приликом доласка у Србију 1914. године и потом повлачења са српском војском посетио Студеницу, коју је већ посетио 1891. године и оставио у најлепшим успоменама: „Пред очима ми је узана стаза, која нас је, моје пријатеље Србе и мене, одвела кроз шуму у малу долину у којој се крије манастир са својим зидовима, својим двориштима, својом црквом, ремек-дело српско-млетачке уметности, која је кроз векове остала недирнута, причајући славу светог краља Стевана“. Српској средњовековној историји, оличеној кроз манастире и уметност коју су они баштинили, дивила се већина француских интелектуалаца: Албер Мале,  Пол Лабеа, Шарл Дил, Габријел Мије, Емил Оман и Ернест Денија. Мијеов боравак у Србији, када је у току једног месеца 1906. године обишао Манасију, Раваницу, Благовештење (код Страгара), Враћевшницу, Ваведење, Овчарско-кабларске манастире (Јовање, Никоље, Тројице, Благовештење), Ариље, Белу Цркву (код Карана), Чачак, Велуће, Руденицу, Крушевац, Прокупље и Куршумље, а потом их и представио у високом француском друштву, код француских интелектуалаца створио је интересовање за српско културно наслеђе. Фотографске кампање, додатно су странцима указале на поменуте споменике културе на тлу Балкана и на природу која их окружује.

О обичајима и прославама код Срба податке су оставили Алфонс Магру и Албер Мале на крају 19. века и Пол Лабе након посете Србији 1908. године, односно Алфонс Мизе 1912. године. Српски верски празници, славе, венчања, прославе Божића, Лазареве суботе – Врбице, Цветне недеље и Васкрса, као и обичаји којих их прате посебно су били инспиративни за француске интелектуалце. „Дан кад једна породица прославља својега патрона, ради сећања на дан када је њен предак напустио многобоштво ради православља, најпопуларнији је, најдржи срцу правога Србина. То се зове Слава“ писао је Алфон Магру, а потом донео опис гозбе и обичаја везаних за прославу: „Кад време допушта, кујна се врши под ведрим небом; велике ватре пале се у дворишту или врту; пеку се на ражњу читава прасад, сисанчад, или парчад од говеђине, крупна (ћевап), ситна (ћевапчић). Традиција захтева да сваки узме својом руком комад који ће појести. Она постаје тиранска кад дођу здравице. Она наређује да се мере на сто, пошто се испила, издигнута чаша“.

Мале је у свом Дневнику са српског двора оставио сведочанство о обичајима који су пратили прославу свих већих српских верских празника. Утисак који је Мале стекао јесте да су Србима били значајнији обичаји везани за празнике него сами празници. Већ приликом првог обиласка Саборне цркве у Београду истакао је: „Овде се разговара као на улици; истина, није било службе“, да би на крају закључио: „Поред толико побожних слика нема утиска побожности“. Мале је приликом описа прославе верских празника истакао и неодстатак реда и дисциплине објашњавајући како је Србија „права земља демократије, зато што се сваки појединац сматра равним свом суседу и зато што се не би разумело зашто би тај и тај прошао пре тога и тога“. Иако је сматрао да је Србија „полуевропска-полуисточњачка“ земља, Мале је уочавао промене које су у српско друштво уносили „повратници из Париза и Беча“ и прорицао да ће оне изазавати велике потресе у српском друштву. Пола Лабеа и Алфонса Мизеа посебно су привукли, поред обичаја везаних за велике празнике, славе и свадбени обичаји. Потребу да прокоментаришу српске обичаје и укажу на неке елементе у православној вери и обичајима имале су и француске дипломате у својим извештајима. Извештавајући своје посланство о затварању радњи у Скопљу на дан православног Божића 1913. године, Леон Деко, француски посланик у Београду, написао је и неколико редова посвећених празнику Богојављења и начину на који се обележава међу Србима.

Прославе празника и обичаји су откривали карактер и свакодневни живот Срба,  о чему су, такође, остали писани трагови француских интелектуалаца. Дугогодишњи француски посланик у Београду, Патримонио, истицао је у Малеовом друштву како „нема неповерљивијих људи него што су Срби, али су, уопште узев, лојални и добри“. Патримонио је вероватно био под јаким утицајем жестоких страначких борби на српској политичкој сцени тога доба, па је имајући у виду деликатност Малеове мисије у Србији изрекао овакав суд. Професор француског језика српског краља, Алфонс Магру, уочио је: „Прва црта која изненађује код Србина, нарочито код сељака, то је његова поноситост. Они вас гледају право у очи, пружају вам широку руку, и продрмају вашу енергичном усрдношћу“. Мале је, такође, приликом својих првих путовања централном Србијом стекао сличан утисак да су „Срби, људи поносити“. Сарадник српске дипломатије, слависта и новинар Малказуни је у уводним текстовима приликом превода српских народних песама косовског циклуса  наглашавао и улогу манастира и цркве у српској историји и традицији, као и српски патриотизам и храбар дух.

Путници из Француске уочили су карактеристике начина живота у Србији, као и неке особине Срба, а такође и потребу да податке којима су располагали или лична виђења Београда и других српских градова и села поделе са својим читаоцима. Текстови француских интелектуалаца обиљем различитих информација омогућавали су стварање слике о променама које су захватиле младу балканску државу, која је на Западу посматрана и кроз колонијалну призму предрасуда и замагљених представа. Захваљујући текстовима и информацијама о свакодневном животу, изгледу српских села и градова, манастира и карактерних особина, развијала се нова перцепција Срба у очима Француза. Ово је било посебно битно, јер се поменута промена дешавала у време најјаче борбе Срба за националне циљеве и док је српска држава била у потрази за заштитом великих сила, где је уз Русију, била битна и Француска.