Aутор: Милован Балабан, историчар
Радикална странка, основана формално 1881, није била само политичка организација. Она је била покрет, те стога можемо говорити о феномену овог масовног народног покрета, донекле и револуционарног, који је захватио Србију у другој половини XIX века. У склопу модерне политичке стрaнке, а истовремено и покрета, радикали су изградили културно-политички образац који је у будућем времену био преовлађујући у Србији. Србија после радикала није изгледала као до тада.
Контекст сваког догађаја је битан, па тако и контекст настанка радикалског покрета. Оно што треба истаћи како би се објаснила улога радикала у српској историји, јесте формирање различитих менталитета које су Срби развили у различитим империјама. Oно што је свим деловима нашег народа било заједничко јесте да се услед губитка сопствене државе код Срба развија негативан однос према самој држави, њеном апарату и чиновништву, што ће после тзв. радикалске револуције бити донекле промењено, а што је свакако заслуга ове политичке формације.
Србима је током дугог периода без државе кровна организација била црква, што јесте створило дух саборности, око оног православног и светосавског, оног суштинског уз многе менталитетске, па и цивилизацијске разлике. Сабраност српског друштва кроз деловање цркве, изродила је једну врсту сеоске демократије, вертикалне, одржаване и засноване на духовно-историјској вертикали кроз сећање и прослављање светих царева и архиепископа, што је опет гледано из западноевропских, односно модерних оквира, била средњевековна логика функционисања и поимања нације и државе.
Дисконтинуитет са немањићком државом био је дуг, што је условило да стварање нове државе, као и навикавање народа на државни апарат, буде велики изазов. Модерно време доносило је нове изазове. Српске вође се угледају прво на турски државни систем, што је и логично јер су одрасли и живели у том амбијенту. Нешто касније, половином века, почињу да гледају на Запад, који постаје оријентир за формирање државе и њених институција.
Вестернизацијом ће почети да се ствара чиновнички апарат. Тада се виде зачеци грађанске класе, чиновника, индустријалаца, банкара итд. Развијенија Европа, али и цивилизацијски пријемчивија, природно је била у фокусу интересовања српске грађaнске класе, стваране, између осталог, на европским универзитетима. Међутим, у градовима је било само око 10% становништва тадашње Србије, од чега је опет већина била у Београду. Они су практично владали Србијом, док је сеоско становништво било у некој врсти пасиве.
Политичке странке, као продукт уставног и сваког другог развоја Србије, промениће горепоменуто стање и увући сеоско становништво у активнији облик политичког организовања. Када кажемо политичке странке, пре свих мислимо на радикалну странку, која ће активирањем и организовањем сеоског становништва постати најснажнија странка, што до тада није бивало у Србији. Крајем 70-их година XIX века у скупштини је већ деловао радикалски клуб, састављен од посланика од којих су неки били на Западу, али који су дошли с идејама да политичку моћ, а самим тим и базу, прошире на целу Србију, супротстављајући се насталом поретку и власти сада већ формиране крупне буржоазије.
Већина радикала били су сапутници Светозара Марковића, дакле, под утицајем социјалистичких идеја. Револуционарни моменат, упркос трансформацији у оквиру парламентарне монархије и потпуног прихватања демократских начела, остаће присутан код радикала до Тимочке буне 1883. године. Након тога, парламентарни модел ће потпуно преовладати. Такође, Балканска федерација присутна у идејама Светозара Марковића, код радикала ће добити српски фокус. Још нешто ће бити промењено у односу на идеје Светозара Марковића. Ради се о идеји да се ситни сељачки посед колективизује, што је било супротно традицији, али и већ успостављеној пракси у Србији. Радикали ће прихватити реално стање, те ће у њиховом програму ситни сељачки посед бити афирмисан и постати једна од окосница програма.
С таквим, већ формираним погледима, групација око Николе Пашића је јануара 1881. године основала Народну радикалну странку. Ту су били, осим Николе Пашића: Јован Ђаја, Пера Тодоровић, Петар Велимировић, Аца Станојевић, Љуба Стојановић, касније Милован Миловановић. Дакле, то је група интелектуалаца, који су као и њихове колеге напредњаци и либерали, већином студирали на Западу и покушавали један модел западне варијанте друштва да примене у Србији. Били су под утицајем британских, а нарочито француских радикала који су се појавили још у Француској револуцији.
Дефинисали су се као центристи, више као лево оријентисани (али и национално и русофилски), окренути ка народним масама, док су либерали и напредњаци били елитистичке странке. Временом су се напредњачки и либерални елитистички кругови, услед грађанског живота, одвајали од народа, сматрајући га на неки начин недостојним да учествује у управљању државом. Отуда ће радикали, играјући на моменат широких народних маса, обезбедити успех и огромну, до тада невиђену подршку једној политичкој партији. Код радикала ће место наћи Димитрије Катић, сеоски трибун, а посланичка групација је била окупљена око Адама Богосављевића, независног сеоског трибуна. Дакле, потпуно другачији приступ од елитистичких владајућих странака, које ће наредних година бити практично одуване са српске политичке сцене.
Радикале су, баш као и напредњаке и либерале, водили образовани људи, школовани већином на Западу. Но, они су били фокусирани на најбројније сеоско становништво, што им је обезбедило политичку превагу и масовност већ наредних неколико година. Фокусираност на сеоско становништво види се и у њиховом програму, у ком се истиче залагање за смањење пореза. Такође, такво залагање се препознаје кроз борбу за скупштину као право народно представништво, где ће сви имати право гласа. Имовински цензус треба да се избаци, да сви добију право гласа, а да скупштина буде једнодомна, односно, да краљ нема право именовања посланика, као што је било важеће по тадашњем Уставу донесеном 1869. године.
Битна новина у функционисању радикалне странке јесте стварање јаке инфраструктуре. На тај начин, сеоско становништво је активно укључено у политички живот државе, увезано у један систем, услед масовности изузетно јак. Читава унутрашњост, упоредо са сеоским слојем, укључује се у покрет. Ситна буржоазија, дакле, ситни чиновници, трговци и индустријалци, улазе у политику чиме се практично активира све становништво, дакле, све структуре друштва постепено улазе у политичка кретања у Србији. Ово, до тада недовољно активно становништво, а најбројније, постаје основа бирачке масе радикала, надмоћније од конкурентских патрија.
Оно што је можда најбитније, сеоско становништво (кроз активност у радикалној странци и уз осећај да неко штити њихове интересе, ма колико се то некада само тако приказивало) почело је да шири своје видике, али што је још битније, да се на неки начин конектује са државом, да почне да доживљава државу као нешто не страно већ његово и да схвата опште интересе у модерном, државном смислу.
Колико је ово било успешно, колико је обичан свет истински добио свог заступника у радикалима, те колико је овим револуционарним преокретом заиста био укључен у државу, друга је прича. Оно што је битно још једном подвући јесте то да су радикали први везали и привели обичног човека државном интересу и заинтересовали га да се почне бавити државом, осећајући је као нешто заједничко и његово.
Већ крајем 80-их година радикали ће добијати огроман проценат гласова и надмоћно ће побеђивати либерале и напредњаке. Само захваљујући краљу, ове странке ће до краја века учествовати у политичком животу и у власти државе. Радикали ће после Тимочке буне, када виде да револуционарне борбене методе доносе више штете него користи, почети да се приклањају мирнијим методама освајања власти, што ће резултирати, а услед надмоћности у бирачком телу, формирањем (крајем 80-их година) првих радикалских влада, наравно, са друге две странке – либералима и напредњацима.
Експертска влада, формирана после пораза на Сливници, биће усмерена ка писању новог устава, за који су се радикали залагали од свог оснивања. Устав ће бити донесен 1888. године, а представљаће један од најдемократскијих устава тадашње Европе, али и крунску победу радикала, од почетка усмерених ка доношењу једног таквог акта. Скупштина је била једнодомна, право гласа се потпуно проширило, буџет по уставу доноси скупштина, што је јако битно – јер ко доноси буџет тај практично влада. Законодавну иницијативу краљ ће сачувати, што ће га спасити да не остане само церемонијал мајстор. Међутим, када се све сабере, ово је била победа радикала.
Ипак, наредних десетак година, после абдикације краља Милана и нестабилне и аутократске владавине Александра, неће се стећи услови да се у пракси реализују тековине радикалских остварења и доношења Устава. Међутим, од 1903. године, после промене династије и доласка на престо Петра Карађорђевића, долази до демократизације Србије и стварања услова да сав рад и делатност радикала дође до пуног изражаја, јер ће тада заживети тековине свега онога за шта су се борили од свог оснивања, па током последње две деценије XIX века. Борба је била исцрпљујућа, али можда пресудна да се у Србији инсталира парламентарни систем, реализован најозбиљније и најснажније у периоду од 1903 – 1918. када је Србија била довољно јака да ослободи Стару Србију и у Великом рату створи једну велику државу.
Остави коментар