Рађање модерне дипломатије

10/06/2024

Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар

 

Међународни односи у модерном смислу могу се пратити од 1648. године и Вестфалског мира. Овај мировни споразум се често сматра правим почетком модерне дипломатије и успостављања међународних односа у мањој или већој мери, у облику у каквом их познајемо до данашњег дана. У премодерно доба појмови државе и нације су схватани сасвим другачије, стога их не треба никако бркати са савременим схватањима која су пак везана за 19. век, који је доба настанка модерних нација и држава. Исто тако, управо у том периоду можемо постепено почети да говоримо о модерној дипломатији, савременим међународним односима и уређењу светске геополитичке слике.

Међутим, односи између владара и држава постојали су од античког доба, само су имали другачије форме. Исто тако, савезништва и пре свега политички, стратешки, па чак и геополитички интереси били су и више него присутни. Управо су све ове везе током старог века и средњег века и оставиле највећи траг на формирање модерних међународних веза и односа, те дипломатије. И узроци и поводи обликовања тих односа имају сличне облике као и у модерном свету, наравно прилагођено ипак другачијем светоназору оновремених људи.

Постоји један сликовит пример од пре више од три миленијума и њега често можемо користити као илустрацију почетка међународних политичких односа и савеза. Наиме, након вишедеценијских ратова Египат и Хетити (индоевропски народ који је имао јаку државу у Малој Азији) су се сукобили у једној од првих великих битака у историји – у бици код Кадеша 1296. године пре нове ере. Ова битка се водила због територије које покрива у највећој мери данашња Сирија, а након још скоро три деценије узалудног и исцрпљујућег ратовања египатски фараон Рамзес II и хетитски владар Хатусили III су 1270. п.н.е. склопили мировни споразум за који је се сматра да је први мировни споразум у историји људског друштва. Споразум који су потписали предвиђа ненападање и савезништво двају сила. Штавише, једна од кључних одредби јесте да ако трећа страна нападне неку од две потписнице, једна другој ће притећи у помоћ. И тако је након више деценија тешких сукоба за превласт на Блиском истоку потписан мир. Написан је овај уговор и клинастим писмом и египатским писмом, тзв. хијероглифима, како би га разумеле обе стране.

Владари су на одређени начин у старом и средњем веку били симболи државе и водили су заправо међународне односе. Појмови држава и суверенитет у средњем веку су схватани битно другачије него у модерној политичкој теорији. То наравно не значи да средњовековни човек није ове појмове схватао, чак напротив. Религијска припадност и сталеж јесу били доминантнији политички фактор него некакво осећање, али путем вере и језика се могло ујединити велико пространство насељено разнородним популацијама. За то су два најеклатантнија примера Византија али и Римско царство уопште и муслимански калифат.

У средњем веку међународни односи, интереси држава и народа, били су свеприсутни и због тога када се проучава историја средњег века могу се уочити неке занимљивости које одударају од схватања просечног човека о историји овог периода. Неретко се могу видети хришћанске државе које сарађују са муслиманским у борби против других хришћана, али присутан је и обрнут случај. То је рецимо посебно важило баш у раном новом веку, мада и је раније било таквих случајева. Нација и држава у премодерном добу можда не постоје на начин на који их ми помињемо и поимамо данас, али то не значи да сви ови појмови, од нације до геополитике, немају некакво одређење у ранијем периоду историјског развитка. Они су само били прилагођени духу тога времена. Штавише, чак и дипломатски представници нису били непознаница тога времена, па се зна, рецимо, за Фирентинца Симеона Росија, изасланика српског краља Милутина на папском двору у Риму. Млетачка Република имала је своје посланике који су носили назив баило на двору у Цариграду, најпре дакако у доба Византијске империје, а потом и на османском двору. Аутокефалност односно самосталност цркве и независност државе која се огледала у самосталном краљу представљали су битне одлике суверенитета европских хришћанских земаља.

Папство и царство, како римско, немачко, тако и византијско били су на неки начин извори суверенитета и кључни чиниоци међународних односа. Хијерархија држава у средњем веку била је присутна и важна и на Истоку и на Западу. Вазални односи и суверенитет су такође у феудалном свету били повезани, па је тако, формално, сицилијански краљ увек био папски вазал, а енглески краљ је за поседе на тлу Француске био пак вазал француског суверена. Овако компликовани феудални односи често су се умели рефлектовати на међународне односе тога доба. Интересантно је можда поменути, а то је, верујемо, онима који нису историчари мање познато, да је било и папа као и средњовековних западноевропских (римокатоличких) владара који су се противили крсташким ратовима. Разлози за тако нешто су били бројни, и увек су у питању били наравно ужи интереси појединих институција или владара.

Калифат(и) и империје Истока су имали своје посебности. Исламски свет је имао свог формалног врховног поглавара, халифу у Багдаду, али то није спречавало низ независних или полунезависних владара да стварају сопствене државне творевине, те да буду и фактички чиниоци међународних односа свога доба. Штавише, и њихови међусобни сукоби су били небројени и постојали су супротстављени политички и стратешки интереси, иако их је повезивала вера и иако исламски свет средњег и раног новог века се неретко перцепира као монолитан, а то нимало није био случај. Кина исто тако није била јединствена творевина, на њеном тлу било је током ране прошлости и више династија, међусобно завађених. О томе да у Кини или Индији постоји и небројено различитих народа те религија, не треба трошити речи. Сва ова прожимања и сукоби сведоче да су и у време када нема модерног и савременог поимања политичких појмова, те нација и држава, ипак постојали веома комплексни међусобни односи владара и државних творевина различитиог нивоа и ранга.

Од низа мировних уговора, те споразума којим су уређивани средњовековни међусобни односи владара као и држава, издвајамо два веома блиско везана за данашњу Европу. Први јесте Верденски уговор 843. године, којим је санкционисан распад некадашњег моћног царства Карла Великог, који је владао од 768. до 814. године. Након његове смрти дошло је до велике борбе за превласт у царству које је хтело да обнови велику Римску империју на Западу поред Источног римског царства које је са седиштем у Цариграду у то доба постојало већ пуних пет столећа. Но, та борба је завршена поделом Франачког царства и формирањем у великој мери савремене слике Европе. Симболично се сматра да су овим уговором настале Француска, Немачка, те простор од данашњег Бенелукса до Италије, с изузетком папске државе. Исто тако, од тог доба па све до конца Другог светског рата подручје Лотарингије (Алзас и Лорена) били су јабука раздора Француске и Немачке. Данас многи теоретичари Европске уније корене овог савеза држава траже управо у Верденском уговору.

Вишеградски састанак 1335. године, као и политички и економски договори Карла Роберта, краља Угарске и домаћина овог сусрета, затим Јана Луксембуршког, чешког краља, те пољског владара Казимира Великог јесу корен наставка Вишеградске групе, која и данас (са додатком у међувремену настале Словачке) представља неку врсту савеза истих оних земаља које су у средњем веку преко својих владара водиле важне дипломатске преговоре средње Европе. Наравно, у овом постомодерном периоду постоје и земље попут поменуте Словачке, која не постоји у средњем веку и сами Словаци тек у савременом периоду доживљавају своје национално буђење. Но, упркос тим изменама које су сасвим природне, управо и даље Вишеградска група носи свој назив по једном давном, средњовековном мировном сусрету. Али, исто тако, прати и динамична кретања историјског тока. Дакако, и најновији догађаји у свету утичу да ни ова заједница није монолитна, те да су интереси ових држава, као и раније у прошлости, супротстављени.

Међународни односи у освит новог доба су, међутим, најуже везани за појаву реформације, те за индустријску револуцију. Од 1517. године појављује се реформација – верски покрет за реформу цркве који је повео те године Мартин Лутер. Убрзо су се реформатски покрети потпуно одвојили од Римокатоличке цркве и настао је протестантизам као религијски покрет, односно као нова вероисповест на верској мапи света. У верском смислу донео је низ нових конгрегација и значајно утицао на настанак држава као што је САД али и Велика Британија, Низоземска, као и скандинавске земље. Све оне се у модерном смислу формирају у значајној мери захваљујући управо протестантизму, а северни део Еропе почиње да просперира и да све више буде присутан на светском тлу.

То доба карактерише и даље јачање партикуларних политичких и геополитичких интереса. Француска се у својим борбама са Хабзбурзима повезује са Турском која се у већем делу хришћанскг света и даље перцепира као непријатељ. Но, и Енглеска неретко кокетира с овом моћном муслиманском империјом. Индустријске револуције и технолошки напредак одлике су управо новог века. Најпре развој мануфактуре, настанак радне етике и индивидуализма у производњи (директна последица протестантизма и његовог учења), а потом долази и проналазак парне машине. Све је то довело до економског успона и јачања англосаксонског и западноевропског света, те његовог напретка у периоду од XVII до XIX века.

Нови век је и доба комплексних међународних дипломатских односа, али и рађања модерне дипломатије. Поменусмо протестантизам. Римокатоличка црква није остала имуна на појаву нове вере и све већег одвајања верника из њеног крила. То свакако нису подржавали ни римокатолицизму наклоњени владари. Сукоби који су избијали од времена самог Лутера ескалирали су и трајали више од једног века. Након Тридесетогодишњег рата 1648. године склопљен је Вестфалски мир који је први заправо међународни споразум и први дипломатски поредак у Европи. Тада можемо рећи да се модерна дипломатија, политика и геополитика родила и многи савремени историчари и они који се баве дипломатијом ту виде корен међународних односа какве познајемо и данас.

Тридесетогодишњи рат је беснео скоро целом Европом у периоду  1618–1648. године, и био је у пуном смислу крвави верски рат римокатолика и протестаната. У овом рату на велика врата у европску политику ушле су скандинавске земље, пре свих Данска и Шведска, чији су владари били врло активни учесници овог сукоба, који је поглавито раздирао Немачку. Као последица тродеценијског општег сукоба дошло је до склапања Вестфалског мировног споразума који је променио и слику Европе, али донео и нова правила у међународне односе.

Вестфалски споразум садржи 4 основна принципа. Први принцип је принцип суверенитета нација-држава и фундаментално право самоопредељења. Наравно, термин нација не треба још увек схватати у савременом смислу, док се са друге стране државе постепено уобличавају у модерном концепту.  Други принцип подразумева правну једнакост међу нацијама-државама. У овом периоду то још није у потпуности спроведен концепт, али је ово основа које се до данас многи држе у међународној политици а тад је први пут спроведен и, макар у теорији, усвојен као основа међународних односа. Трећи принцип је онај обавезујућих међународних уговора међу државама, дакле везујућих уговора како се то често правно дефинише. За целокупну дипломатску историју једна изузетно битна одредба којом се заправо санкционише да се споразуми не могу једнострано кршити. Свакако је то један принцип који и данас важи и представља аспекат око кога се ломе копља у међународним геополитичким односима. Четврти принцип јесте начело немешања једне државе у унутрашња питања друге. Принцип који су критиковали многи савремени политичари, али и начело које је вероватно највише кршено све до данашњих дана.

За Немачку је директно спроведено начело Cuius regio eius religio, по којем су становници одређеног подручја имали бити исте вероисповести као и њихови владари.

Из свега реченог видимо да многа начела која су донета јесу и данас јабуке раздора у савременим односима. Стога је јако занимљиво пратити динамичан развој међународних односа, јер многи аспекти из давних времена делују актуелније него неки везани за савремену дипломатију и међународне односе.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања