Растко Немањић – Свети Сава. Творац српског идентитета

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Иако су концепције и појмови нације и идентитета савремени и припадају периоду од XIX столећа личност Растка Немањића – Светог Саве кохезиони је фактор који је кроз његов култ, као чињеницу дугог трајања оставио неизбрисив траг и постао камен темељац управо настанка модерног идентитета српског народа.

Слично је и са често помињаним термином и концептом светосавља. Он јесте по својој дефиницији анахрон и доиста је истекао из пера двојице најумнијих Срба ХХ столећа, данас прослављаних и као светитељи оне цркве коју је Сава утемељио. У питању су били владика Николај Велимировић и Јустин Поповић. Међутим, и у том њиховом савременом концепту, место и улога Светог Саве је суштинска и односи се на његову свестрану личност и улогу у утемељењу свих аспеката српског идентитета.

И доиста, многострука Савина личност и данас је фасцинирајућа. Његово световно име је било Растко, а као што се добро зна његови родитељи су били велики жупан Стефан Немања и Ана, у монаштву Анастасија и имао је два старија брата по имену Вукан и Стефан. Рану младост Растко је провео као хумски кнез, на подручју данашње Херцеговине. Значај Хума и његовог правног положаја, који илуструју повеље Сплиту и Дубровнику показује да је Растко имао одређених државничких обавеза у области којом је управљао. Свакако је најбитнија поменута повеља Сплиту из 1190-1192. године у којој је Растко поменут као хумски кнез кроз чију земљу трговци имају право да несметано пролазе и тргују. Додуше, о његовој се управи у Хуму мало зна. Имао је, чини се, свој двор на коме је био окружен велможама као и локалном властелом. Познато је од раније у науци и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. Расткову управу Хумом треба посматрати и из политичког угла, и то превасходно као настојање Стефана Немање да се из ове области истисне династија његовога брата кнеза Мирослава те да се тако учврсти државно и династичко јединство.

Његово житије описује како је са 17 година отишао на Свету Гору инспирисан и надахнут од руског монаха из атоског манастира Светог Пантелејмона. Колико год овај диван хагиографски приказ био леп и пријемчив, вероватније се ради о једном добро осмишљеном и унапред припремљеном плану Стефана Немање у циљу да се поред државне самосталности избори и црквена, јер у средњем веку једно без другог није могло. На Светој Гори, хумски кнез и син владара Србије узео је, по Светом Сави Освећеном, своје монашко име Сава под којим је све до данас и остао најпознатији.

Наредних седам година млади монах Сава је провео у светогорском манастиру Ватопеду и тај је период заправо кључан за формирање Савине личности и заокруживање образовања. Био је без сумње једна од најталентованијих и најобразованијих личности светогорског културног круга. Сава је поред Јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира радо проучавао и исцрпно читао и прологе и патерике, а из његових се дела види да је екстензивно нарочито користио Лествицу Светог Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Светога Јована Златоустога) као и поједина дела црквеноправне литературе. Знање канонског права усавршио је касније на Светој Гори, а били су му доступни чак и списи византијских царева иконобораца, посебно Еклога цара Лава III. Ово дело, будући да је донето од стране царева-јеретика, није било доступно највећем броју учених људи. То је доказ да је Сава припадао најужем кругу византијске елите.

Смена на престолу 1196. године, када на трон српских великих жупана долази византијски зет и штићеник Стефан Немањић, почетак је нове епохе за Србију и представља успон и учвршћење династије Немањића. Стефан Немања и супруга му Ана, на Благовести 1196. године повлаче се са трона и замонашили су се под именима Симеон и Анастасија. Отац се прикључио на Светој гори сину, и тада монах Симеон и монах Сава започињу заједничку делатност чији је врхунац обнова старог запустелог манастира, односно оснивање Хиландара, манастира Ваведења Пресвете Богородице за српске монахе. Хиландар се прво оснива 1197. године као део манастира Ватопеда, али због протеста осталих манастира, који су се плашили превеликог јачања овог утицајног грчког манастира, те је од 1198.  године Хиландар у пуном власништву српских монаха. Први игуман се звао Методије (као и данашњи), а оснивањем Хиландара, поред Грка, као и манастира где су се налазили Грузини, Бугари, Руси, коначно и Срби добијају своје место на Светој Гори. Организација манастира и прва српска болница, као и веома строг типик који је Сава прописао, учинили су овај манастир једним од најзначајнијих светогорских манастира од оснивања. До данас, ово је најважнији манастир српскога народа, једно од најбитнијих места ходочашћа у православном и уопште хришћанском свету, а за историчаре ово је један од највећих архива за изучавање српског средњег века. Манастир Хиландар најбитније је жариште српске културе и духовности.

Једно од подручја где је Сава оставио најтрајнији траг је без сумње дипломатија. Средином 1200. године Сава је постао најпре јерођакон, а потом јеромонах. Рукоположио га је епископ Јерисоса. Нешто раније, 13. фебруара, умро је и његов отац-монах Симеон, што је изгледа био повод унутрашњих немира у држави. Грађански рат је избио у Србији, био је то сукоб Стефана и Вукана, од којих се овај потоњи ослањао на папу и Угарску. Пад Цариграда 1204. године, међутим, и латинско освајање и подела некадашње Византије, Србији су донели прилику за осамостаљење и промену спољнополитичке оријентације и били су на одређени начин олакшање за Србију. Несумњива је заслуга управо Саве Немањића да се 1206-1207. године догоди измирење његове браће, а извршен је и пренос моштију њиховог оца, сам Симеон је канонизован, написана је и Служба Светом Симеону, чиме је свиме Сава исказао са једне стране топос братске љубави, државног јединства, као и култ државног и династичког покровитеља – Светог Симеона Мироточивог.

Међу његове најзначајније дипломатске заслуге убраја се и мисија код угарског краља Андрије II, када је спречен или прекинут ратни сукоб и напад реченог угарског владара на Србију. Мисија код бугарског великаша Стреза показала је такође Савине дипломатске способности, када је спречио још један ратни сукоб. Два путовања Светог Саве ка Светој земљи показују посебно његову дипломатску величину. Прво путовање предузео је 1229. године. Многи до данас чак и у научним круговима сматрају да је то учинио због лошег односа са новим српским краљем Стефаном Радославом и његове спољнополитичке оријентације ка Епирској деспотовини, али за то нема доказа. Преко Далмације Сава је отпутовао најпре у најсветији хришћански град Јерусалим, обишавши Витлејем, Јордан (место где се Христос крстио), али и посетио манастир Светог Саве Освећеног, где су му поклоњени жезло и икона Богородице Млекопитатељнице. Ово путовање је било битно за развој богослужења и Јерусалимски типик који је утицао на литургијску праксу. Следеће Савине станице биле су Никеја, затим српски манастир Хиландар и на концу Ватопед.

Препуштање архиепископског трона 1234. године и постављање свог ученика Арсенија за наследника означили су прекретницу у Савиној каријери и животу, а након ових догађаја Сава је предузео и друго ходочашће. Његов брод ишао је линијом Будва-Бриндизи, где су га, како сведочи житије, напали и гусари, а потом је брод наставио ка свом одредишту, које је наново била Палестина, односно Јерусалим где га је примио патријарх Атанасије. Одатле је кренуо за Египат, и застао у Александрији, где су га примили и тамошњи патријарх, али, што посебно плени и султан Ал-Камил Ејубидски, који му је дао водиче за Синај. На овај начин Сава се може сматрати пиониром дијалога са муслиманским светом, будући да је речени султан био најважнији господар исламске цивилизације тога доба.

Из Египта је Сава кренуо у Антиохију где се сусрео и са патријархом ове велике источне цркве, а затим отишао у Цариград и манастир Богородице Евергетиде. На концу је из Цариграда отишао у Бугарску у Велико Трново где га је затекла смрт 14. јануара 1236. године. На свим овим путовањима, на свим овим сусретима и састанцима са световним и црквеним великодостојницима, православним и иноверним, Сава је стицао признање аутокефалности цркве и независност државе, јачајући углед Србије и њене православне аутокефалне цркве у свету тога времена.

И управо је стицање аутокефалности којом смо се много бавили претходне године поводом грандиозног јубилеја и најтрајније његово дипломатско, културолошко, државничко и духовно дело. Очигледно добро унапред припремљени са тада већ српским краљем Стефаном Немањићем, Сава је приступио пројекту независне, самосталне, аутокефалне српске цркве. Спољнополитичка ситуација му је ишла на руку, а његов долазак у Никеју и могућност ширења утицаја Никејске патријаршије на Балкан били су прилика коју никејски патријарх и цар нису могли испустити. Крајем 1218. или почетком 1219. године је време када је Сава несумњиво боравио у овој престоници Византије у егзилу и када га је патријарх Манојло Сарантен Харитопул хиротонисао за првог српског архиепископа. Васкрс 1219. године је доба када се заокружује формирање аутокефалне цркве. Хиротонисање епископа вршио је сам Сава, постављајући неке своје ученике на поједине катедре. Треба рећи да је један од темељних значаја добијања аутокефалије чињеница да аутокефалног архиепископа бира црквено народни сабор, а да аутокефални архиепископ има право постављања епископа, који, пак, самостално могу хиротонисати свештенике. Дакле, српска црква је сада била самосталан чинилац који је о свом уређењу одлучивао без страног уплива. Оснивање епископија, као и установа протопопова (односно неке врсте егзарха) били су такође Савино дело. Седиште архиепископије постала је Жича. На тлу Србије од раније су деловале рашка, призренска и липљанска епископија, а Сава је основао зетску, стонску, будимљанску, хумску, топличку, дабарску, хвостанску и моравичку епископију. Сабор у Жичи представљао је врхунац те организације.

Савина правна делатност најбоље показује значај његовог целокупног дела, јер је и то један видљиви аспект који је надживео самог њеног творца више стотина година. Његово најбитније дело назива се Номоканон (Крмчија – кормило) Светог Саве познато и као Законоправило, и овај спис ван сваке сумње представља врхунац правне делатности првог српског архиепископа. Садржи укупно 70 глава (шест је уводних; 44 се односе на црквено право; 20 глава је са световним одредбама) и све је снабдевено са Савиним коментарима. Обилато је користио готово све познате византијске правне списе. Утицај Крмчије на бугарску и руску цркву је био огроман, а последње издање у Русији је уследило 1914. године у освит Великога рата, и управо су руски редактори и дали назив Крмчија Савином Законоправилу. Српски народ на овом простору је око 1594. године имао законик који никад није заживео, тзв. Законик средњег Подунавља за Србе који су живели на тлу Хабзбуршке монархије у коме је и Номоканон био један од основа. Он се данас чува у Прагу, у Шафариковој колекцији, и део је Раваничког преписа Душановог законика. Што се, пак, саме Србије тиче, крајем маја 1804. године први закон обновљене Србије који је прогласио прота Матеја Ненадовић био је управо Номоканон Светог Саве.

Вероватно најзанимљивији аспект Савиног многоструког деловања јесте на пољу медицине. Наиме, будући да су у средњем веку манастири истовремено били болнице, Сава је, сходно византијској пракси, оснивајући са оцем Хиландар, основао и прву болницу. Српска медицина се напајала током средњег века како са византијских тако и западних извора, који су, опет, највеће узоре имали међу јеврејским и муслиманским лекарима средњег века. Сава је најбољи показатељ да вера и наука иду заједно. Ево како гласи 40. члан Хиландарског типика који се и зове О болници и болничарима:

Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се ђе болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно. А братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно и што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети, то да им се донесе. Ако им и служите заповести ради коју смо заповедили, ипак не дозвољавамо да извољевају. Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они приме награду за трпљење, а то је уздржавање од похота и туга од болова, да им заступник буде од Бога ради насладе. Нека вам буде!

На крају, све до данас у школама се дан Светога Саве слави као школска слава, све од 1826. године, његов култ се ширио по српским земљама. Саву су осликавали савремени иконописци и фрескописци и чак су 42 савремена портрета средњовековних зографа. Саву су осликавали и Паја Јовановић, Урош Предић и други великани. Савиндан 14/27. јануар је због свега тога темељни дан српског националног идентитета, а први српски архиепископ и просветитељ најбитнија личност српске историје и културе.