Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Почетак руске специјалне војне операције или инвазије на Украјину, представља врхунац стравичне политичке кризе у односима између званичне Москве и политичког Запада, који је, након распада Совјетског Савеза ушао у своју акутну фазу после „Наранџасте револуције” из 2004. године, а посебно „иза” признања једнострано проглашене независности косметских Албанаца у јужној српској покрајини и руске интервенције у Грузији из 2008. године. Међутим, те 2004. године, тешко да бисмо могли да пронађемо светског политичара или аналитичара, који би са сигурношћу предвидео да ће за мање од две деценије свет да доживи овако оштру поделу на политички Исток и Запад, чији смо данас сведоци. Несумњиво, интервенција Русије у Украјини представљала је повод за незапамћено фуриозан одговор Запада према званичној Москви. Интензитет тог одговора добијао је на снази паралелно са успоравањем руске војне интервенције и откривањем многих слабости у „оперативним способностима”, „конфузном планирању” и „одсуству логистичке подршке” у оружаним снагама Руске Федерације. Поново несумњиво, администрација председника Џоа Бајдена остварила је „његове најинтимније политичке и геополитичке снове”, који се састоје у намерама постизања пуне изолације Русије, која би, у крајњој инстанци, ову велику силу свела на државу другоразредних земаља, чији би утицај на геополитичке процесе у свету постао безначајан. У наведеном мишљењу могли бисмо да пронађемо стварне узроке овог страховитог слома међународног поретка, који смо познавали пре 24. фебруара ове године.
Можда бисмо и тешку пандемијску и светску економску кризу од 2020. године могли да посматрамо у описаном контексту. Пре готово три месеца Русија је предузела кораке, који нису необични за „вековно понашање” било које историјске велике силе, што такве поступке, опет, нити оправдава, нити их чини етички неподношљивим, са становишта посматрања империјалне свести једног друштва. Ипак, политички Запад унисоно је одлучио да Русију потпуно искључи из савремених токова комуникације и сарадње са земљама већег дела европског континента, али и са свим другим „меридијанима”, који баштине сличан „систем вредности или интереса” са тим истим политичким Западом. У противном, како бисмо објаснили чињеницу да ниједна велика европска земља никада није увела Сједињеним Америчким Државама ни део овако страховитог економско-политичког ембарга са којим се данас суочава Руска Федерација, када је званични Вашингтон „сејао своје смртоносне интервенције од Гренаде до Сирије”, у протеклом распону од свега тридесетак година?! Дакле, циљ је изолација и економско, политичко и војно слабљење Русије до „тачке” у којој би ова древна велика сила постала потпуно безначајна светска држава. Прекид релација између политика Запада и Истока условљава „уздизање једног новог, знатно суморнијег света и његовог поретка”, у коме не би смело да нас превише зачуди, уколико будемо сведоци постојања „два облика Олимпијских игара или два формата Уједињених нација”, затим потпуно одвојених, наднационалних финансијских, привредних институција, те засебних светских спортских или уметничких манифестација! Многи постављају питање, да ли би у описаној ситуацији, пространства Африке, већег дела Азије и Латинске Америке, гравитирала према „источном или западном полу”?
Не дозволимо недопустиву необјективност, због чега смо дужни да укажемо на чињеницу да у односу на интересе политичког Запада, Русија не поседује довољан капацитет да у овим деловима савременог света оствари одлучујућу доминацију. Међутим, Народна Република Кина, и те како поседује! Не представља ли слом Кине коначни циљ политичког Запада? Од почетка ове кризе Кина је у више наврата потврдила да „остаје привржена стратешком партнерству са Русијом”. Без обзира на показану опрезност у односима према политичком Западу, посебно према САД, немамо разлога да сумњамо у одлучност описане кинеске позиције. Најважнији спољноекономски и трговински партнери Кине су САД, Европска унија и Русија, а за званични Пекинг, „национални приоритет” састоји се у реализацији вишедеценијског пројекта „Појас и Пут”. Међутим, наведени пројекат, као и економска стабилност Кине, у великој мери зависе од позиција политичког Запада према званичном Пекингу, те кинеску опрезност у вези са украјинском кризом требало би да посматрамо, управо у контексту будућих релација између Русије и „џина са Истока”. Кина покушава да амортизује могућност да политички Запад према њој примени застрашујућу политику санкција, која је сада постала „судбина Русије”, што Пекинг „не спашава од волшебних избијања нових светских криза”, попут „пакистанске, цејлонске, соломонске и за њу најопасније – тајванске”! Са друге стране, Русији је једини излаз на „светску политичку и економску позорницу” отворен, управо преко Кине, која је сада постала још једна „руска судбина”. Такође, постављамо и питање, која је судбина овог несрећног рата, односно када и на који начин ће он бити коначно завршен?! Све до пре неколико година, па чак и данас, основни геополитички циљ Русије био је да успостави снажне, партнерске, геополитичке и геоекономске релације са Европском унијом, пре свега са Немачком. Уз велике успоне и падове, „спороходном траком”, модификована, али мудра визија Шарла де Гола, о „Европи, од Атлантика до Владивостока”, добијала је своје лабаве контуре у визијама руских политичких, академских и пословних елита. На тај начин, био би створен један „геополитички суперконтинент”, где би Русија остала велики извозник енергената и других сировина, а Европска унија би постала снажан ослонац, када је реч о савременим технологијама и продуктима из реда широког дијапазона индустријске производње.
Међутим, тај велики пројекат сада је уништен и о њему не можемо да размишљамо за дужи, вишедеценијски период. Када је почела интервенција руских оружаних снага у Украјини, многи политичари и аналитичари са Запада отворено су тврдили да ће „кидање свих веза између Европе и САД, са једне и Русије, са друге стране, представљати почетак краха руске економије, а онда и тамошње политичке структуре”. Осим велике инфлације, која је постала фактицитет у целом свету, посебно у Европској унији (где је њена реална, а посматрано уназад, више деценија, историјска стопа достигла и 20 процената), Русија, заправо није економски оштећена у великој мери. Русија је самодовољна држава, са свим неопходним ресурсима и привредним капацитетима. Велика сила са 150 милиона становника и према величини површине, која улази у њене границе, највећа држава на свету. Уколико посматрамо авио-индустрију, где руска економија и привреда могу да очекују највеће проблеме (због одсуства могућности да Русија увози опрему за постојеће марке и типове апарата, који се налазе у њеној ваздухопловној флоти), присетимо се да је и Совјетски Савез некад производио своје летелице, коришћене и у војне, али и у комерцијалне сврхе. Комплетна трговина која је била усмерена на ЕУ, сада се убрзано преоријентише и трансформише за потребе непрегледног кинеског тржишта.
О свим аспектима, сигурно незавидног положаја руске економије у 2022. години, информише нас JPMorgan Chase&Co, сигурно најзначајнија, америчка мултинационална инвестициона банка и финансијска група, која нас обавештава да „страхотне санкције политичког Запада нису постигле ефекат, те да ће руска економија задржати своју стабилност”. Свакако, тиме је руска „судбина” у једном дужем периоду постала снажно увезана са кинеским глобалним геополитичким интересима. Могли бисмо да кажемо да су Кина и Азија постали трајно „опредељење” Руске Федерације, када је реч о стратешким партнерствима. О томе сведочи и сама Кина, чије је Министарство спољних послова емитовало снажан протест против позива Групе Седам – најразвијенијих земаља света са политичког Запада, да Кина „ограничи своје релације са Русијом”. Кина је више пута поновила да остаје поуздан партнер Руској Федерацији, вероватно из једног важног разлога. Кина је свесна да је „она следећа”, уколико Русија доживи колапс, те да је „она крајњи циљ суманутих САД” у њиховом последњем походу на политички Исток. Тај поход САД већ је изазвао суноврат немачке и уопште европске економије. Проузроковао је највећу кризу од завршетка Другог светског рата, а даље насилно проширење НАТО на границе Русије у балтичким и источноевропским областима прети да услови избијање и нуклеарног рата. Дакле, поход Запада прети да изазове „нуклеарну олују” у којој ће прве страдати, управо америчке савезнице на Балтику и на Истоку Европе. Постоји опасност да се рат из Украјине „извезе” на широке светске, а на првом месту европске меридијане. Нажалост, могућност реализације наведених ратних дешавања постаје све извеснији. У циљу спречавања овог сумаболног и суморног сценарија „извоза рата из Украјине”, огласио се украјински председник Володимир Зеленски, који је дословце изјавио: Чинимо све да одбранимо све европске вредности у Украјини, тако што нећемо дозволити да било ко други гине у Европи, у борби против Путиновог режима. Јасно је да након ове гротескне изјаве, никакав мировни споразум између Русије и Украјине и није могућ. На опште запрепашћење несрећни председник, уништене и унесрећене Украјине тврди да он води „свети рат”, али за одбрану „европских вредности”. Свакако, пожалио се на чињеницу да Украјина још није постала чланица Европске уније, али није се пожалио на околност да Украјина не може да добије овај рат, те да ће његова земља остати једна скрхана, полупразна пустолина, која ће представљати „кусур” у међусобним надмудривањима и надметањима између Пољске и остатка америчке Европе, са једне и Русије, са друге стране. На било који начин, Русија ће победити у овом рату. Победа ће бити проглашена, можда и након пада „Азовстаља”. Цена је огромна и плаћена је. „Колико ће коштати Приднестровље, Балтик и ушће Дунава”, то не знамо. Само да цену нико „не намирује у рендгенима”, након пустоши, које остављају те „нуклеарне олује”.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Alec, Luhn (06. 11. 2014). „Ukraine’s rebel ‘people’s republics’ begin work of building new states”. The Guardian (на језику: енглески). Donetsk. Архивирано из оригинала на датум 26. 01. 2022. Приступљено 31. 01. 2022.
„Общая информация” [General Information]. Official site of the head of the Lugansk People’s Republic (на језику: руски). Архивирано из оригинала на датум 12. 03. 2018. Приступљено 11. 03. 2018. „11 июня 2014 года Луганская Народная Республика обратилась к Российской Федерации, а также к 14 другим государствам, с просьбой о признании её независимости. К настоящему моменту независимость республики признана провозглашенной Донецкой Народной Республикой и частично признанным государством Южная Осетия.”
Lister, Tim; Kesa, Julia (24. 02. 2022). „Ukraine says it was attacked through Russian, Belarus and Crimea borders”. CNN. Kyiv. Архивирано из оригинала на датум 24. 02. 2022. Приступљено 24. 02. 2022.
Остави коментар