Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Након 24. фебруара 2022. године и ескалације рата у Украјини већина аналитичара, дипломата и стручњака за међународне односе у једном се слажу, а то је да свет више никада неће бити исти. Последице овог рата, који се суштински води између земаља политичког Запада и Русије, оставиће далекосежне последице по глобалне економске и политичке токове. Свакако да је једно од најинтересантнијих питања, а за све нас који живимо на Старом континенту и посебно важно, како ће се све то одразити на судбину Европе? Односно, у којој мери ће последице ових глобалних превирања утицати на све нас и континент на којем живимо?
Како бисмо на најбољи начин сагледали тренутну геополитичку позицију Европе, као и њене перспективе, морамо се вратити у прошлост. Тачније, неопходно је указати на то каква је позиција Европе била уочи 24. фебруара 2022. године и са каквим изазовима се Стари континент суочавао. Први светски рат (1914–1918) је по много чему био судбоносан за Европу. До тог оружаног сукоба свет се још увек могао сматрати европоцентричним. Односно, моћне европске силе господариле су великим колонијалним пространствима и суштински су биле глобални хегемони, док је стари континент представљао центар светске моћи. Међутим, милиони људских жртава у Великом рату и материјална разарања до тада невиђених размера, драматично су умањили снагу и потенцијале Европе. САД су, са друге стране, искористиле тај оружани сукоб за јачање сопствених економских капацитета и ширење политичког утицаја. Продајући оружје, муницију, различиту ратну и индустријску опрему и храну Европи, развијајући нове технологије и научне потенцијале, америчка привреда остварила је значајну предност у односу на европску конкуренцију.
Самим тим, након Првог светског рата не само да је на коленима билa поражена Немачка, него су се и победнице из Антанте, Француска и Британија, нашле у крајње тешкој ситуацији. Суочавајући се са огромним дуговањима према САД-у, чије кредите су користили за финансирање рата, власти у Паризу и Лондону постале су на својеврстан начин зависне од Вашингтона. Цена победе била је превисока. Насупрот девастиране Европе, са друге стране Атлантика, налазиле су се моћне САД, којима ни једна европска сила појединачно није могла парирати. Већ тада на Старом континенту јавиле су се идеје о потреби обједињавања Европе са циљем да се спречи неки нови сукоб, који би континент гурнуо у нову дубиозу. Протагонисти тих идеја, попут аустријског грофа и вође Паневропског покрета Рихарда фон Куденхофа Калергија и француског премијера и министра иностраних послова Аристида Бријана, уочавали су да проблем лежи у вишевековним сукобима и споровима око граница. Уједињењем Европе и брисањем тих баријера рачунало се да неки нови ратни сценарио може бити избегнут. Међутим, успон Мусолинија и Хитлера, тих протагониста идеологија зла фашизма и нацизма, водио је Европу другим путем, у нови ратни обрачун. Последице Другог светског рата по Стари континент биле су далеко веће него оне након Првог. Људске жртве бројале су се у десетинама милиона, а разарања су највећи део континента оставила у рушевинама. Сем тога, непосредно након Другог светског рата отпочео је Хладни рат између Источног, комунистичког, блока предвођеног СССР-ом и Западног, капиталистичког, предвођеног САД-ом. У том тренутку подељена Европа, оном чувеном Черчиловом „Гвозденом завесом“, нашла се између два моћна хегемона који су се борили за глобалну премоћ.
Западна Европа, економски и безбедносно, тада је потпуно постала зависна од Вашингтона. Захваљујући финансијско-економско подршци, кроз Маршалов план, САД су подстаклe обнову и развој Европе, истовремено је чврсто економски везујући за себе. Практично од тада, америчко тржиште постало је кључно за европске произвођаче, што је остало чињенично стање до данашњих дана. Такође, кроз улагања америчких компанија, инвестиционих фондова и банака у европске привредне субјекте, створена је својеврсна симбиоза и повезаност, тако да данас многе моћне европске компаније имају значајан удео америчког капитала у својој власничкој структури. Што се тиче безбедоносног аспекта, зависност Европљана од прекоокеанског савезника је тек ту била и остала посебно изражена. Страх од совјетске инвазије терао је европске државе да се ослањају на САД, које су објективно једине и могле да их заштите. НАТО је европским државама деценијама гарантоваo безбедност па је, самим тим, допринео и томе да њихова улагања у војску буду сведена на минимум, а зависност од америчке заштите потпуна.
Ако након Првог светског рата идеја европског јединства није заживела, онда можемо слободно рећи да је након Другог светског рата тај процес добио на интензитету. Управо на 9. мај, дан победе над фашизмом, 1950. године објављена је чувена Шуманова декларација. Документ који представља темељни акт идеје европског јединства и почетак стварања Европске уније. Иначе, протагонисти идеје уједињене Европе сматрали су да ће реализацијом тог циља народима на Старом континенту обезбедити трајни мир, слободу и економско благостање. Кренуло се доста скромно, од Заједнице угља и челика представљене 1950, па преко Римских уговора којима је створена Европска економска заједница, па до 1992. године и Споразума из Мастрихта којим је уобличена Европска унија (ЕУ). Међутим, већ почетком XXI века постало је очигледно да је тај процес стварања ЕУ оптерећен бројним изазовима за које се решење није пронашло до данашњих дана. На првом месту питање доношења одлука унутар ЕУ, које функционише на принципу консензуса, а што се показало као крајње нефункционално решење. Нарочито је тај проблем постао изражен након значајног проширења ЕУ, што је потрагу за консензусом учинило неретко немогућом. Наиме, од 27 чланица ЕУ данас, довољно је да се једна успротиви некој одлуци и она не може бити донета. Управо та чињеница учинила је ЕУ крајње тромом, неретко до нефункционалности. Такође, питање заједничке спољне и безбедносне политике представља нешто око чега не постоји сагласност. Самим тим, и по овим питањима ЕУ је до данас остала дубоко подељена. И то на оне земље које се залажу за успостављања федералне државне заједнице са већинским начином одлучивања и јединственом војском и спољном политиком. Као и оне земље које би да љубоморним чувањем свог права вета задрже гаранцију сопствене суверености и које у ЕУ превасходно виде савез економски повезаних држава.
Разлог за немогућност проналажења излаза из те унутрашње кризе у којој се ЕУ и дан данас налази, поред бројних унутрашњих противречности и интереса држава чланица, свакако треба пронаћи и у односу САД-а према овом питању. Наиме, САД су биле неко ко је подржавао пројекат ЕУ, јер је у њему видео средство за ширење свог утицаја. Свако проширење Европе, било на Шпанију, Португал и Грчку, било на бивше чланице Варшавског пакта као по правилу праћено је пријемом у НАТО. Суштински, тиме је спроведен процес увлачења тих земаља у западни политички и безбедносни блок. Међутим, САД свакако нису имале намеру да стварају себи конкуренцију у глобалној геополитичкој арени. Уједињена Европа, пре изласка Британије, имала је 28 чланица и преко пола милијарде становника. Зарад поређења, САД данас имају нешто више од 330 милиона становника. Економски развијена Европа, са таквим људским потенцијалом, уз добијање снажног унутрашњег устројства и преузимањем безбедносних и спољнополитичких питања на себе, постала би озбиљан такмац и самим САД. Управо зато САД нису биле спремне да пруже одлучну подршку даљем јачању унутрашњег јединства ЕУ, већ су директно слабиле њен кредибилитет када год им се за то указала прилика. Најбољи показатељ исправности те тезе јесте рат у БиХ, који је окончан тек онда када се дипломатија САД-а умешала и пресудно допринела креирању Дејтонског споразума. Слично је и са Бриселским споразумом Београда и Приштине, који десет година није примењен упркос гаранцијама Европе. И на том примеру се види сва немоћ бриселске администрације. На крају, оно што је за ЕУ било посебно важно, а то су Мински споразуми, којима је требало да се нађе мировно решење за рат у Украјини, такође никад нису спроведени упркос гаранцијама европских земаља. На крају је Русија директно послала поруку ЕУ да је непоуздан партнер, који не испуњава своје обавезе, а председник Путин се децембра месеца 2021. године обратио САД-у тражећи од њих безбедносне гаранције у Европи. Била је то јасна порука Москве Бриселу, да на њих више не рачунају и да о европским питањима могу расправљати само са онима који имају моћ да одлучују. Тачније са Американцима!
Наравно данас су нам последице таквог развоја догађаја добро познате. Вашингтон није позитивно одговорио на предлог Москве из децембра месеца 2021. године и Руси су започели своју специјалну војну операцију, како би осигурала своје интересе у Украјини. Међутим, тај сукоб убрзо је прерастао у рат Запада и Русије, а преко леђа несрећне Украјине. У том обрачуну ЕУ је јасно заузела страну и подноси највећи терет у западној стратегији економског сламања Русије. Одрицање од Руских енергената за ЕУ је било и више него болно, али по мишљењу тамошњих политичких елита и неопходно. И није тај европски став последица искључиво америчког притиска и утицаја, како се код нас неретко говори, већ јасне жеље да Русија мора бити поражена. Управо се из речи немачке министарке Аналене Бербок то можда најбоље видети. Наиме, она је истакла да је свесна последица које ће њена земља трпети, али да је спремна да их прихвати како би Русија била поражена. У тим речима несумњиво можемо препознати готово догматску одлучност владајућих европских политичких елита када говоримо о борби против Русије. Зато никако не смемо потценити идеолошку искључивост европских, али и генерално Западних, политичких елита. Руски председник је за њих неко ко је ретроградан, ко руши све оне вредности за које се они залажу и сматрају их темељним. Попут права ЛГБТ заједнице, трансродних особа или других сличних идеолошких тема, које тренутно доминирају у јавности на Западу. Самим тим, Владимир Путин је за њих отелотворење зла и мора бити поражен, под сваку цену.
Управо ту долазимо и до економских последица које ће с обзиром на планове ЕУ очигледно бити значајне. Само одрицање од јефтиних руских енергената учиниће европску робу мање конкурентном на глобалном тржишту. ЕУ ни до сада није имала јефтину радну снагу и по том питању није ни могла да парира произвођачима у Азији. Иако постоје тврдње да би у наредних неколико година ЕУ могла да сагради довољно терминала за значајан прилив течног гаса и да би дугорочни уговори са произвођачима у САД могли драматично смањити тренутну цену тог енергента, питање је не само колико је то реално, него и шта у међувремену? Једном изгубљена тржишта није лако повратити, поготово када постоји толико снажна конкуренција на Далеком истоку. Суштински можда је о економским последицама рата у Украјини по Европу најбоље говорио француски председник Емануел Макрон, када је својим грађанима поручио да је време благостања прошло и да се на то морају навикнути.
Поред очигледних економских, никако не можемо занемарити ни геополитичке последице, а које ће рат у Украјини свакако оставити по Европу. Сада је и више него јасно да је јаз између Русије и западног дела континента толики, да је тешко и замислити да може бити скоро превазиђен. Самим тим, сан о уједињеној Европи од Атлантика до Пацифика, која би укључила и Русију, остаће недосањан. Вероватно за читав овај век. Нема сумње да је таква Европа нешто што је посебно стварало зебњу у геополитичким круговима у Вашингтону. Са око 800 милиона становника, уз непроцењиве руске ресурсе и изузетну западноевропску технологију, био би то савршен спој који би гарантовао стварање нове супер силе. Глобалног хегемона коме ни САД не би могли парирати. Управо зато, САД су покренуле Иницијативу три мора и то још 2014. године са идејом да се земље централне и југоисточне Европе чвршће повежу и успоставе неку врсту санитарног кордона према Русији, од Балтичког на северу, до Црног на југоистоку и Јадранског мора на југу. Управо ове земље, међу којима је већина русофобних, представљале би експонент англосаксонске политике на истоку Европе. Данас је и више него јасно да се тај блок према Русији и формира, само није још потпуно извесно хоће ли, и у којим границама, његов део бити и Украјина. Такође, делује да је сада и више него јасно да ће ЕУ остати оно што је и данас, превасходно заједница економски повезаних држава. Центар политичке и војне моћи, целокупног политичког Запада, остаће у Вашингтону. Најбољи показатељ за то јесте одлука Немачке да купи од САД оружје у вредности од око 100 милијарди долара. Протести Макрона, уз препоруку да би набавку требало извршити од европских компанија, нису уродили плодом. Немачка је по овом питању остала непоколебљива. Такође, непосредно након завршетка конгреса Комунистичке партије Кине у Пекингу, Олаф Шолц водио је велику економску делегацију из своје земље у Пекинг. И по овом питању оглуши се о захтеве Макрона да та посета има европски, а не усконационални немачки карактер. Чини се да су оба поменута случаја показатељ да се Немци мире са судбином и да прихватају америчку визију Европе. Делује да су се у Берлину задовољили позицијом регионалне силе и да сматрају да је то њихов садашњи домет. Узмемо ли у обзир да су Париз и Берлин осовина ЕУ и да су Немци изабрали свој пут, онда нам ствари постају јасније. Степен јачања капацитета ЕУ је досегао своје лимите.
Суштински, можемо закључити да је план европских политичких елита да створе моћну Европу благостања и без унутрашњих граница, а која ће на међународном плану поново играти значајну улогу, доживео неуспех. Стратегија да се до тог циља дође уз подршку САД-а показала се као дубоко погрешна. Међутим, за Европљане то није истовремено био знак да се та стратегија мора мењати, већ да се они морају уклопити у планове САД-а на Старом континенту. Очигледно су сувише јаки утицаји који долазе са друге стране Атлантика да би се могли игнорисати, што је рат у Украјини до краја оголио. Самим тим, ако нешто можемо данас јасније да видимо, онда су то обриси западног политичког блока. Водећу улогу у њему ће имати САД које ће преко својих савезника Јапана, Јужне Кореје, Вијетнама, Индије, Малезије, Тајвана радити на обуздавању нарастајуће моћи Кине у Индопацифику, док ће истовремено са својим европским савезницима сузбијати утицај Русије. У годинама и деценијама које долазе, европске земље ће суштински бити сведене на улогу стражара САД-а пред вратима Русије.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Дезмон Динан, Мењање Европе: историја европске уније. Службени гласник, Београд, 2010.
Џон Луис Гедис, Хладни рат: ми данас знамо. Clio, Београд, 2003.
Остави коментар