Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић
Амерички историчар Дејвид Фромкин истиче да је нарочито код грађана Европе неколико година пре избијања великог сукоба постојало осећање да живе у свету без великог ризика од избијања ратног сукоба. Стање унутрашње сигурности грађана, када говоримо о безбедоносном сегменту њиховог живота, преносио се некритички и на поље међудржавних односа. И то није било сасвим без основа. Односи између главних геополитичких супарника у Европи још 1913. године био је такав да није наговештавао спремност на ратни сукоб, упркос бројним нерешеним питањима међу њима. Дипломате Немачке, Француске, Русије, Велике Британије и др. чиниле су напоре да пацификују ратне тежње и планове својих војних кругова, а често и лабилних и превртљивих расположења својих династија. Илустроваћемо то стање духа, следећим интересантним цитатом: „Француска би, истина, волела да поврати територије које јој је Немачка отела пре неколико деценија, али добро обавештени кругови били су сигурни да Француска не би започела рат како би их повратила. Русија, као савезница Француске, имала је поуздане информације о француским званичним погледима. Председник руске владе је 13. децембра 1913. известио цара да сви француски државници желе спокојство и мир. Они су вољни да сарађују са Немачком. Изгледало је да Немачка узвраћа та осећања. Џон Кејгер, водећи политиколог тога времена је тврдио: ‘Нема сумње да су крајем 1913. француско-немачки односи били најбољи у низу година.’“[1]
Оваква очекивања и поглед на ствари мира подупирале су многе чињенице, једна је свакако и период дугог мира између великих европских сила који је уз мале изузетке трајао готово читав век. Ерик Хобсбаум подсећа да пре 1914. године није било великог рата током читавог века. Наиме, таквог рата у који су биле умешане све, па чак и већина великих сила, од великих играча међународне дипломатске игре, што су у то време биле шест европских великих сила (Британија, Француска, Русија, Аустро-Угарска, Пруска, после 1871. уједињена Немачка, а након уједињења и Италија) САД и Јапан. Између 1815. и 1914. године ниједна велика сила се није борила са другом изван свог ужег региона, иако су наравно, биле уобичајене агресивне експедиције империјалних сила или оних које су тежиле да то буду, против слабијих прекоморских непријатеља.[2]
Поред наведеног, осећање перспективе давала је и чињеница да је то био период узлета науке, нових технологија, убрзаног индустријског развоја, глобализације економских односа, развоја туризма и опште културне размене. Чак и на плану спорта обновом олимпијског покрета, отварао се простор за нове облике међународне сарадње и мирољубивог општења међу нацијама. Ипак, у језгру једног таквог света, на површини мирног и просперитетног, радило је ужарено језгро, класно-социјалне напетости, империјалне експанзије, економске похлепе, расне мржње и националне еуфоричности. У једном тренутку то ће језгро еруптирати у до тада највећи ратни сукоб човечанства. Дакле, на неким отуђеним и од јавности скривеним нивоима највише цивилне и војне власти ковали су се планови за неизбежан ратни сукоб. „Напротив, као што је то њена политичка и војна елита увиђала, Европу је захватила трка у наоружању без преседана у историји; на унутрашњем плану, велике силе су биле погођене снажним социјалним, индустријским и политичким сукобима; а генералштабови су стално расправљали не о томе да ли ће рата бити, него где ће и када рат избити.“[3]
ИДЕОЛОГИЈЕ, НАОРУЖАЊЕ И НАСИЉЕ:
Механизми – покретачи Великог рата, како смо их условно назвали, били су бројни. У овом делу рада покушаћемо да наведемо неке за које сматрамо да су били од кључне важности за његово избијање. Један од тих важних фактора свакако је и велика неравнотежа снага између европских сила супарница. Свака велика несразмера у том пољу нужно је генерисала неслагања и водила ка трајнијој нестабилности у међународним односима. Несразмера је постојала како у економској снази и богатству, тако и у степену индустријског развоја, наоружања, укупне војне снаге, колонијалне моћи, унутрашњег државног и националног устројства и сл.
У тада доминантном ставу да се степен империјалне моћи повећава степеном колонијалне експанзије, налазила се покретачка снага за процесе нових колонијалних освајања или прекомпоновања контроле и утицаја на већ постојећи систем односа.[4] У том погледу привредно и војно експандирајућа Немачка је најгоре стајала. Узнапредовала у својој војној и привредној снази, а превладавајући Бизмаркову скепсу према колонијалним освајањима, постбизмарковска Немачка се убрзано спремала за велики искорак у правцу територијалне и економске експанзије. Проблем је лежао у чињеници да је остало још врло мало територија на којима би се могли задовољити нарасли територијални и колонијални апетити Немачке. „Немачка није више била у ситуацији да стекне империју која би била сразмерна њеном статусу највеће европске војне силе. Није више било довољно света. Није било континената за грабеж: није било више Африка и Америка. Без обзира на то, вилхеминска Немачка је и даље – непромошљено – испољавала интерес за прекоморским територијама.“[5] Једини излаз из овакве ситуације је био или преотимање ‘туђих’ већ освојених колонијалних поседа, или територијална експанзија у ширим европским и евроазијским подручјима. У оба случаја то је подразумевало велики ратни сукоб са несагледивим економским и политичким исходима. И ако империјални интереси нису били примарни мотив за избијање ратног сукоба, они су свакако били разлог пораста напетости, али и корекције ратних циљева када је рат већ једном започео.
Један од снажнијих механизама-покретача сукоба, свакако је био и национализам у нарастању. Било је то време процвата национализма у Европи. Новонастале националне државе, журиле су да изврше процесе хомогенизације и стандардизације својих националних идентитета, било да је реч о великим а младим државама (попут Немачке и Италије ) или о малим пре свега балканским државама које су своју независност верификовале одлукама Берлинског конгреса. И једне и друге су настојале да преко система образовања, културе, економије, војске, полиције али и све утицајнијих штампаних медија, изврше снажну консолидацију новоформираног националног корпуса, утврде његове симболе, и политичку перспективу. Ниједна од новоформираних националних држава, као у осталом ни оне старе, нису сматрале постојећа територијална решења као задовољавајућа. Територијална проширења на рачун суседа сматрана су као основни услов потпуног националног заокружења. Национални покрети тога времена имали су противуречну перцепцију решавања националног питања. Њихова демократичност се огледала у чињеници да су свакој нацији признавали право на националну независност и слободу управљања, али са друге стране, однос према националним мањинама није био ни мало демократичан. Нетрпељивост према мањинском питању ишла је до политике пуне асимилације или пак потпуног физичког истребљења. „Национализам је био мржња према једнима, као израз љубави према другима“, истиче Д. Фромкин. Било је то време снажног доживљаја другости као непријатеља, конструисаног или стварног. Тек ће неколико деценија касније Карл Шмит и теоријски уобличити ту манихејску парадигму пријатељ – непријатељ као модел политичке прецепције другости али и дискурзивне експликације непријатељства као идеолошког става. „Наиме, наше ‘колективно сопство’ постоји као дистанца од ‘колективног другог’, али тако да то ‘колективно друго’ није неки идеал другости, већ ‘реално’ дефинисани непријатељ.“[6]
На простору Балкана ови процеси су додатно били компликовани чињеницом да су се велике силе непрестано мешале у решавање појединих националних питања и то тако што су у први план стављале своје националне интересе. Цео процес националне еманципације балканских народа, одвијао се у контексту решавања тзв. источног питања. Његова суштина је лежала у чињеници слабљења војне и политичке моћи Отоманске царевине, и у настојањима појединих сила да те процесе усмеравају у правцу задовољења својих геополитичких интереса, у којима се територијална регресија Османлија употребљавала као повод за ратна сукобљавања народа Балкана.
„Источно питање се састојало у следећем: која ће европска сила успети за себе да приграби просторе, пре свега, југоисточне Европе. Према опште прихваћеном мишљењу то је на дуге стазе било најексплозивније питање међународне политике.“[7] Очигледно да је поред много заинтересованих кандидата највећа страст за новим територијалним проширењем била на страни великих германских царевина. У немачкој верзији, то је био територијални план експанзије и географске екстензије исказан у геополитичкој крилатици Drang nach dem Osten (продор на исток) а у Аустро-Угарској верзији Drang nach dem Sudosten (тежња ка југоистоку). Иако релативно стара геополитичка константа код германских династија, ова тежња је по мишљењу Андреја Митровића била више геополитичка крилатица и поклич, него до краја осмишљен програм геополитичке трансгресије.[8] Упркос чињеници да није био јасно експлициран програм, ово геополитичко усмерење страствено је надахњивало и припремало две царевине за наступајаћа освајања. На правцу главног удара Централних сила у оба случаја налазиће се Србија док ће Бугарској бити нуђено савезништво, а као награда територијално проширење на рачун суседа, а нарочито Србије. „Други балкански рат (1913) и његове последице јесу оно што је убедило Берхтолда и његово министарство иностраних послова да Аустро-Угарска мора уништити Србију. Не треба заборавити да је Беч почео да саставља свој меморандум – план за уништење Србије – две недеље пре сарајевског атентата.“[9] Тактика наступања и међусобног сукобљавања балканских држава обележиће процесе тзв. балканизације, у којима ће се деценијама исцрпљивати и онако слаби национални ресурси за рачун интереса ванбалканских политичких фактора.
Актуелност тзв. источног питања се не може оспоравати ни данас. Разлика је само у смеру кретања његових геополитичких силница – вектора. Данас је оно актуелно, на такав начин, што је модерна Турска држава кроз процесе неоосманизма (ауторизоване од стране А. Давутоглуа као доктрина „стратешке дубине“) исказала намеру да се врати на просторе своје некадашње империјалне моћи, наговештавајући балканским народима периоде трајније политичке и војне нестабилности. У тим процесима и ванбалканске геополитичке снаге, а пре свега САД и Немачка, настоје да остваре реалну и ефикасну контролу и обезбеде своје геополитичке приоритете на том простору.
Још екстремнија оптика будућих ратних сукобљавања, од националне, био је расизам. Он се испољавао у најмање два своја вида. У првом, расизам је био покушај апологије империјалних освајања и доказ властитог виталистичког етоса, који у дарвинистичком маниру промишљања даје право јачима да се изборе за свој нови животни простор. У том контексту расизам је и нека врста идеолошке копрене која је често била основа и за такозвану религијско-културну митоманију и стереотипију, која је опет имала функцију оправдања властитих империјалних акција, тумачених у виду једне профетске мисије ширења културе и цивилизације међу примитивним и заосталим домороцима. „Неки су указивали на расне разлике. Њихово схватање варирало је од истицања психолошке надмоћи беле расе у дарвиновској борби између врста до квазитеолошких догми о историјској мисији – а стога и коначној победи европске цивилизације. Неки су наводили друге биолошке аналогије да би доказали да је империјализам неумитан облик све већег надметања за храну и простор између растућих популација.“[10]
У другом контексту расизам се јавља као најмалигнија форма шовинизма усмереног према неким европским народима, који се виде као фатална препрека судбинског ширења властите нације и њеног права на животни простор. Прошлост, а нарочито будућност, сагледавају се као коначни и одлучни сукоб са тим силама зла, чијом ће победом отпочети дуго чекана зора националног узрастања. Та расна оптика особито је била снажна у младој немачкој држави. Будуће сукобе су видели као неизбежан рат између Германа и Словена, као борбу за животни простор и право немачке расе на управљање светом. „У позадини ових политичких визија лежала је њихова мрачна историјска визија о неизбежном, судбоносном судару између тевтонских и источних народа. Словена и оријенталаца, судара у коме би источни народи, у случају да буду побеђени, постали слуге или робови.“[11] И сам Кајзер је упркос родбинским везама са руским монархом био убеђен у неизбежност и корисност предстојећег сукоба тевтонаца и словена. „Тевтонски против словенског аспекта ове потенцијалне утакмице осликавали су расну мржњу. Осим тога, посматрајући немачку будућност у светлу продора и експлоатације Средњег и Далеког истока, Кајзер је маштао о још једном циљу који је могао постићи само покоравањем словенског света.“[12] У писму аустроугарском министру спољних послова од 23. октобра 1913. године, цар Вилхем између осталог пише: „На дуге стазе рат између Истока и Запада је неизбежан“ а у наставку и „Словени нису рођени да владају него да слушају“. [13] Док је његов начелник генералштаба, Молотке, прижељкујући коначан обрачун, све чинио да до њега дође што пре. „Ја верујем да је рат неизбежан, и то што пре то боље.“[14]
[1] Д. Фромскин, (2006) Последње лето Европе, Жагор, Београд, стр. 20.
[2] Хобсбаум Е. (2002) Доба екстрема, Дерета, Београд, стр.24.
[3] Фромкин Д. стр.237.
[4] види Гаћиновић Р. (2014) Млада Босна, Одбрана, Београд.
[5] Фромкин Д. стр.27.
[6] Стојановић Ђ. (2010) Идеациона формулација непријатеља: Случај Србије, ЦХДР, Сремска Каменица, стр.144.
[7] Фромкин Д. стр.51.
[8] види, Митровић А. (2011) Продор на Балкан и Србија, 1908-1918, стр11-13.
[9] Фромкин Д. стр.238.
[10] Робертс М. Џ. (2002) Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр 115.
[11] Фромкин Д. стр.60.
[12] исто, стр.84.
[13] исто,стр.91.
[14] исто,стр.88.
Остави коментар