РЕДАК ЗВЕР СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1)

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

Време у којем је стварао га није препознало као истинског генија: критичари су му замерали због језика који је био исувише народни и тема које је такође налазио у народу. Та карактеристична обележја прозе Милована Глишића писца су уздигла у очима једног од највећих српских критичара свих времена, Јована Скерлића:

„У земљи где је признатих и непризнатих генија као на гори листа, и где се јубилеји великих људи једнолико нижу као божји дани у години, траје своје дане један писац који је истински стварао, давао дела од несумњиве вредности, и који, у миру и повучености, полузаборављен, ради своје послове и чека праведнији суд поколења“ (Скерлић 2005: 5).

Скерлић наводи и да је Глишић несумњиво оснивач српске сеоске приповетке, а не Јанко Веселиновић и Лаза Лазаревић, који су ишли стазама које је он утабао. Међутим, Глишићева проза се не окреће истом типу људи какви су јунаци прича његових савременика. Његови су јунаци на прагу нових времена, где се пријатељство не цени, а поштовање и поштење се извргавају руглу. Његови су јунаци заплетени у мрежу моћи гладне власти, која на све начине покушава да сељаку узме и оно мало што му је остало. У „Глави шећера“ писац говори о финоћи и лепоти капетана Максима Сармашевића, критикујући пискарала која у својим текстовима нагрђују капетане као да су сви исти, а до краја приповетке испостваља се да је Максим грднији од сваког. Парадокси су својствени Глишићу, најзад, морамо имати на уму „да је један од отаца српског реализма био у ствари зачетник и покретач отпора реалистичкој искључивости“ (Палавестр 1986: 338).

Глишићев отпор реалистичкој искључивости заправо је његова потреба да ослушкује срце народа и његове приче. Велики број критичара пише о Глишићевој фасцинацији страшним причама које је пред спавање слушао као дечак, а које су му више пута послужиле као основа за причу или мотив за заплет. У тренуцима када је Глишић почињао да пише, традиција српске књижевне фантастике на коју се могао угледати није била занемарљива, само је добро била прикривена рационалним кључевима који су фантастичне склопове и појаве на крају представљали као варку или трик. Није случајан Глишићев манир да своју најпознатију приповетку о прослављеном вампиру Сави Савановићу „После деведесет година,“ организује и представи као бајку^[1]. Чак и остале „своје фолклорнофантастичне приче често ставља у уста фиктивног приповедача из народа“ (Дамјанов 2011: 255). Све приче у којима је присутно онострано, нечиста сила која у глуво доба покушава да помрси конце путника намерника, говори неко ко је ту причу чуо од неког (ко је ту причу можда чуо од неког другог), тако да ми никада не слушамо сведочење директно од онога ко је „награисао“, односно из прве руке. Али те приче нису резултат рекла-казала препричавања, већ онај који приповеда на све могуће начине покушава да увери слушаоце да је тако и било, јер и он сам у то искрено верује. У неким епизодама писац се сам поиграва наивношћу људи, демистификујући појаву која се описује као чудна или чудесна. Завршетак приповетке „Брата Мата“ најбољи је пример ове тврдње: „Читалац је сигурно опазио да је ова приповетка некако замршена и мало нејасна. То је све зато што је у њој врло мало истине“ (Глишић 1995: 134). Али чак и то му је у критици замерано, јер и поред наговештаја да је реч о причи о лажном вампиру који својом појавом одбија просце од лепе удовице Смиље, писац као да има потребу да то додатно објасни, што критичари сматрају могућом увредом за оног који чита или могућношћу да је писац у другим приповеткама прећутао истину (Јерков 1995). Овај, како га је Александар Јерков назвао, „поетички конфликт“, може бити и одблесак постојања предромантичарске традиције у Глишићевом стваралаштву, јер је фантастично из те епохе најчешће на крају дела откривано као трик са логичким објашњењем. У књизи Вртови нестварног Сава Дамјанов поставио је велики знак питања пред владајућу парадигму XIX века која заговара разум, логику и смисао, и показао да је фантастика постојала и у предромантизму, само је била прикривена због владајуће слике историјске књижевности, која је показала „одуство слуха за све што је различито од њене монолошке истине“ (Дамјанов 2011: 17). Захваљујући овој књизи сазнајемо да је фантастика у предромантизму постојала у романима, епском песништву, драмама, кратким прозним формама, популарнонаучној, филозофско-есејистичкој и мемоарско-путописној прози. Иако су нека дела фантастична у целости, значајан број фантастику ипак крије у назнакама, а могућности да се појави реализоване су кроз хорор, пројекцију сакралног, ониризам, фолклор, а најчешће је разрешена просветитељско-рационалистичким кључем. Историје српске књижевности фантастику ове епохе не помињу, већ њене почетке везују за приповетке Милована Глишића.

„Фантастично, то је неодлучност што је осећа биће које зна само за законе природе, када се нађе пред наоко натприродним догађајем“ (Тодоров 2010: 27). Неодлучност код Глишићевих јунака постоји, али у сасвим малим дозама, док је дискутабилан део који се односи на биће „које зна само за законе природе“. Илустративан пример јесте прича „Редак звер“: „У Космају се виђало и вампира, и вештица, и здухаћа, и дрекаваца, и сваког чуда, али – дивљих људи никад дојако“ (Глишић 2001: 154). Из овог примера јасно је да су људи из Неменикућа под Космајем већ упознати са праксом појављивања нечистих сила у њиховом крају: стари чича-Ненад памти десетине вампира, чак је лично убио три, а стара баба-Вишња којој расту трећи зуби и која је видовита, виђала је и куге и виле. Глишић овде поентира завршетком приче, где је страх људи од дивљег детета заправо представљен као страх од непознатог, иако то непознато не мора бити нечиста сила, већ мајмун – животиња коју никада нису имали прилику да виде. Тон приче је хумористичан, сељаци виде да „није чист посао“ (реченица која је опште место Глишићевих прича из домена фантастике), питају се откуд да је тај „анатемњак“ баш ту дошао. „Али, шта ћеш? Данас се свет изопачио, па, боме, и напасти којекакве наилазе и ето, најпосле – дивљих људи“ (Глишић 2001: 155). Управо та реченица једна је од главних карактеристика прозе Милована Глишића – критика новог, рефлектованог на понашање људи који се отуђују до те мере да и сабласти почињу да ходају њиховом земљом. Са друге стране, у причи „Награисао“ описује се Змајевац, место где су се змајеви некада купали и ту остављали своје отресине, од којих су људи правили амајлије, али њих више нема јер „свет се данас изопачио, па ни змајеви не долазе више“ (Глишић 1995: 31).

Критика новог времена највише је присутна у причи „Ноћ на мосту“, у приповедању чича-Ђурађа који се са сетом сећа времена побратимства, када су људи били спремни да притекну у помоћ и незнанцу, док је у данашње време реч пријатељство изгубила свој значај. Критикују се кафане и нерад младих, најчешће кроз приказивање иметака људи који су у тадашње време све сами стекли, па и одржали и увећали. Дидактичка нота која је заступљена у овим причама без улепшавања критикује све оно што епоха у којој Глишић ствара, у складу са именом „реализам“ препознаје као ману друштва.

Витомир Вулетић набраја четири фактора која су утицала на појаву српске реалистиче приповетке: друштвено-историјске промене, српску писану традицију, однос наше књижевности према развијеним европским књижевностима и улогу народног усменог прозног стваралаштва. Овај последњи фактор имао је највећи утицај на Милована Глишића, који је био „свестан лепоте и употребне уметничке вредности народног језика“ (Вулетић 2001: 7). Када се то укомбинује са светом који је упознао преводећи Гогоља – вампирима, вештицама, ђаволима, вукодлацима, вилама и осталим натприродним силама, резултат су приче попут „Награисао“, „После деведесет година“, „Ноћ на мосту“, „Глава шећера“, па и „Брата Мата“, „Редак звер“, „Задушнице“. Шеснаест од двадесет две Глишићеве приче јесу са села, а чак и у онима где онострано није у првом плану, писац показује свест о њему: у „Злослутном броју“ јунак страда због сујеверног страха од броја 25 који га прогони, „У зао час“ Цветкова судбина се одређује у ноћној олуји када иза себе чује тутањ и јаукање.

„Вештице, виле, вампири, вукодлаци, дрекавци, живели су на тавану његове куће, на његовом гумну, у потоку крај његове куће, на сеоском гробљу, провлачили су се кроз његов димњак. Свега се тога он у детињству плашио, а сада се с благим, па и носталгичним осмехом свега сећао. Са дистанце је тек могао сагледати благо народне маште“ (Вулетић 2001: 10).

Према типологији Цветана Тодорова, Глишићеве приче могли бисмо окарактерисати као чудесне јер „чудесно остварује то немогућно јединство предлажући читаоцу да верује не верујући заиста“ (Тодоров 2010: 80). Чак и сам писац то предлаже додавајући поднаслове својим причама: „Ноћ на мосту (приповетка из народног веровања)“, „Задушнице (визија)“, „После деведесет година (приповетка по народном веровању)“. Најразличитије силе ходају по тлу Глишићевих приповедака. Жртве су људи који у глуво доба тумарају по хтонским местима, враћају се кући преко раскрсница, дубодолина и мостова, ризикујући да се заплету у вилино или џиновско коло, да их појури и нападне црно дете. Након сусрета са оностраним људи падају у постељу. Мића Данојлић уочава да су људи под теретом великих брига или пред велику болест најчешће мета нечистих сила, јер се „и сама брига, и сама патња, буде у човеку као вампири“ (Данојлић 1965: 7). Примера ради, Радан Радановић је на броду под воденицом у глуво доба видео „малено детенце, као ћупић“ (Глишић 2005: 66), у време када је носио главу шећера, симбол власти и несреће коју ће власт донети њему. Црно дете напало је Радана, борило се са њим читав сат, до појаве првих петлова, када онострано и у другим приповеткама губи моћ и нестаје. Дете му се тада обратило: „Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно, ту је глава шећера“ (Глишић 2005: 67). Дете нестаје^[2], али глава остаје, да потврђује немоћ поштених људи и моћ оних покварених, да прогони Радана до страдања – расула породице и његове робије. Интересантан детаљ јесте смех црног детета („Ха, ха ха“), како Радан каже „некако сасвим извраћен“, који се појављује и у причи Ноћ на мосту („Хи, хи, хи“ и „Хо, хо, хо“) – звук који је праћен језом оног који слуша како из детета настају ти неземаљски гласови. Животиње су најчешће носиоци оностраног, а то је све ђаво који има способност метаморфозе, те може бити било која животиња. И мушкарац може бити представник нечисте силе: ако за живота прода душу ђаволу, попут Новака из приче „Ноћ на мосту“ или ако се након смрти повамири, као Сава Савановић, најпознатији српски вампир.

ЛИТЕРАТУРА

Примарна литература:

Глишић, М. (1995). Брата Мата. М. Глишић, Изабране приповетке. Београд: Драганић.

Глишић, М. (1995). Награисао. М. Глишић, Изабране приповетке. Београд: Драганић.

Глишић, М. (2001). Редак звер. М. Глишић, Изабрана дела: Милован Глишић. Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Глишић, М. (2005). Глава шећера. Београд: Народна књига.

Глишић, М. (2005). После деведесет година. М. Глишић, Глава шећера. Београд: Народна књига.

Секундарна литература:

Вулетић, В. (2001). Глишићево казивање о животу. М. Глишић, Изабрана дела: Милован Глишић. Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 5–25.

Дамјанов, С. (2011). Корени модерне српске фантастике. С. Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици). Београд: Службени гласник, 15–249.

Дамјанов, С. (2011). Српска фантастика од средњег века до постмодерне. С. Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици). Београд: Службени гласник, 249–271.

Данојлић, М. (1965). Вампири и зеленаши Милована Глишића. М. Глишић, Приповетке. Београд: Просвета, 5–15.

Јерков, А. (1995). Поетичке промене и савремено читање прозе Милована Ђ. Глишића. М. Глишић, Изабране приповетке. Београд: Драганић.

Новаковић, Б. (1998). Милован Глишић. М. Глишић, Приповетке. Београд: Издавачко предузеће Рад, 5–17.

Палавестра, П. (1985). Критичке одлике српске фантастике. П. Палавестра, Књига српске фантастике. Београд: СКЗ, 7–42.

Палавестра, П. (1986). Историја модерне српске књижевности. Златно доба (1892–1918). Београд: СКЗ.

Радин, А. (1996). Мотив вампира у миту и књижевности. Београд: Просвета.

Радин, А. (1997). Како је реч ʻвампирʼ из Србије отишла у свет? Из књижевности: поетика–критика–историја: зборник у част Предрага Палавестре. Београд: Чигоја штампа, 187–197.

Скерлић, Ј. (2005). Милован Глишић. М. Глишић, Глава шећера. Београд: Народна књига, 5–22.

Тодоров, Ц. (2010). Увод у фантастичну књижевност. (прев. А. Манчић) Београд: Службени гласник.

[1] Место у коме почиње прича представљено је бајковито, „чак онамо преко брда и врлети“, као и време: „Још онда кад су Зарожани затурали вилама орахе на таван, кад су појили врбу и сејали со, кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе…“ (Глишић 2005: 164).

[2] Александар Јерков наводи да уверљивост демонских сила зависи од тога колико је Радан био трезан (Јерков 1995: 246).