Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У Вуковом Рјечнику вампир је исто што и вукодлак. Изједначава их вероватно зато што је вук један од главних атрибута бога подземља, и то вук који је стар и хром, а хромост је једно од главних обележја које поседује нечиста сила. Стога није чудно што Миладина из Глишићеве приповетке „Награисао“ успева да излечи Роми Вук, врач који храмље на леву ногу. Реч „вампир“ се сматра аутентичном српском речју, популаризованом 1725. године када се у Кисељеву повампирио Петар Благојевић и изазвао епидемију. Ана Радин тврди да је „уосталом, када је о самој Србији реч, тешко замислити да су вампири ʻчекалиʼ све до 1725. односно 1732. да се први пут ʻпојавеʼ у земљи где се у њих веровало од давнина“ (Радин 1997: 187). Старија дефиниција вампира ову нечисту силу углавном представља као демона, односно човека који је умро па почео да долази међу свет и људима наноси несрећу и да их убија сисајући им крв. Код нас преовлађује млађе, анимистичко схватање по ком је „вампир нечиста душа претка која се у лику покојника, као мртвац, појављује међу људима и обавља митске радње“ (Радин 1996: 19). Обележје вампира јесте бели огртач (што је добро познато Мати из приче „Брата Мата“ када успева да заплаши Смиљине просце), јављају се ноћу, најчешће око воденица поточара, „животни век“ им је од 40 дана до 90 година, а предиспозиције да постане вампир има онај човек који је за живота био грешник или је непрописно сахрањен (у причи „Глава шећера“ олуја је подигла гроб и на кантару разнела црне кости човека који је за живота криво мерио). Вампира могу уништити вампирџије, људи без сенке, суботани, крсници. У ову типологију спадају и странци, што је значајно због Глишићеве приповетке „После деведесет година“, јер Страхињ је странац, он побеђује нечисту силу у туђем селу, а све како би освојио девојку коју воли и доказао своју храброст. Иако куражан, престравио се када је пуцао на Саву Савановића, који је први пут после деведест година остао без вечере. Међутим, метак од сребрног марјаша није довољан, потребно је и уништити гроб вампира. Као у некој бајци, гроб се налази на необичном месту, у кривој јарузи под рачвастим брегом.
„Међу Србима је уобичајемо превођење сеновитих животиња преко гробова, нарочито вранаца, најбоље непочишћених. У оном гробу преко којег вранац не сме да пређе него се и узјогуни, рже, пропиње и отима – лежи вампир“ (Радин 1996: 56).
Међутим, то је довољно тек за лоцирање гроба, потребно је да поп очита опело и да се „мешина пуна крви и слузи“ залије светом водицом, како би се вампир заувек упокојио. Иако је из Саве утекао лептирак (који није могао много наудити), Страхињ је прошао свој иницијацијски задатак и коначно је могао да ожени Радојку, и тако је ова прича из епохе реализма добила срећан крај.
Страх животиња од нечистих сила Глишић је описао у причама у којима се путници у глуво доба сусрећу са злом: у „Глави шећера“ волови запињу када се на кола попне црно дете, у причи „Награисао“ Миладинов коњ скаче у страну, фркће, унезверен је, хоће да збаци газду и неће да иде преко дубодолине. Оглашавање петлова доноси олакшање онима који се боре са нечастивим, јер утваре тада нестају. Када је Иван из приче „Ноћ на мосту“ нагазио на џиновско коло, Новак му је помогао и његовом сину објаснио шта се заправо десило. Према Новаковој причи, џинови су раније владали земљом, у некрштено доба, па их је цар Константин сатерао на капију у мрачни вилајет, али ноћу се губи граница између тог вилајета и крштене земље, тако да је ноћ опасна, нарочито ако је глува и сура, као што је била та у којој је Иван страдао. Па ипак, излечење је могуће, али цена је била страшна – Иван је морао да преноћи на средини моста у вечери младог петка, али није смео да се помери, нити да се огласи. Читаву плејаду зла тада је видео Иван, од црног јарета са дугачким репом који је ослоњен на стражње ноге, до репате деце исплажених репова која су контаминирала простор око њега. Читава армија којекаквих створења појавила се на мосту, нападајући га и љуљајући мост тако да се Ивану чинило да ће погинути сваког тренутка. Звукови који су испуштали били су језиви: гребање, гроктање, пиштање, цичање, звиждање, звекет букагија. Као награду за своју истрајност, Иван је чуо запевање петлова и писку нечастиве силе која се сурвала под мост. Од тада није скидао своју амајлију, а одузети удови су се повратили. У овој причи, нечастиви нема само обличја која су раније поменута: овде се јављају и три пласта сена која Новак идентификује као чуваре џиновског кола, камење које одјекује и звецка, звукови који су неухватљиви и сенке.
За избављење од нечисте силе, потребно је да се изврше одређени обреди које познају стари људи који се могу да „заварче“ и да читају из много старих књига. Ивану није био довољан несрећни боравак на мосту, морао је да искористи записе које му је Новак послао, све у одређено време и на одређеном месту. И поп Ивко из „Брата Мате“, који се моли богу „да сачува сваког хришћанина ђавоље маштаније“ (Глишић 1995: 125) има лек за нестанак ђавољег детета: треба у глуво доба уочи младог петка расути шаку земље са гроба по планини. Како је читава прича о детету била измишљена, они који су обавили овај језиви посао, описали су га сасвим у складу са очекиваним расплетом, што значи да су добро познавали праксу уништења зле силе. Уопште Глишићеви јунаци не сумњају у постојање нечастивих појава и верују у приче о страдањима људи од стране зла. Због тога се у овим причама „необјашњиво и судбинско деловање натприродних сила претвара у деловање сујеверја и страха, или у последицу обмане“ (Јерков 1995: 245). Међутим, и то сујеверје може бити уграђено на погрешно место, те је критика приповетку „Задушнице“ препознала као добру до оног тренутка када се прича „утопила у сујеверним таласима необјашњивих појава“ (Новаковић 1998). И овде је паду несрећне жене у постељу претходио необичан сусрет на гробљу са седим старцем који јој је рекао да се утиша и да ни случајно не пробуди његову уснулу љутиту старицу. Нера није умрла, али је након оздрављења померила памећу, од силне туге и визија које су је мориле.
Глишић у свему даје предност селу у односу на град, чак и показује да је „свет шири и разноврснији од искуства доступног у сеоској заједници“, као што презентује у причи „Редак звер“. Он то не ради са подсмехом већ прави добронамерну шалу на рачун сељака који раније нису видели мајмуна. Његов језик је такав да га свако може прочитати и разумети, он се фамилијарно односи према читаоцима и својим коментарима их уграђује у причу. У граду влада декаденција која се шири и ка селу, истискајући оно најбоље из њега, попут рада и пријатељства, а у селу је највећа опасност од чини које се нехотице могу нагазити, али и за то има лека. Међутим, једна приповетка представља отклон од ове тврдње, јер се настрадали јунак никада није до краја опоравио, а прича описује његову кућу у прошлости у пуном сјају, а у време приповедања опалу и разрушену. „Награисао“ је прича о увелом, а некада ненадмашном домаћину Миладину Малешићу, који није веровао у приче о страдању од стране демонске силе, а то се и њему десило. Узверен је, све га боли, плаши се часног крста, одузет је и никакве враџбине не помажу, све док се не обрати Ромом Вуку у Жабарима, који након тајног обреда који кришом посматра Миладинова породица (што је могућ разлог за непотпуни опоравак) задаје и додатне обреде који се изводе на празник на необичним местима у понављању од три пута. Тек након неког времена, у изненађујуће добром расположењу, Миладин је испричао све о кобној ноћи у којој је ошинуо необичног човека и испред куће нашао изукрштано бело платно, што је последње чега се сећао, до појаве Ромог Вука. Крај приче говори и о помало заборављеној моћи речи: „Поменуло се, не повратило се!“ (Глишић 1995: 41). Моћ речи у традиционалној култури Срба представља велику амајлију и заштиту оном ко изговара.
„Свет фантастике постао је привлачан, људи су се уморили од истине“ (Палавестра 1985: 8). Препознавши ту промену у свом народу, Глишић је приказао реалног човека који живи и ради у реалном времену и на реалном месту, али који се свакодневно сусреће са натприродним. Он је нашао начина да се избори за слово које је желео да представи читалачкој публици и показао да тековине усмене традиције и те како могу да живе у сваком времену, преобликоване у ново рухо. Један од разлога појаве реалистичке приповетке у XIX веку јесте вера у мењање друштва помоћу књижевности. Глишић је свет свог детињства и усменог казивања транспоновао у причу, обогаћујући њене садржаје.
ЛИТЕРАТУРА
Примарна литература:
Глишић, М. (1995). Брата Мата. М. Глишић, Изабране приповетке. Београд: Драганић.
Глишић, М. (1995). Награисао. М. Глишић, Изабране приповетке. Београд: Драганић.
Глишић, М. (2001). Редак звер. М. Глишић, Изабрана дела: Милован Глишић. Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Глишић, М. (2005). Глава шећера. Београд: Народна књига.
Глишић, М. (2005). После деведесет година. М. Глишић, Глава шећера. Београд: Народна књига.
Секундарна литература:
Вулетић, В. (2001). Глишићево казивање о животу. М. Глишић, Изабрана дела: Милован Глишић. Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 5–25.
Дамјанов, С. (2011). Корени модерне српске фантастике. С. Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици). Београд: Службени гласник, 15–249.
Дамјанов, С. (2011). Српска фантастика од средњег века до постмодерне. С. Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици). Београд: Службени гласник, 249–271.
Данојлић, М. (1965). Вампири и зеленаши Милована Глишића. М. Глишић, Приповетке. Београд: Просвета, 5–15.
Јерков, А. (1995). Поетичке промене и савремено читање прозе Милована Ђ. Глишића. М. Глишић, Изабране приповетке. Београд: Драганић.
Новаковић, Б. (1998). Милован Глишић. М. Глишић, Приповетке. Београд: Издавачко предузеће Рад, 5–17.
Палавестра, П. (1985). Критичке одлике српске фантастике. П. Палавестра, Књига српске фантастике. Београд: СКЗ, 7–42.
Палавестра, П. (1986). Историја модерне српске књижевности. Златно доба (1892–1918). Београд: СКЗ.
Радин, А. (1996). Мотив вампира у миту и књижевности. Београд: Просвета.
Радин, А. (1997). Како је реч ʻвампирʼ из Србије отишла у свет? Из књижевности: поетика–критика–историја: зборник у част Предрага Палавестре. Београд: Чигоја штампа, 187–197.
Скерлић, Ј. (2005). Милован Глишић. М. Глишић, Глава шећера. Београд: Народна књига, 5–22.
Тодоров, Ц. (2010). Увод у фантастичну књижевност. (прев. А. Манчић) Београд: Службени гласник.
Остави коментар