Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Реконкиста (шп. Reconquista) представља историографски конструкт који потиче из средњег века и означава поново освајање Пиринејског полуострва (Шпаније и Португала) од стране хришћана, те протеривање Арапа са истог. У средњем веку Шпаније у модерном смислу нема, те је овај појам коришћен и како би ујединио хришћанске краљевине Иберијског полуострва, у првом реду Кастиљу и Арагон. Осим њих, на тлу Пиринејског полуострва постојале су још и Навара, Леон, Галиција, те Португал, који је испрва био грофовија а потом независна краљевина.
Сам појам реконкисте нешто je што се понајвише почело користити унутар цркве, управо са намером да се ојача хришћански елемент у Шпанији, те да се око идеје хришћанске вере и протеривања муслимана, који су перципирани као неверници, оформи још једна нова хришћанска држава у Европи. У том контексту се током средњовековне епохе користила и титула imperator totius Hispaniae које су владари појединих шпанских краљевина узимали.
Када је реч о реконкисти она има у ствари два почетка. Први је везан за само муслиманско освајање Пиринеја. Још 707. Арапи, односно флота из Ифрикије напала је Балеарска острва. Знамените 711. године Берберин Тарик бин Зијад, берберски војсковођа, прелази мореуз (Хераклове стубове) по њему назван Џебел ал Тарик (Тарикова стена) или Гибралтар. Он је уз помоћ, по легенди, љубоморног грофа Јулијана, чију је жену завео последњи визиготски краљ Родерик, видевши је како се купа гола, потукао код Хелес дела Фронтере Визиготе, и све до 713, сем северозапада, подручја северно од Ебра, завладао целим Пиринејским полуострвом. Од тада па све до 1492. године Арапи, односно муслимани разнородног порекла, владали су деловима или целим Пиринејским полуострвом.
Почетак реконкисте смешта се још у 718. годину, када се збила знаменита полулегендарна битка код пећине Ковадонге (Овиједо) где је потомак визиготске аристократије Пелазго (Пелајо) победио Арапе уз помоћ Мајке Божије. Према шпанским, односно хришћанским изворима победио је 300.000, а према арапским 300 својих противника. Вероватно је да је у оба случаја цифра претерана, те да, ако је и било ове битке, она није била већих размера, али је, како то често бива у историји, попримила велики значај. Нешто слично ће се десити и 732. године са битком код Поатјеа. Но, вратимо се Пиринејском полуострву. Пелајо се прогласио краљем Астурије, њен први краљ, а Астурија прва хришћанска држава која ће предводити реконкисту.
Муслимани су владали великим делом Шпаније која је названа Ал-Андалус, по племену Вандала које је некада ту живело. Седиште муслиманске државе прво је била Гранада а потом Кордова где је од 929. године столовао халифа. Но, нити муслимански, нити хришћански делови Иберијског полуострва нису били јединствени. Оба су била расцепкана на бројне државице које су се међусобно сукобљавале за превласт. Неретко су сарађивали хришћански владари са муслиманским, а против других хришћанских и обрнуто – муслимански владари су се окретали хришћанским владарима као савезницима у борби против својих истоверних противника.
Но, 11. век донео је велике промене у Европи. Клинијевски покрет, који је назив добио по истоименој опатији у Француској унео је свеж дах и реформисао цркву из темеља. Истовремено, будиле су се и идеје о ослобађању хришћанских територија које су биле под влашћу неверника, како су муслимани неретко називани. У таквој ситуацији на трон Леона засео је краљ Алфонсо VI (1065–1109). Алфонсо VI други је по реду син краља Фернанда I и његове жене Санће од Леона. Према ранијем договору са браћом око поделе земље, њему је припала сама владарска круна, сама Краљевина Леона, и права на Емират Толеда, што је од посебног значаја за ову тему. Наиме, управо је пад овог града пре тачно 940 година представљао једну од кључних прекретница реконкисте.
Са својом браћом Гарсијом од Галиције и Санчом од Кастиље (1065–1072) ратове је водио све до 1090. године. Од 1076. године покреће велику територијалну експанзију и тежи да освоји што је више могуће подручја, како под муслиманском влашћу, тако и под управом других хришћанских краљева. Проширио је власт на баскијске земље Риоху, Вискају и Гипозкој и позвао западноевропске феудалце у борбу с Арапима. Можемо рећи да је Алфонсо VI од Леона и Кастиље један од првих монарха са подручја Иберијског полуострва који је остварио контакт са западноевропским феудалцима. Тиме је реконкиста добила посебан замах, а овај позив, те заједничка ратовања са феудалцима из Француске првенствено, донели су још неке важне последице не само за Европу већ и много шире.
Алфонсо 1077. године добија титулу императора читаве Шпаније. Полако одлучује да се окрене ка Арапима и да крене у освајања територија под њиховом влашћу. Он се још и раније мешао у унутрашња питања арапских таифа, односно државица, територија, како су се називале. Са таифом Севиље Алфонсо је заједно поразио таифу Гранаде, а таифу Толеда помогао је у борби против Кордобе. Владар арапске државе (таифа) Толеда Јахја Ал-Мамун из династије Дулнунида убијен је у Кордоби и наслеђује га унук Јахја Ал-Кадир који је 1084. године почео да протерује присталице Алфонса, упркос краљевој помоћи коју му је пружио. У јесен 1084. године Алфонсо VI се улогорио код Толеда, да би вршио сталан притисак на град док не доведе јачу војску. Сам краљ се вратио у Леон децембра 1084. године. Долази са великом војском у пролеће, успешно искоришћава ситуацију у којој Ал-Кадир није могао озбиљније да се супротстави и отприлике након два месеца опсаде осваја Толедо 25. маја 1085. године. Нешто раније споразумео се (6. маја) са муслиманима, да сачувају животе и имовину, а потом и са јеврејском заједницом. Поменимо само овом приликом да је Толедо један од највећих јеврејских центара Европе око 1000. године са једном од најимпозантнијих синагога уопште.
Јахја Ал-Кадир се предао, али касније бива признат као владар у Валенсији. Алфонсо, као што је речено, 1085. године Толедо заузима и то је истински почетак реконкисте, стратешки важно јер прекида одбрамбени континуитет Мавара и Толедо је био стара визиготска престоница. На тај начин остварује се идеолошки и директан континуитет са римском епохом, те визиготском краљевином. Тако се обезбеђује и легитимитет владара као наследника визиготских краљева, те и ослободиоца старе престонице. Поред тога, његов геостратешки положај у центру полуострва значио је не само речени прекид одбрамбеног ланца код Мавара, већ и могућност да се држава шири буквално по целом Иберијском полуострву. Но, као што је то често случај, ово освајање јесте имало велике и важне последице, али је Алфонсова владавина наишла на много већег противника коме се није могла супротставити. Испрва, Алфонсо је имао много успеха. Пао је Мадрид и инкорпориран је у Кастиљу заједно са Толедом што има велике последице до данас.
Ношен великим заносом након пада Толеда, Алфонсо се надао даљим великим освајањима. Поменимо да, нимало случајно, овај град постаје и црквено средиште, а надбискупија у Толеду је добила посебан високи значај у целој Шпанији. Освајања се настављају, Алфонсо заузима у значајној мери Андалузију али губи годишњи данак који су му бројни муслимански емири плаћали. Потом, 1086. године Алфонсо трпи пораз од Арапа код Саграхаса, затим су уследила још два пораза 1097. године код Консеугра и 1108. године је поражен код места Уклес, чиме губи надзор над Валенсијом коју је освојио 1099. године Сид, и 1118. над Сарагосом. Ћерку Ураћу је удао за арагонског краља Алфонса I el batallador. Тиме је пред крај владавине ојачао целокупну позицију Кастиље.
Помен Сида показује да се ради о историјској личности. У питању је наравно Родриго Дијас де Бивар, шпански епски јунак и по шпанској традицији највећа личност и херој реконкисте. У историјској истини, припадао је нижем племству, борио се у реконкисти, служио је управо Алфонса VI од Леона и Кастиље, али је у одређеном периоду био и у служби муслимана. Родриго је био вазал маварског краља Сарагосе, Алмутамина, који се у то доба борио против муслиманског краља Лериде. Због тога, многи сматрају да је морао да пређе на ислам. Но, најзначајнији је као господар Валенсије. Занимљиво је рећи да је Сид освајање Валенсије извршио у име краља Алфонса VI, тако да је Валенсија до Сидове смрти 1099. године била под врховном влашћу Кастиље.
Дакле, видимо да је епоха пада Толеда пре 940 година, доба и када је Ел Сид војевао. Ово је период историје Иберијског полуострва када се на одређени начин стварају елементи који су утицали на јачање идеје реконкисте, хришћанског јунаштва и херојске борбе против Мавара, муслиманског завојевача који је у ово време већ скоро четири века владао великим делом Пиринејског полуострва. Ово је епоха и Првог крсташког рата. Управо су неки од учесника борбе против Арапа у Шпанији и Португалу били задојени тим великим религијским духом који је утицао и на сабор у Клермону 1095. године. Већ наредне, 1096. масе крсташа надахнуте су верским ентузијазмом, слично онима вођеним идејом реконкисте, кренули у ослобођење Јерусалима и целе Свете Земље од такође муслимана.
Овакав прилично сличан наратив, може читаоцу ових редова да приближи још више значај годишњице пада Толеда и целе владавине краља Алфонса VI од Кастиље и Леона. Овај владар је у својој епохи много учинио за процес ширења Кастиље. У политичкој стварности, као што се могло видети из претходних неколико редова, сарађивао је итекако са муслиманским владарима. Водећи се древном римском максимом завади па владај, користио је сваку прилику да прошири своју територију. Не треба наравно заборавити нити пренебрегнути да су исту политику водили и остали хришћански, те муслимански владари на Пиринејском полуострву у својој борби против кастиљскога владара. Но, пад Толеда 1085. године те наслов императора целе Хиспаније представљао је јако значајан тренутак за даљи ток историје целе Шпаније. Идеја реконкисте постала је све живља, а као последица настају и витешки редови на Пиринејима који су имали задатак да се боре против муслимана. То су били Калатрава, Алкантара, Сантјаго, те Авиз у Португалу. Коначно, темплари су узели великог учешћа у освајању територија од Мавара.
Но, вратимо се за час каријери краља Алфонса VI. Владари таифа Севиље, Бадахоса и Гранаде да затраже помоћ муслимана из северне Африке, где је на власти била династија Алморавида, а чији је емир био Јусуф ибн Тасхин. Ова је династија била берберског порекла, врло ратоборна и верски занесена, а владали су Мароком. Од 1090. па све до 1102. године краљ је могао само да гледа како његово животно дело пропада под налетом ове војнички немилосрдне и фанатизоване војске из Марока. Најпре је 1090. године пала тврђава Аледо, стратешки доста битна у Мурсији. Наредне године је у муслиманске руке наново пала Гранада, некада бљештава престоница хилафета и једно од седишта муслиманскога света током 10. столећа. Исте 1091. године је пала и Севиља, један од најзначајнијих таифа у целој Андалузији. Овај град је тек век и по касније коначно био у хришћанским рукама. На концу, 1094. године Јусуф ибн Тасхин са својим Алморавидима заузима и Бадахоз. Сарагосу и Валенсију је бранио Сид, као свој посед, али после 1102. године и оне падају у руке Алморавида.
Алфонсо VI се женио најмање пет пута, и имао најмање две љубавнице за које се знало и које су му подариле углавном наследнице. Његов син Санчо погинуо је 1108. године код Уклеса, а Алфонса је наследила ћерка Урака. Његово дело остало је као нека врста аманета даљим владарима. Међутим, више у идеологији неголи у стварности. Ако погледамо историјску реалност, пад Толеда пре 940 година, у мају 1085. године имао је велики значај. Објективни спољнополитички разлози, као и унутрашњи сукоби, успорили су реконкисту. Муслимани су били у офанзиви скоро још један век. Алморавиди и након њих Алмохади владали су добрим делом Иберијског полуострва, а хришћанске су се краљевине бориле за независност и превласт. Али, од 1212. године и битке код Лас Навас де Толоса ствари су се нешто промениле. Када се, ипак, од средњег века наовамо, окретало ка реконкисти, пад Толеда и целокупна делатност Алфонса VI добијали су посебан карактер заоденут у епско, хришћанско и идеолошко. Како је био савременик, противник и сизерен Ел Сиду Кампеадору, то је његова личност добијала још више на значају. Ова годишњица је добра прилика да се подсетимо једног веома значајног догађаја из историје Шпаније, те да дамо мало више историјски контекст једног догађаја. Историја Шпаније и уопште Иберијског полуострва у средњем веку није можда толико позната, што је још један разлог више да се о 940. годишњици пада Толеда прича о реконкисти и Сиду из више перспектива.
Остави коментар