Аутор: Владимир Добросављевић
Садашњи сазив Скупштине Црне Горе, резултат је парламентарних избора одржаних трећег јуна 2023. године. Након њих уследили су вишемесечни преговори око формирања скупштинске већине и избора Владе. Из данашње тачке опсервације, занимљиво је пратити еволуцију позиција унутар најјаче групације по изборним резултатима, Покрета Европа сад!, и њених тадашњих челних људи, Милојка Спајића и већ изабраног председника државе, Јакова Милатовића. Ту се пре свега мисли на спремност да се прихвати партиципација у извршној власти политичких представника српске етничке заједнице, оличених у коалицији За будућност Црне Горе. Наиме, од парламентарних избора из августа 2020. године, када је у овој земљи по први пут у историји дошло до промене власти на демократски начин, уметнут је наратив у ком је прихватљиво да политички представници Срба подржавају извршну власт, партиципирају у локалним самоуправама и буду на функционерским позицијама у државном систему управе, али да још увек није оправдано да и формално постану део егзекутиве. Изговор за овакав ексцентричан став, пронађен је у наводној резервисаности дипломата из редова држава Западних савезника према српским политичким субјектима и личностима у Црној Гори, због наводног утицаја који на њих имају званични Београд, али и Москва. Наравно, овакве имагинативне конструкције више пута су кроз праксу и исказане ставове оповргнуте, али ипак су заживеле као успешан изговор, због којег највећи део српских бирача у Црној Гори није могао адекватно да буде репрезентован, сразмерно својој бројности. Самим тим, ни њихови интереси нису могли ефективно да буду заштићени. Ипак, након председничких и парламентарних избора током 2023. године постало је потпуно јасно како се у будуће, интереси српске заједнице у овој земљи не могу игнорисати, а да то не доведе до озбиљне политичке кризе, те да су њихови политички представници показали знатно више капацитета за усвајање либералних вредности, него њихови конкуренти, који су увек били нападно прегласни када би требало да се истакне приврженост европским принципима, али и са израженим дефицитом, примене истих, у свом деловању.
Међутим, у почетку преговора о формирању скупштинске већине, након парламентарних избора у јуну 2023, из редова Покрета Европа сад!, задржана је резерва око партиципације у извршној власти коалиције За будућност Црне Горе.
Изговор је остао исти, како њихови западни партнери не би благонаклоно гледали на то, поготово што је одијум ка било каквом исказаном рационалном односу према Руској Федерацији, постао проскрибован након почетка рата у Украјини, фебруара 2022. Ипак, овакав приступ није пуно помогао у комплексном послу какав је састављање парламентарне већине. То је довело и до првих шумова у јавним наступима, међу челницима ПЕС и њихових коалиционих савезника. Постало је приметно, како за један део њих, било каква сарадња са деловима некадашњег режима, није прихватљива у односу на маргинализацију сабораца, на демократизацији земље, из коалиције ЗБЦГ. Било је очито да такав став заступа и председник државе и тада још увек други човек ПЕС, Јаков Милатовић. Занимљиво да је то већ увелико био период када се између њега и лидера њиховог покрета, Милојка Спајића, водила својеврсна ’’игра престола’’ у борби за утицај како у партији, тако и на државном нивоу. Само што она није била довољна да доведе до функционалног разрешења политичке кризе која је наступила због немогућности да се постигне конструктивни и прихватљив договор.
Као што то и обично бива у свим овдашњим регионалним једначинама, до решења се долази када се открије позиција најважније непознате, а то је утицај странаца. Тако и у овом случају, када је већ претила могућност понављања изборног процеса, догодио се нови глобални безбедносни изазов, оваг пута у области Газе, између Израела и Палестинаца. То је већ била друга зона ризика, која је тражила фокус западних савезника, са могућим глобалним импликацијама. Из тих разлога, њима је било неопходно да у ономе што они сматрају својом зоном интереса, а то наш простор Југоисточне Европе за њих свакако јесте, пацификују сваку могућу нестабилност и турбуленције. Зато је, током заседања Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку, октобра 2023, приликом сусрета на маргинама скупа, између америчког државног секретара Ентони Блинкена и председника Црне Горе Јакова Милатовића, постигнута сагласност о партиципацији политичких представника Срба унутар владајуће већине, уз дефинисање временског периода након којег би ушли и у Извршну власт. Тај рок се, у својим максималним терминима, односио на период до усвајања буџета за 2025. годину, дакле најкасније до краја календарске 2024. Убрзо након овог сусрета договорена је скупштинска већина, Андрија Мандић као водећа личност међу српским политичарима изабран је на место председника Скупштине Црне Горе, да би тридесет првог октобра 2023. била изгласана и нова Влада са премијером, Милојком Спајићем. Њу су сачињавали министри из редова ПЕС, Демократа ЦГ, СНП, као и две албанске коалиције.
Од самог почетка функционисања овакве Владе показао се читав низ слабости и недостатак у њеном деловању. Тензије су биле око постављења на функције унутар безбедносног сектора, између премијера и чланова кабинета из редова Демократа, затим око активности министра правде из редова ПЕС, Андреје Миловића, које су довођене у везу са сивом и црном зоном пословања. На крају, али не и најмање важно, када је председник Црне Горе Јаков Милатовић, одлучио да напусти редове ПЕС, те започне самостално политичко деловање. То је резултирало његовим опструкцијама приликом усвајања појединих законских решења, тачније његово враћање скупштини на поновно разматрање, али и у фази именовања одређених кадровских решења, у дипломатији, пре свега оних који су долазили на предлог ПЕС и ЗБЦГ.
Самим тим, постало је јасно како је неопходно убрзати реконструкцију Извршне власти, како би се добила неопходна политичка стабилност и снажнија подршка за реформе које су грађани подржали на изборима. Из редова групације премијера Спајића, послата је порука јавности како се о проширењу владајуће већине, може разговарати након усвајања ИБАР од стране Међувладине конференције ЕУ и претходно позитивне процене Европске комисије. У питању је Извештај о процени испуњености привремених мера у поглављима 23 и 24, након чега би се одмрзли преговори о чланству Црне Горе у ЕУ. Поглавље 23 односи се на правосуђе и темељна права, док су поглављем 24 обухваћени правда, слобода и безбедност. Додатно је ојачало став ПЕС у прилог реконструкције Владе, ојачала и њихова иницијатива да разреше дужности одметнутог министра правде из својих редова, Андреја Миловића.
Без обзира, што је ИБАР формално усвојен двадесет шестог јуна 2024. године, на Међувладиној конференцији ЕУ у Бриселу, најмање још два велика изазова су претходила реализацији намере да дође до реконструкције Извршне власти. Прва је подршка Црне Горе иницијативи да се у Генералној скупштини УН донесе резолуција којом би се обележавао дан сећања на злочин почињен у Сребреници током ратова за наслеђе бивше СФРЈ, чему су се противиле српске политичке странке у овој земљи, сматрајући да је она тако интонирана да стигматизује читав српски народ. Док је друга изгласавање резолуције о Геноциду у систему логора Јасеновац, Матхаузен и Дахау, чиме би ова држава постала прва на свету која је политички експлицитно осудила геноцид почињен у Другом светском рату на територији Независне државе Хрватске, над Србима, Ромима и Јеврејима. Против овог, несумњиво цивилизацијског чина, предложеног на иницијативу Председника скупштине, Андрије Мандића, биле су све друге политичке групације, осим ПЕС, ЗБЦГ, Демократа ЦГ и СНП. Додатни притисак у јавности изазвала је Хрватска, која се непримерено гласно бунила против њеног усвајања, претећи чак и одређеним санкцијама, без обзира што дипломате најважнијих држава међу Западним савезницима нису имали ништа против расправе о том питању. Штавише, амбасадорка САД у Подгорици, Џуди Рајзинг Рајнке, подржала је отварање ове тема као вид едукације и неговање културе сећања нових генерација, да се такви злочини из прошлости више никада не би поновили. Упркос драстичнијим претњама, Хрватска се одлучила на селективну примену забране уласка у ту земљу за Андрију Мандића, Милана Кнежевића и Алексу Бечића, као лидере странака који су гласали за Декларацију, ’’заборавивши’’ при том још двојицу председника партија које су то исто учиниле, Милојка Спајића и Владимира Јоковића.
Добри познаваоци прилика тврде, како прави разлог афективног реаговања званичног Загреба према Подгорици, лежи у чињеници смањења њиховог утицаја на том простору који се деценијама укорењивао преко политичких и безбедносних структура, као и путем једног дела медија и НВО.
Пошто и овакви крупни изазови за парламентарну већину нису успели да наруше одлучност да наставе даљу сарадњу, природно је на дневни ред дошло и питање о реконструкцији владајуће већине. Овде треба напоменути, како је све време, поред представника коалиције ЗБЦГ, још један политички субјект био тема будућег формата Извршне власти, а то је Бошњачка странка. Иако су у питању дугогодишњи савезници Демократске партије социјалиста, њихов прелазак на страну скупштинске већине представљао је драматичан искорак за политичке процесе у тој земљи. За почетак, унутар саме странке било је великих подела по питању овакве сарадње, што је уосталом и довело до напуштања неких чланова. Друго, према њима је било јаких спољних притисака, из међународних центара моћи, али и неких клерикалних кругова, који су лобирали за једну или другу опцију. Ту су били и некадашњи њихови коалициони партнери, те њима наклоњена јавност, који су их оптуживали да би сарадњом са дојучерашњим политичким противницима, напустили принципе тзв. грађанског концепта у Црној Гори. На крају је превладао прагматизам у редовима доносиоца одлука унутар Бошњачке странке. Проценили су да постижу најбоље резултате у срединама са својим бирачким телом управо од момента када је ДПС изгубио власт и почео да губи утицај међу Бошњацима и Муслиманима.
Затим задржавају утицај на централну власт и у прилици су да реализују своје и интересе сопствених гласача. Уз све то, показују како више немају ограничени коалициони капацитет, те да могу да сарађују са свима. Са друге стране, оваква одлука је испровоцирала емоционалне реакције од стране ДПС и њима блиске јавности, јер су сада буквално остали изоловани, јер осим Хрватске грађанске иницијативе, ни једна репрезентативна групација, мањих идентитетских заједница није остала уз њих. Овим чином је и практично завршено са наративом о Србима као реметилачким и стигматизованим фактором у Црној Гори.
Нова Влада премијера Спајића изгласана је двадесет трећег јула 2024. Са тридесет два министарства, што је чини једном од највећих у свету. Ипак, то је био нужан компромис, како би се постигла инклузивност, и Црна Гора приближила идеалу консензуалне демократије, која је иманентна њеној унутрашњој структури. Највећи допринос избору овако конципиране егзекутиве дао је ПЕС, који се одрекао неколико важних министарстава, између осталог и спољних послова, како би партнери у власти били што мање незадовољни. Очито је премијеру Спајићу постало јасно, да након неколико унутарстраначких деоба и релативно слабијих резултата на неколико локалних избора, да му је приоритетни интерес опстанак Владе до краја мандата, са што широм подршком, не би ли тако остварио што више предизборних обећања и сачувао конкурентан рејтинг за будућност.
Политички представници Срба су преузели пет министарстава. Три су из Нове српске демократије, др Будимир Алексић је потпредседник Владе задужен за просвету, науку и односе са верским заједницама, Симонида Кордић је министарка туризма, а Славен Радуновић министар за просторно планирање, урбанизам и државну имовину. Два која долазе из Демократске народне партије су Милун Зоговић који је потпредседник Владе за капиталне инвестиције и Маја Вукићевић која је постала министарка саобраћаја. Овим су политички представници српског народа, по први пут од индипендентизације ове државе добили могућност да се сразмерно својој заступљености боре за интересе својих гласача и наших сународника. У наредном периоду то су пре свега поправљање економског статуса, проходност ка радним местима у државној управи према којима до промена 2020. године, нису имали приступ, питање држављанства, језика и коришћења идентитетских симбола.
Фото: приватна архива
Остави коментар