Аутор: Данило Копривица, политиколог
У првом осврту посвећеном теологији ослобођења, говорили смо о пракси ове богословске идеје. Овај пут говорићемо о њеној теоријској садржини. Рекосмо да је то логичан след јер се теорија појавила као систематизација и промишљање о ономе што је пракса већ оформила. Под праксом подразумевамо, не само конкретне активности свештеника, него и низ речи написаних у чланцима или изговорених током многобројних скупова и молитви.
Теологија ослобођења је свакако најзначајнији допринос Латинске Америке савременом католичанству и хришћанству. Било да је прихватана или да је критикована, она је скренула пажњу на сиромаштво и беду обичног народа и истакла тему друштвеног раслојавања у први план и то на тако јасан и ефикасан начин, да ће то постати репер за однос према сиромаштву, како Ватикана, којем се теологија обраћала, тако и других центара светске друштвене моћи.
Густаво Гутијерез, перуански теолог и доминикански свештеник се сматра њеним оснивачем. Покрет је озваничен на бискупској конференцији у Медељину 1968, а теоријски је заокружено изложен у његовој култној књизи Теологија ослобођења: Историја, политика, спасење из 1971. Покрету је приступио велики број угледних католичких и друштвених мислилаца Латинске Америке, али и огроман број свештеника из целе хијерархије католичке цркве, од којих ће неки својим животом, а неки својом смрћу, обележити то време.
———————————
Теологија ослобођења настаје из етичког гнушања над сиромаштвом и потискивањем на саму ивицу великих маса нашег континента.
ЛЕОНАРДО БОФ , бразилски теолог
———————————–
Живот и дела једног од њих, можда најбоље осликавају суштину праксе, али и теорије теологије ослобођења. Хелдер Камара, надбискуп бразилског Рецифеа, вративши се са Другог ватиканског сабора, који је закључен 1965, поделио је, на коришћење, црквену земљу осиромашеним сељацима, а сам се из бискупске палате преселио у скромну кућу због чега је од стране противника био назван „црвени бискуп”. Дакле и због покушаја да се на нивоу праксе, макар и другачијим гестовима унутра црквене заједнице, искорачи из оквира традиционалног хуманитарног рада, био је под присмотром и критиком изразито реакционарне деснице.
Међутим, Камара ће остати упамћен по својој изјави, која можда у најкраћем и на најбољи начин излаже суштину оригиналне богословске мисли, која је освојила Латинску Америку крајем шездестих година прошлог века.
——————————
Када сиромашнима дајем храну, називају ме свецем, када питам зашто сиромашни немају хране, називају ме комуњаром.
ХЕЛДЕР КАМАРА, бразилски надбискуп
—————————–
Управо ова реченица, најбоље објашњава есенцију овог оригиналног богословског доприноса, који је дошао са најкатоличкијег континента света и то у времену где су сиромаштво и израбљивање постали пожељан друштвени модел, како за власнике крупног капитала, тако и за највећи део високог клера католичке цркве. Наведена мисао бискупа Камаре, једнако добро фокусира и оно што су ватикански конзервативци и латиноамерички олигарси наводно видели као највећу претњу свом постојању – видели су идеје марксизма у хришћанској форми.
ХРИШЋАНСКО УПОРИШТЕ ТЕОЛОГИЈЕ ОСЛОБОЂЕЊА
Централна ствар теологије ослобођења је Божја склоност према сиромашнима. О томе Гутијерез каже: Читава „Библија”, почевши са причом о Кајину и Авељу, зрачи Божијом нарочитом љубави према слабима и искоришћаванима у људској историји. Сиромашни су тако повлаштени припадници краљевства. Гутијерез је веома директан и не двоуми се када саопштава шта је дужност цркве у друштвима неправде: …дужност цркве је да пророчки разобличи све неправде… Црква треба да пружи отпор онима који су на власти.
Он у својим захтевима према хришћанима иде и даље, сматрајући да се добри хришћани морају заузети и конкретно ангажовати на друштвено-политичком плану у корист сиромашних, а против грешних и неправедних структура и односа који нису у складу са краљевством Божјим. Гутијерез позива на прихватање Христа у целости, дакле и кроз идентификацију са Христовим мислима еванђеоско обраћење значи корениту промену, значи мислити као Христ, значи заузети се у процесу ослобођења сиромашних и угњетених. Гутијерез закључује да у хришћанима који суделују у револуционарним латиноамеричким процесима, има више схватања вере, више вере, више верности Господу, него ли међу самољубивим хришћанским круговима који такав ангажман сматрају узнемирујућим. Откуда долази овако радикалан, готово отворено револуционаран став једног католичког теолога? Биће из истих теоријских погледа какве је у теорији заступао Карл Маркс, а у пракси Че Гевара. И Гутијерез, а још више неки други теоретичари, виде друштво као неодрживо неправедну заједницу експлоататора и експлоатисаних. И док први имају капитал, средства за рад и државу од које највише држе до њеног репресивног апарата, другима је преостала надница за преживљавање и нада да ће једног сутра ипак бити боље. И ту им треба црква, ангажована и бескомпромисна, како то виде „ослободиоци”.
Две класе супротстављених интереса и приватна својина. То је слика какву истовремено виде и марксисти и „ослободиоци”. Да ли је онда Карл Маркс заиста основни узор теолозима ослобођења, а од Христа су позајмили само религиозни плашт? Или је можда обрнуто? Можда је тек Карл Маркс препознао у Христу, исто што и „ослободиоци”, али се није позивао на Христа јер је цркву видео као потпорни стуб стране са супротстављеним интересима. На ту тему, интересантну књигу написао је Хосе Порфирио Миранда. Књига носи наслов Маркс и Библија, те ћемо се у наредним редовима бави неким оригиналним мислима овог мексичког теолога.
Не постоји у Гутијерезовој теологији никаква дилема ко су прави противници цркве у борби против сиромаштва и искоришћавања. Он ту врло јасно види капитализам као друштвено-економски систем који описује као стање пљачке, потлачености и отуђења и САД као водећу силу израбљивачког савеза на светском нивоу. Његов закључак по том питању је веома једноставан: Не може бити аутентичног развоја Латинске Америке ако се она од њих не ослободи, а на ту мисао се надовезују и сви каснији „ослободиоци”. Тако Мигел де ла Торе, професор друштвене етике и изузетан познавалац религија Латинске Америке, пише да се теологија ослобођења може свести на Христово: Лопов долази само да украде, закоље и упропасти; ја сам дошао да имају живот и да га имају у изобиљу. (Јован 10,10). Дакле, за разлику од лопова, Исус не долази из себичлука. Он је дошао да даје, а не да узима. Христ долази да би људи у њему могли да имају живот пун смисла, сврхе и радости. Онај ко долази насупрот животу је непријатељ и живота, и људи, и Христа. Он је антихрист и са њиме се ваља обрачунати. То је, и по Тореу, обавеза свих хришћана.
Дакле, та бојазан по очување система у Ватикану, као и међу конзервативним слојевима друштва склоним војној хунти у тадашњој Латинској Америци је врло реална jер је утицај марксизма на Гутијереза више него очигледан. По терминологији, по подели друштва на две супротстављене класе, по оцени да је победа над капитализмом услов убрзаног друштвеног напретка и услов укидања драматичне социјалне неправде, теологија ослобођења јесте марксистички поглед на свет. Што не значи да је због тога мање хришћански у изворном смислу. Што такође не значи, да марксизам није својом рационализацијом друштвене стварности капитализма, заправо препричао причу о Божијој склоности ка сиромашнима и израбљиванима.
ВАТИКАН СИРОМАШНИМА НЕ ВЕРУЈЕ
Теологија ослобођења је без икакве сумње, поприлично оригинална теолошка мисао која у Христу тражи и налази и ослободилачку мисију, aли на политичком терену она је тек програмски континуитет идеје хришћанског социјализма.
С тим, да су поједини аутори прешли социјалистички рубикон, отворено се позвавши на марксизам и комунистичке идеале. Тaко, Хосе Порфирио Мирандa, мексички теолог, за кога тврде да је био и марксистички милитант, један од утемељивача теологије ослобођења, закључује да је „комунизам обавезан за хришћане” а тај став образлаже у свом есеју Хришћанство је комунизам и то на следећи начин:
За хришћанина је разумљиво да каже да је антимарксиста… Али да хришћанин тврди да је антикомуниста је сасвим друга ствар и без сумње представља највећи скандал нашег века. Појам комунизма налази се у „Новом завету”, све до слова – и тако добро изречен да у двадесет векова откако је написан нико није смислио бољу дефиницију комунизма од Луке у „Делима апостолским” (2:44-45 и 4:32-35)… Нема јасније демонстрације испирања мозга којем нас естаблишмент држи подвргнуте од службено проглашене концепције хришћанства као антикомунистичког.
Након читaња Миранде, стигли смо на један ниво више. Хришћански комунизам без икакве дилеме. Отуда је сасвим нормално да је Конгрегација за доктрину вере, за време Рацингеровог председавања 1984. објавила Инструкцију, којом се теологија ослобођења оптужује и осуђује за подстицање насиља и за марксизам. Тиме је потврђена ранија Рацингерова мисао да је теологија ослобођења фундментална претња вери цркве. Практична последица овaквог става ватиканског врха је, да је свештенство које је заступало или макар симболично подржавало ову теологију бивало суспендовано или барем блаже кажњавано. То ће трајати све до доласка папе Фрањe.
Леонардо Боф, један од најутицајнијих бразилских представника теологије ослобођења, још тада је сматрао да је Ватикан реаговао неадекватно и неискрено – нападајући пријатеље сиромашних, оптужујући нас да смо марксисти. Читајући Мирандеа, рекло би се да Бофове речи немају тежину истине и да је марксизам и те како био присутан у ставовима „ослободилаца”. Али ту ваља имати у виду, да је та маркистичко-комунистичка компонента, била далеко више присутна у теоретским ставовима појединих аутора, попут Мирандеа, а далеко мање у захтевима и ставовима на терену ангажованог свештенства. Томе иде у прилог констатација Џона Потенгера, професора политичких наука: теологија ослобођења није хомогена група доктрина, већ пре широки филозофски покрет састављен од различитих аргумената о теолошким и социјалним питањима.
ПАПА ФРАЊА ЗАШТИТНИК СТВАРНОСТИ И „ЦРВЕНОГ КЛЕРА”
За узрок наглог пада интересовања за припадање католичанству, сматра се неадекватан однос католичке црке, а пре свега Ватикана, према друштвеним дешавањима на тлу Јужне и Средње Америке, где је током деценија владавине хунти и диктатора, било јако мало разумевања врховног клера за вапаје народа и локалног свештенства. Тачно је да је папа Јован Павле Други (1978–2005) обишао целу Јужну Америку, сусретао се са свим диктаторима и револуционарима, али је вероватно, први међу заслужним, што је католичка црква тамо остала без око 150 милиона верника. На његовим позицијама је још од кардиналских дана био и његов наследник папа Бенедикт Шеснаести (2005–2013) .
Управо је губитак поверења у католичку цркву на тлу традиционално најкатоличкијег континента, постао главни критеријум за избор новог поглавара Ватикана. Иако су пре избора баш сви кандидати били заступници конзервативне струје, која се одавно дистанцирала према теологији ослобођења, тек ће избор првог папе из редова језуита, избор Хорхе Марио Бергоља из Аргентине, донети поприличне промене у односу на до тада испољену дистанцу. Тек ће папа Фрања значајно променити реторику и повући битно другачије конкретне потезе.
Nomen est omen? Папа Фрања не само да је први поглавар римокатоличке цркве ван Европе, и не само да је први поглавар који долази из „новог света”, он је и први папа из редова језуита. Приврженост језуитском реду објашњава његову одлуку да носи име Фрања, по светом Фрањи Асишком, заштитнику сиромашних. Дакле, ништа се не дешава тек сасвим случајно. Из те визуре, треба се подсетити да је 2015. Оскар Ромеро проглашен мучеником, а исте године је од стране Ватикана проглашен и светим човеком. Већ 2018. био је канонизован у свеца због необјашњивих чуда које је починио за живота. Све ово се одиграло уз значајну улогу актуелног папе.
Или како је 2020. пред смрт Ернеста Карденала, папа Фрања укинуо суспензију и тиме још једном потврдио своју спремност на другачији дискурс према теорији ослобођења и њеним следбеницима. Тридесет четири године је трајала та суспензија изречена од стране римске Конгрегације за доктрину вере, без обзира што ће десетак година након њеног изрицања, Карденал напустити политичку арену, што се од њега из Ватикана испрва и очекивало.
Напослетку, као можда најочигледнији гест добре воље, папа је у Ватикану примио Густава Гутијереза, а потом му је упутио јавну честитку за деведесети рођендан. При томе, од самог почетка свог мандата (enciklika Laudato Si, 2015), све чешће износи мисли о актуелном стању у свету, које су веома блиске ставовима заговорника теологије ослобођења.
Наравно да можемо дебатовати о томе, да ли је то тек мудра језуитска политика или је у Ватикану ипак превладало мишљење које схвата значај борбе против социјалне неправде, али једно је сигурно, а то је да је католичка црква у време војних хунти које су владале Латинском Америком, била на погрешној страни историје. Барем званично. Као што је заузела погрешан, а по њу саму и контрапродуктиван став, бирајући непотребно искључив тон при оцени најзначајнијег доприноса хришћанству са простора Латинске Америке. Време је показало да је Ватикан погрешио. Хришћанство, а пре свега католичанство је било и биће религија са највећим губитком верника, а теологија ослобођења је у међувремену добила своје нове присталице и изван хришћанских редова. Стварност је потврдила исправност захтева и ставова њених заговорника, а сам папа Фрања радо истиче своје омиљено начело – Стварност је важнија од идеје.
Остави коментар