Ауторка: мср Ирена Страценски
Књижевник светског домета, чија дела се протежу од либрета за опере, преко драмских и филмских сценарија до романа, и данас нам између редова својих рукописа поставља актуелна питања. Михаил Афанасијевич Булгаков, рођен 15.6.1891. године, изнео je дела која су га сврстала у ред класика, а познатија међу њима су романи Бела Гарда, Мајстор и Маргарита; позоришни комади Зојкин стан, Дани Турбина, Последњи дани, Иван Васиљевич, Пурпурно оствро и други наслови.
Иако се његова дела данас високо вреднују, махом су објављивана захваљујући залагању супруге Јелене Сергејевне, тек након његове смрти 1940. године, а све због политичко-друштвених превирања у СССР тог периода. Радио је током Првог светског рата као лекар Беле гарде, војно-политичког покрета који се борио против бољшевика и врховника совјетске револуције. Због своје позиције, морфијум му је био доступан, те је једно време њиме потискивао проблеме. Идеје које је црпео из стварности и маште своје књижевне облике добијале су већ од 1919. године када је написао своју прву приповетку путујући у расклиматаном вагону једње јесење ноћи. Таква атмосфера погодовала је младом имагинативном уму, жељном преплитања физике и метафизике своје реалности. Након објављивања своје прве приповетке, успех младог књижевника шири се на поље позоришних комада, међутим, реалност тог доба се мења и аутор је стиснут новим (не)приликама. „За живота су му приказане само драме Дани Турбина, Зојкин стан, Пурпурно острво, Молијер и драматизација Гогољевих Мртвих душа, па и њихова судбина није била лака […]”.[1] Доласком комунистичке власти његов положај је угрожен и бива друштвено маргинализован. Конфликте које је имао са владајућим режимом не почивају на личној политичкој опозицији, но на залагању за историјску истину и слободу уметничког изражавања, те одбија да се повинује писању у тадашњим совјетским идејним оквирима. Тако је Булгаковљева драма Дани Турбина, стварана по мотивима аутобиографског романа Бела гарда, мењана неколико пута од стране комунистичке власти, а потом је, након четири године извођења, скинута са позоришног репертоара, иако постоје приче да је Стаљин кришом уживао гледајући поменути комад.
Оно што Булгакова и данас чини актуелним и модерним јесте његова способност играња са жанровима, стиловима, формама и варијацијама на тему. Пурпурно острво једна је од његових драма из које црпимо ону ванвременску борбу добра и зла, како на унутрашњем, личном нивоу ликова, тако и на спољашњем, стварносно-универзалном нивоу. У поменутом комаду ћемо лако ишчитати ту пишчеву мајсторију поигравања са жанровима и давања новог облика постојећим писанијама, а тиме приказивања истих ствари из новог угла. Тематска потка је преузета из истоимене приповетке[2] из Булгаковљевог раног периода стваралаштва, написане 1924. године и приказује околности поробљених Етиопљана на једном оствру. Бавећи се класним разликама, питањем робовласништва, власти и превирања друштвеног поретка, Булгаков је у хронолошком континуитету исписао причу која на моменте може деловати као историјски извештај. Оно најквалитетније са тих страница писац је узео и преобликовао у питак и динамичан драмски комад. Стилска есенција која такође Булгаковљеве редове чини ванвременским јесте поигравање не само са својим рукописима, но и са идејним склоповима других стваралаца. Тако у поменутој причи и истоименој драми имамо метатекст који нас упућује на стваралаштво Жила Верна. У самом поднаслову приче стоји опаска „Роман друга Жил Верна са француског на езоповски језик превео Михаил А. Булгаков“[3]. Тема путовања, као једна од карактеристичних за Булгаковљева дела, симболично или реалистично, преузета заједно са појединим именима из Верновог опуса, овде је обликовала динамику приче и драмског комада.
Путешествија, откривања и превирања из поменуте теме, историјску револуцију преобликују у друштвено-уметничку револуцију. На даске су постављена четири чина са прологом и епилогом, приказујући двојакост на више нивоа у комаду Пурпурно острво. Први ниво је варијација мотива Жил Верна, друга двојакост је адаптација већ постојеће Булгаковљеве приче, трећи ниво видимо креирањем позоришта у позоришту, где ликови тумаче улоге драмског подтекста; док остале нивое и подударања са стварношћу ишчитавамо сами. У прологу драме, аутор нас упознаје са ликовима и основном идејом коју износи директор позоришта, Генадиј Панфилович, да је позориште храм, свето место где је човек кроз инспирацију близак боговима и у коме се народ васпитава катарзом. Осим храма, позориште је за поменутог директора наравно и посао, од којег очекује велику добит кроз шкрта улагања и штедњу на костимима и сценографији. На сцену његовог позоришта треба са ризиком поставити нови комад младог обећавајућег писца под псеудонимом Жил Верн, и то у журби јер је извесни Сава Лукич ту још само данас. Ту већ видимо асоцијације на тадашње аутобиографске прилике Михаила Булгакова и рецензенте позоришта совјетског поретка од чијег је личног мишљења зависила судбина младих аутора. За разлику од истоимене приче, драма је мисаоно дубља и пријемчивија из угла читаоца. Тај ефекат Булгаков је постигао уношењем динамике у комад, који је, видећемо, комедија али и трагикомедија. Врхунска имагинација руског класика је вешто пренета у комаду сликовитим смењивањем сценографије и звукова у дидаскалијама, али и у самим дијалозима.
Већ од првог чина Пурпурног оствра имамо динамику путовања „племенитих“ Енглеза, разоткривање побуне домородаца против владајућих Арапа, свађу око „власништва“, трговину бисерима и превару наивних остврљана од стране Немаца, као елитних Европљана. Дакле, имамо праву авантуристичко-акциону поставку. Тако су острвљани (про)дали Немцима пет стотина пудова великих бисера за пет стотина аршина цица, двадесет бурића пива, једног мисионара, једне панталоне и пет стотина немачких марака; а у другом трговачком преговору утврдили су размену наредног прихода бисера за нешто бољу енглеску понуду из које је Кири-Кури, вуцибатина при двору арапског цара Сизи-Бузија, извукао кофер који ће се касније показати важним. Сизи-Бузи, цар који је учествовао у ликвидацији неписмености, вештим обртом не уме да се потпише баш при склапању уговора и одговорност образованих људи своди се на питање политичке добити. На месту преговора и пословне преваре имамо и иронију која се темељи на искрености и директном подсмеху:
СИЗИ: Ах, ах! Дух Вајдуа ће га казнити.
ХАТЕРАС: Пази да неће. Чекај само…[4]
Комика се постиже кроз интелигентне опаске једног папагаја који исмева човека, али и стилом говора:
ХАТЕРАС: Спустите трап! Бадаваџије! Еј! Ти у уским панталонама, пузиш ка трапу као ваш! Да бог да те грозница бацала са кревета на кревет, да схватиш већ једном…
ЛЕДИ: О, боже мој, како се само изражава!
ПАГАНЕЛ: Како се то изражавате у присуству мадам, месје Хатерас!
ХАТЕРАС: Хиљаду извињења, леди, нисам вас приметио. Спустите трап, анђели, херувими, енглеским језиком вам говорим! Трам-та-рам-та-там…(Псује без речи.)[5]
Динамика промена у другом чину обухватила је погибију цара Сизија и већине његове војске ерупцијом вулкана, те префриганим успоном вуцибатине Кирија на власт. Тако Кири лицемерно глуми да није достојан домородаца, облачи њихове боје, проглашава их слободнима, укида ропство и тријумфално острву даје ново име – пурпурно, у част славне етиопљанске боје. Те свакако очитавамо алузију на тему друштвеног поретка знајући симболику пурпура као боје владајуће класе и престижа. Стога је против таквог лицемерног владаоца Лики-Тики, арапски војсковођа, свикао на ред и поштовање. У драми се, скоро наивно, стално покрећу буне, мењају ликови, навлаче маске лицемерја и, у духу позоришта, тумаче различите улоге. Понет својим кукавичлуком пред побуном домородаца, нови владар, Кири, сакрива се у кофер и пут путује за Европу у нове преговоре, у друштву Ликија и гарде.
Трећа сцена Булгаковљевог позоришта у позоришту истиче класне разлике и зависност живота потлачених од расположења и хтења префињених чланова друштва. Док господа у дому енглеског лорда играју шах, а леди из досаде чезне за острвом као простором авантура, Арапи са острва им се „уваљују“ у хтењу за бољитком, а протерани устанком Етиопљана. Драмску радњу и овде носи динамичност превирања и комична наивност наизглед префриганог Кирија, који ужива енглеско гостопримство док су његови сапутници затворени у каменолому попут робова. У својој бесрамној идеји о друштвеном успону, Кири се у гостима удвара собарици Бетси, уцењујући је клеветом. Овакви обрти носиоци су комичности и неснађености позорја директора Генадија, те откривамо љубавни однос Кирија и леди. У свој побуни хтења и идеја, ликови двају позоришта се преплићу, те се драма прекида и лорд налаже младом Жил Верну да брише љубавне комаде, јер извесни Сава Лукич то може сматрати порнографијом. Булгаков се вешто поиграва и наставља драму универзалном причом о времену, као алузијом на свако необавезно ћаскање међу људима који утопијски „немају проблеме“. Обрти достижу своју смехотворну кулминацију организованом пљачком лордовог двора и бежанијом Ликија, Бетси и гардијанца Тохонге, назад ка острву у нади за искупљењем, након што су окусили робовање вишој класи. Комедија још једном пресеца трагику:
ПАГАНЕЛ: О, мадам, само не падајте у несвест!
ЛЕДИ: А где онда да паднем, питање је сад?[6]
Освајачки нагон и повређен образ терају лорда, Кирија, леди и пратњу да крену у потеру за бегунцима и у свој пометњи и напетости, Михаил Булгаков мајсторски прекида позориште у позоришту и преиспитује поставку комада. У Генадијевом храму појављује се Сава Лукич, одушевљен сценографијом и папагајем. Свој положај користи не би ли учествовао у самом стварању дела (алузија на цензорске измене) те се окушава на сцени и креће бродом са Европљанима у авантуристички лов на капитал.
Четврти чин драме је место трагикомичности ситуације, где лорд извршава самоубиство вођен срамотом љубавне издаје, Европљани беже због куге, а Арапи се окрећу против Европљана. Идиличан крај је приказан у сцени под сјајем месеца, у атмосфери славља и опроштаја Кирију који је остао молећив са кофером пуним новца. Међутим, Булгаков као да се игра, а у тој игри приказује превртљивост наше стварности. У епилогу прве драме, на позорници директора Генадија, Сава Лукич, реминисценција на ревизора Главреперткома[7], забрањује представу јер се по његовом укусу комад не завршава ефектно и револуционарно. Отвара се преиспитивање уметничке валидности самог комада и у духу очаја писац изговара драматичне монологе. Ту ишчитавамо аутобиографске неприлике самог Булгакова, а писац под псеудонимом Жил Верн се осећа очајно, чак убијено – на више симболичких нивоа. Првенствено на плану односа ствараоца и његовог дела, без којег ни сам стваралац не постоји, а даље и на егзистенционалном нивоу јер без новчане накнаде за дело писац нема средстава за живот:
КИРИ: … и једним позетом, једним потезом пера ме убије. Па, ево мојих груди, прободи их оловком…[8]
У својој политичкој ревизији уметничке вредности комада обећавајућег младог писца, рецензент пребацује драмску радњу на социо-политички план, у морнарима види пролетере и преобликује последњи чин комада. Онај који има реч, револуцију плански уздиже на међународни ниво и побуњује морнаре европског брода који трагикомично бацају леди, Паганела и капетана Хатераса у море. Дајући представи шири дејствујући револуционарни домен, а са свешћу о стварном потенцијалу деловања једног позоришног комада на друштвене прилике ван позоришта, преправљени комад бива још једном ограничен са свесном намером ограничења приступа идејама кроз класни поредак:
Не, њима, провинцијалцима, нећемо дати ни да помиришу.[9]
На крају позоришног остварења писац остварује личну револуцију, добија сто рубаља и отворена врата ка бољем животном статусу, а друштвена револуција бива политички укроћена настојањима владајуће идеологије.
Иако је већина критика тог доба Булгаковљеву драму Пурпурно оствро осудила као политички офанзивну за тадашње прилике и као директан позив на револуцију, јасно се уочава алегорија револуције за слободу говора.
Ова драма пуна комичних опаски, шала, узвичника и преокрета оставља горак укус и читав век касније. Скоро метафизички фантастична је Булгаковљева судбина након ове драме. Променом власти, скоро евоцирана самим делом, наступа оштра политичка цензура уметности. Након пада у немилост совјетске власти и забране његових дела, Булгаков је писао директно влади, 28. марта 1930. године. Са идејне подлоге самог дела, Булгаков је слика и прилика младог писца под псеудонимом Жил Верн, а поменутим писмом се бори за свој опстанак, како аутора, тако и човека. У једанаест истакнутих тачака, у писму је навео своје непристајање на писање покајничких комада у социјалистичком духу, а такође и свесност о постојању само три позитивне, од укупно три стотине критика његовог дела. Кључна потврда духа овог позоришног феномена јесте трећа тачка поменутог писма. Наиме, у њој Михаил А. Булгаков истиче да је управо Пурпурно острво полазна тачка писма, као позив на револуцију, не политичку, но уметничко-информативну (ако је можемо тако класификовати). Дух представе је усмерен на борбу против цензуре, како је приметио и Новитски у својој рецензији објављеној у дванаестом броју Репертоарског билтена за 1928. годину, окарактерисавши је као оштроумну пародију позоришта и уметности уопште. Писац се власти обраћа износећи и ироничну премису у облику питања да ли њихова немилост значи да сваки сатиричар у СССР устаје против совјетског уређења; а истиче и ироничну последицу где аутор који описује догађаје у реалној природи тока историје обавезно бива обележен као противник тренутне власти. С обзиром на то да забрана његових дотадашњих дела, узрочно-последичном везом, угрожава и сва будућа ангажовања, Булгаков истиче своју безизлазну ситуацију у којој очекује да постане просјак у својој домовини, што би било нечувено. Моли их да не траже намере које не постоје ван граница његовог текста јер је „целокупну своју литерарну продукцију дао совјетској сцени“[10], те да га протерају или да му дају било какав посао у позоришту, не би ли обезбедио пуку егзистенцију.
Осећање заробљеништва које Булгаков описује проистекло је управо из ограничења слободе говора и слободе мисли, а приказује најличнији и најтананији вид заробљеништва друштва у коме је слобода само трагикомична представа владајућег врха. Писмо је имало ефекта и писац добија послове у позориштима, али његова дела, изузев Живота господина Молијера не бивају објављивана. У том периоду Булгаков је завршио аутобиографски роман Бела Гарда и радио на роману Мајстор и Маргарита, који је у том процесу претрпео бројне варијације наслова.
Однос добра и зла и друштвени расцепи приказани су у мозаику жустрог хумора, убедљивости ликова, динамичној смени дијалога, сцена и живописних дидаскалија. Пурпурно острво на простору Југославије премијерно је изведено 14. новембра 1972. године на сцени београдског Атељеа 212 и на репертоару се одржало неколико сезона. „Нецензурисана верзија драме чува се у Централном Државном архиву за књижевност и уметност у Москви и досад није штампана.“[11] Булгаковљева идеја да рукописи не горе оставља простор вери да ће нецензурисана верзија опстати и да ће идеје распламсати нове револуције за слободу мишљења и говора.
[1] Јовановић, Миливоје. „Напомене“. Михаил Булгаков. Драме. Српска књижевна задруга, Београд: 1985. стр. 361.
[2] Булгаков, Михаил А. „Пурпурно оствро“. Стоглава. Просвета, Београд: 1980. стр. 204-223.
[3] Булгаков, Михаил А. „Пурпурно оствро“. Стоглава. Просвета, Београд: 1980. стр. 204.
[4] Булгаков, Михаил А. „Пурпурно оствро“. Драме. Српска књижевна задруга, Београд: 1985. стр. 202.
[5] Булгаков, Михаил А. „Пурпурно оствро“. Драме. Српска књижевна задруга, Београд: 1985. стр. 199.
[6] Булгаков, Михаил А. Н.д. стр. 239.
[7] Главрепертком – комитет за контролу и цензуру уметности у СССР.
[8] Булгаков, Михаил А. Н.д. стр. 255.
[9] Булгаков, Михаил А. Н.д. стр. 259.
[10] Чолић, Милан. „Необјављена књига приповедака Михаила Булгакова“. Стоглава. Просвета, Београд: 1980. стр. 281-282.
[11] Јовановић, Миливоје. „Напомене“. Михаил Булгаков. Драме. Српска књижевна задруга, Београд: 1985. стр. 366.
ФОТО: приватна архива
Остави коментар