РЕВОЛУЦИОНАРНИ ЈАКОБИНИЗАМ ДИМИТРИЈА ЦЕНИЋА

РЕВОЛУЦИОНАРНИ ЈАКОБИНИЗАМ ДИМИТРИЈА ЦЕНИЋА

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Припадник покрета Светозара Марковића, до његовог потпуног разласка почетком осамдесетих година, Димитрије Мита Ценић, је постао репрезент оне малобројне групе екстремних социјалиста у Србији, која је желела њен социјалистички преображај без обзира на социјалну цену. Фанатик социјалистичке идеје, Ценић је био поборник професионалног револуционарног ангажмана, који је оформљен на традицијама француског јакобинизма, добио специфично руску арому, и инспирацију једног Нечајева. То је онај типично језуитски начин посматрања политике, који је почесто и код нас погрешно означаван као макијавелизам, који у сврху остварења властитих, овога пута револуционарних циљева, дозвољава употребу свих средстава па чак и примену најжешћег револуционарног насиља. Она по свом карактеру тоталитарна оптика социјализма коју је Талмон означио као јакобинску, а која је инсистирала на економском моменту једнакости, сматрајући питања политичких права и слобода другоразредним. Укратко формулисано, била је то политика револуционарног насиља у служби егалитарних циљева социјалистичке заједнице.

Појава и револуционарни концепт трансформације Србије у рецензији Мите Ценића, биће овде изложени, као репрезенти најрадикалније политичке опције која се појавила у политичком животу Србије деветнаестог века.

Сусрет Ценића и Нечајева, који се десио 1870. године у Русији, по мишљењу Латинке Перовић, одредио је како његову личну судбину, тако и његов политички правац. Будући човек револуционарне акције, Нечајев је одбацивао сваку теорију, и акценат у својој доктрини револуционарног насиља стављао на употребе политичких средстава са једне стране, као и на план професионалне револуционарне личности и организације са друге. „Одан ствари револуције до личног поистовећивања са њом, он је први формулисао начело да се у борби за остварење револуције као крајњег циља – добра и допустива сва средства. (…) Сваки рад на дуги рок, свако расправљање о циљевима револуције, свака ширина и јавност, по Начајеву, штетни су за револуцију. Он је изнад свега стављао принцип акције. Будући самоук, он је по принципу акције порицао сваку теорију, претварајући тако, истовремено, принцип акције у посебну теорију – „теорију акције“. Отуда проистиче и схватање револуције као завере револуционарне мањине, уско организоване и ауторитарне, која се руководи начелом циљ оправдава средство.“ (1. Латинка Перовић, Српски социјалисти 19. века, стр. 153-154)

Идеолог тзв. касарнског комунизама, Нечајев је у својим ставовима о револуцији, на прегнантан начин наслутио и наговестио ону „експлозију ужаса у Русији“ која се испољила као најжешће политичко насиље до тада виђено у њој. То је она неизоставна тиха припрема револуције, која је у крилу руског јакобинизма трајала читаву другу половину деветнаестог века, да би као експлозивна смеша, распалила политичко насиље и грађански рат у Русији почетком двадесетог века. „Нема сумње, међутим, да су се главне идеје руских јакобинаца и бланкиста показале законите за левицу коју рађају аграрна и аутократска друштва на преласку у индустријска и, у најширем смислу узето, у грађанска друштва. Дуго остајање на том размеђу доводи до теорије скокова у друштвеном развитку, до тога да се заостајање у стварности компезира радикализмом у идејама и у политичкој акцији.“ (2. Л. Перовић (1993) Српско руске револуционарне везе, стр. 109)

Везе Срба са руским јакобинцима биле су најчеће у европским престоницама особито у Швајцарској и Француској. Интензивна размена искустава, допринела је да се и у нашој политичкој групи оформи један број присталица овог учења. „Револуционарна партија којој Нечајев тежи – припрема, подстиче и усмерава револуцију. Али, она и учвршћује њене резултате, све дотле док они „не буду потпуно обезбеђени како од покушаја унутрашње реакције тако и од спољних непријатеља.“ Она прво етаблира поредак, који се, под њеном контролом и формално кодификује.“ (2. Л. Перовић Српски социјалисти 19. века, књига III, стр. 161)

Нечајев представља трећу струју руског  револуционарног народњаштва која се оформила крајем седамдесетих година деветнаестог века. Прву је у форми анархистичког покрета артикулисао Бакуњин, другу, која је имала еволуционистички садржај Лавров и трећу јакобинско-бланкистичку Нечајев. Први њен присталица код Срба по наводима Л. Перовића био је Димитрије Стојановић, који је у противставу према Светозару Марковићу у својим писмима изложио основне црте  ове револуционарне доктрине. „Садржај писма показује да је Стојановић познавао не само Катехизис једног револуционара, него и Нечајевљеве прокламације Народна расправа и очигледно усвајао њихове главне идеје.“ (3. исто, стр. 162)

Под утицајем ове струје руског народњаштва, Димитрије Мита Ценић биће укључен у активности припреме  атентата на  кнеза Милана у Паризу 1873. године. Због тог разлога он је хапшен од стране француске полиције, која је очигледно имала добра сазнања о његовим револуционарним контактима, као и о његовим завереничким акцијама. И по изласку из затвора (4. шире видети у: Мита Ценић (1988) Испод земље, или моја тамновања, Београд, Нолит)  Ценић одржава контакте управо са оним српским студентима у Русији који припадају овој револуционарној групи. „Његов поглед на свет, околности у којима је живео и делао и његов темпераменат потпуно су га оријентисали према револуционарној Русији као јединој могућности историјског и друштвеног развоја ове велике земље.“ (3. Витомир Вулетић (1995) Руси и Срби у сусрету, Нови Сад, Матица Српска, стр. 101) У Србији пак, покреће лист „Радник“ у коме излаже своје политичке ставове и води полемику са другим припадницима социјалистичке доктрине особито марковићевцима и радикалима који су издавали своју „Самоуправу“. „Лист „Радник“ који је Ценић покренуо као противтежу листу радикала „Самоуправа“, био је гласило које је отворено заступало тада најрадикалнију струју у руском револуционарном покрету. Нигде се тада не може наћи легалан лист који би се у том погледу, могао мерити са „Радником“. (4. Л. Перовић Српски социјалисти 19. века, стр. 168)

Писање „Радника“ пуно је револуционарне пропаганде, особито оних ставова који оправдавају револуционарно насиље и терор. Тај терор је по Ценићевим схватањима оправдан, јер где год би се наишло на препреке у револуционарној трансформацији друштва, ваљало је те препреке савлађивати путем револуционарног терора. Све што би стајало на путу револуције и њењих егалитарних идеала, морало је бити уклоњено, па чак и по цену физичке ликвидације и политичких убистава. „Разумевајући револуцију „као радикалну промену друштвених одношаја“, чији начин извођења зависи од владајућих класа, односно од њихове спремности за промене, а не од актера револуције. „Радник„ је оправдавао терор, јер – „где год не дају људима да су слободни и искрени, они постају тајни и озлојеђени и отуд су убојства, заједно са нихилизмом, како га крсте незналице.““ (5. исто, стр.169)

То је типична аргументација која се сврстава у ону школу политичких учења коју је Ј. Талмон назвао тоталитарном демократијом. Она води порекло још од политичких учења Русоа, а своје практично-политичко утемељење добија први пут у Француској револуцији и пракси насиља Робеспјера и Бабефа. „Значај Талмонове расправе о  тоталитарној демократији, Јовановић види у томе што је Талмон јасно показао везу руске комунистичке идеологије и јакобинизма. Често се ова веза запостављала на уштрб везе бољшевика са Марксовим учењем. (…) Технику револуције руски револуционари учили су код јакобинаца.(…) По Талмоновом схватању, Француска је револуција прва дала пример једне световне религиозности, показујући потоњим покретима колико се верског фанатизма и енергије може исцрпети из народне масе, зарад потреба тоталитарних идеологија и режима.“ (6. Љ. Деспотовић (1996) Социологија демократије, Слободан Јовановић као афирматор политичке социологије, Нови Сад, Прометеј, стр. 156)

О тој тоталитарној црти ових учења, на сјајан начин писао је и Драган Лакићевић, показујући да се иза љуштуре револуционарне правде и егалитарности  крила у ствари, једна монструозна телеологија насиља и терора. „Преласком радикалних социјалних утопија на тло реализације почиње да исчезава њихова унутрашња магија. Уместо остварења тоталне социјалне хармоније, присуствујемо агонији грађанског рата, злочинима, уништавању, демагогији, пљачки, расулу. Тамна страна револуционарног заноса нарочито почиње да преовлађује онда када се испостави да су понуђене формуле будућности, од стране инспиратора ових социјалних ломова  – само празне љуске. (…) Емпиријска егзистенција ових политичких поредака од самог почетка се манифестовала кроз насиље, идеолошку индоктринацију и лицимерје нових носилаца власти. Што је спремност револуционарне авангарде да по сваку цену и до краја спроведе властити програм била већа, утолико је терор, ликвидација противника, пустошење привреде било драстичније.“ (7. Драган Д. Лакићевић (1994) Филозофски извори политичког месијанства, Нови Сад, Светови, стр. 14)

У покушају проницања у ту психологију и  телеологију револуционарног насиља, Никола Милошевић је трагом Солжењицина наслутио позадину овог  политичког злочинаштва. „Идеологија даје оно толико потребно оправдање за злочине и ону преступнику толико потребну трајну чврстину у његовим злоделима. Све то обезбеђује идеолошким злочинцима друштвена теорија помоћу које они улепшавају пред собом и пред другима своје поступке и на тај начин уместо прекора и проклетства добијају похвале и признања. Тако су се инквизитори снажили хришћанством, завојевачи величањем отаџбине, колонизатори цивилизацијом, нацисти расом, а јакобинци, рани и касни, једнакошћу, братством и срећом будућих поколења.“ (8. Никола Милошевић (2000)  Има ли историја смисла,  Г. Милановац, ЛИО, стр. 31)

Ценић је доста рано дошао у сукоб са Светозарем Марковићем, а нешто касније и са радикалном групом, оптужујући их да су напустили социјалистичка начела и изневерили социјалистичке идеале. Ценић је наглашавао да је настављао тамо где су наводно социјалисти стали још 1872. године. За разлику од Марковића који истиче значај појаве радништва у Србији, економског раслојавања и других  економских момената, Ценић занемарује економски аспект социјализма истичући у први план, визију социјализма као моралног и општечовечанског пројекта, који није одвише детерминисан економским фактором. Пошто је питање социјализма за Ценића пре свега питање моралног преображаја друштва он не жели да слуша разлагања о социјално економским проблемима која по њему само закривљују главну суштину социјалног преображаја коју треба извршити револуционарним превратом. „Ранији идеолози социјалистички су листом пошли за својим старим друштвом. Изузетак је чинио само Мита Ценић с једном малом групом идеалиста, који су претварање социјалистичког покрета у грађански и присвајање социјалистичких традиција сматрали за скрнављeње начела.“ (9. Драгиша Лапчевић (1979) Историја социјализма у Србији, Београд, Слово Љубве, стр. 94) „Ценићев „Радник“ је негирао значај економског питања и социјализам није везивао за једну класу, већ га је сматрао општечовечанским и првенствено моралним питањем. (…) На њеним позицијама остали су он и једна група српских социјалиста. Они су заступали идеју „сад или никад“, односно теорију да револуционарна мањина не сме да допусти да се развије грађанско друштво које са својим институцијама и вредностима одлаже, можда заувек, могућност да та мањина на препад узме политичку власт у своје руке и путем ње изврши економске и друштвене промене, у складу са својим идеалом.“ (10. Л. Перовић, Српски социјалисти 19. века, стр. 175)

И Слободан Јовановић истиче Ценићево разилажење са Светозарем Марковићем, тачније његову критику радикала, који су напустили социјалистичко учење. Ценић је у свом „Раднику“ искључиво нападао радикале, док је напредњачку владу остављао сасвим „на миру“. Више су му сметала наводна одступања или изневеравања социјализма унутар социјалистичког покрета, него напредњаци и њихов програм европеисања Србије. „Ценићеви напади нису шкодили радикалима код сељака. Сељак се није одушевљавао за социјализам и није га разумевао. Ценићеви напади имали су одјека поглавито у Београду. „Радник“ су читали понајвише великошколци; великошколска омладина веровала је у социјализам као у „последњу реч науке“, и када јој је Ценић стао објашњавати да радикализам није социјализам, великошколска омладина стала се туђити радикала.“ (11. СЈСД,  Влада Милана Обреновића, књига II, стр. 128)

Јовановић је истицао да је поред великошколске омладине Ценићево писање побудило пажњу још једног социјалног слоја. То су били радници и занатлије. Наравно да је у Србији тога доба радништво било тек у зачетку. Па његово писање није могло имати велику тежину, особито у политичком смислу. Ипак Јовановић наглашава да је Ценић оставио трага на касније политичко организовање  радништва. „Та странка није образована одмах него тек после неколико година – али , када је образована, она се са захвалношћу сећала Ценића.“ (12. исто, стр. 129)

Постоји у вези Мите Ценића један помало бизаран, али с обзиром на политичке импликације и не баш тако  наиван детаљ. Иако га и сам Слободан Јовановић, наводи уз одређену дозу резерве, јер га је као и сваки политички трач тешко доказати, он под претпоставком истинитости, само још једном снажно потврђује  аргументацију (особито се тим бавио Никола Милошевић) о склоности социјалистичко-бољшевичких руководиоца и идеолога материјалним и финансијским трансакцијама које су по правилу биле сумњивог карактера. Нису се либили чак ни пљачке, као и примања финансијске помоћи од својих тајних мецена, који су по правилу припадали њиховом  „класном непријатељу“.  „Много се говорило о томе да је Мита Ценић потпуштен и потплаћен од напредњака да, ако је могуће, поцепа радикалну странку. Ценић је био убоги ђаво, и увек би се заплео када би стао објашњавати откуд му новаца за издавање „Радника“. Али  баш да је напредњачка влада и дала новаца за тај лист, Ценић није био њен агент у правом смислу речи. Он је веровао у оно што је писао – био је искрен социјалист и тачно је осетио удаљавање радикала од социјализма. Као многи идеолози он је више мрзео оне који деле његове идеје само упола, него оне који их не деле никако, – и зато је био готов да у борби против лажних социјалиста, какви су му изгледали радикали, прими новчану потпору чак и од једне буржоаске владе као што су били напредњаци. Уопште, у новчаним стварима, није имао много скрупула. Он није био ни први ни последњи међу строго начелним социјалистима који је држао да докле год ради по својим начелима сасвим је свеједно да ли и од кога прима паре за тај начелни рад. Он се тиме не продаје, него се само користи неувиђавношћу свога дародавца.“ (13. исто, стр. 129)

У процени политичког карактера и значаја Ценићевог дела, постоје не мале  теоријске разлике и спорови. У покушају накнадне ревалоризације Ценићевог дела, једна група наших истраживача, то дело и њен политички карактер проценила је као социјалдемократско наслеђе.  Рецепција  Ценићевог рада добила је тако два потпуно супротстављена тумачења. Једно које је по нашем суду утемељено, је видело Ценића као припадника јакобинистичке струје социјалистичког мишљења које преко идеје одабраних и добро организованих професионалних револуционара, подижу и воде револуцију до њеног коначног остварења. И са друге стране, она рецепција дела, која Ценићев рад ситуира у наслеђе социјалдемократске идеје у Србији, покушавајући да своју аргументацију заснује на  тумачењу  његових текстова, без конкретног истраживања  контаката и веза са руском јакобинистичком струјом.

Драган Симеуновић наиме сматра да Ценић није никакав апостол насиља, завереник и револуционар, него доследни борац за парламентаризам. И као аргумент за своју тврду наводи да је Ценић као кандидат учестовао двапут на изборима. По њему, такође „ни тврдње да је Ценић бланкиста и нечајевац нису подизане ни на једним научно ваљаним аргументом“. (14. Драган Симеуновић (1995) Особеност политичке мисли Димитрија Ценића, у зборнику  Социјалдемократско наслеђе Димитрија Ценића, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, стр. 14)  Вишедеценијски плодан рад Латинке Перовић, који је изложен и објављен у више студија и монографија, и кристално јасна аргументација, доживела је овде једну непримерену квалификацију. Симеуновић истиче како нам се Ценић „открива као творац концепта социјализма „са душом“, и заговорник идеје о јединственој српској држави и добровољној федерацији балканских и оних југословенских народа који је желе, као и о уједињеној Европи. И овај цитат на очит начин илуструје о каквој се аргументацији ради. Наравно да нема објашњења шта је социјализам са душом, каква је то балканска и југословенска федерација, а још мање о којој то уједињеној Европи, наводно сања Мита Ценић.

Симеуновић, такође истиче како, Ценић наводно није био у спору са радикалима, већ је, „увек видео, независно од мана које им је налазио, као себи најближу политичку и идејну групацију у Србији“. Занимљиво је како Симеуновић негира и оно што су елементарне материјалне чињенице. Да је Ценић издавао читав један лист, само да би се обрачунао са радикалима. О томе је уосталом недвосмислено сведочио и сам Слободан Јовановић. О томе пише и сам Симеуновић, али у једном свом ранијем делу, кога сада не жели да цитира. „Наиме, чим је основана Радикална странка 1881. г. Ценић је дао опширан приказ његовог профила и прилично тачно погодио њену перспективу еволуирања у буржоаску странку.“ (Д. Симеуновић (1986) Теоријски корени партије, Београд, „Четврти јул“, стр. 101) Остаје сада нејасно, како је то Мита Ценић као радикални социјалист био „најближи“ са онима које је одмах у почетку проценио као буржоаску странку?

У жељи да пошто пото докаже исправност свог накнадног додавања смисла  Ценићевом делу, које оно није могло имати, Симеуновић покушава да цитирањем одређеног текста, наводно покаже истинитост својих тумачења. Добар пример представља и следећи став. Симеуновић Ценићу приписује позитиван став у вези неопходне индустријализације српског друштва. Овај значајан модернизацијски процес, протумачен је као део Ценићевог политичког програма. И онда следи цитат који би требао да потврди Ценићево залагање за индустријализацију. „Напослетку и код нас ће се водити борба између рада и капитала, као што данас видимо на Западу, борба на живот и смрт, борба која ће се напослетку завршити крвавом друштвеном револуцијом“ (15. нав. дело, стр. 19)  Анализирајмо за тренутак цитирани навод. Ценић ни једном речју не исказује свој позитиван однос према индустријализацији. Чак је изричито и не помиње. Он истиче управо оно што смо и ми покушали аргументовано да покажемо, како односе у друштву види кроз оптику наглашене класне борбе, квалификујући је борбом „на живот и смрт“, као и то да ће та борба нужно разрешење добити у „крвавој револуцији“. Нису ли и ово довољни докази о томе како Димитрије Ценић перципира простор актуелних политичких процеса свога времена.  Наведени цитат нисмо бирали ми, Симеуновић је у жељи да покаже Ценићеву модернизацијску оријентацију, цитирао став који управо на најбољи начин репрезентује Ценића као револуционара  јакобинске провенијенције. Остајемо зачуђени пред чињеницом да је неко један класичан пример јакобинско-блакистичке  доктрине протумачио и видео као социјалдемократско наслеђе и модернизацијски чинилац.

Морамо истаћи да је политичка делатност Димитрија Ценића оставила скромни траг у политичкој историји Србије. Ми смо је овде изложили у најкраћим цртама, у настојању да покажемо сву разноликост политичког организовања у Србији, у распону од екстремно левих опција, каква је била и политичка доктрина Мите Ценића, па све до крајње десних  каква је била напредњачка идеологија. Оно што је битно истаћи, дело Мите Ценића, и оно мало његових следбеника, по нашем дубоком уверењу, али и по аргументима, не може бити ситуирано у баштину социјалдемократских идеја. Оно је по свом карактеру дубоко супротстављено како идеји парламентарне демократије, тако и модернизацијским процесима уопште. Та мисао, која је суштински припадала другим политичким традицијама у Србији тога времена на сву срећу није могла да наће дубље социјално-политичко утемељење.

Иако по многим критеријумима конфликтно и противречно, српско друштво ипак није имало у својој социјалној структури, оне дубинске силе деструкције које би га нагнале на пут револуционарног насиља. Без обзира на све сукобе и спорове, оно је полако, али неповратно еволутивним путем клизило у предворје модерних европских држава, које су биле етаблиране у грађанском политичком поретку, и са јасном демократском усмереношћу. Србија је за непуних седам деценија своје политичке историје у деветнаестом веку (од стицања статуса аутономне кнежевине тридесетих година па до краја века) прешла у згуснутом временском поретку пут који је Западна Европа, и Енглеска на пример, прелазила седам векова. Јасно је да је у таквим околностима, најтеже било оставити иза себе старо наслеђе и прихватити нове европске садржаје. Половично као и у многим другим резултатима, српско политичко модернизовање, вршило се почесто на рачун других подсистема друштва. У једном тренутку (1888. године), политичка модернизација је достигла онај степен равоја политичког система, када је неколико корака ишла брже испред осталих сегмената српског друштва. Чинило се да је са Уставом из 1888. године Србија у достигнутом степену парламентарног организовања, била више идеализована него стварна слика достигнутог политичког и културног развоја ове средине. Била је то више Србија којој се тежи, него Србија која је у наведеном уставу само крунисала већ достигнути степен политичког развоја. Такав развој догађаја, чини нам се, више је последица самог карактера процеса политичке модернизације, који упркос свим својим особеностима, и ограничењима, наступа као промотер, и замајац укупног  процеса друштвеног развоја. И овде се на сасвим јасан начин очитује проста историјска евиденција да политика доминира укупним простором друштвеног и да превасходно од ње зависи каква ће бити крајња социјално-економска конфигурација једног друштва, региона, континента па чак и читаве једне епохе.